Драгослав Павков: Један од понуђених одговора

ko je kriv

Шта оно беше „НОПО“? Ах да, била је нека странка са таквим називом… Учествовала на изборима за републички парламент, њен председник је две године примао посланичку плату а онда су их сви заборавили. Пардон – скоро сви: Нису и неће дежурни чувари чедности србијанске политичке сцене, уредник портала „Стање ствари“ и његов цењени дописник из Сирига. Како је епизода са странком званом „Ниједан од понуђених одговора“  за овог аутора важно искуство, захваљујући коме је стекао драгоцена сазнања о обичајима који владају на политичкој сцени Србије, личностима који на овај начин учествују или покушавају да учествују у догађајима, као и о ономе што се назива „бирачко тело“, ред је да се феноменом НОПО позабавимо мало детаљније него што је уобичајено када је реч о ванпарламентарним странкама.

Зашто кажем да је НОПО „феномен“? Зато, јер је та, one man band странка својевремено прилично уздрмала србијанску политичку чаршију. Свако из својих разлога, али многи познати и анонимни појединци су у НОПО или преко НОПО покушали да нађу себе, тј. да остваре неки свој интерес… А све је почело током доколице главног идеолога и „председника странке“ у једном стану на београдској Бањици.

Млади програмер Никола Тулимировић је решио да капитализује своје познавање омиљене играчке, експанзију интернет комуникације и очајну ситуацију у којој се налази већина људи сличних њему. Нема пара, нема посла, нема будућности, нема ништа… Спавање до подне, дупла Нескафа, па на комп до предвече, онда одлазак до драгстора, „сређивање“ са пар дволитрача и оргије код Десанке Шакић. Осим ако неког не „усере клаџа“, онда је известан и одлазак до неког од извиканих сплавова…  Међутим, Никола је хтео више.
Благодарећи теткином паметном избору ђувегије, млада нада србијанске политике је добила прилику да се обичајима, традицији и марифетлуцима напаја са самог извора…  Његов теча је као дугогодишњи посланик у Народној Скупштини и министар у Влади имао прилике да види све људском уму замисливо па и оно друго. Тачно је знао на шта млади и перспективни љигавац треба да обрати пажњу, чега (кога) да се чува, а кога (шта) може да искористи.

Рецимо, у држави нам не ваља баш ништа, али изборни систем је најбољи могући, око тога су све странке у саборном једномислију. Све им дирај – пропорције не! Према Закону о избору народних посланика, за улаз политичке странке у сазив Скупштине, потребно је да странка пређе изборни цензус који износи 5% од бирача који су приступили гласању. Осим ако је реч о странци регистрованој као странка „националне мањине“ која је позитивном дискриминацијом  изузета од изборног цензуса, па њени представници у парламент улазе преко „природног прага“ који износи 0,2% од изашлих бирача.  Дакле, ако се задржимо у границама суве теорије и аритметичким главоломкама, према изборном систему и закону који га прописује, сасвим је могуће да „националне“ мањине у једном тренутку, само ако се довољно добро организују – практично завладају Србијом… Колико „националних савета“ данас егзистира у Србији? Ето, Никола се сетио једне мањине која није и ускоро неће ни бити заступљена у србијанској Скупштини – влашке. Па је вођен максимом да је дозвољено све што закон не забрањује – пресавио табак и регистровао странку влашке националне мањине – „Ниједан од понуђених одговора“. До тада је све личило на спрдњу, а онда су идеје кренуле да навиру…

Рецимо, свака странка која доспе на изборну листу, има право на по два контролора на сваком изборном месту… Њих плаћа Републичка изборна комисија из државног буџета, а за младе и незапослене људе износ дневница уопште није незанимљив.  Да би неко постао контролор, неопходно је било да и-мејлом пошаље сагласност са Програмом и изборним циљевима НОПО, те да касније, када се распишу избори свој оверен потпис стави испод листе НОПО. Рачуница је следећа: Ако је реч о парламентарним и председничким изборима, а странка има и посланичке и председничког кандидата, гласа се у два изборна круга, што значи да контролори „за ништа“ добију барем по две добре дневнице. Мало ли је на ову кризу?! Заузврат – странка добија оверене потписе,  неопходне да би учествовала на изборима.

А програм НОПО уопште није тежак за прихватити. У њему се налази скоро све што би нормалан грађанин само пожелео… Наравно, нити је ко луд да обећа како ће све из програма остварити ако уђе у сазив Скупштине, нити би ко у то поверовао. Али, да би се прешло хиљаду миља, неопходно је направити први корак, зар не?
Као што рекох, у предизборне активности укључили су се и нови људи, дужна пажња посвећена је и детаљима, а у трци за посланичке мандате нашли су се и угледници попут Милана Тарота, Ђорђа Вукадиновића… Што је на акцију инспирисало и многе анонимусе попут моје маленкости; кад су се ангажовале такве громаде – ко сам ја да останем уз „смедеревца“?! А онда је почела игранка…

Након прес-конференције у Медија центру на којој су глодур Нове српске политичке мисли и председник НОПО обнародовали да заједно улазе у изборну трку, на сајту НСПМ десила се експлозија одушевљења и подршке омиљеном гуруу, до тада добронамерно  прекореваном  што се већ једном не упусти у политичку битку кад све  зна, и то не само да зна шта је било, већ још важније од тога – он зна и шта ће бити. На његов позив неки смо се јавили, а неки су били „паметни“ па су баш у том тренутку отишли да мочају.

На реакцију режима,  утовљених синекураца и маснокопитара свих фела није требало дуго чекати… Вукадиновић је у Пешчанику нападнут од професорке са приватног правног факултета Весне Ракић – Водинелић, док је други удар синхронизовано стигао са сајта антиратних профитера Пере Луковића и његових каснијих спонзора. Зна се како се води политика, ко је тај Вукадиновић да са неким клинцима брља и таласа. Добро, ово је било очекивано…
Али, мајко мила – кад закукаше и залелекаше љуте патријоте србске: „Не дамо наше гласове! Срам их било, ушли су у влашку странку да нам направе родољубачки „раздељак“, и спрече нас да на отвореној телевизијској сцени и даље гинемо за васколико србство… За Косово и Црну Гору, Романију и Маћедонију…“ Добро, не баш за „чокалије“ али ајд’. А онда добро саветовани Тулимировић потеже гује из потаје и убоде свог Цезара, истог оног који га је довео пред камере и у жижу интересовања. Каже, „… нисмо се разумели, ја сам носилац листе а не господин Вукадиновић…“, па је тако испало да у тој изборној трци публика која је попунила тикет мисли да је гласала за расног ајгира, а после старта испаде да под његовим бројем заправо трчи рага са четири леве ноге. Након свега виђеног, претпостављам да је господину Вукадиновићу било доста и НОПО и њеног председника, и објашњавања откуд побогу таква Србенда у влашкој странци – једноставно је заћутао и пустио да прича иде тамо где ју је враг понео. Након избројаних гласова, Никола Тулимировић је своју странку увео у парламент, где ју је заступао две године као њен једини представник. Ђорђе Вукадиновић је „остао кратак“ за пар хиљада гласова па да се и он ували на буџет, Драгослав Павков као 13-ти на листи за неких стотинак хиљада… Гласова, не евра. Наш „прешједник“ се за две године седења у сали и ждерања у скупштинском ресторану два пута обратио колегама и јавности, да ме на муке бачите – појма немам о чему је зборио; али мора да је било паметно. Где би нас тако паметне насамарила нека будала?!

Наравно, свако од нас је имао своје разлога за овај излет у високу политику. Са сигурношћу могу да говорим само о својима, а не треба превелика памет ни да се схвати шта су од тога очекивали остали.
Мени лично бављење политиком на уобичајен начин никада није било привлачно. Откад памтим за себе, од пионирске организације и „разредне заједнице“ у школи –  увек је било потребно аминовати и усвајати туђе мудрости. Први пут у животу гласао сам за Шешеља у знак протеста због Милошевићевог бруталног наметања свог кандидата за председника РСК. Чим сам дочекао прилику да му се на неки начин реванширам – гласао сам за његовог највећег противника који је мој и још много њему сличних гласова капитализовао у виду базена са морском водом и места председника општине.
Други пут сам гласао за ДОС и Коштуницу који је тада још смео да нас гледа у очи; што му је била грешка коју никада више није поновио.
Трећи пут сам одлучио да подржим Двери које су најавиле да политику планирају да воде на до сад невиђен начин. Међутим, убрзо сам схватио да „то тако само пише“, а да се зна како се политика води; дакле – исто као и до сад, зато…

Код НОПО ми се допала иницијатива и склоност ка извођењу диверзија.
Извргнути руглу лош изборни закон који омогућава дискриминацију већине грађана,

учинити бесмисленим постојање Националне службе за запошљавање која се уопште не бави запошљавањем људи, већ на терету буџета опстаје водећи безвезне евиденције које не користе никоме осим режиму када се задужује по иностранству, тако што ћемо као мала и непозната политичка странка на два дана запослити више људи него што су стручњаци из НСЗ запослили за годину дана,

добити трибину где ће наши представници свакодневно током најмање сто дана годишње бити присутни у јавности, представљати и тумачити програм, доминирати у дебатама и раскринкавати барабе које уништавају државу,

-преко те, најгледаније трибине, грађанству објаснити зашто систем не функционише, шта треба променити и како до промене доћи

Нажалост, моја надања су се остварила само делимично. Успели смо да Тулимировића угурамо у Скупштину све у инат Пашчанику, ЦЕСИДу, ВРВ, е-новинама, Дверима, ДССу и глодарима државног буџета којима ни мало не сметају комби странке покојног Батића, оног Кораћа, резервне странке Бориса Тадића и Томислава Николића, али им је „њихове“ гласове покупила група клинаца са Бањице, уз малу али несебичну помоћ пар земљорадника из Сомбора.
А што је најважније, доказали смо да нема тога што просечни Србијанац неће заборавити под условом да добије уобичајену дневну дозу афера и трачева. Након свеопште фрке и дреке око „влашке преваре“ и „лажне странке НОПО“ самим престанком опасности од Вукадиновића у Скупштини – престало је и интересовање за морал у политици, ВРВ је престала да прети кривичним пријавама за манипулацију вољом грађана, све је остало исто. Преко „природног прага „националне“ мањине (као представници влада суседних држава) ако се довољно добро организују, већ на следећим изборима могу да надгласајувећински народ и преузму власт у држави. Или Срби по свом старом „добром“ обичају опет немају намеру да поштују сопствене законе па ће их спречити са „не може то тако, то тако само пише…“?

Зашто је тако испало?
Првенствено јер они који имају моћ у Србији, на кратком ланцу држе велики број тзв. „сигурних гласова“. Све је то лепо, и слобода и демократија, и људска права и синдикално организовање, али ништа од тога се не маже на лебац. Од чега ће живети тек свршени механичар мехатронике ако га деда не упише у СПС па га увале у Србијагас, или га тата не одведе у СНС – а ови га поставе за реонског хигијеничара пешачке зоне?
Друго, ако наши највећи правници не схватају шта за државу и правни систем значи З А К О Н, зашто се он мора поштовати чак и ако је бесмислен (све док се не промени), како би то побогу знао обичан свет?! Јер овде је својевремено „највећи син народа и народности“ јавно замерао неким судијама да се „… држе закона к’о пијан плота…“. Па чега би судије иначе требало да се држе?! Милоклиза!? Нама дакле не требају правила, принципи и њихово поштовање, нама треба газда! Чија реч је закон.
Зато се воздигао вас поштени и верни србски свет у једнодушној осуди незнавеника који су се усудили да у предизборној кампањи учествују у складу са законима и уставом ове земље… Додуше, они који су пре утекли са бојишта су одавно аболирани, ето – за Милана Тарота се само ретки сећају да је био високи функционер НОПО. По истом рецепту по коме су дезертери из ’91. постали „прави хероји“ јер су се бежећи по иностранствима снажно успротивили „Милошевићевој злочиначкој политици“.

Тако драги и цењени аудиторијуме, када сутра на дневни ред стигне питање зашто је овај аутор (неуспешно додуше) предводио бојкот прошлих избора – одговор ће вам се сам кас’ти. Нема се шта бирати, а богами нема ни за кога. Све што је ваљало, из земље је већ отишло… Овде ће за пар година претећи само група криминалаца, пар попова који ће их исповедати, политичари који распродају оно што смо им кукавички и неодговорно поверили  и ђутуруми којима је највећа брига хоће ли (и) овог месеца бити довољно за лекове како би се што више продужио овај невероватно узбудљив и садржајан живот.
А онда ће на празну српску земљу доћи жути људи и пити воде са Мораве…

Advertisements

3 mišljenja na „Драгослав Павков: Један од понуђених одговора

  1. APR
    23
    НОВА ВЛАШКА ПОЛИТИЧКА МИСАО

    Јавне личности се упорно понашају као да је ово стварно демократски систем и упорно „анализују“ понашања актера и програме као да их сами „анализовани“ озбиљно схватају. Гласачима је, напротив, одавно јасан олхократски карактер поретка

    не може се порећи да је акција НОПО диверзија у ригидан систем пројектован искључиво за повлашћени партиократски сталеж у којем „uno borgheze piccolo piccolo“ нема шта да тражи, ревитализација права да буде и биран а не само да бира.

    оголела је и довела до иманентног апсурда добро тлачење (влашки – „позитивна дискриминација“)

    пише Бранимир Марковић
    Влашка партија која се изненада појављује и решава ствар предвођена Влах Ђорђијем (Вукадиновићем) једини је догађај вредан пажње у предизборној кампањи након што је идеја неважећих листића укакана угледом „величина“ које је у јавности подржавају (ипак знатно угледнији Фејсбукачи и блогери су наставили да агитују, па ће можда ипак бити нешто и од тога).
    Већ трећу деценију ме импресионира синдром „царевог новог одела“ у србијанској политичкој јавности. Јавне личности се упорно понашају као да је ово стварно демократски систем и упорно „анализују“ понашања актера и програме као да их сами „анализовани“ озбиљно схватају (чуди ме да је овом опсенарству подлегао и Владимир Милутиновић[i]).
    Гласачима је, напротив, одавно јасан олхократски карактер поретка и при каквом таквом одабиру, док га још има , вреднују једино ко је јачи и „где сам ту ја“. „Док га још има“ зато што олхократија није стабилан и одржив систем – њена (ауто)деструктивност се нужно разрешава или стегом (фашизмом) или националном револуцијом која се у постсовјетским државама звала транзиција („оно“ што у Илирику сем Словеније није ни започето) тј. успостављањем „правог“ демократског система. Већина изборних слогана, од којих су неки („беогРАД И РЕД“ – „ordnung und disziplin“ – URS) дослован превод Хитлерових нацистичких парола, а неки „само“ личе, као и језив пример експресног увођења бруталне стеге у братској нам Хрватској непосредно после избора као да злослути прво „разрешење“.
    Иако се за Иницијативу за спас Србије (http://www.nspm.rs/politicki-zivot/inicijativa-za-spas-srbije.html) уз мало претеривања може рећи да је „ауторитарна читанка“[ii] са („све“) штројењем манијака и погромом издајника и за патриЈоте уобичајеним лепим жељама и немогућим подухватима, за програм НОПО се не може порећи да је истовремено и (уз неважеће листиће једина) диверзија у ригидан систем пројектован искључиво за повлашћени партиократски сталеж у којем „uno borgheze piccolo piccolo“[iii] нема шта да тражи.. У предизборној понуди су само две сорте – партије стеге и партије пучине („стоке грдне“), претходнице стеге[iv]. Избором било које од понуђених опција системски се ништа не решава, спрдња са парламентаризмом карактеристична за тоталитарне режиме се само наставља као и власт мегакорпорација и терор „великих система“.. Враћање изворног смисла и улоге скупштине је услов свих услова да се (коначно) спроведе национална револуција, тј. не заглиби се у стегу која је „ante portas“ а и, што реко Рон Пол[v] а демонстрирао (и ти сине) Путин(e)[vi] одбацивши изненада прво[vii] и осмо[viii] начело путинизма, планетарни тренд.
    Значај самог чина (уколико би успео) поновног уласка убогог грађанина у Скупштину (права да буде и биран а не само да бира) далеко би превазишао без/значај (прецртати према укусу) личности Вукадиновића (омиљене теме патриЈотског сектора) и осталих са листе НОПО и мане њиховог и/или Вукадиновићевог предизборног програма (за које се залепио Владимир). Наиме њихова диверзија, и ако би успела, довела би у парламент само једног или пар посланика, недовољно да парира партиократској светини или да утиче на било шта, али би отворила инстуционалну могућност, преседан да се кроз „рупу у етницистичком поретку и закону“ на листама мањинских странака „етницитета“ које је, попут Влаха, немогуће оделити од српског народа без насиља и манифестација очигледне глупости („Црногораца“ рецимо) „провуку“ и остали грађани и угледне непартијске јавне личности
    Доследна разрада чворишне тачке безумља поретка – начелне неједнакости грађана концептом (квази)етничке сегрегације становништва (данас подаништва некада нације) по расистичким обрасцима (само, карактеристично за културализам, „без расе“), оголела је и довела до иманентног апсурда три главне бесмислице режимског концепта еуфемистички названог оксимороном „позитивна дискриминација“:
    а) праксу да човек о својој (псеудо)националности „има права“ да се изјашњава слободном вољом као да је реч о гласању за омиљену звезду Гранд „шоа“ потпуно независно од тога шта „онотолошки“ јесте (отуда у Србији и Ескима и Лилипутанаца). Зашто би у том случају неком самозваном влашком волу било забрањено оно што је Ризиним и Агоштоновим Јупитерима?
    б) праксу да „етничко изјашњавање“ није повезано са говорним језиком па особа „има права“ да се изјасни као припадник неке етничке скупине чак и ако не зна ниједну реч језика дотичне, попут већине мањински опредељених а искључиво српски говорећих грађана Војводине
    в) амбивалентност значења синтагме добро тлачење (влашки – „позитивна дискриминација“). У теоретски изгледном случају да се грађанство Србије масовније определи за ову листу (НОПО), постаће очигледно да су дискриминисани само партије и припадници „већинског народа“ што је иначе досада било „позитивно“ у смислу политичке коректности, па је непринципијелно што су ову диверзију напали баш режимски идеолози, иначе поборници дискриминације, таман колико и што су се „угрожених“ права мањина и закона (одједном га бранећи) сетили и држе га се „ко пијани плота“ опозициони наводно неполиткоректни патриЈоте.
    Ненадано се ова политичка заврзлама претворила у узорну идеолошку расправу загрижених заговорника два супротстављена концепта – националног и културалистичког. Заговорници првог са лакоћом су побили критику Весне Ракић Водинелић, позивајући се управо на горе поменуте темељне принципе културализма о ничим чак ни голим чињеницама ограниченом „праву“ на избор националног опредељења (односно доводећи до иманентног му апсурда). „Да ли Весна Ракић Водинелић намерава да издаје некакве сертификате о чистој расној и националној припадности? Свима нам је позната она чувена Герингова крилатица „Овде ја одлучујем ко је Јеврејин“. Ја сам се надао да су та мрачна времена заувек прошла, али сада видим да нисам био у праву и да чак и данас има људи који уместо мене хоће да одлучују о мом националном/етничком идентитету“[ix], разоткрива „Влах српског порекла“ културализму иманентне „натрухе“ нацизма и расизма.

    http://revolucijasada.blogspot.rs/2012/04/blog-post_6178.html

    Sviđa mi se

    • Водинелићка је дотерана до дувара сопственим аргументима толико да јој је (теоретски) преостало или да се одрекне своје идеологије захваљујући којој је деценијама добро ухлебљена или да, следећи и даље њене постулате, призна да су влашки (лажни) мањинци у праву. О супериорности националне идеологије говори и чињеница да су ову професорку, докторицу наука са реномираног (са или без наводника свеједно је за ову причу) Унион универзитета „разбили“ обични смртници здравог разума и „сељачке“ логике, коментатори на текст, критику њеног колеге професора Марија Калика[x]. Сomon sense и јесте одлика национализма/либерализма а највећа сметња поретку пучине и/или стеге.

      http://branali.blogspot.com

      Sviđa mi se

  2. Kolektivno zaludjivanje naroda je opste poznata praksa svih politicara. Pitanje je samo zasto smo im dozvolili da nas kljukaju gomilom besmislica kao u bajci Carevo novo odelo. Car ne samo da je go nego mu se i kravata malo nakrivila medju nogama.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s