Миле Новаковић: Овако је било (2)

604127_323496907762241_451013822_n

Чињенице су данас више познате и људима који мисле својом главом је јасно  ко је био кључни  чинилац пада РСК,  тешке ситуације у коју је у јесен 1995. била доведена Република Српска  и стварање НАТО државе на Космету .Јасни су и циљеви пратеће пропаганде  да се ми  међусобно окривљујемо ,  а да из приче о кривици  нестане србождерска  политика и пракса државних органа НХД и њихових спонзора .

Још крајем 1992 .године имали смо обавјештајну информацију о расправи на ВОНС-У (Вијеће за одбрану и националну сигурност )  са сједнице у Загребу .Дискусија се у једном дијелу бавила и претходним дилемама и личним сукобима у врху власти НХД око питања да ли је требало одмах ићи у отворени сукоб широких размјера са ЈНА и крајишким Србима  или тактизирати .Заједнички закључак је био да би се  „неовисна“  хрватска држава могла добити без рата , али да је за Хрватску без Срба рат био неизбјежан.

Шта је нејасно , у ратним циљевима НХД?  Међународно  признату државу су добили у времену јануар –април 1992 .године. Циљ рата од тада па до краја је само један Хрватска без Срба у  „ флексибилно“ схваћеним  границама , ако може до Дрине , ако не може , до Уне , Саве  и Дунава .

Када хрватска страна данас  дефинише рат 1991-1995. као  „домовински рат“  ближе истини би било да га дефинише као „ рат за  етнички и вјерски чисту домовину“

Као реакција на званичну државну тезу НХД о агресији Србије на Хрватску , у Србији је настала синтагма о „ грађанском рату  у Хрватској“ . Нејасне  су основе овакве дефиниције . Према валидним правилима  дефинисања , одавно неспорним у логици , дефиниција мора у потпуности обухватити појам  који дефинише ,дакле  дефиниенс и дефиниендум се морају подударати .

Грађански рат се води у једној држави ,  а до пријема НХД  у УН, Југославија је ( до 23. маја  1992. године ,  а  препорука  Савјета  Безбједности  за пријем 18. маја 1992. године )  била једина легална држава ,  па је грађански рат могао бити  само у Југославији  између њених  државних иституција   и нелегалне ,  неуставне ,  сепаратистичке оружане побуне ,  што су признали  послије рата и многи  њихови руководиоци .

У  тренутку пријема  у УН , НХД није на простору РСК , контролисала територију , није имала власт нити народ који би ту власт сматрао  легитимном и легалном .По чему би то и даље био грађански рат ?

За Србе Крајишнике , ситуација је са становишта њихових интереса , уз стриктно и досљедно поштовање научне класификације  ратова по циљу рата, рат 1991-1995 био  је рат за опстанак, исто као што је то ,када се занемаре идеолошке  наслаге , био и рат 1941-1945. године .Могли би га класификовати као рат за слободу ,да им није , како се то, нажалост пост фестум, види ,био угрожен и голи  опстанак .

Да је 1945 .прихваћена ова истина , коју је знао сваки кордунашки сељак . можда би били прихваћени предлози неких  тадашњих руководилаца (Моше Пијаде ), да се створи посебна  федерална јединица од  српског становништва с обе стране ријеке Уне и  Динаре .Кордунашки сељак је могао само да ћути  и слуша  како  су сви наши народи и народности  дали  једнак допринос НОБ-у и социјалистичкој револуцији , а они што су му усташе поклали су „ жртве фашистичког терора“

2.Специфичности Кордуна  у рату за опстанак 1991-до 1995. године

Кордун као елеменат западног дијела српског етничког простора (СЕП) , има своје географске , економске , социолошке  политичке , историјске и културолошке  специфичности, које су дошле до изражаја  и у рату 1991до1995. године .

У географском смислу ,Кордун није прецизно дефинисан али је шире подручје Петрове Горе  увијек  сматрано за Кордун. Сам назив Кордун потиче из времена  постојања Војне Крајине .

У то вријеме  сукоби отоманске империје  и Аустријске Царевине су се одвијали , у основи ,правцем сјевер- југ и  југоисток-сјеверозапад.

У односу на те правце  дејства  ,Петрова Гора се јавља као преграда , тако да  офанзивна османлијска дејства  иду правцем југ –сјевер , западно или источно од Петрове Горе .

Послије пада Бихаћа  19.јуна 1592 .године , из  Бихаћког санџака ,  како наводи  хрватски историчар ( Валвазор ) , турски напади према Крањској , Штајерској и Бечу  иду преко Кордуна , као простора између средњег тока Уне , до Карловца , а између  Капеле и Петрове Горе .

Тако се организује и одбрана па се зона одговорности између пука ( регименте ) у Слуњу и Глини  дијели линијом Петровац ( врх Петрове Горе ) ,  Биљег –Утиња  до ушћа у Купу .Ту подјелу прати територијални шематизам Српске православне цркве , па се на простору тада зване Горње Баније , формира Киринско глински протопрезвитеријат , источно од границе  зона регименти .

Посматрано по структури  тла кордунски  плитки крас ,касније преименован у Карловачки  зелени крас иде и  између Мрежнице и Добре на  Купу .

По географским  критеријумима и топографским објектима  не може се дефинисати гдје на сјеверу престаје Кордун ,а почиње Покупље .На истоку  према Банији географске границе практично нема , а на  југу  је то ријека Глина  и једним дијелом Корана .На западу је Капела .

Кордун нема изражен урбани центар , а већа мјеста Топуско , Вргинмост , Војнић и Слуњ су само локални  центри  . Због тога је Кордун гарвитирао према Карловцу  као економском  и администартивном центру .

Кордун није јасно изражена засебна географск цјелина , на основу  чега би био  прецизно именован и разграничен  с другим областима , него је дефинисан друштвеним факторима и то пре свега ратним како у фази настанка  назива , тако и у времену  1941 до 1945. године  када се граница Кордуна  помјера на исток .Петрова Гора као  преграда , у вријеме Војне Крајине ,  постаје центар , објекат у коме се српски народ  спашава [1] од покоља .

Тада граница на истоку постаје пошумљена зона између општина Глина и Вргинмост [2], која  према Бучици и потоком  Голиња  излази на Купу [3]

У војно географском смислу  [4], простор Кордуна  је изузетно значајан  за дејства у оба смјера на правцима : Панонска низија- Јадран ,Падска низија ( преко Постојнских врата ) -динарски планински простор ( кочевско кордунски правац) и за затварање ових праваца .То објашњава  интернационални  војнички интерс  испољен у рату  1991-1995  како за  Кордун тако и за Цазинску крајину  и Банију  као  дијелове једног   стратегијског објекта .У плановима употребе ЈНА одбрана  овог  простора  планирана је консеквентно значају . Од три дивизиона  територијалне ПВО за ПВО стратегијског објекта ,  опремљена далекометним ракетама , један је био  на Кордуну (с.Каменско ) други на Банији ( с. Жажина) а трећи сјеверно од Загреба .

На Купи су планирани  положаји  другог оперативног ешелона 5.Армије  ( 6. и 8. дивизија ).  Из непознатих разлога на Кордуну није било  војних објеката осим полигона Слуњ, за чије је формирање исељено седам српских села ( заправо остаци покланог народа ) и складиште погонског горива у с. Скакавац у околини Карловца .Својевремено је било планирано , да се Технички ремонтни завод гради  у подземно надземном облику  у долини потока Бистра  испод сјеверних обронака Петрове Горе , али је коначна  одлука била Брегана између Загреба и словеначке границе .

Контролисати  Загреб а неконтролисти Кордун , значи немати контролу ни над Загребом . Од моста на Купи , до Загреба  је путем 27 километара ,  а ваздушном линијом до центра Загреба ( бивши Трг Републике )  је 27 километара , што је  домету топа 130 мм и већих ракетних система .

НХД  није могла опстати без контроле Кордуна што нам је било јасно још 1991. године .Лакше би било Србима препустити и Книн у динарској забити , уз евентуално измјештање пруге , него Кордун.

Демографска  испражњеност и  осиромашеност Кордуна је типична за западне дијелове српског етничког  простора .

Геноцид 1941-1945. године  оставио је Кордун без трећине становништва , то су биле , како нам је објашњавано немуштим језиком   „ жртве фашистичког терора“ . Власти НХД данас  проглашавају сваки полицијски притвор   у нашим станицама милиције  за „злочиначки четнички логор  за хрватске мученике“  а мјеста покоља   гдје су у  људском уму несхватљивом  дивљању, поклани  и маљем убијани Срби од дјетета без имена до ђеда од 90 година ,прећуткивана су , забашуривана , игнорисана ,  већином никад обиљежена . Ко је спомињао усташе  био је одмах кандидат за „ непријатеља  братсва и јединства“ и за обраду  хрватске службе државне сигурности . Памћење народа ипак није било могуће избрисати ,нити истину сакрити  ако одрастеш на Кордуну  гдје ти показују празне авлије  и кажу чија је , гје је погинуо  а гдје су му дјеца и жена поклани , а играш се по рушевинама и необиљеженим гробовима .Кордунаши су јасно видјели да државне власти лажу и то је био разлог за опрез .

Кордунаши су у сељачке радне задруге , тјерани бруталном силом каква је била незамислива у Хрватској , а у Словенији за то се није ни знало .

Нови талас , селидбе између 1960 .и 1970. године у Војводину , околину Београда  и Вуковар, додатно је испразнио Кордун. Од три циља НДХ: 1/3 побити , 1/3 иселити , 1/3 покрстити, два су била постигнута . Остала је била једна трећина Кордунаша.

Кад су дошли пасоши ,седамдестеих година , Кордунаши не иду више масовно у војску и милицију ,него у Њемачку, што је ново демографско сиромашење.

Због свега овога су јединице Територијалне одбране   формиране позивима  за мобилизацију 1991.,  године , којој су се одазвали само Срби ,биле малобројне  ,са мало људи млађих годишта .

Ипак и тако демографски испражњен Кордун,за творце НХД, представаљао је , као хомогена већинска српска територија , велики проблем  Због тога се планирају мјере  и поступци за окруживање и неутралисање Срба Кордунаша.

Полицијском блокадом , Кордун се на Слуњским брдима одсјеца од Срба у Карловцу (50,3%  према попису  1991. године извршеном у вријеме србофобије ), а истовремено се индоктринира и    наоружава  хрватско становништво у зони Слуња , што ослонцем  на простор испражњен раније од Срба , за формирање војног полигона,  омогућава одсјецање Кордуна од Лике .

На истоку ,хрватски паравојни састави 2. бригада тзв „ЗНГ“и специјалне „постројбе“  МУП-а ,заправо наоружани  и полицијским легитимацијама  опремљени цивили ,  врло често криминалци  и чланови ХДЗ, упадају 23. јуна  у Топуско ,  довлаче оружје  за хрватске цивиле  у Топуском, Гређанима , Хрватском Селу , В. Врановини , Скели и  Поникварима .  Запосједа се Видушевац ради комуникације са Загребом преко Покупског . Покушава  се  под контролу ставити Глина .

Са кордунашким Србима нико не покушава постићи политички договор , хрватске власти  не интересује српски народ ,него само територија .

Овдје је мјесто да се констатује , да је такав  став  , власти НХД  остао непромијењен , то је била  константа  у ставовима хрватске стране  све до 1995. године , на свим преговорима које смо десетине пута имали са њима на највишем нивоу од Книна , Топуског , Загреба ,Београда, Беча , Женеве  до Норвешке и Њујорка .То су показали и у агресији 1995. године  у оружаном дијелу реализације удруженог злочиначког подухвата .

То Туђман и дословно, према стенограму , каже на  Брионима  пет дана пред агресију  својим генералима , дакле : овладати територијом, формално позвати да остану  , оставити правац  према Двору на Уни , стално трубити да се већ повлачи становништво  тим правцем .

У љето 1991 .године два краја омче за Кордунаше иду преко Слуња и Топуског. Циљ је да се искористи врло значајна чињеница  да само Кордун на западном дијелу српског етничког простора нема наслон на етнички српске територије . Испред, на сјеверу су хрватска насеља, наоружана оружјем које  је М. Шпегељ увезао из Мађарске , а јужно Цазинска крајина са бројним и младим становништвом. Тадашње хрватско руководство се одмах сјетило Павелићеве тактике прем муслиманима као „ цвијећу хрватског народа“  као и „ борбене традиције“ Бужимског краја  у Цазинској крајини ,  који су  у рату били озлоглашени кољачи , крвници Кордунаша ,усташе  „мајари“  по вуненим мајама  које су носили .

Вођа муслимана око Кладуше  је , у рату од 1941-1945 , био Хуска Миљковић. Он их је једно вријеме  , у мањем  броју , као члан Окружног  руководства Комунистичке  партије  за Кордун , држао  на страни НОП-а ,  а затим прешао на страну НДХ ,[5]  а  у том времену склопио више вјероломних споразума  са партизанима . Коначно крајем рата прелази  на страну НОП –а и већина његових бораца се  распоређује у 3. бригаду 8. Кордунашке  НОУ дивизије ,  тако да их је у борбама са њемачким 97. корпусом  , око Илирске Бистрице ,  у саставу 8. дивизије   изгинуло много више  него Хрвата , да би  хрватски предсједник  Месић , у  свађи са Словенцима  2009.  године  тврдио како би Словенци са 20 километара  гледали  море ,  „да није било хрватских партизана“ Наравно лаж.То су биле 8. Кордунашка  дивизија , са трећом бригадом већински муслиманском и 7.  банијска , српске јединице у огромној већини . Различитост политичких оприједељења муслимана у Цазинској крајини од југословенских преко исламистичких до прохрватских и просрпских , па и чисто грађанских , са шареним наслијеђем из Другог свјетског рата, постаје објекат великог хрватског интересовања. План им је био да оружаним  формацијама  изврше посједање  правца Покупско – Видушевац- Гређани – Топуско –Бјељевине – Старо Село – Поникве  и истовремено се са линије  Цетинград  -Слуњ – Раковица , на Корани (Т.Раштела –Штурлић –Шиљковача)  повежу са муслиманима , наоружају их и окрену против Кордунаша .Тако би Кордун био опкољен   и одсјечен [6].

Неприкосновени вођа муслимана у то вријеме  био је Фикрет Абдић. Мартин Шпегељ  свједочи шта је радио [7]: „У  два наврата поткрај 1990. разговарао сам са Фикретом Абдићем ,али од тих разговора није било ништа  је он вјеровао да ће с Београдом  све моћи ријешити на лијеп начин. Оба је разговора он иницирао а како је мени   итекако било у интересу ( подвукао МН) да Велика Кладуша , Цазин  и Бихаћ  буду у нашем суставу  обране ,разговоре сам прихватао . (…)  Понудио сам му оружје , нашта се он скаменио и са  стархом одбио . С једном групом Хрвата и Бошњака  из Бихаћа  договорена је ближа сурадња . Водио ју је секретар за народну одбрану опћине Бихаћ Анте Влашић, који нам је у јесен 1991. достављао злата вриједне податке „.

Хрватске власти су ипак почетком 1991. године наоружале  Хрвате  и дио  муслимана  у Цазинској крајини, а током 1992 године  формирали Хрватско вијеће одбране у Бихаћу  , на чијем челу је  био Владо Шантић кога је на Нову годину 1995. убио  , у хотелу „Седра“ на Уни   командант 502.бригаде  Хамдија  ( Хамдо ) Абдић  са својом војном полицијом .

У Цазинској крајини од 1991. године преовлађује непријатељски однос према Србима  Кордуна. , Лике, Баније  и према ЈНА. .( Креатори тог односа су СДА и Патриотска лига  , чији је истакнути припадник  патолошки србомрзац  одбјегли капетан ЈНА , Санџаклија  Рамиз Дрековић). Фикрет Абдић на  изборима у БиХ добија изборе за Предсједника Предсједништва  , али одбија ту дужност због ратоборног исламског фундаментализма  А. Изетбеговића  и других чланова муслиманскохрватског Предсједништва. На простору Цазинске Крајине се 1992.формира 5. корпус тзв. Армије БиХ. Да би добио оружје од Хрвата за своје присталице Фикрет Абдић у августу и септембру 1992. године прикупља у сарадњи са хрватским властима , на бившој војној фарми код Зденчине  и у напуштеној болници за плућне болести ,( Плешевица) ,сјеверно од Јастребарског , формира „Ханџар дивизију“ коју водичи 13/14 .септембар  (међу њима и један Србин ) воде из рејона Јосипдол правцем Врело Мрежнице .-Раковица – Дрежник- Ваганац . Та групација је откривена  и наше снаге су јој нанијеле велике губитке . Упркос томе за мање од двије године с тим истим људима  који су успјели да се пробију, ратовали смо заједно против 5. корпуса  А.Изетбеговића .

Већ 1993. године Ф.Абдић не желећи рат и цијенећи да је у најбољем интересу његовог народа мир и сарадња и са  Србима и са Хрватима отказује лојалност Алији Изетбеговићу и у залеђу Кордуна  формира Аутономну Покрајину Западна Босна . Дио 5. корпуса остаје лојалан  властима у Сарајеву по основу фундаменталистичког ислама и почињу међумуслимански сукоби .Ти сукоби су потрајали до пада Републике Српске Крајине . Наш интерес је био да Кордунаши  не морају ратовати на два фронта – леђа у леђа . Због тога смо од почетака сукоба са властима НХД пажљиво пратили ситуацију у Цазинској крајини. Обавјештајним радом , непосредним контактом са  угледним људима који су жељели избјегавање сукоба , материјалном помоћи па и оружјем  које до краја рата никад није дејствовало по Србима ,али јесте по српским непријатељима , чак у  и у заустављању продора 5. корпуса у зони 2. крајишког  корпуса Војске Републике Српске .Након пораза Народне одбране АП Западна Босна и изласка више од 20000 муслиманских избјеглица на Кордун,у августу 1994. , након што им западне земље   забрањују  да иду даље преко Хрватске и након постигнутог споразума Абдић Милошевић – Караџић , вратили смо одузето оружје и подржали избјеглице да се  силом врате својој  кући , чиме је почела хуманитарна , а за многе и данас  мистериозна операција  „Паук“ [8],  која ће бити описана на  другом мјесту. Ни на крај памети  нам није падало  да Срби освоје Цазинску крајину , уосталом тамо је било више   војноспособног становништва  него на Кордуну  , Банији  и Лици заједно , а свега око 250.000.

Ниједан Србин не би ушао у Бихаћ , нити би се ту „можда поновила Сребреница“како сугеришу неки аутори [9] него би  Фикрет Абдић ушао у Бихаћ као ослободилац , „на бијелом коњу“, три корпуса  Српске Војске Крајине  и  2. КК ВРС не би имали два фронта  и више не би  било  услова за агресију на РСК. Кад је та могућност постала реална, избијањем снага Народне одбране Ф,Абдића ,  на два километра од аеродрома  Ћоралићи, без кога није било опстанка 5.к, западни спонзори су властима НХД дали , не зелено свјтло, него ургенцију, пожурницу  за агресију на РСК. Знали су као и ми   да пријети домино ефекат у муслиманским енклавама у Босни са исходом супротним њиховом циљу да Босна  буде оно што је и данас „ ни Давидова , ни царска , ни спаијска него јазавчек“ , Јазавац је , наравно спољни арбитар, метаморфозом се претворио у „ главатог господина“ .Јучерашња гусјеница тврди да је увијек била лептир.

Једна од битних специфичности  Кордуна у рату 1991-1995 је и у чињеници да на Кордуну  није било паравојних група .Таквих група које нису слушале никога нити су биле у систему руковођења и командовања , било је нажалост у неким дијелвима РСК  у почетку рата  , а у Лици је било покушаја формирања таквих група и у другој половини 1993. године .

У општој кризи свих ауторитета  и дезорганизације власти у почетку оружаних сукоба 1991. оружје је доспјело и у руке људи који су од раније били познати као локалне силеџије и ситни криминалци . Они се заједно , са оним који их желе опонашати окупљају у групе  према личним  склоностима . Покушавају да створе имиџ „опасних момака“познат из криминалног миљеа већих градова ,  храбри борци и „велики Срби  са дна  каце“

Никад нигдје у борби  нису постигли никакав резултат. Резултате су имали само у пљачки , силеџиству гдје и кад  су били надмоћни и шепурењу по кафићима  наџиџени бомбама  и ножевима  умјесто вашарских дрангулија. Ове сеоске  ђилкоше , у неким  случајевима узимају под своје  новокомпоновани  политичари ( прецизније  аспиранти  за политиканте ) , крупнији  криминалци  организатори шверца  или неке државне службе .Обим и садражај  њихове  активности  је директно зависио  од  простора који су оставили милиција и војска (ЈНА , ТО , или СВК) .Карактеристично је да су у Лици  за свој легитимитет праве српске „четничке“  [10]  групе , тражили и нису добили  подршку пароха у Врховинама , Владика Горњокарловачки Никанор им се категорички супротставио , добро схвативши  о чему се ради . Спонзор[11] у Београду  је био разочаран , јер Српској  Војссци  Крајине   није нанијета планирана штета што би било на радост непријатељу  с друге  стране фронта , него су му вође похапшене .

На Кордуну је на почетку било неких елемената паравојног понашања   групе покојног  Синише Лончара  Параге , али је он брзо схватио  да је то погрешно и укључио се у  регуларне јединице  . После његовог убиства  у Топуском тај вод у 21. ИДОд није имао значајних резултата зато што га је  на мјесту  командира наслиједила безначајна личност .

Изузетно је повољна околност што , као ни у рату 1941-1945 . тако ни у рату 1991-1995 . Кордунаши  нису себе    довели у ситуацију да пуцају једни на  друге .

Специфчност Кордуна је висока борбеност и борбени морал  бораца , старјешина и народа уз изузетке који увијек постоје .Кордунаши су супериорност у борбеном моралу показали у више тешких ситуација у рату. То је чињеница коју не може засјенити  ни начин  на који је на Кордуну рат завршен. Они борци и старјешине који су на крају били опкољени , дошли су у ту ситуацију зато што су чврсто држали положаје , а сусједи  Кордунашима то нису чинили .

Најприје ,  у току сукоба са хрватским паравојним формацијам 1991.  сва пјешадијска дејста изводили су искључиво Кордунаши , за разлику од неких других крајева , гдје су та дејстав изводиле јединице ЈНА.

У дејствима за ослобађање Топуског  били су само подржани од једне артиљеријске јединице ЈНА ( дијелови 580. мабр ) али су присилили  на извлачење 2.  гардијску бригаду и специјалне јединице МУП –а .

У 580. мабр  ЈНА у резервном саставу су били искључиво Кордунаши.

Дејствујући према Купи , такођер су били подржани  дијелом  артиљерије 580. мабр и  ојачани тенковском четом (  тринаест тенкова и шест оклопних тарнспортера ) [12]

У дејствима за деблокаду касарне „Логориште“ у Карловцу  учествовали су  дјелови једне бригаде ЈНА ,без већих резултата јер средства ратне технике нису извучена . Занимљиво је да   у то вријеме  Тактичка група на полигону Слуњ ,чије је дејство кроз међуречје Мрежнице и Коране могло бити ,  с обзиром на снагу пресудно за успјех деблокаде „Логоришта“стоји потпуно пасивна јер никакав задатак није добила нити зна шта се дешава .У дејствима око Слуња Тактичка група је имала значајну улогу  . По завршетку офанзивних дејстава Кордунаши су изишли  на ријеку Купу , Корану и Мрежницу и ту поставили предњи крај одбране на снажним природним преперекама  свуда осим на прилазу Карловцу и међуријечју Мрежнице и Коране . То је омогућило стабилност одбране чак и у општој агресији  1995.

Други примјер је пробој Коридора који су извршиле борбене  групе из Далмације , Лике  са Кордуна , Баније  и из Западне Славоније. У току избора добровољаца на Кордуну , за одлазак на Коридор вршена је строга селекција по основи храбрости показаној у борби и дисциплинованости. Међу онима који су дисквалификовани било је и бораца који су плачући тражили да иду , ма колико то неком може изгледати  невјероватно . За цијело вријеме борби на Коридору само Кордунашака борбена група није вршила смјену бораца, а све друге борбене групе  јесу . Нико од Кордунаша  није хтио ићи кући , а да Коридор није  пробијен.  Кордунашка борбена група заједно са западно славонском борбеном групом и „ Вуковима са Вучјака „ покојног Вељка Миланковића [13] увијек  је употребљавана на главном  правцу напада  за пробој непријатељске одбране , иако је већ првог дана борбе  имала тројицу погинулих и шест рањених.

Кад је кренула непријатељска офанзива  око Масленичког мореуза у јануару 1993. године , наше снаге су на том простору биле присиљене да под борбом узимају артиљеријска оруђа из магацина ,  формирају јединице и боре се у полуокружењу због такве затечене линије фронта. Фронт се почео осипати  , неке јединице неконтролисано повлачити .Кад су у борбу уведени батаљони  са Кордуна  и Баније ,  а касније и оклопни батаљон [14] Т-84 са Кордуна , фронт  је стабилизован заустављен продор непријатеља  и те линије  фронта остале  су до краја рата.

Кордунаше , Банијце и све друге који су то платили својим животом нико више не спомиње. Исто тако у току  операције „ПАУК“у Цазинској крајини кордунашке јединице нису никад ангажоване  за нападна дејства  него су изводиле одбрану на достигнутим линијама . Веома често су биле изложене жестоким противнападима 5. к тзв.Армије БиХ, најчешће ноћу .Борбе су вођене на блиском  одстојању ,  уз употребу тромблонских мина и ручних  бомби . Губици су били незбјежни . Погинулог борца су његови саборци склањали  да га не газе по мраку и настављали борбу . Био је случај да нам је кордунашка  јединица   за ноћ  имала девет погинулих , али је задржала положај .

Ниједна хрватска јединица ,која је напала Кордун није имала такво борбено искуство и зато су Кордунаши након почетног удара хрватског агресора  четвртог и петог августа говорили да могу седам година ратовати са Хрватима, али тако није било  , јер лијево , десно и позади није било никог. Био је непријатељ .

Специфичност Кордуна  је и у чињеници  да је одбрану српског становништва 1991. године па до повлачења ЈНА  у мају 1992. године,  пред Карловцем изводила Зајечарска бригада под командом потпуковника , касније , генерала Момчила Момчиловића . За разлику од наших других јединица, довођених на простор Кордуна и Баније  чији су припадници одмах по стизању на маршевски циљ а под утицајем ,неких опозиционих   политичара  у Србији ,  тражили да иду кући  јер „ не знају где су дошли  ни зашто су дошли“ и ниједан борбени задатак нису извршили  , Зајечарска бригада  је била организована и дисциоплинована јединица   високе борбрене вриједности .  У вријеме жестоких непријатељских противнапада  вођених из мостобрана који су задржали  на десној обали Коране , око католичког Божића  1991. године ,  на зону одбране бригаде увођени су један преко другог ( кад је претходни био заустављен ) четири таласа јачине ојачаног батаљона .

Војници Зајечарске бригаде , двадесетогодишњаци , издржали су све нападе нису помакнути са положаја иако су се неким , како је касније утврђено,  кривиле прегријане цијеви    аутоматских пушака .

Бригада је имала већи број погинулих [15] и рањених . Губици непријатеља били су огромни .  Међународни посредници су их данима купили испред положаја бригаде .Власти НХД су , према нашим , обавјештајним подацима , ради прикривања толиких губитака ,један дио лешева стављали у хладњаче и касније их сукцесивно испоручивали породицама, а у међувремену их  је њихова војна полиција  тражила код куће  тврдећи да су „напустили јединицу“.

У истом времену је  на Кордун из Јастебарског  према с.Шишљевић на Купи кренула једна бригада ЗНГ[16]. Претходних ноћи се из тог села на Купи   чула лупа и бука  која је указивала на припрему пловних средстава  за насилни прелазак ријеке Купе .Осматрање на нашој старни је појачано ,а  наспрам с. Шишљевић је поседнута артиљеријска осматрачница . Од Јастребарског према  Шишљевићу води само један пут , узак и расквашен, по насипу кроз Драганићки Рибњак . Шарлатан од команданта  је цијелу бригаду покренуо  у довођење за напад тим путићем још за видјела . Услови за гађање  вишецијевних бацача ракета , оруђа 130 ,105, и 76 мм и минобацача били  су лакши него на мирнодопском  полигонском гађању  а на циљу ни   људство ни техника нису  могли никуда  са насипа . Бригада је била уништена . Такав случај  вођења људи у сигурну смрт није виђен ни прије ни касније у рату 1991-1995 године . У саставу бригаде је била и једна српска чета  попуњена Србима из Карловца .Командир јој је био извјесни Лапчевић , кошаракаш, банкарски службеник из Карловца . Бројно стање чете било  је нешто мање од сто људи . Преживјело је осамнаест  и после овог војевања су побјегли у иностарнство  , већина у Италију гдје  се неки и данас налазе .

Трећи правац напада  на католички Божић 1991 . године Писаревина – Јамничка Киселица –Ласиња , којој је командант био бивши потпуковник ЈНА , рода противваздушне одбране ,  који је увјек био на политичким дужностима ,  а  о употреби здружене тактичке јединице није знао ништа , кренула је по густој магли , да зауме мост на Купи  код Јамничке Киселице  и продужи , у оквиру офанзиве , даље на Кордун. На њихову жалост  нису упутили извиђаче да  претходно извиде мост . Српске  снаге су претходни дан  порушиле мост .  Настала  је гужва , забуна , огорчење ,  а Кордунаши су већ били извјежбани  да артиљеријом и минобацачима  гађају колоне у покрету  а камоли  не   непокретне и споре циљеве .Све се завршило велкм губицима  и бјежањем  преко Писаревине . [17]

Све ово је утицало  да непријатељ никад више  па ни  у општој агресији у августу 1995. године не планира никава офанзивна дејства преко Купе . Наша процјена је такође била  да преко Купе неће бити напада  нигдје гдје немају мостобран на нашој обали  ријеке .

Нису смјели напасти Кордун право од Загреба  преко Купе ,него су се ламатали 200 км,  крили јединице у Капели  и провлачили се  кроз шуметине ,  што говори само за себе .

Специфичност Кордуна, како је већ споменуто ,  је и шверц са Цазинском Крајином  са познатим погубним посљедицама [18].Данас је могуће тачно приказати потпуну шему  од , на примјер Македоније  или Бугарске , преко  Србије и Републике Српске  до тачака на Банији , Кордуну  и Лици .Познати су и учесници  по етапама, ,  од организатора  до дистрибуције  и непосредне реализације , микро локације , „трговине“ , сјеници , штале  и куће које су биле складишта , као имена и презимена и добити  учесника . То је тачно познато већем броју људи ,који то већ  имају у писаној форми .

Није био проблем што нека баба  протурује чарапе , гаће  и килу каве ,  проблеми су били шлепери ,  камиони и цистерне .

Проблем је био  и због  општеважећег правила   да гдје год има шверца има и  обавјештајног рада [19] и шверца оружја и муниције . Иако се шверц са Цазинском Крајином одвијао , са мањим или већим интензитетом  преко свих граничних простора РСК  и РС,  Кордунаши су означени  у тадашњој јавности  српских земаља  као једини шверцери [20] због групе људи  на Кордуну који су били укључени .

Све наведене  специфичности су утицале на догађаје на Кордуну  у току рата и на његовом завршетку .

Текст је део рукописа, тј бележака које је генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског војсковођу спречила је да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Крајине приведе крају и на начин како то раде стручњаци.
У наставку, Преврат ће објавити његово сведочење о последњим данима РСК и њене војске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналној верзији, без уредничких интервенција.

[1] Горо моја Петрова зелена , спаси Србе  бићеш посвећена „

[2] Формира се  Киринско сјенички котар

[3] Ту је једно време 1941 . била граница немачке и талијанске окупационе зоне

[4] Према војно географској процјени  Балакана , за контролу Балканског простора  потребно је овладати   са шест старегијских објеката ; Београд са Сријемом , Троугао  Загреб -Сисак  – Карловац  ( са Бихаћом ) , Ниш са моравском  долимом ,  Сарајево  и Нишићка висораван  , Косово и Софијском котлина  . Од шест  балканских стартегијских  објеката  на Балканзу , пет је било на  територији СФРЈ ,  а троугао  Загреб –Сисак  -Карловац  је сматран другим по значају .

[5] „Куда Хуска труска  , није земља руска , већ је земља турска !“ пјевале су његове  присташе у том времену

[6] Исти маневар је примјењен  и за цијелу РСК , кад је влада НХД процијенила  да је Книнску крајину  најлакше , „придавити“ прeсјецањем коридора  у Посавини , како наводи З.Томац у својо ј књизи „ Иза затворених врата“  ,министар из Рачанове странке у тадашњој хрватској влади . То је урађено  од марта до јуна 1992. довођењем тзв. гардијских бригада из НХД и формирањем ХВО у Посавини . Све те снаге  су разбијене  и пробијен  Коридор  у времену од 11. јуна до 17. јула 1992 , а  кључну улогу су имале добровољачке јединице из РСК .

[7] М . Шпегељ „ Сјећања војника  ., стр 148

[8]   Маштовитост кукавица  у оправдавању кукавичлука  је стварно импресивно .Они међу Кордунашима   који су се  бојали  учествовати „ објашњавали“ су  да се тамо  ратује  за паре . Колико смо пара „ „згрнули“видјело се тада , а види се још боље данас. Одмакнути 5. корпус  један метар од наших  села  је био  главни добитак .  Лако је замислити како би изгледала одбрана Кордуна  да је 4. августа  ујутро 5. к кренуо са  р .Глина  према Топуском , Војнићу  , Слуњу  истовремено са хрватском  агресијом .

[9]  В. Цимерман у књизи „Порекло једне  катасрофе „ .Бивши амерички  амбасадор у Београду.

[10] ГШ СВК им је  савјетовао  да ако желе  примјенити тактику  из времена   настанка четничког покрета  ( дејстава  у позадини  непријатеља ) иду у Горски Котар , а не да   „ четују“  десетинама километара од фронта  у нашој позадин , јефтино политичарећи .

[11] Име и адреса  добро познати овом аутору

[12] Правдајући се за губитак Ласиње , Кризни стожер Загреб , који је био одговоран за одбрану Ласиње и чије су јединице ту биле доведене  да крену прем Петровој гори јавно је тврдио , а средства информисања  понављала , да их је напало „100 тенкова  и 10000 четника „ . Српских територијалаца било је око 1500 а бранилаца двоструко више .

[13]  Смртно рањен након успјешно изведеног противнапада  на Правцу Кашић – Ислам Грчки  у фебруару 1993. године , у току  непријатељске офанзиве на Масленицу , Равне Котаре  , Велебит  и долину Цетине .

[14] Два дана и две ноћи маршевали самоходно по снијегу  и леду и одмах уведени у борбу. На своју срамоту неки Бенковчани  данас  на своје дружење  позивају  хрватског амбасадора  и  сасвим у тренду аплаудирају му .Препознали нове изазове . Родбину Кордунаша  и свих других  који су  погинули  бранећи њихове куће , не позивају , Не пада им на памет .

[15] Командант бригаде  је овом аутору послије рат причао  да му је  тешко пало , кад је у општини Војнић  морао плаћати  за мртвачке сандуке  својим погинулим  војницима  ,  кад их мртве  , погинуле у одбрани  Кордуна  ,  шаље кући , породицама . То је велика срамота .

[16]  Према нашим подацима 109 . бр. ЗНГ

24      Нешто  раније, у новембру 1991 године  , 2. гардијска бригада ЗНГ је без борбе прешла Купу , на  у миру уређеном скелском мјесту прелаза  код Покупског ,  узводно од порушеног моста ,  тачно насупрот цркве Св.Тројства .Одмах у току ноћи  доведен је један батаљон из 4. партизанске  бригаде  да затвори продор  . Њихова концентрација на  лијевој обали ,  настала нагомилавањем  у мраку због проблема  са скелама  прецизно је  погођена концентричном ватром  батерије ВБР „Огањ“  и практично уништена . Кад је кренуо наш противнапад  настала је паника у јединицама  које су раније биле прешле  вјероватно под утиском онога што се десило на лијевој обали . У хладној води Купе ,  према званичним подацима  из истраге ,  коју су водиле  њихове  власти ,  седамдесет тројица  су се подавила. Након истраге  и разних спекулација   није окривљен командант бригаде  , бивши потпуковник ЈНА Живко Будимир , иначе тобоже Србин.

[18] Бистри умом и виспрени у говору , Кордунаши у јединицама на фронту су говорили :“Е, да, сваку државу треба неко да брани , а неко да гради , ми је овдје голи и боси бранимо , а они на Шентиљу је граде“ Гради се дакле лоповска држава .

[19]    И  преко Кордуна и преко Баније  постојали су илегални канали  којим су у оба смјера  пребацивани  људи са и на  територију Хрватске . Команадант 501. бригаде 5.к.  „Шарган“  је више пута „путовао“  до Карловца  и назад .

[20] Овом  аутору је  тада било познато да човјек из врха власти  Републике Српске  узима милионске , износе ( у њемачким маркама ) за робу  а  истовремено оптужује Кордунаше  да продају тенкове муслиманима . Једна шверцерска група  из Лике је  свој „конвој“ у изласку на „Шентиљ“ обезбјеђивала  прагама (ПВО – оруђа , двоцијевна 30 мм) , спремна, да пуцају на своје .

Advertisements

4 mišljenja na „Миле Новаковић: Овако је било (2)

  1. импозантан број добијених битака.-. а изгубили рат.. један позив (светског) газде свом вазалу (у кога су се клели) мења све ..
    текст је врло инспиративан за акутно и актуелно још увек стање српског мозга
    посебно овај део: „Контролисати Загреб а неконтролисти Кордун , значи немати контролу ни над Загребом . Од моста на Купи , до Загреба је путем 27 километара , а ваздушном линијом до центра Загреба ( бивши Трг Републике ) је 27 километара , што је домету топа 130 мм и већих ракетних система .НХД није могла опстати без контроле Кордуна што нам је било јасно још 1991. године“
    „Демографска испражњеност и осиромашеност Кордуна је типична за западне дијелове српског етничког простора“

    кад се укрсте ова два податка, шта су друго могли него да славно изгину или избегну.. или да прихвате Хрватску државу.. мислим и теоретски и практично, мимо етике, традиоције и осталих гисларских фанзтазмагорија.
    а они неће ни једно ни друго, а једно од та два логички МОРА

    Liked by 1 person

  2. убисте се од коментарисања овог „небитног“ текста на „небитну“…
    а на текст о геј паради тричавих стотињак кометара ..
    ето шта су ВАМА приоритети, које пројектујете на друге кад „бијете педере“

    Liked by 1 person

  3. Шта да се објашњава?
    Ја у току „Бљеска“, рецимо у фирми, пошто слабо посла било, више смо дежурали, на некој ауто-карти показивао да је ХВ ушла у БиХ, да је Книн у „потковици“ и да је то завршена прича. За пад Книна „типовао“ сам 1. август. За колико сам погрешио? Дајте људи, просто сам вапио, јавите рођацима да се спреме, нема тамо више одбране, бар децу благовремено да склоне. А јок! Сви ми се смејали, ругали се. Веле, лупаш глупости, нема од тога ништа, ти си Србијанац, немаш ти појма какав је то народ… „Они ће сви изгинути, али се предати неће“…После, кад сам исте подсећао шта сам им говорио, одговор је био „Сви су знали шта ће бити, шта се правиш паметан… Ви из опозиције сте најкривљи…“ и сл.
    Сад сви генерали паметни. Мука ми и да читам.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm…a, pade li pesma na svadbi..“sprem te se spremte svatovi“..? ipak, nije na odmet, izguglati, o istom trenutku, nekada predsednika opstine Knin, Draga Kovacevica, koga su kritokovali poput nekog Kacavende..“to je zato,sto nisi pravilno drzao pogacu na gradskoj slavi“..

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s