Ђорђе Ивковић: Слободан Милошевић и његово вожденије Србљах

Милошевић је јасно знао шта да ради за себе и своју власт, али никада није знао шта ће са државом.

Милошевић и његови војно-политички сарадници нису знали ни за основни принцип „умећа ратовања“ по Сун Цу-у, да се рат мора победоносно завршити на територији непријатеља.

Ко је ту био луд? Наш Слобо коњушарским триковима хтео неког да превари, или да се пред својим смушеним гласачким телом прикаже као веома лукав тип?

 

slobano1СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ – Фалсификовани Карађорђе

О Слободану Милошевићу (Пожаревац, 1941 – Хаг, 2006) се много зна, али нико неће да зна.
Многи га сматрају за највећег Србина, коме међутим нико, ни родитељи, ни рођени брат, ни деца нису Срби. А ни сам Слободан Милошевић до 1987. није био Србин. Затим се преко ноћи самопрогласио за неприкосновеног бранитеља српства који је српски народ третирао као марву.
Све што смо највећом муком стекли од Орашца 1804. до Версаја 1919. Милошевић је проћердао у Карађорђеву за дванаест година своје страховладе. Само на основу ових пар чињеница, он би лако могао доћи на врх наше ранг-листе најгорих нових српских џелата. Оно што га делимично аболира су чињенице да није он измислио према Србима дискриминаторски устав из 1974., није он заговарао распад државе који никако није могао мирно проћи на штету већине њених грађана, већ је то била клика око Тита на челу са Кардељем који је према неким подацима још 1957. отворено предвиђао „разлаз“ република; није измислио ни усташе ни балисте, који су хтели да управо ратом, уз подршку својих старих савезника, остваре своје великодржавне пројекте. Нису његова кривица класични издајник Богић Богићевић, дволични Вељко Кадијевић и усташки технократа Анте Марковић који су држали кључне позиције у распадајућој држави. Ратни детонатори су најмање били у Милошевићевим рукама. Коначно, не може најкривљи бити човек кога су убили у Хагу.

Слободан Милошевић је био титоистички апаратчик средњег ранга и политички вазал свог сениора Ивана Стамболића, који је испуњавао све критеријуме данашњих одредница „другосрбијанац“ и аутошовиниста, па је и сам СМ деловао сходно томе.

Када је 1983. из привредно-политичке зоне коначно упловио у чисту политику, понашао се ригидно титоистички. Наступао као ново „сиво одело“ у партијском апарату — опрезан бирократа који је понављао титоистичке пароле „братства и јединства“ и који је чак био виђен као борац против растућег „српског национализма“. Стамболић га је користио за интерне прљаве послове и фракционашке борбе. Чињеница је да је Милошевић гушио српски бунт који се од 1982. са Космета ширио на целу Србију. Остаће запамћено и да је забранио издавање дела Слободана Јовановића.

Априла 1982. године 21 свештеник Српске православне цркве, међу којима неколико будућих епископа (Атанасије Јефтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић), упућују највишим црквеним и државним органима „Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији“, који говори о „планском геноциду над српским народом“ и актуелизује косовски завет. Године 1985, припадници „Српског покрета отпора“ са Косова упућују државним органима петицију, чије састављање су помогли и Атанасије Јевтић и Добрица Ћосић, у којој кажу да покрајином владају великоалбански шовинисти који су окупирали део Југославије и над Србима чине геноцид. Југословенска и српска власт на ове оптужбе је гледала као на испољавање српског национализма. Макар колико се јавна гласила трудила да прикрију (прећуте) Захтеве 2016 становника Косова (зване и Петиција 2016), без коментара објављене у београдским Књижевним новинама број 700-701 од 15. децембра 1985. године, та је петиција реметила званичну политику окошталог антисрпскога пар¬тијског и државног „естаблишмента“. Срби са Косова тих година протестују по градовимаСрбије, а 26. фебруара 1986. године њих стотинак проваљује у савезну скупштину, захтевајући увођење ванредног стања и укидање аутономије Косова.

Брутално убиство Данила Миличића у Самодрежи и бестијални злочин над Ђорђем Мартиновићем 1985. показивали су дивљачку природу шиптарског шовинизма, али и невероватни цинизам титоистичког режима у заташкавању ових злочина и, нарочито, безосећајни однос Слободана Милошевића према патњама Срба са Косова и Метохије. Довољно је пажљивије проучити само „случај“ великомученика Ђорђа Мартиновића да би се искључила свака добра намера Слободана Милошевића. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање. Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА. Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. на Телевизији Љубљана: „Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.” Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом. По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 дм. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су пречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО. Мартиновић је после пет операција коначно под присилом продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.

Почетком 1986. објављен је Меморандум САНУ, који демонстрације Албанаца праћен серијом злочина над Србима назива „неофашистичком агресијом“ и наводи да се на Косову спроводи „физички, политички, правни и културни геноцид над српским становништвом“. Председник председништва Србије Иван Стамболић, критикује Меморандум, називајући га смртоносним шовинистичким манифестом. Овакве квалификације изречене од стране првог човека Србије тог времена, не би се постидела ни Соња Бисерко. Иван Стамболић је својом политиком омогућио прогон Срба са Космета, уз истовремено дивље насељавање Албанцима. Ту и такву политику Слободан Милошевић је беспоговорно бранио и спроводио.

Опште мишљење је да се Милошевићева иницијација у велкосрбина догодила 24.априла 1987. у Косову Пољу чувеном реченицом „Нико не сма да вас бије!“. Можда је он те вечери и био емотивно уздрман, потрешен, фрустриран. Али, таква нагла, заправо моментална просветљења могућа су у филмовима или старим сагама, не и у реалном животу. Милошевић сигурно није покренуо српски одбрамбени бунт који је трајао већ пет година уз значајан отпор „Слобе-Србина“, већ је зајахао на његов незадрживи талас и скренуо га и упропастио. Искористио је српску муку да избије на врх власти и почисти све противнике, међу њима и оне који су га направили.

Заблуда једнаког ранга је да је Милошевић произвео смену про-усташког (тзв. „аутономашког“) руководства у Војводини, накнадно инвентивно названог „антибирократска револуција“. Срби у Војводини тада више нису хтели ни могли да трпе да буду хрватски санџак, и да им се бахато затире национални идентитет. Да није у питању никаква „антибирократска револуција“ доказ је да се голема већина комунистичког кадра, када је видела да су аутономаши пали, једноставно пресалдумила у највеће „слобисте“. Супротно, они који су у Војводини изнели „догађање народа“, само пар година касније од Милошевићевог режима су проглашени за „силе хаоса и безумља“, „фашисте“ и слично. Дакле, квалификације су сувише сличне квалификацијама Наташе Кандић, васколиког НВО сектора, Пере Луковића, Динка Грухоњића или хрватског тиска, да би могло бити случајно. Како се најчешће дешава „ко другом јаму копа, сам у њу упада“. Тако се десило и Милошевићу. Како год, ниподаштава се кључна чињеница да су анти-аутономаши (касније највећма изразити анти-слобисти), сменом антисрпског војвођанског руководства, спречили да рат у најави плане и на северу Србије.
Милошевић је јасно знао шта да ради за себе и своју власт, али није знао шта ће са државом.
Истина је да је јануара 1990. године на 14. Конгресу Савеза комуниста Југославије, делегација Србије, коју је предводио Слободан Милошевић, тражила је да се укине Устав из 1974. године, који је давао подједнаку власт свим републикама, односно неједнаку власт народима и никакву грађанима.

Милошевић је захтевао да се уведе систем „један човек, један глас“. Због овог предлога, делегације Словеније и Хрватске (које су предводили Милан Кучан, односно Ивица Рачан) напустиле су конгрес. Да би себи запечатили судбину, Срби из Хрватске су издали Јована Рашковића и своје поверење дали Ивицу Рачану?! (То су ти момети који Милошевића делом аболирају, без обзира на мотивацију његових поступака – да ли је хтео да заштити Србе, или да одржи ауторитарни титизам.)

„План Б“, или резервна стратегија, пошто није могао да одбрани СФРЈ, је био: “Прво је потребно ослободити све српске крајеве из тадашње Републике Хрватске, а затим извући јединице ЈНА на границе једне будуће југословенске државе. Као противнике ЈНА у том времену именовао је хрватску усташку војску и већину индоктринираног хрватског народа, међународну заједницу“ (Б. Јовић). Тако су, под изговором заштите Срба хтели да омеђе нову, смањену али сложнију Титославију. Дакле, Милошевић и његови војно-политички сарадници нису знали ни за основни принцип „умећа ратовања“ по Сун Цу-у, да се рат мора победоносно завршити на територији непријатеља. Уистину, чим је Хрватска међународно призната, његова стратегија се показала као катастрофа.

Генерал Миле Новаковић: “ Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО држали положаје 27 километар од Загреба, мостове на р. Купа, а простор до Загреба био небрањен, тадашње југословенско и војно руководство није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу. Девет од расположивих дванаест оклопних и механизованих бригада употребљавало се око Вуковара, 300 километара од Загреба, а на 30 километара од Загреба – ниједна. Да је урађено обрнуто, ратоборно, сепаратистичко руководство НХД, бар они који не би журили према Словенији и Аустрији, било би принуђено на преговоре, чији би основ био једнако уважавање интереса и политичке воље Хрвата и Срба. Рат би био завршен још 1991. у бившој југословенској Републици Хрватској, а у БиХ га не би ни било. Сами преговори могли су бити одржани и у Бечу, јер би се до Беча они вјероватно зауставили …Међутим… Крени, стани, 73 примирја, док непријатељ не ојача, спољни противник се организује, нама самима све не дозлогрди, а оскудни материјални ресурси, без икаквог савезништва, не нестану. „Паметна“ политика, нећемо ми ово, да не би они нама оно, па нећемо ово да не би они нама оно, доказује непостојање ратоводства као највишег споја стратегије и политике, а за резултат има да ми нисмо урадили ништа а они нама свеједно јесу и оно, и оно и оно…

Да би било још горе, Милошевић је прогласио „да Србија није у рату“ (што имплицира да ће рат бити изгубљен те се ствара одбрамбени механизам), тако да је галиматијас био потпун.
А не, ту су и санкције „босанским Србима“ 1994. Полудефинисана Југославија под санкцијама удара санкције делу своје полудефинисане просторије?! И сви знају да су те санкције фингиране. Ко је ту био луд? Наш Слобо коњушарским триковима хтео неког да превари, или да се пред својим смушеним гласачким телом прикаже као веома лукав тип, без икаквих суштинских побољшања, а са много штете?
Био би врхунац државничког бешчашћа пасивно гледање прогона Срба из Хрватске, да се Милошевић у вези тога претходно са Туђманом није договорио у Карађорђеву. Значи, може и горе од тог врхунца. А што су раније српске полувојне формације из Лике под оружјем долазиле у Београд да бране Милошевића од Срба, одузима им право да га накнадно криве за своју трагедију.

Дефинисати да ти је „међународна заједница“ главни непријатељ је равно националном самоубиству. Објективно, гео-политички положај Срба је био врло неповољан, али је шанса да се „међународна заједница“ не окрене против нас је реално постојала, само се налазила на супротном крају идеолошке скале, на коју окорели титоисти по цену опште пропасти нису хтели прећи. Наиме, на таласу „антибрократске револуције“ Срби су имали шансу пре Пољске „Солидарности“ и пада Берлинског зида да крену у рушење комунизма; могли смо први (а не последњи) скинути петокраку са својих застава и тако, као прве демократе бившег комунистичког блока, кренути у стварање своје државе. У том случају би и приближавање НАТО-пакту и УСА имало смисла и оправдања. Уместо тога, генерали ЈНА су се упетљавали у завере у Русији не би ли се вратио стаљинизам па да нас онда стаљинисти бране. Затим, после пропасти пуча, од тих истих Руса смо очекивали помоћ и заштиту. Кључне године су проћердане у махнитој одбрани илузије Титовог система и грчевитој одбрани Србије од Срба.

Одбрана личног положаја Слободана Милошевића се одвијала по врло једноставној матрици – што је више примораван на предају „спољњих“ српских земаља, то је више појачавао репресију у центру. На раменима су му стојала два црна гаврана – Војислав Шешељ и Мира Марковић, уз чију помоћ је држао Србију у покорности. Уместо да сабира Србе на све могуће начине, он је копао идеолошке ровове међу народом, мислећи да је јако паметно држати се максиме „завади па владај“. Дијаспоре се сећао само кад је ваљало извући паре, по ком задатку је слао Брану Црнчевића и Војислава Шешеља.

У вечитој игри наизменичног инаћења и понизног пристајања на наметнуте услове „међународне заједнице“, Милошевић је после потписивања Дејтонског споразума (који су сви дрги видели као привремени маневар да се Срби умире), заиста био убеђен да ће добити Нобелову награду за мир као „фактор мира и стабилности на Балкану“. У ту сврху, Милошевић се лако ратосиљао дотадашњих највернијих сабораца Борислава Јовића, Михаила Марковића и Милорада Вучелића. У стварности у Вашингтону му је спреман свилен гајтан.

Колико је Милошевић третирао народ као бесловесну стоку са којом може слободно да манипулише, показао је референдум о заштити српског суверенитета на КиМ. Народна скупштина Републике Србије расписала је, на предлог Слободана Милошевића, 7.04.1998. референдум о међународном посредовању у сукобу на Косову и Метохији. Референдумско питање је гласило: „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?” Референдум је одржан 23.04.1998. На референдум је изашло 5.297.776 бирача (73,05% уписаних бирача). Против учешћа страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији изјаснило се 94,73% гласача.

Шест месеци касније, након преговора са Ричардом Холбруком, 13. Октобра, Милошевић пристаје на услове из резолуције 1199, успостављање самоуправе на Косову и Метохији, организовање слободних избора у року од девет месеци, амнестију за кривична дела на Косову и Метохији (осим најтежих) и успостављање локалне полиције по етничком саставу становништва, при чему је дозвољено да у покрајини остане 15.000 војника и 10.000 полицајаца, и предвиђено надгледање Косова неборбеним НАТО авионима и долазак мисије од 2.000 верификатора, за чијег је шефа постављен Вилијем Вокер. Као да референдума није ни било. Милошевић је противно референдуму издао и предао Косово шиптарским терористима и НАТО окупаторима који су још увек тамо. Само нас је једног јутра обавестио „да смо победили НАТО“.

СПС је формирао тако што је ујединио СКС са ССРНС (социјалистичким савезом). Тим уједињењем дела целине са целином запосео је позамашну државну имовину и организовао моћни режимски апарат. У септембру 1990. донет је нови Устав Србије којим је власт председника републике знатно проширена.

Пошто је себе прогласио за неприкосновеног самодржца, сматрао је да сме да краде изборе. Видео је себе као новог реформисаног Тита, коме у наслеђе спада и „ћорава кутија“.

На изборима децембра 1992. у Србији је највише гласова и посланичких места освојио СПС, 47 одсто. Подаци кажу да партије демократске опозиције нису имале своје представнике на половини од укупно око 10.000 бирачких места у Републици. Нису имале ни контролу над радом “изборне администрације”. Посматрачка мисија КЕБС-а у свом завршном извештају говори о “бесрамној пропаганди”.
На изборима 3. Новембра 1996. однела је победу коалиција СПС–ЈУЛ–НД. То је била једна од највећих Милошевићевих победа, уз 1990. годину. Било је савршено јасно да постоји гомила бирачких места на којима је крађа очигледна. У места Ђерекаре са албанским живљем у изборној јединици Врање у којој је на изборе наводно изашло свих 1.219 уписаних бирача и сви су до једног гласали за коалицију СПС–ЈУЛ–Нова демократија. Међутим, био је двокружни систем избора на локалу. У другом кругу су се објединили сви опозициони гласови и коалиција Заједно је однела велику победу. То је било велико изненађење за социјалисте. Чак и после истека законског рока бројало се, бројало и – фалсификовало. Партија на власти наредила је своме судству да масовно поништи и преиначи изборну вољу грађана.

Судови су убрзано почели да поништавају изборе и да заказују трећи круг. Победа коалиције “Заједно” у Београду је судском пресудом скресана са 70 на 23 мандата. Пошто је било очигледно да се то дешава само у случајевима где је опозиција победила, хиљаде грађана Београда, Ниша, Ужица, Смедеревске Паланке, Зрењанина, Краљева, Пирота, Јагодине почело је да демонстрира против изборне крађе. После три месеца хаоса који је глупо и арогантно произвео, Милошевић је признао да је крао изборе фамозним Lex specialis, и то тек након непотребног и фундаментално штетног увлачења „међународног фактора“ у оно што је требало бити скључиво наша брига.

Већ наредне године, 1997, на изборима за председника Србије догодило се исто са „опозиционим“ кандидатом Војиславом Шешељом, само се овај није бунио што је покраден, већ је ушао у коалицију са СПС и ЈУЛ.

Сличан сценарио требало је да буде примењен и на савезним председничким изборима 2000. године. Од свих избора одржаних 24. септембра најзначајнији су били председнички. Били су то одсудни избори између власти и опозиције, Слободана Милошевића и Војислава Коштунице. Резултати неколико истраживања спроведених на територији Србије (без Косова) недвосмислено су указивали на убедљиву победу Коштунице. То се потврдило и на изборима.

Међутим, Савезна изборна комисија (СИК) од 25. септембра до 5. октобра, настојала је да преиначи резултате. СИК је фалсификовао резултате објављујући у својој Одлуци (“Службени лист” СРЈ од 29. септембра 2000) да је кандидат ДОС-а, Војислав Коштуница, добио 49,9 одсто од укупног броја гласова. По томе, Коштуница није испунио услов (од 50 одсто плус један глас) да би био изабран у првом кругу, па је други круг председничких избора био заказан за 8. октобар. Због очигледног покушаја изборне преваре, лидери ДОС-а позвали су на грађанску непослушност и масовне протесте све до признавања изборних резултата. Тада се догодио и Пети октобар. СУС је потом као од шале поништио своје решење од претходног дана и признао председничке изборе.

Ко краде, тај и краде. Милошевић никада није рекао, али су његове невербалне поруке јасно гласиле „ако не знамо ни да радимо ни да се бијемо – знамо да крадемо“.

Најпре је покушано са „зајмом за економски препород Србије“ који је лоше прошао, али шта је са сакупљеним парама било нико не зна. Затим је апцигована девизна штедња грађана. Онда се кренуло са историјским државним финансијским пројектом пирамидалне штедње, који је осмислио одани Милошевићев сарадник Никола Станић. Језда и Дафина су биле безначајне личности које су истурене напред и које су на крају трагично прошле. Превара пирамидалном штедњом није наш изум, али је жалосна и срамотна мазохистичка хистерија која је завладала тих дана у Србији. Преваре се људи, али да по читаву ноћ десетине хиљада људи стојички чекају пред „банкама“ да би свој тешко стечени новац ујутру поклонили тајкунима је српска народна брука. Највећа пљачка народа ипак је изведена кроз хиперинфлацију. За време санкција деведесетих из Србије је новац преко Кипра буквално у џаковима изношен. Наши високи дипломатски функционери с дипломатским пасошем су у врећама са тзв. пропратним писмом које се због тога на граничним контролама не отварају износили паре преко Кипра, а у руске и шангајске банке. Годинама, сусретали су се и мимоилазили наши амбасадори са џаковима по авионима.

Настала је читава плејада ратно-профитерских тајкуна углавном окупљених око идеолошки „левичарског“ ЈУЛ-а. Међу њима су била и деца председничог пара који су већ у школском узрасту постали милионери. Са пар изнимака ти тајкуни и данас владају Србијом.

Уз строгу паску Ресора државне безбедности цветао је шверц, а многи фронтофски и изафронтофски црноберзијанци су се етаблирали.

Према накнадно објављеној „Белој књизи“ криминалистичке полиције у то време било је евидентирано 118 криминалних група, са 551 чланом, као и 205 “солиста”, који нису волели да групно чине кривична дела. Забележено је да се 50 група, са близу 300 чланова, бави свим видовима криминала, док су се за насиље, убиства, разбојништва и изнуде “специјализирало” 15 екипа, а за трговину наркотицима њих 20. Београд, као највеће подручје, имао је тада 13 кланова и само једног “солисту”. Набројани су “сурчинци” (дрога, аутомобили), “земунци” (убиства, отмице, дрога) “новобеограђани” (убиства, разбојништва, возила, дрога), “бежанијци” (убиства, кокаин, изнуде), “звездарци” (обрачуни са другим групама, убиства, рекет, шверц нафте, дрога), “вождовчани” (крађа аутомобила, дрога)… Поред ових кланова набројане су и друге екипе. Готово ниједна од ових екипа данас није у “животу”, односно повукли су се у “пензију”. Опрали су новац и уложили га у легалне бизнисе.

Изјаве Дафине Милановић после личног и финансијског слома могу се гледати као трабуњања луде грофице. Међутим, хрватски тисак јој у много чему даје за право, те се може сматрати да су Слободан Милошевић и Фрањо Туђман, осим у ратним, били и у тесним пословним и ортачким везама. (Тезу о међусобној сарадњи и трговању зараћених страна потврдио је за “Вечерњи лист” и Костадин Пушара, професор Економског факултета у Бечу, који је 1992. за Народну банку Југославије обављао контролу пословања Дафимент банке). Или ћемо поверовати у интерпретацију Хаџи-Драгана Антића да Мира Марковић са сином, снајама и унуцима, у Русији на ексклузивној хацијенди животари од скромне професорске пензије?

Цео период владања Милошевића Србијом обележен је насиљем. 9.-ог марта 1991. заиста је био спреман да од центра Београда направи Тјен ан Мен. Није демонстранте спасла толико команда Вука Драшковића да се јуриша на полицијски обруч, колико кошава, која је растерала сузавац или неке блаже бојне отрове који су бацани на њих са кровова околних зграда. Иначе би у стампеду и ропцу страдале хиљаде.

После крађе избора 1996. и дуготрајних протеста, организује „контра-митинг“ у намери да директно сукоби народ без обзира на последице. Милошевић демонстранте назва „шачицом фашиста“ а председник Скупштине Србије Драган Томић у интервјуу РТС-у препознаје међу демонстрантима и студентима “профашистичке елементе”, а опозицију оптужује за “манипулацију децом” (звучи познато?) Биланс митинговања “за Србију” у организацији СПС-а и ЈУЛ-а био је (према званичним извештајима) 60 озбиљније повређених. У Чика Љубиној улици Живко Сандић, члан СПС-а из Врбаса, пуца у главу Ивице Лазовића, оца двоје деце и члана СПО-а. Лазовић је остао инвалид (Сандић је осуђен на две године и четири месеца затвора, за које се не зна да и је одслужио). Телевизијске камере неколико светских кућа забележиле су како Воја Вучинић, члан Општинског одбора СПС Приштина, витла пиштољем у правцу политичких неистомишљеника. Предраг Старчевић, члан СПО-а, издахнуо је под ударцима Слобиних контрамитингаша.

Што није успео до тада, покушао је 5. Октобра 2000. Али, то је већ и од њега било превише.
Сахрањен је у родном Пожаревцу, испод липе, као комуниста. Накнадно је проглашен за православца. Најближи сарадници немају времена да га се сете. Заузети су увођењем Србије у Европу.

И за крај: Александар Вучић – дете препреденог кловна и гробара

(Српски културни клуб)

Наслов и опрема: Преврат

Advertisements

2 mišljenja na „Ђорђе Ивковић: Слободан Милошевић и његово вожденије Србљах

  1. Да С. Милошевић није развластио квазидржаву Војводину, Србија би одавно већ била и без Војводине. Највећу корист од растурања ове политикантске Брозове творевине имао је народ (без обзира на то о којим је грађанима реч) јер је Србији и народу у Србији ова политикантска парадржава наносила само зло и економски штету. да то нијер бикло урађено, Србија би била у много горој ситуацији него што је данас. Који је још то народ и држава правила у својој земљи аутономију од самих себе.
    Политиканстком аутономијом Броз је Србима био завукао дубоко и са свера и то је једино што за сада није успекло бротзоцвској шполитици — потпубног разбијања Србије и са севера. Разбијање с југа успело му је и Србијаа је данас на њеном југу окупирана.

    Али аутономашке, тј. сепаратистичке снаге никако не стају и неће стати све док неко не укине то сепаратистичко несрећно и зло семе из времена Броза на северу Србуије..

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s