Миле Новаковић: Овако је било (4)

Генерал Мркшић је сматрао  да треба покушати на нашој лијевој  обали Уне ,  формирати мостобран ,  величине коју можемо бранити , који би укључивао обавезно Двор  и околину , чиме би задржали макар симболично дио наше територије . Не знам како то да се уради ако се нашим борцима на мосту одузима оружје , а истовремено сазнајем   да је објављено  да избјеглице иду у Србију

Командир тенковске чете , храбар и способан официр ,  поново нагло постаје командир чете, искаче пред оног и каже :“ немојте господине  генерале ,  ми ћемо извршити ваше наређење. Увјек смо извршавали . Наредите шта треба“

Кад се наоружани појединци из колоне организују ,  у више случајева, четворица , петорица  или шесторица  злочинаца , ликивидирани су  с блиског одстојања , плаћају  главом , а остали бјеже

magla

Дејства  за одбрану  избјегличке колоне ,од  седмог до десетог августа

Око 02.00, 7. августа ,понедјељак,    у Топуском   сам затекао хаос. На раскршћу код ПИМ –а  трактори и остала   избјегличка возила   окренута од Глине ,не према Глини . Обилазећи Топуско према порушеном Дому -4 код бензинске пумпе  одједампут  страховита експлозија  ,  која ми скоро  преврне теренски аутомобил. Провјерим  и сазнам да је у оклопном батаљону  наређено  уништавање тенкова . Наредио сам да се са тим прекине . Прикупио сам официре  које сам нашао  из мјешовите  артиљеријске  бригаде (мабр) , оклопног батаљона , граничног одреда , 19. бригаде и других јединица , који су се ту затекли. Кажу ми да немамо куда јер је Глина заузета .  Не одустајем од донијете одлуке и наређујем : Правац  Двор , ко има пушку  напред , остали за њима , ко погине остаће , ко не погине проћи ће .  Тенкови преко Старог Села , остали за њима или преко Хрватског села   и Мале Врановине  – шума Орлова [46]  Обљај-  Брубно –(Брубањ)- Брезово Поље – Жировац-[47] – Двор .Једина опасност која је претила  на том правцу је била  реална могућност  да је 505. бригада 5.к већ изишла на Обљај   преко Бојне  и ушла   дијелом снага  у шуму .  Да би спријечио упад  у засједу  у шуми наредио сам  да извиђачи  из мабр  пјешке  иду  напред  а да их моторизована колона прати у скоковима. Непријатеља није било [48] и колона је  у Обљају  безбједно скренула лијево , према Брубњу и Брезовом пољу. Чело колоне  која је кренула из Топуског  освануло је на Брубњу ,сишла у Брезово Поље  и затекла испремјешану колону која стоји .

Са неколико официра (М Клипа , Борић )  и полицајаца  формирајући три колоне (запрежна кола  десно ,  трактори средина  моторна возила лијево )  пјешке излазимо на превој Вратник .На Жировцу налазим дио добровољаца из Србије  који исто тако покушавају да среде колону .

Зачудило, ме је да људи  у таквој ситуацаији , под утиском  који доживљавају   савршено слушају упутстав  за разврставање у колони , као да је све нормално .

Крећем према Двору  и у колони препознајем  много људи  укључујући своју и породицу  генерала Мркшића . У колони која се споро креће  и често застаје ,  попријеко се гледа на све  који пролазе , као што  је пред неким шалтерима у пошти , а камоли  овдје где је су животи у опасности . Видим да и према мени има таквих погледа .Ако им ишта могу помоћи , одавде сигурно не могу ништа , али на њиховом мјесту и ја бих имао такав став, без обзира што сам остао на том путу  до четвртка 10. августа , кад је та колона била већ у Србији или пред Рачом на Дрини .Око подне се приближавамо Двору и колона све више стоји а све мање се креће .

Није питање да ли ће колона бити нападнута ,него само када ће се то десити ,  због чега се стајањем колоне људи  претварају у немоћне мете .Око два сата поподне успио сам се некако пробити до моста на Уни  између Матијевића и Новог Града.

Полиција Републике  Српске  на својој страни  моста одузима оружје , врши претрес  свих врста возила   мирно и темељито , од  запрежних возила до аутобуса .

Не могу да вјерујем  да је онај ко је то наредио  са планете Земље , јер већ сви земљани , а не само Срби ,  знају што се догађа.

У згради општине , према договору , су генерал  Мркшић , генерал Миловановић ( умјесто Младића ) , предсједник новиградске општине Радић  и командант  новиградске бригаде Дабић. Усвајају захтјев да се прекине претрес  возила и тиме убрза покрет колоне , а ако хоће нешто да претресају ( не знам  зашто ) нека то раде  негдје у дубини  своје територије  до Приједора или Бањалуке .

Према захтјеву од синоћ ,доведен је батаљон  из Бањалучке бригаде  милиције .Средства ПВО за одбрану моста  нису  доведена ,  нити средства за резервно мостовно мјесто  преласка .

Генерал Мркшић је сматрао  да треба покушати на нашој лијевој  обали Уне ,  формирати мостобран ,  величине коју можемо бранити , који би укључивао обавезно Двор  и околину , чиме би задржали макар симболично дио наше територије . Не знам како то да се уради ако се нашим борцима на мосту одузима оружје , а истовремено сазнајем   да је објављено  да избјеглице иду у Србију .
Ове двије чињенице  онемогућавају да се реорганизацијом  створе јаче снаге  било за мостобран  , било за одбрану колоне  избјеглица .

За такав задатак нужно је и ангажовање јачих снага ВРС,од којих је ту само Новиградска бригада  и батаљон милиције .Недоумице око ангажовања Новиградске бригаде брзо су распршене  јер у једном тренутку команданту бригаде  стиже информација ,која се саопштава пред свима нама, да једна непријатељска јединица састава извиђачке чете , без отпора креће путем  Костајница –Двор.Предсједник општине Нови Град одмах се  резолутно изјашњава да забрањује дејство по непријатељу „ако ми пуцамо по њима они ће пуцати по нама и нашим кућама“ .Нико му се није супростављао  и тако новиградска бригада мирно посматра  непријатеља  на маршу уз Уну ,путем,   који је на неким мјестима у домету  пиштоља, како улази у Двор  и пресјеца  избјегличку колону [49] прије првог сумрака .

Једна група добровољаца из Србије  креће из Матијевића  кроз шуму западно од Двора , а сјеверно од Матијевића  и преко потока  у току ноћи долази до блокиране  колоне . Избјеглице на које су наишли  и они који су били ближе  остављају све на путу  и пјешке до јутра кроз шуму  излазе на мост.

Генерал Мркшић и ја  тражимо помоћ од Војске РС,  а за то вријеме пада мрак  До пада мрака успио сам скупити  дванаест бораца од пуковника Ступара ,  неколико официра и војника .

Још откад сам се вратио на Кордун  у суботу , десно  раме ме тако бољело  да сам на теренском аутомобилу ,  којег сам стално сам возио , брзине мијењао лијевом руком. Тражим да ми Милан Коркут   донесе моју пушку  из возила  и не верујем да ћу је моћи узети десном руком , и да ће сви око мене мислити да сам се уплашио , па тобоже не могу узети пушку.Милан ми пружа пушку и у том моменту ме рука више не боли .РАП са резевном муницијом  ми носи један  официр из мабр. Крећемо у Матијевиће , пребацујемо се преко моста  између Матијевића и Двора  без јачег отпора непријатеља и полако наступамо према центру Двора , десно од пута тако да нам је лијево крило на путу .Зауставља нас снажна унакрсна ватра . Непријатељ дејствује са неколико вишеспратних зграда , које су код раскршћа ,100 метара испред нас , десно са аутобуске станице са 150-200 метара и са лијеве стране преко пута из дворишта  породичних кућа , са даљине 30 до 50 метара. препознајем пуцњеве калибра 5,56 милиметара ,  знам да се нисмо у мраку побили са својима , али не можемо даље .

Извлачимо се у Матијевиће  гдје долазе два официра из Војске Републике Српске  и кажу ми да ће до поноћи довести један батаљон  да избацимо непријатеља из Двора . Командир групе добровољаца из Србије ,  каже да ће и они учествовати .

До два сата ујутро , осмог августа  нема никог.Упутио сам М.Коркута у школу  у Новом Граду  да види шта је с групом добровољаца из Србије .Он тамо није нашао никог од њих, а људи из Новог Града ,   кажу му да су они отишли према Баљалуци, и даље за Београд, јер је неко из Београда  дошао по њих. Да ли је било тако не знам, али знам да их у Новом Граду више није било.

У свануће ,  око четири сата ујутро ,  магла , мир и тишина ,  нити се ко види  нити чује .  Не знам ко је у Двору . Узимам теренско возило , М.Коркут држи пушку  и полако путем крећемо у Двор.Долазимо до мостића код бензинске пумпе  и видимо једно возило  зелени фићо , врата отворена , жена 30-40 година  заклана на ауту гдје се леш и сада налази . Десетак метара даље , мушкарац 50-60 година недоклан ,  других рана ни крварења нема , још кркља, мислим да му нема спаса  и да је при крају .Заустављамо се и осматрамо .Нема никавих активности ни у Двору  ни од наше колоне . Онај несретник сав у крви  је изгледа одлучио да неће да умре , убацујемо га у возило  и одвозимо у болницу . Никад нисмо сазнали  ко је то био , ни да ли је остао жив.Јасно је било да се избацивање непријатеља из Двора  најлакше може извршити истовременим нападом из колоне и из Матијевића .Пред Двором је оклопни батаљон ,  али на уласку у Двор не може да се развије ,земљиште ван пута је мочварно или пошумљене стрмине . У наредни сат , два скупљамо групу  бораца , укључујући  и неколико  официра  и војника из Дворске бригаде .Крећемо у напад када и људи из колоне крећу  у пробој и непријатељ се повлачи . У Двору на  прилазу раскршћу леже наши погинули .Само су склоњени с пута да живи могу пролазити .Таквих призора сам се нагледао у рату, али  најдубљи утисак на мене , који нисам заборавио до данас , ипак праве живи .Не живи људи , зато што су живи ,него поглед у њиховим очима.Увијек до тада док сам био заједно с борцима  на првој линији ,  сви смо гледали у правцу непријатеља, а не један у другог .Ако сам кога погледао то је био тренутак , да видим има ли страха у очима , што видиш у дијелићу секунде .Сада , кад се сусрећемо,  ја сам наспрам њих , након што су ту ноћ били опкољени , а затим остали живи у блиској борби . Сада док се крећу по простору  гдје је  до малоприје био непријатељ , док су им прсти на обарачу , а регулатори паљбе на рафалној паљби ,  поглед им је тврд , укочен . Они не „виде“ ништа  што није непријатељ ,  нити се баве распознавњем  у ономе што није опасност . Очи им само траже опасност , оно што није опасност не региструју . Сва пажња је усмјерена на могућег  непријатеља , своје не виде .

Цивили су слични , а кад почну наилазити они који нису  учествовали у пробоју , они су опуштенији , али неки међу њима су потресени . Мој први комшија Дамјен Новаковић ,излази из колоне и пита ме „Ђе ође има воде“. Не препознаје ме .Кажем да пређе мост  па нека онда пије воду . Заустављам један трактор , који не стаје ,  да га убацим на трактор .  Почињем да дижем пушку према задњем точку .Возач одмах стаје ,познајемо се ,  извињава се и тражи  да му вјерујем  да ништа  није видио и ништа није чуо , док није видио да се пушка покреће .Одоше њих двојица на трактору .[50] Оклопни батаљон је формирао борбени распоред  у рејону Двор – Матијевићи. У саставу борбеног распореда  распоређени  су дијелови 13 . бригаде  из колоне ,  а у центар Двора  један вод из Бањалучке бригаде  милиције . Колона је даље несметано ишла .Неки људи из колоне ми кажу да су видјели кад је погинула осамнаестогодишња , ћерка мог брата , код села Маја.[51]

Везе са командом 21. кк  није било , јер није било средстава везе за рад у покрету ,осим једне мотороле , која је у договору са командантом 21.кк, требала бити у вези са З. Гвозденовићем ,  а он на зачељу колоне према Двору .Међутим још у Брезовом Пољу  открио сам да је он у колони на Брубну  .Очекивали смо да се сад ,  у уторак већ осјете дејства наших јединица на Жировцу и од Жировца .Нико из колоне није могао о томе ништа да каже , што ми је било чудно [52].У току напада на непријатеља у Двору  заробљен је један непријатељски војник  извиђач. Према личним документима , које је имао код себе ,  видјело се  да је младић око 25 година , Србин  по националности ,  рођен у селу Боројевићи на Банији .Средњу школу је завршио на Новом Београду , запослио се у Загребу  и сад предводи непријатеља у нападу на свој народ,  своју родбину и фамилију . Наредио сам да га предају Војсци РС. Нажалост није био једини , сви ми  познајемо  из дјетињстав  понеког, такве тужне , несретне  , срамотне  судбине ,  коју за свог живота , ничим више не могу исправити  нити промјенити .

Борци из 13. бригаде  и других јединица ,  који су имали оружје  и били распоређени  у  борбени распоред оклопног батаљона  ,  почели су сад кад је било мирно , а њима пристигле фамилије  у колони , да напуштају положаје , да би даље спашавали фамилије .Тенкови су у једном тренутку остали сами у Двору  због чега се тенковска чета из Двора извукла у Матијевиће  у састав главнине батаљона .Двор је опет био празан . Генерал Мркшић је наредио пуковнику Ступару да врати окопни батаљон у Двор . Два сата послије тога  није више било  колоне избјеглица на путу .Пут је био празан , нисмо знали ко је у Двору, тенкисти нису извршили Ступарово наређење .Сам без икога , кренуо сам теренским возилом , да видим шта се дешава .  Тенкове сам нашао на путу и око пута у Матијевићима  а тенкисте у великој незавршеној кући , десно од пута ,гдје су се склонили од кише . Приземље , ваљда  предвиђено за  локал ,  је све једна просторија  и сви су ту .

Прилазим и питам , знају ли ко је у Двору . Не знају .  Зашто колона не иде ? , не знају .Шта они ту раде  и ко ће бранити ту сиротињу  на путу , ако они неће . Ћуте , неко каже да тенкови без пјешадије не могу ратовати .  Већину их лично познајем , све су то Кордунаши  и видим да им је непријатно .  Свуда су били са мном од Купе до Бенковца  и Новиграда [53] један међу њима , кога не познајем , крупан и гојазан , каже  ми :“ Ми смо се борили , док нас ви официри нисте издали“. Видим да нема субординације  и чинова , сад смо само људи, специфичног менталитета , који ја добро познајем , Кордунаши и зато му кажем : Ма ко те је издао ј…  му ти матер  кукавичку ,  јесам ли ја овдје или  у Београду ? Нисам убио никог у овом рату ,  сад ћу теби пукнти у тај дебели трбу“ . Подижем и откочујем пушку . Командир тенковске чете , храбар и способан официр ,  поново нагло постаје командир чете , искаче пред оног и каже :“ немојте господине  генерале ,  ми ћемо извршити ваше наређење . Увјек смо извршавали . Наредите шта треба“ . Спаси ми он душу ,без обзира што војна правила , кажу да се у критичним ситуацијама кукавичлук и пребјегавање непријатељу спречавју свим средствима  па и употребом оружја .

Наређујем командиру чете : „ Посади твог тенка командуј  „На своја мјеста „ и  „Пали мотор „ ја сам ваша пјешадија . Идем напред у Двор испред тебе .Држи одстојање од мене тако да ме увијек видиш .Ако видиш да сам погођен  штити се ватром топа и митраљеза и повлачи се . Не гините да ме извучете „

У једној руци волан , у другој  откочена пушка , полако осматрајући крећем  а командир са својим тенком замном . Долазимо до раскршћа  у Двору . Видим нема ни наших ни непријатеља .Командиру чете сам наредио  да врати чету у Двор , што је одмах извршено ,  а да са четири тенка  идемо према Жировцу  да видимо гдје је колона пресјечена . Враћајући се у Нови Град наишао сам на команданта оклопне бригаде ,како се то звало у КСЈ и поновио му наређење  да са четири тенка идемо назад да нађемо мјесто напада на колону . У том тренутку , тенкисти који нијесу хтјели  да буду сами у Двору , не само да се враћају у  Двор , него опет без пјешадије , иду петнаест километара  назад и   то не четири него осам  тенкова .  Командир чете је одмах чим сам му наредио  кренуо са четири тенка ,  а за њим командант бригаде  са још четри тенка . тада су на излазу из Двора  прешли , на дијелу пута  који нису моли заобићи , преко неколико путничких возила ,  па је непријатељ то потпуно преокренуо  у својој пропаганди , а ми му помогли својим ћутањем.

Вратио сам се у Нови Град да нађем нешто бораца , колико има ,  да тенкови нису без пјешадије . Окупља се петнаестак људи  на возило ТАМ-150 , који су били ту . Никога није требало убјеђивати  нити му објашњавати .Мајор Миљкан Ромчевић [54]   преузима команду самоиницијативно над групом  на возилу , јер је једини официр  а самном у возилу су тројица  полицајаца СУП-а Војнић  које добро познајем . Кажем мајору Ромчевићу да крећемо .“Да крећемо“ каже он „ али сад ви нећете напред  , сад ћемо ми испред  Вас“. Не знам откуд  већ они у Новом Граду знају  како смо с тенковима ушли у Двор . Кажем му да то није важно ,  убацујем у брзину и крећем. Мајор Ромчевић својим камионом  заграђује моје возило  и каже „ извините господине генерале  , сад ми идемо испред Вас“.

Тенкови заједно са људима из колоне ,  који су имали оружје ,  већ су били ступили у борбу  с муџахединима . Мрцварење , убијање , пљачкање  и иживљавање  над старцима , женама  и дјецом  било је прекинуто .Пошумљена падина одакле су напали  била је претворена у ватру и дим . У једном тренутку док су још били у нашој колони  сви смо се нашли у жестокој паљби  са свих страна , међутим фронтови ватре су се брзо формирали  преживјели муџахедини су бјежали главом без обзира .

У метежу који је настао  на путу  упадом кољача и убица , многе фамилије су раздвојене , људи су напустили своја возила  јер је пут испред њих био закрчен  и желећи да изиђу из зоне убијања и пређу Уну , кренули пјешке .  Остали смо још неко вријеме  да се увјеримо да нема опасности , а затим сам кренуо према Новом Граду  да нађем  каква возила да извлачимо жене с дјецом . Крећући се уз колону , одједном видим  да колона опет стоји . Долазимо до мјеста прекида  и испред докле се види , пут је без пјешака  у покрету.

Људи нам кажу да су усташе у кући на око двјеста метара , где је дошла једна група жена, али није изашла . Нас четворица се развијамо за борбу и крећемо према кући .Приземница ,  десно од пута  у равници , двориште ограђено, велика „ брајда“ винове лозе на стубовима испред куће .На стотињак смо метара од куће , човјек у униформи са црвеном беретком отворено излази на пут , гледа према нама и дозива .То је Миљковић са Слуња ,са својом групом је ту и осматра шуму према Сувој Међи , да се непријатељ прикривено не приближи . Оне жене и дјеца свратили да пију воде  и мало одмарају под „брајдом“ јер су потпуно исцрпљени .

Крећемо даље  и међу људима на путу препознајем Владу Коркута [55] из Кирина , вршњака мог оца , некако смо га смјестили у возило и пребацили у Нови .Петнаестак километара до Двора на путу су биле три колоне , остављених напуштених возила свих врста .Пљачкашке хорде су касније све то опљачкале , никад их нико низашта није питао ,сва та возила су касније без проблема регистрована . Тај чин данас зову „бриљантна војничка побједа  домовинског рата“, како кликће и нови хрватски предсједник , еуропског имиџа.

Вратио сам се у Нови Град , да нађем било каква возила да извлачимо жене , дјецу и старце , који су били још далеко од Двора , а већ потпуно изнемогли . Некао смо обезбиједили један камион .  Са својим теренским возилом  враћао сам се до мрака и возио  само жене са дјецом  која још нису проходала . Три пута ме је , и данас се  с муком  сјећам,  заустављала иста жена  с двоје дјеце од 6 до 7 година , да их повезем ,  нема мјеста , јер су унутра жене с дјецом која још не ходају .

Видим и жену која  једва носи двије путне торбе , а са сваке стране поред торбе хода дијете од 5 до 6 година. Цурица која иде с лијеве стране  носи лутку већу од себе  и не испушта је .Не знам како је било име ни дјевојчици ни лутки , али обадвије су прешле Уну и спасиле се .

Сутрадан у сриједу , од припадника ВРС сазнали смо  да се у Топуском воде преговори  за излазак аутопутем према Шиду , за Србију. Колона избеглица иде и даље са повременим прекидима, због напада мањих муџахединских група .Поједини борци и официри ми причају о случајевима упада у колону , гдје се прво отимају новац и драгоцјености , а затим мрцвари и убија .  Кад се наоружани појединци из колоне организују ,  у више случајева, четворица , петорица  или шесторица  злочинаца , ликивидирани су  с блиског одстојања , плаћају  главом , а остали бјеже [56] .Ни данас о томе  браниоци неће да говоре , можда би , какво је вријеме , неко да их прогласи  ратним злочинцима  зато што су бранили голе животе .

Уосталом , зашто би Србину било дозвољено  да се брани ? Са генералом Мркшићем сједим у Новом Граду ,  код моста испред полицијске станице .  Налијеће непријатељски авион,  а затим се у првцу Сводне чују детонације . Бука се понавља и   празан простор  преко пута у облику трга ,на коме је око хиљаду људи  сачекивало своје чланове  породице ,  који се још нису појавили преко моста , празни се и остаје пуст.  Људи су се заклонили .  Милан Коркут иде тамо јер му нема четири члана фамилије . Вратио се није нашао никог свог , али носи једногодишњу бебу , која је била остављена сама на том опустјелом простору . Кад су се људи појавили из заклона , он их све обилази , пита чија је беба , али се нико не јавља .Кажем му да је носи у болницу . Након пола сата враћа се поново са бебом на рукама . Каже да на гинекологији не могу да је приме јер примају само труднице , а на одјељењу за мајку и дијете тврде да тако малу бебу не примају без мајке .Упућујем га код директора , али се опет враћа са бебом.Поново га шаљем код директора да му каже да је боље да прими бебу , јер ће је сигурно примити , ако поново дођемо . Коначно примају бебу , о којој никад касније нисам ништа сазнао .

Непријатељ је  почео дејствовати артиљеријом по мосту  али га није погађао .  Батеријски плотуни од по шест пројектила 105 мм и по „један ред“, осам ракета 128. „Пламен“ стално падају узводно од моста ,испред хотела у воду .Ватра није осматрана , руковалац ватре не види циљ, али су непријатељска артиљеријсака  оруђа  десетак километара од моста  ,  а пјешадијски дијелови  сигурно још ближе мосту .Колона ибјеглица се утањује  у сриједу навече.Стиже информација о постигнутом договору посредством УНПРОФОР-а  да наши  у Топуском  положе оружје   и оду аутопутем у Србију .

У четвртак  ујутро у Двору  наиђе још понека група или појединац , затим нешто касније  више нема никога . Мало је људи и у Новом Граду . Већина становника Новог је избјегла   и град је скоро без цивила . Идем сам преко моста у Матијевиће  пјешке ,  сједнем поред пута испод дрвета  и не видим ни човјека ни животињу . Нема никог.

Око подне долази  официр , капетан прве класе , ВРС и каже ми да има наређење да у 13.00 часова сруши мост . Незнам зашто га руше ,  али такава им је одлука. У хотелу узводно од моста видим групу бораца СВК . Имају нешто за јести  и од запосленог млађег човјека  траже тањир . Он им неда  а на сталажама израђеним од летава из њега стоје тањири  има их сигурно више од хиљаду . Детонација од рушења моста разбија сва стакла на хотелу  а они тањири су поскочили са сталажа , пали на под и разбили се , сви до једнога .

Отишао сам у Приједор , гдје су власти Републике Српске и народ са тог простора  помагали избјеглим Крајишницима до крајњих граница  својих могућности .

У пружању медицинске помоћи учестововало  је и  медицинско особље из РСК. Путеви , куће , школе , и воћњаци између Новог Града и Приједора били су пуни . У предаху људи су прикупљали снагу  гориво , храну и воду да крену даље. Куда ? Никуда.

Наставиће се…

Текст је део рукописа, тј бележака које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спречила је да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
У наставку, Преврат ће објавити његово сведочење о последњим данима РСК и њене војске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

Фусноте:

46      Знао сам да је тај пут проходан . Кроз шуму га је поправило  Комунално предузеће из Велике Кладуше  за пребацивање снага НО АП ЗБ  за дејство  правцем Аова (Ахово ) – Врнограч.

47  По плану агресије , хрватске снаге и 5. к  требало је да се споје  на линији Обљај –Жировац . Види у Ј.Бобетко ,“ Све моје  битке“ , стр. 435. Само на том правцу према Обљају  употребљене су снаге :2. гардијска бригада  20. домобранска пуковнија , 101. бригада , 149. бригада и специјалне јединице МУП- а .

48)    Нејасно ми је било тромо и пасивно држање 505.бужимске бригаде као најекстремније јединице 5.к опсједнуте исламским фундаментализмом и усташким наслеђем из претходног рата. Разлог ми је сутрадан саопштио командир извиђачког вода Дворске бригаде . Изет Нанић  бивши официр ЈНА командант 505. бригаде  је 5.августа  извиђајући правце напада  према  путу Жировац- Двор изишао на једно брдо  Вијенац у ширем рејону Ћорковаче испред својих положаја ,  гдје га је  засједа извиђача ликвидирала.

49 Знам да је командант бригаде Дабић у том тренутку свјестан да је он рат почео  тако што су ми га  распоредили у команду тактичке групе  која је у јуну –јулу 1992. пробијала Коридор  Добој( Цер ) – планина Вучјак –Оџак – Свилај  на ријеци  Сава ,  када су се ови што су у колони , или су њихове породице , борили и гинули  више од 300 километара од својих кућа. Сад им нема помоћи .

50 Никад га више нисам видио. Жену му је одмах по изласку из воза  на колосјеку жељезничке станице у Параћину  згазио воз који је наишао.Млађи син му је нестао у августу 1995, а он се вратио  и док се по високом снијегу  враћао од најближег комшије  удаљеног четири километра , изнемогао ,  пао у снијег  , смрзао се  и остао у снијегу четири дана , док  га није нагазио поштар , јер нема ко други да пролази тим путевима .Једва се скупило људи колико је потребно да га закопају .

51  Вијест је била неистинита . Авионска бомба  је експлозијом  одбацила с тракторске приколице , али је остала жива .

52  Касније сам сазнао  да је цивилно и војно руководство , у Топуском на основу процјене новонастале ситуације одустало од извршавања одлуке  за пробој  према Двору  и преко команде  Сектора  „Сјевер „  УНПРОФОР-а (УНЦПО)  почела преговоре  с хрватском старном , са  циљем да  спријечи даље губитке  цивилног становништва .

53    Жељко Рокнић , син јединац , мог брата од ујака , командир тенковског вода  , погинуо је у противнападу  на Новиград..

54   Мајор М.Ромчевић  помоћник за позадину комнданта 13. бригаде , родом из  с. Стипан општина Вргинмост  био је у ратној морнарици .  Породицу је оставио ( супруга и три сина ) у дрвеном бунгалову на „Острву цвијећа „ код Тивта ,  гдје није било гријања , јер је то био објекат војног омарлишта . Кад је у повлачењу доспио до Новог Града могао је продужити даље , како је већина и чинила .  Он није могао само због своје личне савјести .  Било је то први и послењи пут у животу  да смо разговарали . Није био непосредно порд мене  кад смо ступили у  борбу и нисам видио кад је погинуо .  Његови саборци су ми причали  да ни у борби није дао  да они буду испред њега . То је прича о личном хероизму  жртвовању , равна онима какво у историји цивилизације  човјеченство има од античких времена . Менторима  ауторитети у у спиновању јавности  никад неће  испричати овакву причу,  јер нису били у борби  а таква прича није „ин“ . Тешко народу  који свијесно  занемарује овакве примјере .  Његов брат Петар је био пилот  у нашем (СВК) Ратном ваздухолпвству .

[55] Његови синови Милан и Стево су возили војна возила ,СВК, а њихови приватни аутомобили су остали код куће . Мјесец дана раније , његова мајка , преко осамдесет година , тешко болесна , тражила је да јој он лично направи „шкрињу“ , мртвачки сандук , што је и урадио . Кад су у недјељу увече кретали од куће , она је молила да повезу и њен  мртвачки сандук. Ставили су га на тракторску приколицу и кренуо је . на пут без повратка  са мајком , женом , снајом и унуком. Код Маје , у нападу непријатељске авијације  на колону избјеглица , авионска бомба је уништила трактор , али су остали живи . прешли су на туђи трактор , свој трактор и ствари на приколици су оставили , али је човјек коијх их је примио , нашао на приколици мјеста  за „ шкрињу  бабе Љубице . У хрватском нападу на Жировцу ,  снаја и унука су заробљене. У слиједећем нападу  муџахедина , остала је и баба Љуба  и њен мртвачки сандук  у коме није било суђено  да буде сахрањена , него је остала и без гроба .

[56] Кад сам као официр , први пут имао у руци аутоматску пушку  тврдио сам да би регулатор  паљбе требао бити  на рафалној паљби  кад се гурне доље до краја  , а не на средини  испод положаја „укочено „. Неки су сматрали  да и треба бити одмах до „укочено“ „ рафална паљба „ јер је то аутоматсак пушка . Мој став је био  да ће борац  у блиском сусрету  с непријатељем  због узбуђења  ,  гурнути регулатор до краја  и остати без рафалне паљбе  ,  кад му о томе зависи живот . Један борац је на Жировцу иза кривине  на петнаестак корака  угледао како   усташа с ножем у руци , једном ђеду гура  закопчану бунду са рамена  на руке  да се не може бранити  док га коље . Откочио је пушку , опалио и погодио га , Зачуо је комешање  и изнад пута ,  који је лијево усјечен 2 до 3 метра , угледао још четворицу ,  који су дотад сједили и посматрали ,  како се хватају оружја . Окренуо је пушку  на њих  опалио  погодио једног ,  вукао даље обарачу , паљбе није било . Прибрао се  пребацио регулатор паљбе и ликвидирао  их прије  него они њега .

Advertisements

Jedno mišljenje na „Миле Новаковић: Овако је било (4)

  1. Povratni ping: Генерал Миле Новаковић: Овако је било (3)

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s