Драгослав Павков: Да не буде „нисмо знали“

Beograd, 12. avgusta 2014.-Premijer Srbije Aleksandar Vucic izjavio je danas da nema informacije o zahtevima za novi briselski sporazum, da je on uvek spreman za Brisel, a Srbija za nastavak dijaloga, ali da nema s kim da pregovara.

Парламентарни избори у Србији,  по свему судећи биће одржани идуће године, на половини мандата напрдњачке владе… У односу снага какав је данас, највеће шансе за победу дају се Српску напредној странци Александра Вучића. Тачније, Вучићева странка ће бити та која ће поново одлучивати о влади. Мада се лидери те странке учестало заклињу да никаква коалиција са ДС-ом не долази у обзир, увек морамо мати на уму обичаје овдашње, као и то колико вреди реч србијанског политичара.

Друга могућност за стварање антирежимског фронта је коалиција националних странака. Али ми се некако чини да од тога опет нема ништа… Једноставно – много је супротстављених интереса, суревњивости, неповерења и анимозитета.

Дакле, све у свему – и о следећој србијанској влади одлучиће се у амбасадама и на канабету неког тајкуна, а курир који ће „бефел“ донети биће Вучић.

И шта ће се у том случају променити за Србију?

Лично, мислим да неће ништа. Све странке и политичке организације које су ми познате пате од самонаметнутог и индукованог аутизма. Једне су спутане страначким програмом који им ступање у коалиције дозвољава само са истомишљеницима, тј. клоновима, тј маргиналцима жељним уваљотке,  друге обавезама према спонзорима, трећи једноставно нису способни да препознају праве теме које треба кандидовати у предизборној кампањи.

Због тога мислим да ми, обични, мали „људи из компјутера“, своју судбину једног дана морамо узети  у своје руке.

Да направимо организацију о каквој су већ писали неки од нас, која неће изискивати нека нарочита средства а која ће допрети до људи који су данас занемарени и маргинализовани.  Организацију унутар које би окупљали људе са идејама и предлозима, који би били спремни да се лично ангажују на пољу разбијања медијске блокаде којој је изложена национална ствар.

Та организација не би имала сврху да се бори за власт, већ да од странака из власти и опозиције захтева одговоре на кључна питања из области политике, економије, одбране, културе, образовања… Да на крају подржи једну политичку опцију и своје чланство позове да обавезно изађе на изборе и гласа за одређену листу. Потребно је грађане учинити одговорним првенствено према себи, својој породици и заједничкој будућности. Финансирање покрета (удружења, штагод…) било би јавно – искључиво од прилога симпатизера засновано на прилозима датим у доброј вери да та средства неће бити употребљена на погрешан начин.  Да би се задобило поверење грађана, ми организатори, морали бисмо да се договоримо о најмањем заједничком садржаоцу програма организације. Мој предлог је:

1) политички систем: Парламентарна демократија, већински изборни систем, непосредно бирање кандидата за Скупштину.

2) децентрализација власти са поделом земље на административне јединице без обележја аутономије, са обавезом да стриктно и дословно примењују Устав и законе. Укидање аутономије Војводине каква је данас на снази и њена регионализација.

3) одбрана: Професионална Српска војска са обавезним служењем војног рока који би трајао колико и основна пешадијска обука. Након одслужења војног рока в/о се упућује у резервни састав где се у редовним увежбавањима његова обученост прилагођава потребама ратних јединица које се формирају по формацији коју прописује министар одбране, према новој Доктрини одбране Републике Србије.

4) економија: Задржавање успостављених пословних веза са привредом ЕУ, али прекид претприступних активности због потребе да се Србија окрене себи. У том циљу тражити нове партнере у Русији, арапском свету и земљама БРИКСА. Испитати услове под којима су склопљени аранжмани са страним банкама које послују на територији Србије. У случају да се утврде незаконитости – додатно их опорезовати или им одузети дозволе за рад. У случају да незаконитости нема, формирати тим за оснивање државне банке која би привредне субјекте и грађане кредитирала под повољнијим условима, и тако присилила стране банке да снизе камате.

 5) привреда: Све снаге усмерити на запошљавање тзв. „жртава транзиције“, и то у акционарским друштвима која би основала држава а касније их препустила на управљање скупштини акционара (углавном запослених). Новац употребљен за оснивање и покретање производње држава треба да обезбеди из буџетских средстава или задуживањем у иностранству. Својим лошим функционисањем држава  је унесрећила стотине хиљада својих грађана, ред је да им нешто врати макар кроз поновно запослење… У привредним субјектима обавезно формирати кадровске комисије које би расписивале конкурсе за запослење. Директорима оставити овлашћења да само изузетно и образложено могу да приме кандидата у радни однос без конкурса. Наравно – ово се односи на јавна предузећа и акционарска друштва чији оснивач је држава.

Буџет се веома лако може напунити одузимањем и продајом незаконито приватизоване државне имовине и неселективном наплатом пореза… Само касарне које зврје празне могу да се продају и обезбеде радна места за многе незапослене. Да ово све не би деловало као демагогија, потребно је усвојити принцип да се ангажују економски стручњаци из земље и иностранства који би ствари са главе поставили на ноге, а који би били плаћени према учинку. Да би се ово постигло, потребна је политичка воља, консензус и јаке институције.

6)  пољопривреда: Форсирати самоодрживе породичне заједнице; до сада је држава помагала велике произвођаче не водећи рачун о већини пољопривредника који живе од мало земље и сваштарења. Многи радници који су проглашени за технолошки вишак и остали без посла поседују неку наслеђену или купљену земљу у површини од пар хектара… Неразумно је помагати богатима  да те људе учине још сиромашнијима купујући од њих очевину по багателним ценама. Много је корисније, одговорније и хуманије помоћи тим људима који су не (искључиво)  својом кривицом доспели у стање социјалне потребе да на својој земљи покрену неку производњу, било да се ради о поврћу, јагодама, рибњачарству или узгоју оваца и коза… За те производе постоји стална тражња на тржишту, кредите са разумном каматом корисници би лако враћали…

Државне подстицаје делити по принципу да се подстиче производња култура које су дефицитарне уместо култура које је најлакше произвести. У Војводини где су велике равне парцеле треба подстицати производњу ратарских култура, док у брдовитим крајевима и пренасељеним долинама река где су мале обрадиве површине подстицати воћарство, виноградарство, повртарство, сточарску производњу…

7) финансирање и буџет: Строго поштовање закона и пореских прописа; одмах прекинути праксу договарања и погађања привредника и политичара. Порезници у свом раду баратају са цифрама, а математика је егзактна наука… Сваки привредник на почетку фискалне године мора да зна под каквим условима ће пословати наредне године и у складу с тим да планира своје активности. Политичке манипулације, лажна предизборна обећања, грешке као последице незнања и нерада политичара не сме да плаћа грађанство наметањем нових обавеза. Али порез који је држава разрезала сваком појединцу и привредном субјекту мора да се плати.

Укинути претерану регулативу, неразумљиво књиговодство и обавезу поседовања фискалних каса за мале предузетнике; форсирати приватну иницијативу, али и наплатити све што је предузетник дужан.

8) Косово и Метохија: Прекинути све преговоре који се тичу статуса тзв. „Косова“. Наставити једино контакте везане за побољшање квалитета живота лојалних грађана Србије који живе тамо… И чекати да се створе услови за повратак Србије на тај део своје територије. Према лојалним грађанима Србије бити максимално поштен и саопштити да им због познатих околности Србија тренутно не може пружити никакве гаранције, него их упутити на међународне факторе инсталиране на КиМ. Али, преузети обавезу пружања помоћи око издавања докумената државе Србије (наравно бесплатно), откупа пољопривредних производа, лечења, исплате пензија, итд.

Да би се све набројано могло спровести, осим најширег консензуса, потребно је учинити још пар ситница: Распустити све канцеларије за везу у србијанским безбедносним службама и похапсити све стране обавештајце који немају дипломатски имунитет. После проведеног поступка протерати их из земље. Да би се то постигло, нова власт ће морати да се суочи са центрима моћи у БИА и ВБА који данас јако лепо живе сарађујући са белосветским агентурама, само зато што је режим ту сарадњу прогласио за национални интерес.Итд…

Ово су неке од тема о којима позивам заинтересоване да се изјасне… У виду коментара на медијима где ће текст бити објављен, или на приватни џи-мејл. Постоје многи начини да се идеја о организацији која се не бори за власт него жели да постигне да нас више нико не слаже, прошири.

Фејсбук је друштвена мрежа преко које се у реалном времену у затвореним групама или на ФБ страницама могу водити разговори потпуно бесплатно. О Скајпу да не говоримо…

Скоро свако од нас има штампач на коме у црно-белој техници може да одштампа неки текст и подели га пријатељима. Има нас у скоро сваком граду Србије и расејања, свако од нас може да организује трибине, округле столове и сл. тако што би он организовао просторију за окупљање (сале месних заједница на пример које су бесплатне) а други учесници би дошли о свом трошку или би пут финансирали прилозима  симпатизера… Значи, основни циљ је плурализам мишљења из кога треба да се искристалишу најбоље идеје које би даље ширили сви чланови организације. Не треба се заваравати да можемо да остваримо пресудан утицај на резултате избора, али мислим да је сваки допринос бољитку Србије нешто што остављамо свом потомству.(„)

*****

(*) Горњи текст је део опширнијег писма које сам давно упутио својим пријатељима са интернета, у време када сам још увек гајио илузије да у земљи постоји један број људи који имају стварну потребу да допринесу променама лошег политичког система.
Данас сам одрастао па тих илузија више немам, а текст објављујем искључиво као доказ да сви нису ћутали, само –  причали су у ветар…
Горњи текст је уподобљен данашњој ситуацији и незнатно је измењен у односу на оригиналну верзију. Тачно колико су се и околности измениле од децембра 2011. до данас.

Остатак, заправо почетак писма у наставку:

Поштовани пријатељи;

Годинама, а нарочито последњих месеци, широм света а посредством свемогуће и свеприсутне Мреже воде се углавном аргументоване и потребне расправе о Србији, српском народу и његовој будућности…

Да не идемо предалеко у историју, поменућу само да смо у последњих 100. година доживели и преживели  малте-не читаву еволуцију за коју су „озбиљним“ нацијама били потребни векови. Само од почетка ХХ века до данас овде су се мењали феудализам какав је у Европи срушила француска револуција, нагла индустријализација и првобитна акумулација капитала у годинама до и непосредно после Првог светског рата, експеримент са заједничком државом Јужних Словена на челу са Србијом као својеврсним Пијемонтом, комунистичка револуција са „одумирањем државе“ (које на срећу није потпуно одумрла) и „диктатуром пролетаријата“ претвореном у супротност од онога што су писци комунистичког манифеста имали на уму када су смислили ту синтагму…

Последњих ево скоро 70. година, имамо ретку „срећу“ да нас разноразне незналице и професионални произвођачи издувних гасова излажу експериментима створеним у ко зна каквим лабораторијама… Од принудног откупа пољопривредних производа крајем ’40-тих, утеривања сељака у тзв. Сељачке радне задруге када су многи честити домаћини под утицајем надобудних потомака остали без очевина и постали предмет спрдње, до индустријализације по сваку цену и уништавања онога што је традиционално највиталније у српском друштву – пољопривреде.

На нашу жалост – револуција тече иако је појела превише своје деце… После кратког периода од неких 12 – 13 година када је Србијом владала група људи за коју нам се чинило да су им  народ и држава предмет највеће пажње, иако су своју дужност прилично трапаво, неспретно и несрећно вршили уводећи нас у ратове, санкције и изолацију, 5. октобра 2000. године на власт смо довели децу комунизма. Заправо, оне, који су док се прост свет Србије и српских земаља борио за биолошки опстанак, по разним иностраним метрополама завршавали школе, склапали познанства и послове, оне за које смо помислили  да су другачији од људи које смо управо отерали у историју. Како су, ако су ови дотадашњи – примитивни ксенофоби који су нас ни криве ни дужне посвађали са „светом“,  ови други просвећени Европљани који ће учинити да нас богати, хумани и културни Запад пригрли на своје груди и банкарска конта… Нису и неће.

У школама које су они похађали,  прво што се научи је да „нема бесплатног ручка“. ЕУ и САД ништа не дају из хуманих побуда – они овде инвестирају. За сада успешно инвестирају само у издајнике интереса сопственог народа. Од тог инвестирања корист имају само  њихове економије и пар стотина грађана Србије – тзв. „компрадора“,  запослених код западних центара моћи У свој штеточински рад сјединили су умећа која су деценијама раније овде увели и у праксу преточили њихови претходници: Комунисти – Титовци.

Комунисти су масама владали помоћу догме о еволуцији и револуцији која треба да је убрза… Када свако буде имао колико му треба, нико неће морати да краде, отима, шпекулише, напросто – вишак новца му неће требати, па ће му временом и рефлекс за сакупљањем закржљати, а онда као непотребан – и нестати. Да би се тај процес убрзао, ту су снаге револуције које ће помоћи тако што ће разне несвесне и недоказне појединце издвојити из масе и упутити на преваспитавање… Један од најефикаснијих механизама помоћу кога се владало масама било је успостављање тзв.  уравниловке.

Наследници југословенских комуниста Србијом владају помоћу догме о „Европи“ у коју морамо да уђемо што пре јер не умемо да произведемо ништа квалитетно што би било ко имао потребу да купи, јер нам је продуктивност пољопривреде на ниском нивоу и уосталом – јер у ту „Европу“ иду све наше комшије, па нисмо ваљда ми најпаметнији… А кад нас припусте у ту „европску породицу народа“, постајемо држављани земље Дембелије где на дрвећу у уређеним парковима расту новчанице, а са неба уместо кише и снега падају печени фазани и шеве…

После вишедеценијског једнопартијског монопола, када се код људи са мањим когнитивним капацитетима већ „примила“ и учврстила теорија о вишестраначју као злу које је срушило Краљевину (странке се свађале па нас Хитлер лако разбуцао), грађани су на једвите јаде прихватили неминовност увођења вишестраначја и парламентарне демократије. Једноставно, видели смо директан пренос пада Чаушескуа, рушење берлинског зида, најаве распада СССР-а, углавном – пропаст комунизма, победу Запада, па смо као гуске у магли пожурили да се увалимо међу победнике… Деца партизана, корисници стипендија Титовог фонда почела су да се ките кокардама и шубарама, похрлила у цркве из којих су као недовољно ревносне протеране бакице које одједном не знају „правилно“ оченаш… Сви смо акламативно подржали повратак Карађорђевића, а онда смо од „ЊКВ“ направили спрдачину и предмет зајебанције на сатиричним сајтовима.

Коначно, дошли смо у ситуацију да је србијанско друштво дубоко подељено по разним основама, друштво какво су само могли сањати римски тирани који су смислили технику манипулације поданицима познате под називом  divide et impera, тј „завади па владај“. Од прилике половина бирачког тела поткупљена је државном службом, пензијама, застрашена губитком било чега од набројаног беспоговорно слуша онога ко јој је „привилегије“ обезбедио, све плашећи се да ће неки нови када дођу – поделити отказе и запослити неке своје, укинути пензије и социјална давања… Тако смо дошли у ситуацију да је глас грађанина јефтинији него икада у историји парламентаризма. Пазите – у Србији је радно место „привилегија“ и на ту чињеницу се одавно нико и не штреца!? Може ли се ниже пасти? Зар право на рад није основно људско право? Шта смо то ми ако смо тиранима захвални на томе што нам дозвољавају да радимо па и за мизерне дневнице? Јесмо ли већ на дну?

Насупрот издајницима националног интереса оличеним у странкама које чине владајућу коалицију, ДС и њене трабанте,  ЛДП и војвођанске сепаратисте – стоји шаролика тзв. патриотска опозиција; врећа рогова од којих сваки више воли да боцне „свога“ у врећи, него да врећу пробуши и натакне некога из режима.

драгослав павков

Сомбор, 12.12.2011. у 04,41

Advertisements

22 mišljenja na „Драгослав Павков: Да не буде „нисмо знали“

    • Написао сам у једном од одговора г. Млинаревићу. Није лако држати се принципа, многи покушају па одустану јер не желе да штрче из масе, а најчешћи „разлог“ је: Непријатељи се труде да те онемогуће (што је нормално и очекивано), а пријатељи се углавном труде да те спрече „да не губиш време…“. Које нам је изузетно драгоцено, а од ломљења мозга много је корисније слушати професионалне произвођаче издувних гасова попут „патриотских“ аналитичара или рецимо Вучића… Зашто је у Српству рад на себи и отклањање очигледних мана губљење времене – размисли па напиши, Преврат је отворен за сваког ко има нешто паметно да каже.

      И коначно, не осећам се као Дон Кихот. Он је лик из романа који је стварно мислио да се лоше ствари у свету могу променити само ако се нађе неки храбар појединац и људима покаже како треба радити… За разлику од њега, ја сам сигуран да ништа од овога нема смисла, али сам циник и волим да чачкам по отвореним ранама људи који кукају, које боли, али одбијају лечење јер им се укус лека не допада.
      Ни у ком погледу не зависим ни од државе ни од читалаца Преврата, све комбинације које сам испланирао углавном сам затворио, деца су одрасла и мисле својом главом а ја своју улогу у њиховим животима видим само у смислу да их придржим да не падну ако некад посрну…
      Зато ми се може да зајебавам и „евроскептике“ који живе од новца из европских фондација, и „еврофанатике“ који кад су на власти Србијом управљају као да је реч о Џибутију а не једној европској земљи… И „либерале“ који јако воле педере и лезбејке али мисле да се закони не односе на „елите“, и „домаћине“ који дижу кредите да би кћери послали на „Звезде Гранда“… Дакле, мало више поштења и елементарне пристојности у понашању, па ћу и ја бити мање отрован 🙂

      Sviđa mi se

  1. Аутор, на необичан начин покушава да окупи око иницијативе, предлога, апела. С једне стране, износи конкретне предлоге, а с друге позива се на прошлост и садашњост из потпуно личног угла у покушају, да објасни конкретне предлоге. Такав приступ не доприноси окупљању, јер прошлост памтимо различито, а различито доживљавамо и садашњост. Позив би МОРАО да буде што ОПШТИЈИ и без уношења личних ставова, процена и коментара. Многе тезе боду очи, било због нетачности, било због различитих размишљања, оних који су у основи на истој страни и у суштини на истим позицијама. Посебно је питање, а вероватно и нереално, да ће у некој завршној фази бити користи од друштвених веза, које у сваком тренутку могу бити прекинуте од „надлежних“ .

    Sviđa mi se

    • „…из потпуно личног угла у покушају, да објасни конкретне предлоге.“
      То је МОЈ лични угао, ја ствари видим из СВОГ угла (који можда и није добро одабран), Ви би (ваљда?!) требало да кажете како оне изгледају из Вашег угла? Да пођемо сваки из свог угла, па можда се негде и сусретнемо. Зашто толико избегавате да одговорите на конкретне тезе из текста?

      “ …прошлост памтимо различито, а различито доживљавамо и садашњост.“
      Наравно да прошлост памтимо различито, да је памтимо исто не би се данас још увек водиле битке из Другог светског рата, социјализам и самоуправљање не би за једне Србе били остварење Марксових идеја а за друге пљачка и укидање српства… И садашњост наравно, доживљавамо различито, иначе се не би једни борили да се она промени а други је не би грчевито бранили… Годинама живим у заблуди да моје текстове читају људи којима се садашњост не свиђа; биће да сам (опет) погрешио… Да ли сте и Ви некад погрешили, или сте све своје грешке правовремено и у духу дијалектичког материијализма „прекомандовали“ у победе, тако да сте стално у праву?

      „Многе тезе боду очи, било због нетачности, било због различитих размишљања, оних који су у основи на истој страни и у суштини на истим позицијама.“
      Аман човече, откачите једном и реците ШТА БОДЕ ОЧИ, тј. шта је у мојим тезама спорно! Да то расправимо и идемо даље ако смо „у основи на истој страни“, или да се разилазимо ако нисмо. На моје текстове од када је коментатор „Милодан“ дигао руке од НСПМ никада више није стигао ни један коментар од стране „другосрбијаша“; што значи да кад испод текста виде моје име, исти прескачу по принципу „јебеш будалу“, или га игноришу јер ЗНАЈУ да је игноранција најбољи начин за елиминацију опонента. Све док он не постане превише очигледан и упадљив. За сад, тзв. Друга Србија се бави будалама са патријотске стране интернета, који јој свакодневно дају шлагворт за антисрпска дејства, тј. свакодневно нас представљају као троглодите који се хране сировим месом комшија и хвале се величином и снагом брата. И ко зна зашто је то добро.

      „Позив би МОРАО да буде што ОПШТИЈИ и без уношења личних ставова, процена и коментара. “
      Сваке године неко упути општи позив, а чим се дође до детаља – пуца тиква. Зато мислим да је овај пут бољи. Ако нам је циљ исти и слажемо се око начина како до њега стићи – идемо на посао. Ако нам је циљ исти а не слажемо се око пута – да расправимо и договоримо се… Ако нам ни циљ није исти – све ово је прстоблуд и жалим, али за то немам времена.

      Sviđa mi se

      • слободан млинаревић 7. septembar 2015. u 07:00 Аутор, на необичан начин покушава да окупи око иницијативе, предлога, апела. С једне стране, износи конкретне предлоге, а с друге позива се на прошлост и садашњост из потпуно личног угла у покушају, да објасни конкретне предлоге. Такав приступ не доприноси окупљању, јер прошлост памтимо различито, а различито доживљавамо и садашњост. Позив би МОРАО да буде што ОПШТИЈИ ………..

        prevrat: 7. septembar 2015. u 08:26
        „…из потпуно личног угла у покушају, да објасни конкретне предлоге.“
        То је МОЈ лични угао, ја ствари видим из СВОГ угла (који можда и није добро одабран), Ви би (ваљда?!) требало да кажете како оне изгледају из Вашег угла? Да пођемо сваки из свог угла, па можда се негде и сусретнемо. Зашто толико избегавате да одговорите на конкретне тезе из текста?

        Мој коментар: Веровање да је друштвено стање захтева преврат, и да иза преврата морају стајати *обични, мали * људи, са све њиховим НЕЗНАЊЕМ, слабостима и ирационалностима, поставља захтев да позив мора бити ОПШТИЈИ.

        Стога је свака расправа о „тезама“ – тек за оне који би да још и даље расправљају. Другим речима, неки виде садашњост и спремни су за непосредну акцију усмерену ка друштвеној будућности. Други би да још појашњавају фактографију из новије и старије историје.

        То су два различита смера. И то су смерови *различитих* људи.

        Могу они имати тек поштовање једни према другима. Тешко да могу бити исти људи. Мислим да је погубна конфузија да једни исти људи замишљају да могу да се крећу у оба смера. Да расправљају о комунистима и Карађорђевићу, и да обављају преврат. Јер преврат тражи целог човека, и пре свега тражи његову страст.

        Земља је раздирана, као, рецимо, од неких звери. Када звер кидише на вас, савршено је безначајно у каквој кући хоћете да живите након победе, и ко је „одговоран“ што вас је она напала. И најнеукија особа би знала шта да ради својим рукама и ногама, као и шта да виче. Какве „тезе,“ какви бакрачи.

        Такође, нација је у процесу самоуништења као особа која пати од неке болести зависности. И у том случају, расправа о неким чињеницама постаје веома емотивна и постаје препрека ка променама. Поделе унутар себе, са тешким оптужбама, и негирањем кривице из страха од тешких оптужби, су – део грознице, део болести. Мора се ићи даље кроз живот.

        Sviđa mi se

      • @Иван К.
        „Мислим да је погубна конфузија да једни исти људи замишљају да могу да се крећу у оба смера. Да расправљају о комунистима и Карађорђевићу, и да обављају преврат. Јер преврат тражи целог човека, и пре свега тражи његову страст. “

        Ви дакле, мислите како би неко требало да стисне петљу, страствено „обави преврат“ – па шта испадне?

        Зар Вам се не чини да смо на тај начин покушавали већ неколико пута и увек је отишла маст у пропаст?!
        Од Мајског праврата када су Срби помислили да је довољно уцмекати непопуларног владара и „његову курву“ па ће им процветати сами ђул-бехари, преко НОБа и револуције, до последње – петооктобарске која је изведена под пресудним утицајем заинтересованих странаца и након не расправе, већ након „демократског амока“ који је проповедао о „шест милијарди долара који само чекају у Сегедину да сменимо „диктатора“ (и његову роспију) па да их поделимо? Зар сте (већ) заборавили људе који су док су једни јуришали на Скупштину – правили калкулације типа 6000 000 000 долара подељено са 7 000 000 (Срба наравно, шиптрима, балијама и Маџарима не дамо ништа, нису нам довољно лојални…)?!
        Ето, та револуција је изведена без жртава по плановима Џина Шарпа и његових ученика, и шта смо добили? Потребу да 15 година касније смишљамо нову револуцију (или преврат), само овог пута не треба уопште да губимо време у расправама, већ само да шчепамо мотке, коље и конопце па да се решимо издајника и штеточина… У чему је иначе проблем са расправама на патриотској страни Србије? Плашите се да ћемо се посвађати пре битке?! Па ваљда је боље да се посвађамо и уопште не идемо у битку за коју је извесно да ћемо је изгубити, него ући у борбу унапред знајући да се ни у чему не слажемо и чекати чудо?! Мислим, страшно…

        Sviđa mi se

  2. prevrat
    Нема шта ни да пукне, ако се замишља, да је једини прави начин, некаква организација преко друштвених мрежа. Ако се замишља, да је „мој“ начин једино исправан. Зар није добар пример случај ДВЕРИ. Измислили, нешто посебно, старешинство и није ишло. Прешли на НОРМАЛАН начин политичке борбе и неки који су замислили, да преко старешинства, могу „водити“ странку и политичку борби, нашли се погођени. Ко је то и када упутио ОПШТИ позив? Где су то друштвене мреже промениле понашање власти? Како да се постави теза о „деци комунизма“, а да се заборави, да су СВИ прошли кроз исти образовни систем, пионирске, феријалне, извиђачке организације. Касније и кроз синдикат, радничке савете. Значи СВИ СМО ДЕЦА „комунизма“ са појединачним изузетцима. Зашто онда на томе инсистирати? Како да се сложимо, ако у тексту стоји:“скоро 70. година, имамо ретку „срећу“ да нас разноразне незналице и професионални произвођачи издувних гасова излажу експериментима створеним у ко зна каквим лабораторијама“ Таквих бисера има још! Мени се чини, да измишљање рупе на саксији није најбољи начин окупљања. Ако не постоји посебна, нова идеологија, могућа је једино политичка борба у оквиру постојећег политичког система. Јуче бејах на Тргу републике. Једва двеста присутних, са скоро толико полицајаца. Организатори мисле, да је довољно поставити на фејсбук, твитер. Чак не обавештавају ни директно. Желим, да кажем, да друштвене мреже нису довољне. И зашто се не укључити у рад неке од постојећих странака? Ваљда има неки минимум јединства, или је једино важна ПОСЕБНОСТ?

    Sviđa mi se

    • „Како да се сложимо, ако у тексту стоји:“скоро 70. година, имамо ретку „срећу“ да нас разноразне незналице и професионални произвођачи издувних гасова “
      Ајд’ барем нешто.. Шта је спорно? Је ли „обавезан откуп“ био добар експреимент? Сељачке редне задруге? Бушење рупа у брдима и њихово проглашавање за руднике? Шуварице? Самоуправљање? Подрштвљавање својине? Федерирање федерације? Јел’ треба још?

      Sviđa mi se

  3. prevrat
    То и јесте проблем! Да ли расправа о томе било шта помаже? Можда то ипак треба оставити историчарима. Јахање на томе, чему доприноси? Остају питања: Ко је то и када упутио ОПШТИ позив? Где су то друштвене мреже промениле понашање власти?
    За „обавезан“ откуп и задруге, један мој друг, пореклом сељак и то доживео, а живи и ради у Швабији, мисли да су биле добро решење. Захваљујући „бушењу рупа у брдима“ ГЕОМАШИНА из Бгд је имала 4000 радника и ресторан друштвене исхране са четири јела. И сваки од набачених примера, има контра тезу. И како кренути напред, ако се неко укопа? Како је то „непосредно бирање КАНДИДАТА за Скупштину“. Како то у изборној јединици бирати непосредно за Скупштину? Права тачка офрље бачена! И заборављено, да је то управо у ОНОМ времену, на разне начине покушано да се спроведе. Све то беху непосредни избори на свим нивоима. Не треба више!

    Sviđa mi se

    • „За „обавезан“ откуп и задруге, један мој друг, пореклом сељак и то доживео, а живи и ради у Швабији, “
      Па што друг не остаде у свом селу већ оде да ради у Швабији? Прерастао каљаве сокаке и сеоске панађуре?

      „Захваљујући „бушењу рупа у брдима“ ГЕОМАШИНА из Бгд је имала 4000 радника и ресторан друштвене исхране са четири јела.“
      Нисам ни рекао да су се рупе саме копале… Него, шта је из њих ископано, да ли је копање било економски исплативо, или су рудници, фабрике, комбинати, итд. отварани да би се вештачки створила радничка класа (неопходна за функционисање комунизма)? Иначе, у праву сте (делимично) што се тиче да је расправа о социјализму као ЈЕДИНО МОГУЋЕМ ДРУШТВЕНОМ УРЕЂЕЊУ шупља прича. Ми морамо да расправимо следеће:
      1) Ако је социјализам био толико добар за држављане социјалистичких држава – зашто је пропао, и
      2) ако ипак није био довољно добар – шта је боље и може ли да се примени у Србији.
      од кукања над проливеним млеком нема вајде.

      „Како је то „непосредно бирање КАНДИДАТА за Скупштину“. Како то у изборној јединици бирати непосредно за Скупштину? “
      Не видим шта овде није јасно. То смо већ имали и зове се већински изборни систем. Промењен је у пропорционални јер су многе мале, тзв. комби странке остале испод цензуса без шансе да се икада дочепају скупштинског ресторана. Онај ко је промену изборног система омогућио, сада уместо да подмићује 250 људи, сав посао заврши подмићујући 10 – 15 страначких лидера који својим чаушима дневно издају заповести шта да говоре и како да гласају. Злоупотребе треба што више искомпликовати и отежати, иначе не видим смисао парлемента и демократије.

      „Не треба више!“
      Ја се слажем да ВАМА не треба. Који сте се целог живота злопатили по партијским форумима лактајући се за себе и своје, сад кад сте стигли до поштено зарађене пензије – нашли се неки незадовољни да вам кваре заслужену нирвану. Али треба НАМА. Који никада нисмо имали шансу, а данас је немају ни наша деца јер су се деца комунизма трансформисала у децу црвене буржоазије, данас она раде оно што су им до јуче радили очеви и деде, само се идеологија санћим променила. Није се променило ништа, јер је идеологија каријериста само једна: Хоћу све и хоћу одмах! Србија је премала бара за популацију крокодила који се боре за животни простор. Дошли су мегатрендери који апсолутно немају никакав однос према револуцијама, братству/јединству и паролама које је прегазиловреме. У таквом друштву знам да нема места за људе сличне мени (као аутору овог текста), зато САМО провоцирам 🙂 Пошто је то тако, сасвим ми је свеједно да ли ће Титовци* наставити да добијају пензије, и да ли ће Вучићеви гласачи умирати само од глади, или од глади и епидемија. Они ће се већ обрачунати између себе, а ја у томе нећу учествовати јер се гадим и једних и других, тачније – било ко да победи, исто ми се хвата. Ко буде јачи нека тлачи кад већ не можемо да се договоримо ка’ људи.

      * Под „Титовцима“ подразумевам све антилиберално оријентисане Србијанце, идеолошка обојеност је споредно питање, титоизам је стање свести а не идеологија.

      Sviđa mi se

  4. prevrat
    Ако је у питању само ПРОВОКАЦИЈА, чему прича? Негде сте спомињали и аутизам. Зар овај Ваш коментар није чист аутизам? Питања осташе без одговора, а имам ново. Како то Ви једини остасте „независни мислилац“, који дође до СПОЗНАЈЕ? Ако Вам је све СВЕЈЕДНО, што губимо време? Мени није свеједно!

    Sviđa mi se

    • Jeste provokacija ali ne sekirajte se. Na Vas ne deluje, imate steceni imunitet. Ocigledno je iz toga sto vec po ko zna koji put ponavljate jedno te isto, bez pokusaja da odgovorite i na jedno jasno postavljeno pitanje. Uzivajte.

      „Питања осташе без одговора, а имам ново.“
      Која питања? Већ сам Вам рекао да је СВЕ што каже или не каже, учини или не учини саговорник врста одговора. Ако пак мислите да постављате једно те исто питање све док не добијете одговор који се уклапа у неко Ваше виђење проблема, и ту Вас морам разочарати. Немам времена за нове констатације, живот је (пре)кратак а ја сам сасвим задовољан и овим до којих сам често мукотрпно и уз рушење сопствених заблуда дошао.

      „Како то Ви једини остасте „независни мислилац“, “
      Лако. Ја сам један од ретких који не зависи од воље политичара и других моћника. Плату не примам, децу не морам да запошљавам, релативно сам здрав… Зар је то стварно тако тешко за схватити?!
      Као што рекох – уживајте и будите ми поздрављени.

      Sviđa mi se

  5. „Професионална Српска војска са обавезним служењем војног рока који би трајао колико и основна пешадијска обука. Након одслужења војног рока в/о се упућује у резервни састав“
    чему резервни састав кад имамо Националну гарду вежу од САФ, бројну преко 50 000 дугих цеви .. зашто не би криминогене главате луфтигузе који су обезбеђење банака и сплавова упослених у енглеских МИ5 сигутрјосним компанија законски под обавезно укључили у Нациоанлну гарду и прописали обавезне вежбе два пута годишње као услов да би добили дозволу да обављају те послове безбедности .. да буде неке користи и за грађане од тих усташа у црним униформамам којих је пун град

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s