Драгослав Павков: Шта се променило?

Текст написан поводом хапшења противника геј – параде 10. 10. 2010. године у Београду. Пренели су га многи, тресла се гора – родио се миш. Све је исто, само неких „људи“ нема у медијима, Али без бриге, ни један није завршио на Бироу, сви су уваљени на „државни пос’о“ и чекају својих нових пет минута.

све је тако

(…)

Ту долазимо до геј-параде,окидача за исказивање незадовољства младих Београђана.

Младић од 15-20 година је постпетооктобарац. Он је слушао о
ратовима,санкцијама,а неки се вероватно и сећају експлозија бомби које
нам је испоручивао Милосрдни Анђео… Он је ишао (или још иде) у
реформисану школу коју су у последњих десет година реформисали и Курта
и Мурта,толико да су и професори и ђаци слуђени и збуњени. На леђима
тегле огромне ранчеве пуне књига,а наставници им лекције диктирају из
неке свеске,јер „уџбеници не ваљају“.
На факултет се није уписао јер нема новца. Родитељи су престали да му
причају приче како су они истоварали угаљ па се школовали јер то више
нема смисла. Угаљ сада истоварају пензионери који не могу да преживе
са бедним пензијама… За храну ‘ајде-де,али како купити лекове?
Такав момак има вишак слободног времена а мањак новца. Док седи пред
драгстором и пије пиво из дволитраче,гледа како поред њега зује машине
које возе папци из разреда који до јуче нису могли присмрдети у
фудбалски тим за утакмицу трећи два против трећег један,али су имали
способне ћалце и кеве … А не к’о они његови несрећници што киселе
купус на дванаестом спрату…
За то стање неко мора да буде крив.
Ако је познато да његови родитељи диринче дан и ноћ – а нема куче за
шта да их уједе,да је он завршио школу у коју је ишао,а за њега нема
посла… Да се рад и поштење не гледају са уважавањем већ са
сажаљењем,да вреди „Ко учи знаће-ко краде имаће“… Ту нешто није у
реду…Није у реду систем!

Када гледа преко кордона на који ће зафрљачити камен,тај момак не види
људе. Он против тих полицајаца нема ништа лично; Он види живи зид који
чува седиште ДС-а у Крунској или Градски одбор исте странке преко пута
„Албаније“. Седиште оних који су од његових родитеља направили
мрзовољне лузере који избегавају да причају како су пре десет година
јуришали на кордоне да би Срђан Миливојевић у Скупштини на лаптопу са
Ђинђићевом сликом играо пасијанс,а Слободан Хомен њему претио
„језивом“ државом.
У систему вредности тог делимично образованог момка хомосексуалци су
на самом дну ланца исхране,тек негде изнад амеба. Када он схвати да је
његова држава против њега дигла шест хиљада полицајаца у оклопима и на
коњима,све да би га спречила да групици од 200-300 егзибициониста каже
шта о њима мисли,он вероватно не може да објасни своје осећаје,али да
нешто није у реду-није.

И не плаши се он Томе Зорића и претње осмогодишњом робијом; Он је већ
на робији,само без решетака. Државу која више брине о интересима
мултинационалне компаније „Најк“ и излозима у Кнез Михајловој него о
томе што он нема посла и наде да ће га икад наћи,он не може да гледа
као своју. За њега Србија више не станује овде. Волео би да се врати
време рата и глади о ком је слушао, да макар умре к’о човек,јер му је
труба да живи к’о пас.
Том момку није место у притвору већ у фабрици,грађевини или
канцеларији. Дуго путовање у Јевропу за које су неки важни ликови
купили карте њега не интересује. Не пада му на памет да буде батлер
неком холандском педеру,како би Борис Тадић могао да убире поене код
газда на рачун Срба које је успешно припитомио.
Тај млади Србин је одлучио да се бори јер нема куд…
Хоћемо ли му помоћи или ћемо се правити као да имамо пречег посла?

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s