Aпис – повратак на место злочина

„Апис“ је метафора. Кад кажем „Апис“, мислим на кабадахијску политику моћи која руши правила пре него што се успоставе, поништава законе пре него што се примене, обесмишљава институције, исмева процедуре, демократију види као слабост, “другог“ као непријатеља. Снага му је у топузу, моћ у заверничким организацијама, сила му је најјачи аргумент. „Апис“ друштво чини слабим, уплашеним, морално тупим и спремним на сваки поступак који изгледа као да главу чува. „Апис“ је претња пред којом другачије мишљење изгледа као лудост, интегритет као глупост, независност као самоубилачка авантура највишег ризика. То име је метафора за најдубљу политичку корозију, моралну корупцију, живи песак који усисава све што на њему настане.

glupani

Али, кренимо од почетка.
Мајски преврат 1903. његово је дело. Официри које је предводио нису само убили Александра и Драгу Обреновић, већ су њихова тела искасапили и са прозора двора у центру Београда бацили у врт. Тај догађај довео је Србију у прву већу међународну изолацију, јер су све тада водеће европске силе (укључујући и Русију) увеле санкције због суровог краљеубиства и чињенице да се владе које су се смењивале нису усуђивале да на било који начин санкционишу официре, што је био изричит захтев европских монархија. Тек су 1906, три године након преврата, због истрајности ембарга од стране тада најутицајније силе, Велике Британије, официри пензионисани. Њихова моћ се тиме само преселила у још неухватљивије сфере из којих су, ослобођени сваке одговорности, управљали државом. Савременици су их звали „вануставни чиниоци“, „неодговорни фактори“, „неконтролисани елементи“.

Након преврата 1903. године прокламована је у Србији парламентарна монархија заснована на демократским принципима уистину либералног Устава. Међутим, током тих 11 година „златног доба“ у Србији је промењено 18 влада и одржано је 5 избора. Најчешћи узрок тим сменама били су притисци које су на државне институције вршили официри-завереници, који су своје интересе остваривали наизменичним давањем и одузимањем подршке до крви супротстављеним политичким странкама. Такве манипулације су разорно деловале на крхку, тек уведену демократију. С временом су странке заборавиле своја политичка уверења и принципе, занемариле тек постављене институције и прокламоване јавне интересе, а сва политика се свела на придобијање подршке „ванинституционалних чинилаца“ оличених у Апису и његовој завереничкој групи. Љути противници, радикали и самосталци, свели су политичку дебату на беспоштедну борбу за Аписову наклоност. У тако отворен политички простор он је ушетао као апсолутни господар, подржавао је час једну час другу странку, померао политичке пионе, завађао па владао, подизао емоције, блокирао институције, растакао државу.

Читава јавност знала је да се одлуке не доносе у институцијама, већ да их у својим рукама држе Апис и „његови“, који се на јавној сцени нису ни видели. Делујући увек у потаји приморавали су представнике изабраних власти да доносе одлуке које су деловале нелогично и нерационално. Велика министарска имена била су приморана да Апису лично приносе нацрте закона и уговора на одобрење. Причало се да је згужвао нацрт савезничког уговора с Бугарском пре Првог балканског рата и њиме гађао министра спољних послова Милована Миловановића који му га је донео на „оверу“.

Под својом контролом држали су краља Петра Првог, којег су 1903. године довели на власт. Директно су утицали на династичка питања, па су тако изазвали и абдикацију престолонаследника Ђорђа, чије је место првог у наследном реду затим заузео његов млађи брат Александар. Апис је имао моћ да присили краља да, супротно Уставу и свим принципима парламентаризма, отпушта владе које су имале већину, распушта парламент и утиче на расписивање избора. Увлачио га је у своје политичке игре. На крају, након прикупљања додатне моћи захваљујући победама у Балканским ратовима, под претњом војног удара, присилили су краља Петра на повлачење „из здравствених разлога“. Власт је тада, 1914, преузео његов син, регент Александар, којег су, у свим кризама пред и током Првог светског рата уверљиво подсећали да су они ти који су му омогућили власт, па да ће му је они и узети, као и двојици његових претходника. Тиме су, иако вербално монархисти, стално поткопавали ауторитет краља и државе у целини, чиме су додатно и стално дестабилизовали никад стабилизовану земљу.

Ванинституционално деловање значило је да се слободе промовисане у правним актима руше на улици, претњом, физичком силом. Познат је случај кад су свима знани официри пред читавим корзоом на Теразијама, између Москве и Касине, пребили двојицу опозиционара, напредњака Павла Маринковића и либерала Михаила Ђорђевића. Сви су то видели, сви су знали ко су починиоци. Знало се и да је то отворено политичко застрашивање, па дакле и ускраћивање слободе мисли, говора, удруживања, политичког деловања… Другим речима, да се тиме руше сви уставни принципи и темељи „златног доба српске демократије“. Истрага, међутим, никада није покренута.

Слобода штампе јесте била загарантована веома либералним Законом о штампи чији је први члан гласио: „Штампа је у Србији слободна“. И била је. Критика власти у опозиционим и независним листовима заиста је била беспоштедна. Јесте тачно и да је полиција повремено пленила штампу с продајних места, али је у свим познатим случајевима суд, још током истог дана, „ослобађао“ новине и враћао их на улицу, чиме је доказивао своју Уставом предвиђену независност. Међутим, слободе штампе ипак није било. Њене границе одређивали су „вануставни чиниоци“, који су ноћу, док се штампају новине, улетали у мале опозиционе штампарије, дрвеним палицама ломећи скупе машине, које је након тога било скоро немогуће обновити. Била је то најефикаснија цензура, поуздан метод регулисања слободе штампе, њена суштинска негација чак и онда када су је државне установе штитиле. Зато један цитат из опозиционе Правде, из 1907. године, најбоље осликава суштину те демократије и тог разумевања слободе: „То је систем у коме грађани формално имају сва права, али не смеју ни једно употребљавати. Један нарочит, хибридан режим какав је могућ само у балканским земљама. Формално је тај режим врло слободоуман, стварно он је негација сваке слободе“.

Слобода удруживања још је убедљивије „регулисана“ насиљем, посебно познатим случајем убиства Милана и Максима Новаковића. Они су били официри, противници завереника. Тражили су да се убице краљице и краља одстране из војске и да им се суди за убиство. Направили су први прави српски НВО „Удружење за легално решење завереничког питања“. Говорили су да војска, на чијем су челу официри који су убили краља коме су положили заклетву, не може служити својој правој, безбедносној сврси, јер је сама највећа опасност. Удружење је прво забрањено. Затим су Новаковићи ухапшени. А онда су, током ноћи, у главном београдском затвору, убијени. Сва штампа је сутрадан изашла са идентичним саопштењем на првој страни. „Максим и Милан Новаковић умрли су током ноћи у Главњачи, тако што је Милан убио Максима, а затим и себе“. Познато однекуд? Међутим, већ сутрадан се поставило питање откуд највећим политичким противницима завереника у затвору пиштољи? Афера је кренула да се отплиће. Изашло је на видело да су „убијени у присуству власти“, да су се те ноћи у главном затвору нашли министар унутрашњих послова, шеф београдске полиције и директор затвора. Афера је потресала Србију пуне четири године, суд је независном истрагом утврдио одговорност министра, али поступак никада није покренут. У два наврата је преко скупштине покушано да се министар полиције позове на одговорност, да му се на тај начин скине имунитет и да се отворе врата покретању кривичног поступка. Владајућа већина је те предлоге одбила. Убиство Новаковића никада није процесуирано. А сви су све знали.

У Балканским ратовима официри-завереници стекли су и ратну славу. Тек после тога нико више није могао да их обузда. Апис и други предводници пред ратове основане тајне организација „Црна рука“ или „Уједињење или смрт“ су као награду за ратно херојство, као лено, на управу добили „нове крајеве“, односно области Санџака, Косова и Македоније, на које се 1912-1913. године проширила српска држава. Упркос бурним скупштинским расправама и отпору опозиције и јавности, на те делове земље није проширен либерални српски Устав, па нови грађани нису добили политичка права која су имали становници Србије. Напротив, ту је био уведен посебан војно-полицијски режим којим су руководили завереници, о чијем су насиљу и злоупотребама стално стизали извештаји с терена. Замислите само како је та управа поступала и како је нова држава могла изгледати својим новим становницима! И какве је последице на односе између Срба, Албанаца, Бошњака и Македонаца оставило „ослобођење“.

Моћ Аписа и „његових“ постајала је током тог пролећа 1914. све већа. И онда је Гаврило Принцип пуцао у Сарајеву. Ма шта ко о томе мислио, сви се слажу да је тај догађај покренуо лавину Првог светског рата, која се прво сручила управо на Србију. И ма шта ко о томе мислио, неспорна је чињеница да је Принципа и „његове“ обучавала и наоружавала Црна рука. Шта су они тачно тиме хтели да постигну? Да ли су били свесни да атентат може да изазове светски сукоб? Да ли је тај пуцањ био усмерен више против Пашића и Александра него против Фердинанда и Софије? Да ли је требало да доведе „само“ до локалног рата са Аустро-Угарском да би се наставио и окончао посао „ослобођења и уједињења“, што је Пашићева влада одбијала свесна исцрпљености земље после две године Балканских ратова. Вероватно одговоре на ова питања никада нећемо сазнати. Али оно што је извесно јесте да су Апис и „његови“ 1914, поново као и 1903, судбоносне одлуке за земљу узели у своје руке и насиљем увели Србију у сплет трагичних догађаја који су опет, по ко зна који пут, прекинули њен развој, демографски је уништили и вратили је уназад много више него што је током бурних претходних 11 година успела да се унапреди. Као да је тиме утврђено самоубилачко правило у историји Србије – један корак напред, а затим много, много њих уназад.

И онда је, 1917. године, дошло до преокрета. Током борби на Солунском фронту, регент Александар је успео да прво ухапси Аписа и његове сараднике и затим организује политичко суђење, на коме су за тројицу најистакнутијих пресуђене смртне казне под оптужбом да су припремали убиство регента Александра. Многе су претпоставке како је и зашто дошло до тог политичког обрачуна и зашто баш у тако осетљивом тренутку рата? Нагађа се да је тако нешто било могуће захваљујући томе што је војвода Путник у то време био на самрти, а сматрао се највећим заштитником завереника. Неки нагађају да је то било оствариво захваљујући чињеници да је у фебруару дошло до прве револуције у Русији, чиме су завереници изгубили моћна леђа? Или зато што је непосредно пре тога погинуо Војвода Вук, чије су четничке јединице биле мимо државне контроле и стална претња физичког уклањања владајућих људи државе. Поузданог и доказаног одговора на то питање нема, али поред многих преосталих тајни извесно је да је искоришћена прилика да се и Пашић и регент ослободе сталне претње по државу и себе лично. На помолу је био расплет Првог светског рата и агоније српске државе и очигледно је да је донета политичка одлука и скупљена снага да се у ново време уђе без сталне претње оличене у стварним господарима и моћницима поретка насталог 1903. године.

Више деценија касније, после још једне револуције и још једног светског рата, 1953. године, организован је нови монтирани политички процес, на коме су, под утицајем Александра Ранковића и једне сличне, ма колико идеолошки другачије, тајне службе, Апис и црнорукци рехабилитовани. Била је то освета и монархији и династији и претходном систему, али и јасна порука да нове револуционарне власти свој континуитет успостављају с историјским узорима који су као основни принцип утврдии да се власт добија и брани оружјем. На том обновљеном Солунском процесу Апис и „његови“ проглашени су ослободиоцима и револуционарима, онима који убрзавају историју, руше традиције и раскидају с утврђеним правилима политичког понашања, узимају ствари у своје руке, управљају судбином. Као и свака „радња с прошлошћу“ и ова је, те 1953, била кристално јасна порука за будућност.

Данас се поново налазимо пред једном новом фазом Аписовог „живота“. И опет је то „радња с прошлошћу“, намењена нама данас, као и онима који ће доћи. Иницијатива да се Аписови посмртни остаци пренесу и свечано, уз државне почасти, сахране на Калемегдану најновији је допринос култури сећања у Србији. Шта нам говори та иницијатива? Па, као што је то често случај, говори нам баш оно што каже! А каже да се Србија и данас, и после свега, идентификује управо с том историјском личношћу, слави његова дела, проглашава његове идеје и вредности као своје, следи његов пут. А то значи да она истрајава на својим суштински антиевропским опредељењима; да нема намеру да се промени; да баш неће да поштује законе, институције и процедуре; да јој је сила преча од преговора и договора; да се подривање сваке прилике за нормализацију у унутрашњој и спољној политици види као заштита интереса најмоћнијих; да се од програма српског уједињења неће одступати; да је рушење корисније од стварања, а неразвијеност бољи простор за апсолутну власт од успешног и модерног друштва; да дилеме заправо и нема, јер јој је једина алтернатива – смрт, како и каже слоган Аписове организације. А кад дилеме нема, нема ни слободе. А неће је ни бити.

Ако држава најновијим политичким danse macabre  поново стане иза Аписа, као и 1953, он ће престати да буде метафора. Поново ће постати стварност, суштина распојасане, раздрљене, силеџијске политике на коју се Србија толико пута вратила као да јој је баш то најпривлачнији континуитет. Подсећаће нас ту, с Калемегдана, да се свако искакање од давно зацртаног плаћа најскупљом ценом и да скретање с пута није предвиђено. Злогласно ће нам поручити да се држи столетног континуитета, у коме се глава губи ако се не разуме да овде важи слоган, који су користили опозиционари почетком 20 века, „чија влада тога и држава, чија власт тога и слобода“. И да та глава може бити ваша или моја, краљева, престолонаследникова или премијерова.

Зато би повратак Аписа у Београд био повратак на место злочина. И то не само оног буквалног из маја 1903, него оног суштинског – злочина против Србије. Дефенестрацијом краљевског пара Апис је кроз прозор бацио и сваку наду да би Србија могла да уђе у стабилни период развоја и довршавања свега недовршеног. Зато је тај злочин из 1903. празлочин, онај из којег су произашли сви други у дугом трајању од 1903. до 2003, од Обреновића до Ђинђића, преко Другог светског рата и крвопролића деведесетих, поново под црнорукашком црном заставом с лобањом и укрштеним костима и непромењеном идејом уједињења или смрти. Државна сахрана Аписа на Калемегдану јасно би поручила да с тог пута не скрећемо.

аутор: Дубравка Стојановић

(Пешчаник)

Advertisements

2 mišljenja na „Aпис – повратак на место злочина

  1. Nešto drugačije viđenje slučaja sa Novakovićima u zatvoru: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/03/article-14.html
    Urednik s puškom

    Kad je već bilo reči i o slobodnoj štampi toga doba moram da napomenem i jedan nemio i sasvim izuzetan politički događaj.

    Milan Novaković, đeneralštabni kapetan, vođa neuspelog kontrazavereničkog pokreta posle 29. maja ražalovan je i posle osude nastavio je borbu putem štampe nadajući se da će okupiti pristalice za svoju tezu. Pokrenuo je dnevni list „Za Otadžbinu“ u kome je napadao čin 29. maja, branio Aleksandra Obrenovića i napadao oficire zaverenike koji su izneverili i pogazili oficirsku zakletvu „na vernost otaybini i kralju“ i obrukali oficirski kor.

    Imao je on svoje čitaoce i pristalice naročito među pristalicama dinastije Obre-novića. Naravno da je režim strahovao i dobro motrio na pisanje lista „Za Otadžbinu“ i njegove tajne i javne saradnike.

    Policija je uvek bila prezaposlena, a štampa uvek u strahu od upada policijskih organa.

    List je skoro svakog broja zabranjivan, nedužni „odgovorni urednik“ hapšen, kažnjavan i puštan. Štampa je slobodna, kazne su blage i to se tako vozilo godinu dana, dok jednoga dana nije pronađena formulacija da se uhapsi i glavni urednik Milan Novaković.

    Milan Novaković je jednom prilikom napisao članak protivu kralja Petra u vezi sa 29. majem. Policija je zabranila broj. Žandarmi su po ulicama pokupili od prodavaca inkriminalisani list, a Novaković je optužen i uhapšen.

    Prilično dugo je ležao u „političkom“ zatvoru pod isleđenjem, očekujući da bude izveden pred sud.

    Uhapšen je kao politički krivac i držan u zgradi Uprave grada tj. u zgradi na uglu Jugovićeve i Višnjičke ulice.

    U tom zatvoru stare zgrade Uprave grada, pozadi Velike pijace (gde je sada Univerzitetski park) pred Univerzitetom – Kapetan Mišinim Zdanjem bio je u zatvoru još jedan oficir pod sličnim imenom, Novako-vić po imenu Maksim, koji je zbog krivičnog dela u raspravi sa ženom i po njenoj tužbi dopao zatvora kao kriminalac. To je bio Maksim Novaković, Rudničanin, trupni žandarmerijski oficir.

    U svoje vreme Kralj Milan, koji je voleo da se šali, jednom prilikom mnogo ranije, pred grupom oficira zapitao je ovog žandarmerijskog kapetana:

    – Jeste li vi pravi Maksim ili vas tako zovu?

    – Ja sam pravi Maksim, odgovorio je žandarmerijski kapetan.

    Ovom prilikom dva oficira, dva Novakovića u zatvoru izdvajaju se od ostalih hapsenika kradljivaca i mangupa.

    I to je poznata senzacija „O braći Novakovića“ iako oni nisu bila braća.

    Jednoga dana, to je bilo 16. septembra 1906. g. ja sam se zadesio na Velikoj beogradskoj pijaci koja je u to vreme bila između Kapetan Mišinog zdanja u Vasinoj ulici i Jugovićeve ulice. Bila je nedelja oko 9 časova. Pijaca prepuna sveta, kupaca i prodavaca, odjednom se začuše neki pucnji. Ceo svet se okrete ka zgradi policije i prestade trgovina. Svet željan senzacija, poče da se raspituje. Pucnji su se nastavljali učestano. Iz policije su istrčali žandarmi i neki civili.

    Buna braće Novaković

    Šta se dogodilo?
    Za vreme „zatvoreničke šetnje“ po dvorištu žandarm-hapsandžija ostavio je svoju sobu otvorenu i nadgledao za-tvorenike kriminalce po dvorištu.

    Dva hapsenika, dva Novakovića ušla su u sobu hapsanyije i zatvorili se, dograbili puške i municiju pa kroz prozorče iz Višnjićeve ulice otvorili paljbu prema onoj turskoj tekiji turskom tulbetu na suprotnoj strani.

    Nasta uzbuna u Upravi grada i na pijaci. Pucnji su odjekivali. Hapsandžija nije mogao da uđe u svoju sobu, te je dograbio pušku nekog žandarma i preplašen istrčao na ulicu naočigled sveta na pijaci. Prešao je u dvorište Tekije i zaklonjen niskim zidom otvorio vatru na prozorče svoje sobe ne bi li utišao pobunjenike.

    Ubrzo je dotrčao fijakerom upravnik grada Cerović, zatim još nekoliko članova drugih kvartova neki činovnici Ministarstva unutrašnjih dela, i najzad i sam ministar Nastas Petrović.

    Hapsandžija svojom pucnjavom nije uspeo. Pucnji su još jednako odjekivali i pred Upravom grada stajalo je mnogo radoznalog sveta.

    U toj borbi policije sa Novakovićem, prvi put su se pored vatrenog oružja primenila i hemijska sredstva.

    Kako nisu mogli da prodru žandarmi u sobu u kojoj su se zatvorili Novakovići, neki žandarmi su iz obližnje apoteke doneli veliki balon neke tečne kiseline, u nameri da njome umire i rasteraju pobunjenike. Bacili su balon na prozor ove sobe. Međutim balon se nije razlio kroz prozor u sobu već ispred prozora niz nizbrdnu ulicu. A pucnji protesta odjekivali su Beogradom i dalje.

    Najzad se čulo neko gruvanje iz Uprave grada i ubrzana pucnjava – zatim tišina.

    Žandarmi su verovatno po naredbi, razvalili vrata i osuli paljbu plotunom na Novakoviće. Neki su počeli da izlaze iz Uprave grada javljajući da su dva Novakovića poginula.

    O tome događaju dugo se pisalo i govorilo u javnosti a i debatovalo u Narodnoj skupštini – „O 16. septembru“.

    Zvanično je saopšteno da su braća Novakovići pripremali tim aktom bunu.

    Ova pobuna koja je bila zbog dugog držanja u istražnom zatvoru i odlaganja izlaska pred sud predstavila se kao organizovana pobuna kontrazavernika. Tobož, da je nađeno pismo u kome je između ostalog stajalo. „Kad začujete pucnje iz Uprave grada to će biti signal…“ itd.

    Sviđa mi se

  2. Повратак бесмртника – или о пакостима британским

    ЖУЧНИ Витали – сеп 25, 2015

    После полагања венаца на спомен гробљу Зејтинлик, навести прошле године актуелни министар да ће се земни остаци пуковника Драгутина Димитријевића о трошку „заборавне“ Отаџбине најзад вратити у Београд.

    То није изузетак као појава која се догађа, али је медији пренеше као сензацију и убрзо заборавише, заузети „корацима од седам миља“ ионако дугоногог премијера.

    Недавно се у новинама појави текст који открива да је тајну безимене гробнице, млађаном министру открио остарели чувар гробља. Преношена је као породични аманет у мутном времену, док су разни режими и разни владаоци у Отаџбини мењали (или то немилице покушавали!) свест тврдоглавих Срба!

    Недуго затим, угледна историчарка, по оцени „тета са Сорош-универзитета“ али и неких „намицатеља (назив у РКЦ школама за наставника) истине“ о заједничкој историји Балкана, врисну до неба (како би народни песник опевао), износећи прегршт разлога о големој опасности која се тим најављује!

    Жив, „мајстор Драгутин“ је био персонификација борца за национално ослобођење поробљеног српског народа, у два царства осуђеног да скапава на „турском коцу или католичком конопцу“ како то јасним језиком утврђених чињеница изнесе академик Екмечић, кога ни „сорош тете“ ни међународни „намицатељи знања“ никако не умеју да прочитају, јер не знају или се праве да не знају српску ћирилицу (најсавршеније писмо) а изучавају Србе!

    Драгутин, оклеветан већ век цео као замајац српског празла васколиког, није се бранио од лажних оптужби на монтираном процесу, знао је као добар занатлија да ће последични догађаји потврдити исправност идеје о уклањању тирана са престола српског.

    Чињенице век после казују, чин масакрирања тела убијених починио је официр чији је отац погубљен у личном обрачуну краља Милана са политичким противницима, а док се то злочиначко дело догађало, тешко рањени Драгутин борио се са душом.

    Тек по свом опоравку сазнао је све детаље тога чина, али „сорош тете“ из НВО са британске исплатне листе некако нису ту лекцију училе у школи, и само умеју да казују о последицама његове „ванинституционалне владавине“ која је зауставила европеизацију(?) Србије!

    Истрага, проведена у процесу Принципу и друговима у време рата 1914.године у Сарајеву али и неким европским земљама, чињенично доказује да није било институционалног учешћа власти из Београда у припремама атентата, а Драгутин ипак беше најпре државни чиновник.

    Лажне, ничим доказане тврдње, оптужнице за учешће у припремама атентата на Фердинанда, изнете у Солуну као шлагворт за тобожње припреме атентата на регента Александра Карађорђевића, користили су многи историчари у некадашњој Аустро-Угарској и нарочито Великој Британији, да наметну став о злочиначкој улози „монструма са Балкана“ који је занатски веома умешно спречавао њихове прљаве работе у земљи Србији, док је као државни чиновник о том бринуо.

    Оптужбе тадашњих радикалски првака које је он жигосао као извор зла, биле су само вешта политичка манипулација официрима који су били противници Драгутина, било да су били одани „обреновићевци“ или острашћени каријеристи-завереници, које је он одиста прогонио.

    Сам чин ревизије процеса у време комунистичке власти није дело Александра Ранковића, који као абаџија није умео да везе тако филигрански фин везак, већ је то дело сликарске четкице Моше Пијаде као доброг познаваоца још несмирених српских подела, око самог чина уједињења са непријатељима дојучерашњим и доказаним србождерима (већински!).

    Ревизија процеса урађена је баш некако у тренутку када су Брозовој власти почели да помажу „драги британски другови“, што још нико од младих српских историчара није ни почео да истражује а камоли да доводи у везу са наглим и појачаним интересом да се стабилизује усташка емиграција у Европи, као тобож антикомунистичка (читај најпре антируска!) претходница у припремама за разарање државе Југославије!

    Некако у то време је и друг Кардељ (неостварени учитељ) боравио у Лондону, да тамо удари темеље својој будућој тези о „федерирању федерације“, чији је најоданији чувар управо био абаџија Александар.

    Биће да католички део заједничке државе, ипак није никако могао да свари ниједног Александра, те му је зато и „помоћ“ стигла у ревизији процеса.

    Сама ревизија није дала очекиване резултате, преживела „трула српска буржоазија“ била је школована и знала је за пословицу – Бој се Данајаца и када дарове носе, а међу српском антикомунистичком емиграцијом у Европи и Америци, било је довољно сведока из времена процеса у Солуну, да не прихвате никако такву ревизију.

    Дежурни надзорник српске свести, Мирослав-„Фриц“ Крлежа, потрудиће се да се у томовима његове енциклопедије обавезно нађу текстови који Аписа доводе у директну везу са појединцима који су имали истакнуте функције у Коминтерни или у власти СССР.

    Тако се „сам од себе“ наметнуо закључак да је тај мрачњак био и против „најдражег сина свих наших народа и народности“! (напомена – и јесте, али као бранилац своје Отаџбине од подофицира, одликованог у злочиначкој казненој експедицији припадника хрватске домобранске формације, не случајно назване вражија дивизија!)

    Текст о опасности повратка Аписа у Отаџбину врви тезама које тако подупиру све чешће јавне манифестације НВО типа ТIТО-јugend, да је јасно како је угледна историчарка одмах наслутила опасност од те најављене работе, и то о државном трошку, замислите!

    (Напомена — министаркина куповинa гаћа државном платном картицом није скандал, али би сахрана заслужног сина српског народа, то свакако била!)

    Плаши ли се историчарка да би повратак Аписа могао да побуди жељу код Срба да скину јарам са својих леђа, и сами брину о себи и то још по његовом моделу ослонцем на Русију, а тамо сада има Владимир Владимирович који може у потпуности да разуме Аписове побуде и радње у заштити своје Отаџбине, од њених стварних или потенцијалних непријатеља, и то све без икакве помоћи „намицатеља знања“ из НВО.

    Плаши ли историчарку могућност, да се и код осталих јужних Словена патриоти евентуално сете да су једном у прошлости успели уз помоћ Србије да збаце окупаторски јарам, и заједно створе државу у којој су били слободни људи а не полуробови ММФ и ЕБРД, а хлеба је било за све који желе радом да га створе.

    Додуше, тада није било НВО плаћених из фондова НАТО пакта и Сорош добротвора, те није било ни корисника „међународних признања“ (читај — плаћеника страних служби) за процес „демократизације балканског региона“, док га тета Ангела најзад не претвори у „угодну чекаоницу блискоисточних миграната“, чије жељено пролеће баш изразито касни а зима је на прагу и проблем са енергентима, нарочито.

    Плаши ли угледну историчарку сазнање да је Апис помагао све угњетаване Словене у „претечи ЕУ“, који су у време његове активности имали у Србији као Пијемонту сигурну кућу, пред жбирима Evidenzbiroa који је покушао да хара Балканом, као данас наследник његов Eulex.

    А можда се плаши да ће сви напори „намицатеља знања“ у закулисним играма промене свести тврдоглавих Срба бити срушени као кула од карата, пошто им је темељ већ поприлично разградио Милорад Додик (ти Срби преко Дрине, израсту ко трава пирика, отпорни на „демократизацију европску“ по католичком моделу!), који јасно, гласно и прецизно дефинише све антисрпске радње, намере и мере „међународне заједнице“, под диригенском палицом САД.

    Иако видно забринута, угледна историчарка ипак ће узети учешћа у међународној акцији „намицања знања“ у Центру за културну деконтаминацију, где ће учествовати у ко зна којем по реду покушају продавања „истине“ о српском „геноциду у Сребреници“, све из доказано лажних сазнања хашких истражитеља.

    „Према свецу и тропар“ – кажу Срби, и неби чудило да се одједном волшебно нађу (можда енглески?) „докази“ да је у својим злочиначким намерама тај мрачњак Апис чак планирао и „геноцид“ у Сребреници, само није стигао да га организује, али остала усмена предаја о намери па се опет нашао неки српски официр, да је изврши.

    Да можда нису енглески саветници саветовали идеју о повратаку Аписа у Отаџбину, као видљив доказ патриотске бриге владајуће странке, за српску историју и заслужне у њој?

    Можда се неки „енглески друг“ поново игра поделе међу Србима, који нису још достигли тако висок ниво цинизма, какав могу да смисле „намицатељи знања“ из „лондонске школе за пропаганду“ настале још из времена енглеско-бурског рата, чији текстови беху основно штиво за образовање узорног ђака Her Gebelsa.

    (Напомена – пошто су у почетку рата трпели пораз за поразом, осмишљено је одељење за пропаганду да ствара и пласира лажи, сопственом народу.)

    Енглески саветници би ипак требало да знају да је у Аписово време настао први уџбеник за образовање српских кадрова у супротстављању непријатељској пропаганди а историски догађаји су га дорадили, барем кад је у питању британска пропаганда, те сваки мислећи Србин може и да разуме позадину приче о опасностима од повратка мајстора Драгутина, у полуокупирану Отаџбину.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s