Драгослав Павков: Словенија – туђа тежела

Пала је крв, ако смо некада и били некаква браћа – више нисмо. Словеначко руководство се за то побринуло, а словеначки народ није имао примедби.

слооће

„…они као ‘оће да се о’цијепе, а ми им к’о не дамо“

(…) Први пут у животу почео сам да се преиспитујем и доводим у питање неку од одлука које сам донео… Али за све постоји први пут, касније ће ми преиспитивање прећи у навику које још нисам успео да се ослободим. Тог пута, тема „анализе“ је била: „Да ли би било боље да сам послушао савет пријатеља који ми је предложио да се предам, одлежим месец – два у истрази, никог нисам убио, шта ми могу?!“ Тада, човека сам нахранио оним чему није место ни на путу а камо ли у овако финим мемоарима, али – сада, са овом памећу, знајући оно што знам? Да ли сам погрешио? Вероватно нисам али… Црв сумње почео је да буши, а касније су ми блиски људи и отворено почели признавати да ме сматрају будалом. Резон који ме је водио да напустим све и кренем у неизвесност због које сам уосталом и завршио у Словенији, био је следећи:

Словенија је могла да се одвоји од Југославије и без рата. Већ након објављивања „Шпегељевог филма“ који је сведочио о плановима ХДЗ и Хрвата, постало је јасно да је Милошевић на Словенију гледао као на непотребни баласт који му смањује маневарски простор за обрачун са Туђманом и сопственом опозицијом у Србији.
Савезни органи су се јавно декларисали за целовитост и недељивост федерације, али персонално – сваког буџована је болела патка за државом, већ су у предвечерје расула гледали да се што боље позиционирају у матичним републикама, односно да позатварају што је могуће више комбинација везаних за државне паре које су били намерни да пребаце на своје рачуне… Дакле, Словенци су глатко могли да се извуку из целе приче, али су се одлучили на провокацију и мали прљави рат. Зашто?

Зато што су унутар Словеније имали тиху опозицију аполитичних људи који нису баш схватали шта је то добро што ће им донети независност и одвајање од Југославије.
Као што је тачно да између Словенаца и „јужњака“ никад није цветала нарочита љубав и разумевање, тачно је и то да су међусобна сарадња и толеранција били на новоу који се данас не могу ни замислити. Отворену нетрпељивост показивали су једино понеки излапели старац или напаљени клинац коме је неки Босанц пофукал пунцо, али то се решавало са „Марш матер ти јебем…“ или родитељском уз уши. Предратна Словенија данас би могла да послужи као пример суживота и толеранције, само када би неког та питања стварно занимала; док су се у Хрватској, на Космету, у Војводини годинама и деценијама препуцавали око службености језика и писма, Словенци око тога никада нису правили проблем… Сами „јужњаци“ су одустали од права на школовање деце на матерњем језику, свесни да ће онима који намеравају да живе у Словенији, словеначки језик бити далеко потребнији него „хрвашки“ (како су Словенци колоквијално звали „србо-хрвашчино“). Да деца паралелно могу да говоре оба језика – онај који су научили од родитеља и онај који уче у школи, без икаквих проблема и ограничења… Друга прича је како се десило да је већина „јужњачке“ деце рођене у Словенији, стекла извесну аверзију према местима „од кје со старши“, матерњем језику и култури; асимилациони капацитети словеначке нације ту нису одиграли нарочито велику улогу, више је до нашег духа самопорицања. Али да се вратимо на тему…
Свесни расположења тих грађана, идеолози словеначког сепаратизма одлучили су да пролију крв, и њоме забетонирају темеље нове државе. Јер, када бирачко тело схвати да у Европи где га Јанша и дружина гурају „нема бесплатног ручка“, протекције, кардељизма и статуса надљуди које је тај народ за себе избоксовао на основу неке „природне памети“ коју му је широком руком доделила јужњачка инфантилна потреба за спајањем столова у свакој прилици и пословична потреба за самозапишавањем („ми Срби смо говна…“) – лако би могао да пожели да се врати и на првим следећим изборима гласа за странке које би расписале плебисцит о повратку у неку државну заједницу сличну Југовини… То је након проливене крви много теже спровести него да је разлаз спроведен цивилизовано и демократски – по Чехо-Словачком или Скандинавском моделу. И то је карта на коју су одиграли Кучан и дружина…

Данас, четврт века након малог, прљавог рата, само ретким Србима пада на памет да размишљају о заједничкој држави са онима који су без разлога и из чисте обести стрељали заробљене двадесетогодишњаке на Холмецу, или као таоце на аутопуту држали стотине камионџија и хиљаде путника из путничких аутомобила и аутобуса, не би ли се заштитили од авијације ЈНА. Који су жене и децу старешина ЈНА приводили до пријавница опкољених касарни, и присиљавали их да позивају мужеве и очеве да се предају. Који су своју верност дежели и демокрацији доказивали шамарањем деветогодишњег сина старијег водника интендантске службе, уз образложење да му је отац безбедњак и снајпериста… Пала је крв, ако смо некада и били некаква браћа – више нисмо. Словеначко руководство се за то побринуло, а словеначки народ није имао примедби. За мене као вишекратно декларисаног Србина, противника рушења Југославије, у таквом друштву није могло да буде места. Да нисам отишао тада – морао бих да одем нешто касније, бога питај под каквим околностима. Та прича је завршена, идемо даље… Упалих мотор Ниве и упутих се према богојевском мосту.

(Из збирке прича под радним насловом: „Са праве стране нишана“)

 

Advertisements

11 mišljenja na „Драгослав Павков: Словенија – туђа тежела

  1. „само ретким Србима пада на памет да размишљају о заједничкој држави са онима који су без разлога и из чисте обести стрељали заробљене двадесетогодишњаке на Холмецу ,…. “

    само ретки Срби појма ИМАЈУ о тим догађајима.. не размишљају о заједничкој држави јер немају концепт ни заједничке државе сами са собом .. јер не знају ко су

    Liked by 1 person

  2. Дакле, четврт века након малог, прљавог рата:

    унутар Словеније имали тиху опозицију аполитичних људи …. Свесни расположења тих грађана, идеолози словеначког сепаратизма одлучили су да пролију крв, и њоме забетонирају темеље нове државе. …..

    То је тачно.

    Пала је крв, …. Словеначко руководство се за то побринуло, а словеначки народ није имао примедби.
    Међу овим оценама постоји нешто што бих назвао тензија :
    С једне стране, рат је био потребан због опозиције аполитичних. У том смислу, рат је био и психолошки рат усмерен против аполитичних Словенаца.
    С друге стране, словеначки народ није имао примедби на рат против СФРЈ путем убијања невиних људи. У том смислу, рат је био притајени израз шовинистичке подсвести словеначког народа (илити руље).

    У другој тврдњи се потпуно игнорише аполитична опозиција, која је таква потенцијална снага да је својом дугорочном претњом испровоцирала рат. Рат је знатан ризик.

    Другим речима, објашњење догађаја скаче с поделе у словеначком народу која је захтевала рат, на словеначки народ као збијену целину пуну шовинизма. Тај мањак усклађености јесте озбиљна мана. Домаћински однос подразумева склад.

    У свакодневици имате посла с појединцима. „Ostao sam Jugosloven . Uvek ću govoriti da sam Jugosloven makar me i vređali zbog toga kaže slovenački glumac Radko Polič “ Ти сусрети су камен спотицања сваког нашег резоновања типа „Никад више с њима“.

    Белосветски план о заједничком животу више народа, заклињање за вечно јединство, дели исте лоше особине са ортодоксно националним смером „С њима никад више!“
    Оба одређују ствари које су изван људског домашаја: 1. Шта ће бити у даљој будућности, 2. које је оптимално понашање сваког овде, са сваким чланом другог народа.
    У сваком народу има психопата које, далеко од тога да су браћа, треба држати иза решетака. … и у сваком другом народу има шанси за сарадњу бољих него код неке браће; рецимо, у Хрватској с Игором Мандићем, рођаком у Ријеци и послодавцем у Осијеку.

    Треба тражити начине да се размишљања на индивидуалном и колективном нивоу повезују.

    Фантом слободе којег историјски гањамо без успеха ће бити ухваћен ако се дефинише као _слобода размишљања._ Када Србин с живом пажњом размотри пет-шест начина размишљања, и одабере седми који је сам конструисао, упаљена лампица у његовом уму ће бити Сунце Слободе за целу земљу.

    Liked by 1 person

    • Ви дакле не мислите да је словеначка (и хрватска) тиха опозиција морала да буде много гласнија у противљењу „јастребовима“ који су провоцирали рат? Као грађанин одговорни сте за оно што не чините исто колико и за оно што сте учинили… Немам намеру да отварам питање ко је кривљи или одговорнији за све што се десило, само тврдим да гашење пожара пипетом није ефикасно. Ако је уопште и постојала намерА ДА СЕ гаси…

      Sviđa mi se

      • зар је била тиша од српске зване издајници и хрватске такође зване издајници? од црногорске – где је преко трећине гласова на изборима било за антине реформисте, (убдељиво најввише у ЈУ) а кад су старешине ЈНА поштено рекле -ко не жели да иде на Дубровник нека изађе из строја (ок то с е може схватити и као провокација али…) – ниједан либерал ем реформиста није имо муда макар коликоо 25% београђана и 15% новосађана.

        видиш трун у туђем оку а не видиш балван у свом

        Sviđa mi se

      • И даље ме импресионира твоја илирска саборност па се не љутим ни када очигледно лупеташ. Ипак, гледе труња и унаточ гредама, морам да поновим по хиљадити пут: Ако ти је целовитост СФРЈ била толико важна, а ЈНА није била на висини задатка, уместо што си се од мобилизације крио по којекаквим буџацима – могао си да окупиш једну импозантну паравојску од 85% новосадистичких и 75% београдских истомишљеника па да је браниш боље но што смо ми радили. Уосталом, на то си се свечано обавезао седам година раније… Наравно, ништа од тога није ти пало ни на крај памети, удба била млого јака, а и кос је био ту негде, рекли Јанша и Слободни тједник.
        Што се тиче Хрватске, почиње да ме нервира твоје багателисање усташлука и терора којем је српски живаљ у тој СОЦИЈАЛИСТИЧКИОЈ РЕПУБЛИЦИ био изложен. Ти, који и данас верујеш да је породица Зец за своје право да не буде збрисана са лица земље требала да се избори у „институцијама Хрватске“ данас ко Грк у апсу кмечиш јер мораш да плаћаш карту за превоз, али ти не пада на памет да кренеш да скупљаш неке потписе испред Албаније, да се кандидујеш на некој листи… Лакше је пљуцкати сА стране. Ни један хрватски опорбењак није организовао протест против клања стараца у околини Книна у јесен 95! Снимили су филм Олуја над Крајином, али тек након што су за то договорили хонорар од странаца које је пекла хуманистичка савест. Дакле – у длаку исто што раде Кандићка и Бисерко овде. Нико од њих, чак ни Фераловци никада нису рекли да се треба преговарати, да је насилна опција искључена, једино међу Србима увек има добровољних давалаца туђе крви за извоз. Највише тамо где нормални људи не би очекивали ни у лудилу.

        Sviđa mi se

      • „… објашњење догађаја скаче с поделе у словеначком народу која је захтевала рат, на словеначки народ као збијену целину пуну шовинизма.“

        Не, словеначки народ није „збијена целина пуна шовинизма“, већ хетерогена маса прилично равнодушна према Србима којима је неопходно много братске љубави. Јер у координатном систему „правог“ Србина – ако га не волиш – значи да га мрзиш и ту нема шта да се расправља. Нигде у тексту нисам рекао да су Словенци у већини шовинисти, једноставно ако их је и занимало што о свему мисле њихови суграђани „босанци“ – ничим то нису показивали. Радко Полич се у то време није чуо да је жив, а колику су Кучан и компанија имали опозицију, јасно говори и то што се након 25 година сећате једног јединог гласа против Југославије.

        Sviđa mi se

  3. Oluju nad Krajinom je snimio Crnogorac i odmah su ga ubili… ko zna koliko ljudi su ubili a da ni ne znamo… što se mene tiće da sam hteo da idem u OČIGLEDNO građanski rat da ubijam svoje odazvao bih se na mobilizacije… a da skupljam paravojske da bi opet ubijao svoje — ne kapiram tu logiku..

    osim direlktnih ubistava, obojica dobro znamo da su vrlo učiunkovita potpuna izbacivanja iz javnog života… ti vrlo dobor unaš da ne mogu da postavim ni komentar na većinu sajtova .. evo i politika im se pridružila od juče .. a ko zna koliko je takvih kao ja.

    nastavi da opisuješ trunje, ali ništa ne rešavaš jer balvani su u našoj okolini .. tuđe trunje je njihov problem ..

    u vezi Srba u Hrvatskoj – podržavanje očigledno glupog i gubitničkog plana nije nikakv srBski patriJOtizam, dapače ustaše su baš to i hteli … šta da smo pobedili? šta bi radili sa tom SAO Krajinom bez mora, stanovništva i prilaza?

    „Reditelj ovog dokumentarnog filma je Bozidar Knezevic,a prikazan je na HRT-u, 1 oktobra 2001..a vec 6 novembra je Knezevic stradao u sumljivoj saobracajnoj nesreci.
    Božidar Knežević (Podgorica, 1952. — nedaleko Gračaca, 6. novembar 2001.),
    Autor filma „Oluja nad Krajinom“, novinar i televizijski snimatelj Bozidar Knezevic poginuo je 6.11.2001 god,, u saobracajnoj nesreci na putu iz Zagreba u Crnu Goru.
    Agencija SRNA prenosi da je Hrvatsko Ministarstvo unutrasnjih poslova potvrdilo da su Knezevic i njegov suvozac Borivoje Franceski poginuli u saobracajnoj nesreci u selu Bruvno kod Gracaca na lickoj magistrali. Na Knezevicev automobil marke „reno espejs“, ceskih registarskih tablica, udarila je prikolica kamiona koji je naisao iz suprotnog smera.
    Nezvanicno je saopsteno da je u trenutku nailaska Knezevicevog automobila kamion zavrsavao preticanje pri cemu se prikolica zanela i direktno udarila u automobil. Istazni sudija zadarskog Zupanijskog suda izjavio je posle uvidjaja da nema mesta spekulacijama da je nesreca izazvana namerno. „

    Sviđa mi se

    • Ако су га убили камионском приколицом приликом претицања – скидам им капу. До сада невиђена техника ликвидације политичких противника, господине Легија – марш у Лучко на предвојничку! И шта кажеш, у земљи где се приколицама убијају новинари – Срби (ћетани, шубарани, трофазни…) су требали да се боре у институцијама…
      Брме, кад неко потпаљује кућу легитимно је употребити сва средства да се ватра не прошири. Сигуран сам да ти је исто колико мени криво што су Срби на крају испали будале, али ако занемарујеш чињенице као што су обавезно потписивање „лојалности хрватској држави“, отпуштање с посла због одбијања или одласка на боловање када је потписивање „уприличено“, „суставно“ минирање приватних кућа којима су власници Срби, хапшење на етничкој основи, напади на јединице и команде ЈНА… Мислим, о чему ми овде причамо?! Ти о тржишту и трговини а ја о људским животима и имовини?! Тржиште може да се повећа или смањи и у царинским унијама и на стотине других начина ако постоји заједнички интерес; уништен људски живот – не. Крај приче.

      Sviđa mi se

      • Јбг, ти верујеш у све што се објави контра Срба, а ја не смем да верујем у званичну верзију… Па ваљда је неко направио увиђај, ваљда је неко сликао приколицу, трагове кочења, узео изјаве учесника и очевидаца… Или Црногорац мора да погине на неки јуначки начин, а приколица је онако…свакодневица 😦
        Опет, ако си ти у праву, ако су га стварно убили јер је снимио усрани филм, какав образ мораш имати када тврдиш како су Срби из Хрватске за своја права (а против убица које ето убијају и филмске редитеље) морали да се боре ИСКЉУЧИВО у институцијама система који дакле убија и познате, можеш мислити како се односио према анонимусима?!

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s