Предраг Павловић: Зашто сам кренуо на курс норвешког

 можда ме је на тај корак навела и чињеница да живим у Србији.

Очекивао сам од књиге да добијем основе знања језика, уплетене у мање више маштовите хвалоспеве земљи чији језик представљају. Ни трага од тако очекиваних суперлатива о којима сам навикао да читам у сличним текстовима који су се тицали, па рецимо Србије. Добро, то би заиста било мало претерано и непримерено Скандинавцима.

Онда кренеш сам, пешака, не чекајући неки тамо градски превоз. И имаш велике шансе да стигнеш до циља на време, или још боље, направиш себи нови циљ.

zasto-sam-krenuo-na-kurs-norveskog-jezika-body-image-1419427876

Кренуо сам на часове норвешког. У школу на гласу у Врњачкој Бањи одакле сам и сам. Тамо то зову norskkurs. Тамо где су стаклени зидови, алуминијумске траке и лепе слике, млади и организовани људи. На почетку нисам знао зашто сам се нашао ту. Истина, волим да учим језике.

Сама помисао на живот у Скандинавији ме је одувек узбуђивала. Уживао сам у делима неких норвешких уметника, али и поред тога, појма нисам имао о њиховом језику. Норвешки музичари које ја пратим или не певају уопште или певају на енглеском, а неки богами и на италијанском језику. Са друге стране, ни број норвешких писаца са чијим сам радом упознат није баш велики. Овог једног сам читао још док сам био млад и наиван и тад ми је био супер, али само тад. Овог другог сам читао незасито, али потајно, да неко не помисли да сам наци. Овај трећи, најпознатији, ми вероватно не би ни допао шака да ономад није било Бернхарда, помислих у бержери.

И то је све што се тиче мог познавања норвешке културе, не много, рекло би се. Како год, сва је прилика да сам једног дана једноставно одлучио да ми је место у Скандинавији, а да мој ментални склоп и артконзумеристички афинитети ипак нису имали много везе са тим. Можда ми је само лепо звучала та идеја. Или чињеница да су часови норвешког нешто скупљи од некаквих тамо часова немачког имали везе са мојом одлуком. Можда сам само хтео да обогатим свој ЦВ, стекнем нове познанике и искуства. Можда, али сумњам.

Ипак, можда ме је на тај корак навела и чињеница да живим у Србији. Мислим, звучи логично. Често слушам приче људи који чекају да држава уради нешто за њих и не разумем ни реч. Па мајка Србија је мени и за мене толико тога урадила, да је излишно и набрајати. Баш као и у породичном насиљу, када у почетку не схваташ да ти се догађа нешто лоше, а и кад схватиш, не смеш себи да признаш то. Онда се надаш да ће проћи, јер слушаш савете старијих, а они кажу да то увек прође ако мало истрпиш. Чак и кад признаш себи и другима у каквој ситуацији живиш, не наилазиш на разумевање. Зато ти часови страног језика могу доћи као групна терапија, нешто као саветовалиште пре коначног одласка у сигурну кућу.

У ствари, чекај. Не може то бити разлог због ког сам кренуо на ношкккурс. Осим што сам себе описао као жртву и самим тим увредио праве жртве породичног насиља, за тренутак сам покушао да се представим као невина и добра особа. Као да нисам активно учествовао у изградњи односа са својом земљом. Као да нисам окретао главу кад је било гадно, као да нисам чешће спуштао поглед него дизао глас, узимајући притом нешто за себе кад ми се отвори прилика. Као да нисам свесно одлучивао, годину за годином, да останем овде, пажљиво прорачунавајући шта ми се највише исплати, и тако већ 26 година.

Не, бекство из Србије није разлог зашто сам се нашао међу тим стакленим зидовима о које се обијају непознате северно-германске речи. Истина је да бих најрадије побегао од себе, али у суштини нисам човек који има довољно храбрости да побегне. Никада нисам ни био један од тих Он Тхе Роад ликова, који би тек тако сели у ауто и отишли на другу страну, мада сам волео да читам о њима.

Занимљиво је да се сам уџбеник, односно програм по коме се учи језик, зове På Vei (На Путу). Очекивао сам од књиге да добијем основе знања језика, уплетене у мање више маштовите хвалоспеве земљи чији језик представљају. (На пример, гомила текстова о малом, али храбром народу, одличној храни, доступном алкохолу и непревазиђеном ноћном проводу, јер хеј, како би другачије привукао човека да дође код тебе.)

Добио сам, међутим, нешто сасвим друго. Књига је, да се разумемо, намењена будућим гастарбајтерима, људима којима је већ одавно прекипело, који су нокте појели још за прошлу вечеру и чврсто решили да напусте родна места. Ликови из књиге који се провлаче по дијалозима долазе из Конга, Сомалије, Пољске и других земаља другог, трећег и ко зна којег света, имају проблем са учењем језика, налажењем посла, спајањем породице и добијањем боравишне дозволе.

Наравно, ту и тамо наиђеш на неки текст о прелепим фјордовима, острвима, увалама и обалама начичканим дрвеним кућицама, али тај опис природе више је у служби наглашавања карактера сурове климе. Лекција о гардероби и моди у себи носи сличну поруку, сакривену негде међу десетинама различитих речи које означавају разне врте капа, шалова и јакни. Просто да човек помисли да је њима тамо, не дај боже, хладно. Ни трага од тако очекиваних суперлатива о којима сам навикао да читам у сличним текстовима који су се тицали, па рецимо Србије. Добро, то би заиста било мало претерано и непримерено Скандинавцима.

Наравно да се неће хвалити ћевапима, сплавовима, топлом душом и пуњеном паприком, али очекивао сам да макар негде спомену позицију својих ГДП и ХДИ индекса. Наравно, ништа од тога. Колико сам схватио, а како су се сами аутори књиге потрудили да прикажу, Норвежани су углавном пристојни људи који ће те радо позвати на божићну вечеру и послужити те усољеном јагњетином ако си муслиман, посаветовати у невољи, или те питати за здравље, притом очекујући само позитиван, оптимистичан одговор.

Таман кад помислиш да се ради о идеалној нацији, добијеш шамар што си се уопште и усудио да генерализујеш, јер већ следећи текст носи исповести људи које шиканира део домаћег становништва само због другачијег имена или начина одевања. Неретки су случајеви да пуноправни грађани Норвешке друге националности и обичаја имају потешкоће у социјализацији и налажењу посла. Када сам то прочитао, схватио сам да дефинитвно желим да научим тај језик, посетим ту земљу па, ко зна, можда и останем у њој. Јер замисли, кад ти стандардизовани уџбеник који те упознаје са језиком и обичајима једне земље поручи „хеј, овде је висок стандард, али је такође безвезе, јер знаш, живот је безвезе и све је безвезе“, онда то мора бити нека много занимљива земља.

Имао сам велики страх од првог часа. Отишао сам тамо са својом сапатницом/сапутницом, годину дана млађом од мене, убеђен да сам превише матор, да ћу бити најстарији у групи, да ће ми се смејати као што се овде и иначе смеју старијим људима који одлуче да ураде нешто ново за себе. Колико је само растерећујуће било сазнање да сам међу најмлађима и да су скоро сви сем професорке старији од мене. То су људи са породицама, сталним запослењима и неким нормалним животима. Већина ученика је по мерилима српске реалности била успешна – школована и што се овде недавно испоставило као најбитније – остварена у улози родитеља.

Дакле, они нису трпели додатне притиске околине, наметнуте малограђанским обрасцем понашања. А опет, желели су да науче језик и оду одавде, а мени је упознавши их, било лакше. Лакше, јер се нисам осећао усамљеним и кривим што сам желео да за 10 до 12 радних сати дневно желим да омогућим себи да не бирам између плаћања струје и одласка на фестивал. Што желим да платим порез и плус одем на пиће, концерт, море или купим онај Зегна прслук што сам га летос меркао.

Тада сам схватио. Разлог мог одласка на часове норвешког језика у почетку је био имање плана.

Јер кад имаш план пред собом и другима, ти си још увек жив човек, ниси изгубљен за ову заједницу. Док други показују слике деце и размењују рецепте, ти можеш да причаш о својим плановима мирне душе, а људи ће те гледати и са осмехом климати главом. Баш онако како ти климаш главом гледајући слике туђе деце и слушајући предности коришћења хладно цеђеног маслиновог уља. Битно је да заузмеш своје место у друштву, преузмеш улогу и чврсто је се држиш, чекајући да се у међувремену нешто заиста теби битно деси, иако те сама помисао да ће ти се нешто битно десити незамисливо плаши.

Како би одвратио пажњу од тог страха, ти мењаш улоге, од студента постајеш волонтер, па активиста, па запослени несрећник, па будући емигрант и тако даље. Улога је много и можеш их мењати и трошити. Баш као цигаре које палиш једну за другом, чекајући да наиђе твој трамвај, покушавајући да га на тај начин призовеш и пожуриш, мада ти се заиста и не иде тамо где си кренуо. А ако ти се то што радиш у међувремену свиди, као што се мени свидело учење језика, тим боље. Онда кренеш сам, пешака, не чекајући неки тамо градски превоз. И имаш велике шансе да стигнеш до циља на време, или још боље, направиш себи нови циљ.

Ако је по Зенону, трамвај звани Ахил, којег се смртно плашиш те никада неће ни стићи, само ако одлучиш да кренеш на време. Корњача звана Стелла ће наћи своју сигурну кућу. Само ако кренеш.

(Vice)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s