Миле Бјеливук: Пуковник има коме да пише

( Дана 12. маја 1992. године уз помоћ једне од специјалних јединица МУПа Србије Слободан Милошевић је преузео потпуну контролу над Управом безбедности ССНО. Прво што је „нова гарнитура“ урадила – била је диференцијација – одстрањивање из Управе а касније и из трупе већине старешина који су окарактерисани као „југословени“. Текст који следи сведочење је из прве руке.  )
 Mile

(…) Ускоро је заживјела нова безбједносно-обавјештајна структура, па је Неђо Бошковић постао помоћник начелника Генералштаба за безбједносно-обавјештајне послове, а Димитријевић начелник Управе безбједности. По дубини је успостављена иста структура, па сам ја као «перспективан» кадар упућен у Приштину за помоћника команданта Корпуса за безбједносно – обавјештајне послове.

Пар мјесеци након тога, у Приштину је дошао Неђо Бошковић да одржи предавање резервним старјешинама. Његов долазак ми није најавио нико из Београда (ту су се они били већ закували између себе), већ ме је с тим упознао мој нови командант генерал Бојовић, који је захтјевао да се Неђиној посјети да адекватна пажња. Заједно с Бојовићем, ишао сам на аеродром Слатина ради дочека, а онда смо према Неђином протоколу продужили до начелника Косовског округа. Ту нас је дочекао и покрајински секретар за информисање господин Дробњак, кога је Неђо питао да ли је Радио Приштина информисао јавност о његовој посјети и захтјевао да се та информација понавља сваких пола сата. Тада је Неђо извадио свој писани говор и дао га Дробњаку да га погледа. Овај је почео гласно да чита и ја сам схватио да се у Неђином говору налазе «живи оперативни предмети из ратног плана УБ», те сам одлучно реаговао рекавши да се то мора изоставити. Секретар Дробњак ме је разумио па је наговорио Неђу да тако поступи, али су неке осјетљиве ствари у говору ипак остале. Своје предавање Неђо је одржао у препуној сали дома «Боро и Рамиз», а ја сам све то фоно снимао.

Неђина секретарица, која је сједила уз мене је негодовала, рекавши да ће рећи Начелнику да сам га снимао ( није она још знала да Неђо воли да га снимају на све могуће начине). По завршеном предавању, организатори су нас повели на ручак у оближњи српски ресторан «Мали рај». Неђино обезбјеђење је с оружјем прво улетило у ресторан, који је био пун гостију. Постидио сам се тог циркуса, окренуо се и отишао у моју канцеларију. Кад сам видио да је ручак завршен, из поштовања према мом команданту корпуса, прикључио сам се колони и отпратио Неђу и његову свиту на аеродром. О свему сам исти дан обавјестио надлежне органе. Толико о Неђи, можда је и то превише, јер су
медији о њему доста рекли тада, а и у новије вријеме.
На КиМ сам провео нешто мање од годину и по дана. За то вријеме сам поприлично упознао и схватио сву озбиљност и сложеност косовске збиље. Разне службе безбједности су пратиле ту ситуацију, прикупљале податке, извјештавале надлежне, предвиђале даљи развој догађаја, предлагале мјере, такмичиле се у томе.
За све то вријеме албанска дјеца нису похађала државне, већ своје паралелне школе, албански студенти су ријетко похађали државне, а масовно паралелне албанске факултете, формиране су и у пракси функционисале паралелне институције власти, полиција, судство, у поједине дјелове неких градова, попут Приштине, Ђаковице, Гњилана… српска полиција није ни залазила, албански младићи нису ни позивани на одслужење војног рока.
Све се знало, а ништа се није могло, или није хтјело рјешавати.
По Косову и Метохији шпартале су до зуба наоружане војне и полицијске патроле, вршена је демонстрација силе, али без неког значајнијег
успјеха.
Чак је и покојни Жељко Ражнатовић дошао да «заведе мало реда», па је са својим до зуба наоружаним припадницима улазио у албанске пекаре и посластичаре, убацио прасе у базен како би се Албанцима гадило да у њега
уђу, заузео дио хотела «Гранд» и ту успоставио своју базу.
Тадашњи командант 3.армије, генерал Момчило Перишић се тиме одушевио, па је захтјевао да с «Арканом» успоставим јединствен систем обезбеђења Команде корпуса, Дома војске, Војног хотела и хотела «Гранд», што сам у потпуности одбацио. Ишао је Перишић на разговор код «Аркана», који је
њега и остале генерале тадашње ВЈ толико испљувао, називајући их разним погрдним именима. У току мог боравка на КиМ, догодила су се три озбиљнија догађаја, која заслужују да о њима нешто кажем.
Први озбиљнији догађај је напад на стражара код Дома војске у Приштини. Од хотела «Гранд» водила је стаза поред Дома војске и Команде ка главној улици и том стазом су пролазили сви грађани. Испред Дома у правцу Команде, дакле управо на тој стази био је рејон кретања стражара у ноћном додатку. Једне ноћи у свануће, стражара је на том мјесту с леђа напао младић албанске народности. Задао му је неколико убода ножем, отео пушку с којом је отворио ватру на војника, који је радио на пријавници Дома и истрчао да помогне стражару. Убрзо су остали стражари ликвидирали
нападача, који је идентификован као лице из села Велики Трновац код Бујановца, дакле изван КиМ. Овај немио догађај је послужио да окупимо представнике средстава информисања, прије свега оних на албанском језику, да их информишемо о томе и апелујемо да и они осуде тај гнусни чин, што је већина њих коректно и учинила.
Други случај је терористички акт према припадниицима МУП Србије од стране албанских екстремиста. На комби који је превозио припаднике МУП, отворена је ватра док је прелазио пружни пријелаз и том приликом је убијено 17 полицајаца. Кад сам око поноћи сазнао за тај злочин, отишао сам у
Команду гдје ме је већ чекао начелник штаба, а командант је био у Команди здружених снага полиције на усаглашавању мјера које треба предузети. Са начелником штаба сам се договорио да је неопходно одмах извршити
блокаду ширег рејона Дренице и омогућити припадницима МУП да организују потрагу и хватање злочинаца. Процјенили смо да у том смислу треба одмах покренути оклопну бригаду, која је иначе плановима била
предвиђена за употребу у том рејону. О предлогу смо извјестили команданта, али смо добили одговор да не предузимамо никакве мјере, јер «предсједник Милошевић не жели употребу војске…». У јутарњим часовима смо се разишли, како би омогућили команданту да дође у своју канцеларију, јер је он упорно сједио у Штабу МУП и није хтио да дође како ми не би на њега вршили притисак.
Трећи случај је упад једне борбене групеНАТО снага из Македоније на нашу територију и њихово стационирање на једној чуки, с образложењем да се ради о дјелу територије Македоније. И поред више упозорења од стране наших пограничних органа и полиције, одбилису да се врате на македонску страну. Опет смо начелник штаба и ја предлагали команданту да покренемо борбену групу из оклопне бригаде из Урошевца, како би избацили уљезе с наше територије. Командант је одбио и тај предлог преко средстава везе, јер се сад нашао негдје на путу по КиМ. Не сјећам се више ни када ни да ли су НАТО-вци напустили нашу територију, или су ту можда сачекали ваздушне ударе њихових снага по Србији, па и наводили пројектиле на одабране циљеве.
Боравак на КиМ није ми толико тешко падао, али је то вријеме било изузетно тешко у сваком погледу. Мањак роба широке потрошње, укључујући и млијеко, био је веома изражен.
Галопирајућа инфлација се кретала таквом брзином да је било илузорно размишљати да са својом платом живиш у Приштини и учествујеш у издржавању породице у Београду. Често сам са мојим замјеником, који је био и начелник безбједности ПрК, одлазио у касарну“Косовских јунака“ гдје смо оперативно радили на неком случају и тако стекли право да добијемо војничку вечеру или конзерву месног нареска и паштете за понијети. Било је то можда понижавајуће, мада ми то нисмо тако доживљавали, јер смо мислили да тако мора да буде. Били смо презадовољни ако преко везе, а
та веза је најчешће била неко од наших потчињених, купимо бокс цигара или паковање дуготрајног млијека. У људском смислу то је било у реду, али са војничког аспекта није било у реду, јер је неминовно стварало неку врсту
поданичког односа и нарушавало систем командовања.
Поред описаних случајева о акцијама екстремних косовских Албанаца, неопходно је истаћи и нека понашања грађана српске националности, која су у доброј мјери нарушавала безбједност ПрК, па и његове зоне одговорности. Такав случај био је крађа тридесетак аутоматских пиштоља «шкорпион»
из војног магацина, а сумња је одмах пала на припаднике албанске народност. Међутим, након опсежне акције војне безбједности и полиције, у сарадњи са органима МУП-а, откривени су и правди приведени прави извршиоци, а они су били из редова српске националности на КиМ.
Сјећам се једног драстичног случаја, када су припадници МУП-а Србије на КиМ понижавали и малтретирали свог бившег колегу, полицајца албанске народности. Радило се о једном изузетно часном Албанцу, ожењеног Српкињом, који је полицију морао да напусти под пријетњама својих сународника и након бомбашког напада на његову кућу. Он је и даље остао лојалан земљи Србији и као цивил чинио све да раскринка злочиначку дјелатност неких припадника своје народности. Међутим, једне прилике кад је путовао колима за Приштину, пресрели су га његове дојучерашње колеге српске полиције, натерали га да изађе из аута, малтретирали га, а затим га драстично понизили присиливши га да им на оближњем потоку опере службени ауто. Сличних случајева било је више и они нам ни тада ни данас не служе на част.
На КиМ сам остао до половине октобра 1993. године, када сам отишао у Војску Републике Српске Крајине. Ма колико ми било драго Косово и Метохија, ма колико причали да је то колијевка српства, осјећао сам да ми ту није мјесто.
Још на оном чувеном предавању Неђе Бошковића у дому «Боро и Рамиз» чуо сам питање једног косовског патриоте, старијег господина Србина или Црногорца, који је био одушевљен Неђиним «патриотским» наступом, па је усхићено узвикнуо «господине генерале, што не пошаљете ове крајишке официре да бране своја огњишта, како ће да бране Косово ако неће да бране Крајину…»?
Касније сам нешто слично доживио и од тадашњег команданта 3.армије Перишића, који је у Дому војске у Нишу извријеђао све прекодринске официре на служби у 3. армији, међу којима сам и ја био. Он нас је тада назвао разним именима, јер је био мали одзив за одлазак у војску РСК и Републике Српске, закључивши «кад бих се ја питао, све бих вас стрпао у аутобусе и протерао преко Дрине…»
Сличне изјаве слушао сам и у Управи безбједности од официра рођених у Србији, међу којима су појединци често по ходницима изјављивали «шта ови из Крајине чекају, што не иду да бране своја огњишта, кад пукне на Косову мени неће требати никакванаредба…».
Нормално, кад је пукло на Косову ја сам тада и тамо био, али њих није било». Једног од њих сам тражио кад сам 31.марта 1999.године кретао на Косово, али је био у подруму своје команде у Београду и рекао да је «ваздушна опасност» и да не може да се јави.
Не би било поштено да завршим овај мој осврт на боравак на КиМ, а да не кажем понешто о борбеној спремности јединица ПрК, а посебно о старјешинама с којима сам командовао, или боље рећи руководио.
Као један од помоћника команданта ПрК ишао сам у редовне и ванредне контроле потчињених јединица, оцјењивао безбједност и обавјештајно обезбеђење као елеменат борбене готовости. С поносом истичем да су све потчињене јединице биле на високом степену борбене готовости и способне за извршавање најсложенијих задатака. Међутим, од свих се по обучености издвајао батаљон војне полиције с којим је командовао капетан БОРИВОЈЕ ОРОВИЋ, данас пуковник Војске Србије, надам се успјешан или још успјешнији него у времену у којем сам га ја упознао. Тај батаљон је био мој највећи понос и радо сам одлазио да извршим његову смотру приликом излазака на гађања и обуку у теренским условима. У његовом саставу је била специјалнајединица, противтерoристички вод, прва формација такве врсте у јединицама војне полиције ВЈ. Био је одлично обучен, а предводио га је врхунски специјалац, тада поптпоручник Пековић, данас један од челних људи МУП Ц.Горе.
Поред овог батаљона, мој понос су били и старјешине органа безбједности, како у корпусном органу, тако и у потчињеним јединицама. Били су то прави професионалци, који нису знали за радно вријеме, који су владали оперативном ситуацијом у јединицама, на територији и у заграничном подручју. Један од њих био је и капетан, данас потпуковник у пензији Н.Цвијић, који је границу према Албанији познавао боље од сваког граничара, а његова храброст се у то вријеме граничила с лудилом. Тако је једне прилике, а можда и више пута, гонио илегалне прелазнике чак на територију Албаније. Када је угледао групу албанских малишана код неког извора, километар у дубини територије Албаније, окупио их је око себе и подјелио гомилу бомбона, које је стално носио са собом. Изгледа да му ово није био први «излет» такве врсте и да је бомбоне намјенски носио.

Када сам говорио о команданту ПрК, који је начелника штаба и мене спречио да жестоко реагујемо у описаним случајевима тероризма албанских екстремиста, морам истаћи да се ради о генералмајору М.БОЈОВИЋУ, данас генералпуковнику у пензији. Ово истичем због тога да се не стекне утисак како се ради о «млакоњи» или «кукавици». Ради се, заправо о изузетно храбром човјеку, који је само слијепо слушао тадашњег предсједника Србије С.Милошевића и пренаглашено давао значај Штабу здружених снага полиције у Приштини.
Тај генерал никад није прихватао обезбеђење, које му је по функцији, а и по безбедносној угрожености припадало. Родом је с Косова и сам је својим возилом одлазио код старог оца, који је живио у чисто албанској средини. Често пута сам га упозоравао на безбедносне ризике којима се излаже, али је он остао непопустљив и хвала богу преживио. Било је још доста часних официра који заслужују и поштовање и дивљење, али је било и оних којима је Косово служило за шуровање с Албанцима, за бављење мутним пословима, а на жалост појединци су касније постали и генерали.

Старјешина албанске народности било је свега неколико у команди и јединицама ПрК. Један од њих, потпуковник из Команде одбио је да своју дјецу шаље у редовне школе, већ их је слао у паралелне албанске школе. Такву своју одлуку образлагао је «морањем» због већинске одлуке својих сународника. Није непријатељски дјеловао, али сам наведени чин говори о
његовој опредјељености.
Кад сам с њим водио разговор на ту тему, присјетио сам се ријечи Бектеши Бећира, војника албанске народности у гарнизону Марибор, који је први осуђени војник (на 9 година затвора) у јединицама
9.армије, а који ми је у тзв.»рашчишћавајућем» разговору рекао «узалуд ваше приче и ове цигаре које ми доносите у затвор, већина албанске омладине је потпуно затрована идејом о самосталношћу и тај процес нико не може да заустави». Рекао је истину, која је данас, на жалост, стварност.
(Одломак из Мемоара)
Advertisements

2 mišljenja na „Миле Бјеливук: Пуковник има коме да пише

  1. Баш лепо………..мораћу да нађем и прочитам те мемоаре да видим који је закључак, јер из овог испада да су сви посвађани добри и храбри, а све оде у три лепе….мада назнака постоји да је крива политика и полиција, што је по мени делимично тачно.Ту бих додао и још један фактор, а то је велика количина прагњетине која је поједена за време разних војних вежби у мирнодопском стању, а није била примењљива у условима непосредне ратне опасности и рата. Зато се и недостатак млека јасно одражавао на морал појединих официра……..

    Sviđa mi se

  2. Бах..класика. Епика,јагњетина,јавашлук (сукоб егоиста и нарциса) затрованих југословенштином и партикуларним интересима а све у намери да се добро мези и реми, да се дрпа и трпа…А цену плаћају деца од 18-19 година. Још не могу да избацим из главе лица мартовске класе у Косовској Митровици пред почетак шорке. Не заборављам и не праштам.

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s