Драган Танасић: Кад су пацијенти лечили психијатра

најавио је појаву нарцисоидног и безочног политичара који ужива да понижава своје сараднике и, по правилу и неминовно, својом политиком узрокује велику несрећу и разарања у сопственој држави и целом њеном окружењу.

Идеолози греше када тврде да су људи за ову или ону идеологију због тога што прокламира рационалне циљеве. Напротив, само оне идеологије које отварају бреше за ирационално понашање – привућиће велики број људи.

„Осећам се итекако усамљен… Поготово, када од мене очекују и траже да им говорим оно што они хоће да чују, а не – шта ја мислим…“

„Он је потпуно суманут! Видећеш, само за једну ноћ он ће нас – све Србе – у Хрватској и Босни издати и оставити на цједилу…“

izdajnik

Професора др Јована Рашковића упознао сам, на жалост, веома касно: у јесен 1985. године, по препоруци Добрице Ћосића. „Има један психијатар, занимљив саговорник. Ако си вољан, упознаћу те с њим, па обавите разговор за новине.“ Са задовољством сам прихватио његов предлог, не слутећи шта ће ми значити познанство и потоње пријатељство с Јованом Рашковићем.

Крајем августа 1985, отпутовао сам у Примоштен. У том лепом градићу, у једној скровитој ували на обали мора, др Рашковић је имао породичну вилу, у којој је проводио највећи део године, гостећи своје многобројне пријатеље. Разговор је трајао од три поподне до 9,30 сати увече! А трајао би и дуже да нас Тања, Јованова супруга, лекар-ендокринолог, није неколико пута опомињала да смо неувиђавни према њиховим гостима – супружницима Младеновић: Таси (књижевнику) и Лепи (уреднику у Међународној политици). Чекали су нас већ два сата да вечерамо заједно.
Разлог наше „неувиђавности“ био је једноставан: Јован Рашковић није био само интересантан, већ чудесан саговорник. О свакој теми, коју сам у разговору покренуо, изговорио је целовит есеј.
Доктор Рашковић је имао још једну врлину: говорио је смирено, а истовремено и дубоко емотивно. Поготово, када се присећао страдања Срба у Хрватској за време Другог светског рата, и истицао обновљена страховања због рехабилитованих усташких знамења и парола из доба Павелићеве НДХ.
Јован и Тања су отпутовали на двонедељни одмор у Африку, а у међувремену је одштампан нови број „Интервјуа“ са Јовиним ликом преко целе насловне стране.
Дан касније зазвонио је телефон: „Хеј, ево ми смо се вратили“ – огласио се Јова детиње – радосним гласом. „Јављам се са аеродрома и, као сваки нарцис, већ сам прочитао интервју. Изненађен сам да сте га објавили у целини…“
Интервју са проф. Јованом Рашковићем одјекнуо је у јавности.

Предосетио је шта ће урадити Милошевић

И што је за нас најважније – најавио је појаву нарцисоидног и безочног политичара који ужива да понижава своје сараднике и, по правилу и неминовно, својом политиком узрокује велику несрећу и разарања у сопственој држави и целом њеном окружењу. Речју, све оно што смо, неколико година касније, открили и упознали – као својства Слободана Милошевића.
– Хисторија је пуна необјашњивих догађаја, а њу су, нажалост, најчешће објашњавали идеолошки и пристрасно. Завирите само у уџбенике из тог предмета па ћете се увјерити како о једном те истом догађају, о међународном сукобу, свака земља-учесница сасвим различито свједочи. У људској хисторији је врло често долазило до великих крвопролића, а да се то не може објаснити рационалним разлозима. Таквих тумарања хисторијом било је и биће докле год буде човјека… Идеолози греше када тврде да су људи за ову или ону идеологију због тога што прокламира рационалне циљеве. Напротив, само оне идеологије које отварају бреше за ирационално понашање – привућиће велики број људи. Кад би човјек био рационалан, онда би се морали упитати: откуд појава фашизма у Немачкој, почетком тридесетих? У то вријеме, на пример, на једном мјесту говорили су славни филозофи, професори универзитета или чувени писци… И врло тачно тумачили тадашњу ситуацију и рационалне излазе из ње. Њих је слушало петнаестак интелектуалаца. На другом мјесту, у некој минхенској пивници, неки је кобасичар говорио нешто што ни са граматиком ни са логиком нема везе, што нико није разумио, па чак ни он сам… Али, њега је слушало и одушевљено му акламирала огромна маса људи. Зашто? Зато што он са њима ирационално комуницира, зато што их позива да испоље своју агресивност. А једна од најдубљих људских потреба је потреба за агресијом и разарањем. Она је чешће и лакше покретала људе, него идеја градитељства… Знам да ће се многи најежити на ову тврдњу, али основне покретачке снаге таквих револуција су завист, насиље и позив на рушење. У темељу свих тих понашања лежи једна опака страст, а то је страст за владањем људима… Нама психијатрима је та прича потпуно схватљива. Свака страст се употребом стишава и губи… Чак и љубав према дјеци или пожуда према жени, ако је реализирана и до краја прихваћена, временом се умара… Само страст за владањем људима – употребом јача! Логички гледано то је бесмислица. Али, она је смишљена… А ништа није опасније од смишљених бесмислица.
После тог интервјуа почели смо чешће да се јављамо један другоме и размењујемо вести о јавним и приватним догађајима. Јова (већ дуже време ословљавао сам га тим именом) и Тања су често долазили у Београд и ми смо се редовно сретали или код Добрице и Божице Ћосић, или у мом стану. Повремено је друштво било и бројније, понеки дипломати, гости из иностранства… Филозофи Љуба Тадић и Света Стојановић са супругом – Невенком и Анђелком били су наши заједнички и дугогодишњи пријатељи.
Наредног лета, моја супруга Ева и ја провели смо одмор у Рашковићевој кући у Примоштену, истовремено са Тасом и Лепом Младеновић и Матијом и Вером Бећковић. Повремено, придруживали су се и други Јовини пријатељи и познаници. И сви смо уживали у Тањином кулинарском мајсторству и у добрим винима, посебно – у бабичу.
Ева и ја смо желели да учествујемо у куповини намирница, тражећи у продавницама најквалитетнији материјал. Међутим, све што смо добијали редовно је било знатно лошије од материјала који је Тања већ имала, или после нас куповала у тој истој продавници, па смо, на њихово инсистирање, дигли руке од даљих покушаја.
Све ово истичем само из једног разлога: године 1986. Јован Рашковић и његова породица били су веома поштовани и омиљени међу својим сугађанима Хрватима, исто толико колико и међу Србима. Наредног лета, Ева и ја, отишли смо на Мљет, на којем смо већ годинама, раније, проводили по месец дана уживајући у његовим предностима над другим острвима: националном парку, дугом шеталишту око два језера, ноћној музици зрикаваца, чистој топлој морској води и свежој риби коју су нам наши домаћини Иво и Фране Матана приређивали сваки дан.
На жалост, на Мљету смо остали свега три дана. Још на путу, Еву је спопала нека дрхтавица, осећала је немоћ у целом телу, а почео је и вид да јој слаби. Млада лекарка на Мљету није знала да јој помогне.
Позвао сам Јову телефоном и описао му њене тегобе.
– Вероватно је посреди неки гадан вирус, напао је нервне центре… Вратите се одмах у Београд!
После неколико застрашујућих дијагноза, нарочито београдских офталмолога, који су тврдили да има тумор у мозгу и да је треба хитно оперисати. Ева је, примљена на београдску неуролошку клинику код проф. Звонка Левића. О томе сам обавестио и Јову. Дан-два касније већ се појавио у Београду, посетио Еву и са професором Левићем договорио се о начину лечења.
Од тада, јављао се скоро сваког дана са два иста питања: како је Ева и шта, иначе, има ново? На прво сам одговарао подробно – најпре, шта ми је професор Левић саопштавао, а потом шта сам и лично запажао… После краће паузе Јова би изговорио: „Да, да… То је и мени рекао“.

Шта ће бити са Србима у Хрватској

Био сам, неизмерно, ганут његовом безрезервном и трајном брижношћу.
Почетком деведесетих година међу српским становништвом у Хрватској завладала је стрепња од првих потеза нове хадезеовске власти. Јован Рашковић је осетио дужност да те усплахирене људе смирује, да их саветује да не чине ништа исхитрено и неразумно. И они су га слушали. И тражили да им се све чешће обраћа… Позивали су га и Срби из Босне и Херцеговине, а почетком деведесетих и Срби из Србије… За такве напоре требало је имати здравље спортисте. Знајући за његове физичке тегобе, питао сам га – како све то подноси?
– Оно што се мора, не сме да буде тешко – одговарао је у почетку.
Временом, на његовом лицу примећивао сам умор, а био је и све снужденији. Интересовало ме је да ли се, понекад, осећа усамљен усред масе од неколико хиљада непознатих лица.
Гледао ме је право у очи, а онда загрлио: „Па ти већ одавно слутиш… Осећам се итекако усамљен… Поготово, када од мене очекују и траже да им говорим оно што они хоће да чују, а не – шта ја мислим… Ти несрећни људи желе да се ослободе страха, бола и беса… И, тада им морам омогућити да се празне… Највише ме брине што њихов страх и љутњу, осим актуелне хрватске власти, подгријевају и неки наши људи.“
Нешто касније, међутим, био је још утученији: саопштио ми је туробним гласом да има велике муке са Слободаном Милошевићем. Ја сам то већ био сазнао од једне друге особе. Чуо сам, такође, да је Милошевић, извесно време, окупљао, групу од десетак српских интелектуалаца, међу којим је био и Јова, да би, наводно, чуо њихова мишљења како би требало решавати проблеме Срба у хадезеовској Хрватској. А стварни разлог Милошевићевих позива, убеђен сам, била је његова намера да их контролише и манипулише њима. Захтевао је од њих, између осталог, да никоме не говоре о тим сусретима… Јер, боже мој, непријатељи Срба ће онда…
Већина њих била је, на жалост, импресионирана, а неколицина и фасцинирана Слободаном Милошевићем.
Матија Бећковић је после првих сусрета с њим срочио чувени афоризам: „Слобода се пише са – н“; Добрица Ћосић изјављује у једном интервјуу да је „национална политика Слободана Милошевића и реална и добра“;
Брани Црнчевићу је и рођена кожа била тесна докле год се виђао с њим;
Михаило Марковић је смислио друштвени поредак који до тада нигде није постојао: беспартијски плурализам!;
Мића Милошевић, председник Свесрпске заједнице, из Швајцарске, изјављивао је да је „спреман да Милошевићу даде – све што затражи! Итд, итд…
Углавном, свима њима су уста била пуна јединственог и неупоредивог Слобе. Говорили су како је оштроуман, како много зна (!), како је одличан стратег и како су инострани преговарачи ошамућени његовом харизмом.
Заиста је тешко објаснити како талентовани и образовани људи могу бити тако лаковерни. Осим, њиховом таштином – што је вођа баш њих изабрао да им се поверава.
И Јова је једном, на пријему, поводом републичког празника Србије, изрекао неку патетичну похвалу Милошевићу. Сутрадан сам га питао: „Јоване, шта Ти би да се јавно удвараш Милошевићу?“
– Велика мука, шта би друго? До грла сам у живом блату, па сам покушао да смирим његову подозривост…
Јова је и у свим наредним сусретима с Милошевићем настојао да му да до знања да нема, ама баш никаквих властодржачких, нити лидерских амбиција. Тих дана Милошевић је поново окупио ову групу угледних интелектуалаца. На том састанку, Јова је упорно молио да се заустави распиривање напетости не само у Крајини, већ и у целој Хрватској. Одмах на почетку, нагласио је да је Хрватска држава и Срба, који у њој живе и да би они, првенствено, требало да се изборе за иста права које имају и остали грађани Хрватске. Свако друго, а поготово – насилно решење, било би на штету Срба, јер не би добили подршку међународне заједнице.
Слободан Милошевић је заступао сасвим супротно мишљење.
Још за време Лондонске конференције о југословенској кризи, он се, припит, увече, појавио у апартману Добрице Ћосића, спрдајући се са покуњеним сарадницима и осталим члановима делегације: „Шта је, уплашили сте се? Па зар не схватате да смо их већ победили?!“
Чуо сам после да, у тој групи Милошевићевих мудраца, Јову Рашковића нико није подржавао, бар не, ту, пред Милошевићем.
Зато сам га и питао: „Хоћеш ли и даље ићи код њега?“
– Мора се, јер немам другог избора. Догод будем имао наде да ћу спасити нечије животе ја ћу то чинити… Не превиђам ја ништа… Сећаш ли се кад смо први пут говорили о његовој ароганцији и таштини?
И, заиста, већ после првих Милошевићевих јавних наступа, Јова је научно анализирао његове говоре и утврдио да претежно употребљава заповедне облике конфликтних глагола: морати, обрачунати, супротставити, сукобити и докрајчити… Бавили смо се, такође, и анализом његових наредби и туђих обавеза, које из тих наредби проистичу.

Страх од Милошевићевог лудила

Тада је први пут о Милошевићу изрекао професионални суд: опак и злослутни параноик!
Била је жестока врућина док смо шетали Кнез Михајловом улицом и Јова се обливао у зноју. Застрепео сам да га, можда, својим ружним слутњама још више изнурујем. Ходали смо и ћутели, још неко време калемегданским стазама. Ипак, нисам издржао а да га не упитам:
– Јеси ли Ти, до краја, промислио, ским имаш посла и у шта се упушташ?
Одговорио је без премишљања: „Јесам, и знам да могу све да изгубим!“
– Мислио сам и на оно највредније што нам је дато – сам живот. Ти боље од милиона других знаш како се понашају опаки параноици и на што су све спремни, ако себи утуве у главу да неко угрожава њихов его…
Чупкао је своју дугу браду и полако рекао: „Мислио сам и о томе…“
А онда ме је дуго гледао својим сјајним, бистрим очима: „Свако ко је рођен да буде честит, а и у породици тако васпитаван, живеће веома болан живот. Јер, живот је – поновићу једна баналност – стално трвење између несебичних и себичних… А ови други – много чешће побеђују“.
И тако је, по ко зна који пут, избегао да директно одговори на моје питање.
На растанку, пред хотелом „Москва“, где су Тања и он били одсели, Јова ме изненада упита: „Шта мислиш о идеји да организирам један миран марш Крајишника према Загребу, а да нам се онда прикључе и Срби из других области Хрватске“.
– Ако будеш могао да спречиш људе да носе оружје, онда је то врло добра идеја. Изложи је сутра на ручку, па ћемо видети како ће је примити наши пријатељи. Предложићу и да позовемо неке познате светске новинаре да пишу о побудама марша…
– И то је занимљива идеја. Тако би светска јавност могла сазнати о бројним, невиним жртвама Срба у Другом светском рату и страховима садашње генерације. да им се нешто слично може поновит… А сутра је добра прилика да проверимо ту идеју.
За Еву је сутрашњи дан био веома важан. Поштовала је и волела Јову нежније него свог сопственог оца, и била пред њим спонтанија него пред било којим другим нашим пријатељем. Док смо се нас двојица шетали, она је са радошћу куповала материјал за Јовино омиљено јело, за сутрашњи ручак – пасуљ са сувим свињским ребрима.
На ручку ће осим Тање и Јове, бити Добрица и Божица Ћосић, Анђелка и Света Стојановић и Невенка и Љуба Тадић.
После ручка, кад смо се сместили у дневној соби, Јова је лежерно поменуо могућност да Крајишници организују један „гандијевски марш“ према Загребу. Остали гости су били изненађени. Гледали су у Јову, чекајући да потанко образложи сврху те идеје. Јова је то учинио, нагласивши потребу да, у било којем политичком послу, треба да обезбедимо подршку утицајних земаља Запада.
– Што ми за сада – уопште немамо – закључио је туробно.
Света Стојановић се сагласио са Јовом, ја такође. Предложио сам да свако од нас, присутних у соби, позове неког свог пријатеља, познатог светског новинара.
Добрица и Љуба су недвосмислено оспорили смисленост целокупног посла. Сматрали су да се жељени циљ не би постигао, а најмање добила међународна подршка. Добрица је веровао да ће велике силе признати и поштовати и друкчија решења – а онда ће то и Туђман морати да прихвати.
Јова се поново почео знојити. Рекао је уморно: „Мени није добро, хајмо Тања, мало се одморит…“
Устајући, Тања је прекорно рекла: „Ево, погледајте га, зноји се, лоше му је, јер се прејео фажола, не зна стат… Ви га јако поштујете, а он је још недорасло дериште“.
На њене замерке, Јова је славодобитно одговорио: „Ја ћу и вечерас јести исто то. Јешћу пасуљ код Жике и Ружице Стојковић.“
Било је четири сата поподне када су отишли у хотел „Москву“. Извесно време сам размишљао како смо ми Срби раздрти: ни о тако питомој и јасној идеји као што је миран протест не могу да се сложе петорица одраслих људи у једној соби!
Око једанаест сати увече, док сам нешто читао, завонио је телефон: „Драгане, молим Те дођи, да се прошетамо. Није ми добро!“
Иако је Јовин глас био прилично чудан, одговорио сам донекле непромишљено: „Мрзи ме у ово доба да излазим. А Ти си се, вероватно, поново унесрећио једући онолики пасуљ…“
После мале паузе, из слушалице сам чуо Тањин уплашен глас: „Нисмо уопште ишли код Ружице и Жике, а Јови је стварно лоше!“
Одјурио сам у „Москву“ што сам брже могао. У хотелској соби затекнем невероватан призор. Тања, која ми је отворила врата, и коју сам дотле познавао као сталожену и врло одмерену особу, изгледала је смркнута и нема. Само ми је, прстом на уснама, дала до знања да ништа не питам.
Јова је седео на једној столици, црвен у лицу, ужагрених очију, рашчупане косе, са два прста перути по ободу чела… Као да га је неко натрљао брашном… Био је потпуно други човек од онога с којим смо се растали нешто пре седам сати. Усплахирен и очигледно сатрвен… Једва смо га Тања и ја, заједно, подигли из столице.
Држећи га испод руке, кренемо ходником. Питам га: „Јово, шта се десило?“
А он и даље ћути…

Милошевић не верује српском Гандију

Тек кад смо изашли на улицу и прешли прекопута, на запуштену падину према Зеленом венцу, Јова проговори:
– Чим смо ушли у хотелску собу зазвонио је телефон. Јавио се Милошевић. Тражио је да хитно дођем код њега. Ја сам му рекао да се не осећам добро и да бих морао да се мало одморим. Он се правио да не чује шта ја говорим… Наставио је по своме: „Професоре, морамо, хитно, нешто да се договоримо, ради се о важној ствари, послаћу Вам ауто, црни ауди, чекаће вас испред хотела“. Кад сам сишао доље, схватио сам да је тај ауто већ био ту, још при повратку у хотел.
Чим сам ступио у његов кабинет, он ме је још на вратима осорно питао: „Какве су то глупости о гандијевском маршу?“
Чуврши то, забезекнуо сам се. Питао сам се да ли тајна полиција осим телефона, прислушкује цео мој стан?
Одговор сам добио тек 2001. године кад сам прочитао свој дебели досије, који је Државна безбедност почела да ми пакује почетком 1981. године. Под објашњењем да се бавим „интензивном непријатељском активношћу на либералистичкој основи“… и да по тој основи „контактирам већи број безбедносно-интересантних лица, како наших грађана, тако и страних дипломатских представника“. Том приликом, сам сазнао како ме је тајна полиција не само прислушкивала, већ и шта су све код мене радили, током претреса. Лепо кажу: те и те рукописе, документе и књиге смо фотографисали, а ове и ове смо, заједно, са магнетофонским тракама обављених, али и необјављених интервјуа – изузели! Уместо да тачно напишу – украли или конфисковали, као што су говорили првих деценија своје владавине.
Највише жалим за траком и интервјуом са Арсом Милатовићем, високим функционером КПЈ, важним контраобавештајцем, и блиским сарадником Александра Ранковића, Титовим пратиоцем приликом првог његовог сусрета са Папом, и послератним дипломатом у Пољској и Албанији. Била је то запањујућа и потресна исповест изузетно паметног човека, који је у младости био опијен комунистичким идеалима, а онда, како су године промицале, све више увиђао да је Тито, као и многи његови потоњи сарадници и уже окружење, све друго само не поштени и правдољубиви људи. Испричао је низ трикова којима се Тито служио да би се сурово поиграо и у покорности држао многе функционере. Између осталог, Арса је рекао и да је Титов огромни архив на Брду код Крања, садржавао оптужујућу документацију не само о јавном, већ о интомном животу сваког иоле значајнијег руководиоца Југославије!
Али, да се вратим на потресну Јовину причу… Дакле, Милошевић је наставио са виком и погрдама. Насупрот њему Јова је смиреним тоном покушао да му објасни да би управо један такав марш био веома погодна прилика да се иностраној јавности детаљно предочи, шта се у Хрватској дешава.
Милошевић је био још категоричнији: „Никакав марш не долази у обзир. Мора се и може разговарати једино оружјем! Све друго су глупости и којештарије“.
Тврдио је да светски моћници разумеју једино језик силе!
Други повод због којег га је звао био је сасвим конкретан: тражио је од Јове да потпуно уништи туризам у Хрватској! Било би то згодан реванш Хрватима за њихову подршку шиптарским рударима и Азему Власију, за време штрајка у угљенокопу Стари Трг, на Косову.
Јова је усплахирено наставио да објашњава да је Хрватска – држава Срба који у њој живе, и да би такав криминогени чин свим грађанима Хрватске донео економску штету, а можда и људске жртве.
Пренебрегавајући све што је Јова говорио, Слободан Милошевић је наставио са још повишенијим тоном и још нехсватљивијим захтевима. „Ви, професоре, треба да наложите крајишким Србима да испровоцирају немире у Хрватској“.
Јова му је још једном дао до знања да се згражава над таквом злоупотребом Срба у Крајини, да он нипошто није погодна личност за такве договоре а поготово не – за такве послове!
Препирка је трајала до пола једанаест сати увече! Милошевић му није дозвољавао да оде! Јова је био на смрт изморен, а ломљена нога му је била потпуно паралисана. И када се, са највећим напором, подигао са столице, у намери да напусти кабинет, уследио је најчудовишнији захтев: „Чекајте, професоре, нисам још завршио! Ви треба, такође, да организујете убиства униформисаних Срба у Крајини, милиционера и војника, па да то припишете зенгама, а после тога да повучете све своје посланике из Сабора!!!“
– Мислио сам да ћу се шлогирати истог тог тренутка – причао ми је тада Јова… – Онда удахнем ваздуха колико сам могао и одговорим оштро колико сам имао гласа: „Слушајте, господине предсједниче, Ви и ја се дефинитивно не можемо споразумјети… Ја сам хуманиста, а не терориста! Молим Вас да ме пустите, да се што даље од Вас удаљим!
Пренеражен, слушао сам га ћутећи све време. Плашећи се да се не сруши ту у парку, предложио сам да седнемо на неку клупу.
– Не, не морам ходат да ми се нога мало поврати…

Милошевић је Туђману нудио Србе из Хрватске да их набије на колац

Таман кренемо, а он се заустави и ухвати ме за раме:
– Драгане, запамти и забележи ово што ћу ти рећи… Он је потпуно суманут! Видећеш, само за једну ноћ он ће нас – све Србе – у Хрватској и Босни издати и оставити на цједилу… Биће то „кристална ноћ“ за све тамошње несрећнике… Урадиће то ради неког сопственог профита. Он је опсједнут само собом и влашћу, а ја се не усуђујем о томе сада јавно причат… Зато Те молим да ово задржиш само за себе. Једног дана ћу о свему томе проговорит и ауторизоват све што сам Ти сада рекао.
При повратку у хотел, изрекао је још нешто:
– Видјећеш, он ће ме ускоро смакнути… Наћиће већ начина за то, можда већ у току сутрашњег дана… Био је љут као рис што нисам одушевљено прихватио његове сумануте идеје.
У том тренутку нисам схватио шта хоће да каже, а нисам се усуђивао ни да га питам – да ли мисли да ће га Милошевић смакнути са председничке функције у Српској демократској странци, или смакнути физички, односно наредити да га убију?
Свим својим бићем, сваким својим дамаром, од те вечери, осећао сам да, сви ми његови пријатељи, и његова породица почињемо да губимо Јована. Да је тиранин решио да га сатре…
Вратио сам се кући распамећен. Ева ме је забринуто питала: „Шта се то Јови десило?“ Одговорио сам нервозно, тек да нешто кажем: „Имао је непријатан разговор са једним својим познаником и то га је потресло…“ Она се чудила: „Ко то може, и има разлога да са Јовом тако разговара?“ Одговорио сам јој раздражено: „У овој земљи има лудака на сваком ћошку… Остави ме на миру, молим те.“
Истуширао сам се, узео седатив, да лакше заспим, и угасио светло, покушавајући и даље да одгонетнем смисао његове задње реченице. Мозак ми је био потпуно блокиран. Заправо, имао сам осећај да је цела садржина избрисана… Био сам немоћан да било шта разложно смислим… Решио сам да се више око тога узалудно и не трудим. Кад је седатив почео да ме опушта одједном сам се сетио Јовине реченице: „Да ће касније да ми ауторизује свој исказ.“
Са олакшањем сам закључио да ће Милошевић само да га смакне са председничког положаја у странци. Његово предвиђање остварило се већ кроз два дана!
Према ранијем договору, Јова је сутрадан отпутовао у Америку, да код тамошњих Срба прикупи паре за изградњу модернијег радио и телевизијског студија у Книну. Дан касније, по његовом одласку, београдски медији су бучно огласили да је Милан Бабић основао Српску демократску странку Крајине! Свакоме је било јасно да је тиме разбијено јединство српског народа у Хрватској, да ће убудуће почети међусобна гложења, а да ће коначан исход бити њихов пораз.
Мало доцније, штампа у Србији објавила је још једну симптоматичну информацију. Она је, укратко, гласила: „Мирослава Млинара, председника одбора Српске демократске странке у Бенковцу, јуче у ноћи, напало је са леђа непознато лице у намери да га бријачем закоље! Међутим Млинар је успео да отме бријач од нападача, после чега је он побегао у мрак!? Захваљујући томе, Млинар је претрпео само посекотине на врату и длану руке којом је отео бријач!“
По повратку из Америке, професор Јован Рашковић је одмах посетио свог младог пријатеља и штићеника, замоливши га да му тачно опише – шта му се десило…
Млинар је отприлике поновио причу из новина. Рашковић му је затим пажљиво прегледао врат и руку. На њима су биле једва приметне површинске посекотине, врло стручно изведене?!
Потом га је пренеражено упитао: „Зашто си, Мирославе обрукао себе, Српску демократску странку и мене, лично?“

Случај прекланог Млинара

Млинар је покушао да понови причу из новина, али га је Јован Рашковић прекинуо речима: „Немој мене да лажеш, ја сам љекар. Ниједан бријач се не може држати стабилно у руци. Поготово ако се двојица отимају о њега. Немогуће је њиме направити само површински рез, а не оштетити, истовремено, и крвне судове на врату. Још мање је могуће да ти, Мирославе, нападачу отмеш бријач, а да ти он не искасапи руку.“
После тога, Млинар му је скрушено одговорио: „Био сам принуђен да то урадим!“
Трећи, још индикативнији догађај, десио се не задуго после епизоде са Млинаром. Био је далеко монструознији и трагичнији него претходна два. О томе су режимске новине у Србији сведочиле по већ опробаном обрасцу. „Непознато лице, мучки и из заседе, убило је милиционера Стојана Галамоњу. Са великом сигурношћу можемо претпоставити да су то учиниле парамилитарне јединице Републике Хрватске“.
Одмах после тога – гле чуда – из Сабора Хрватске су повучени сви посланици Српске демократске странке. Могућност било каквог мирољубивог и легитимног договарања је укинута. За преговарачким столом остала су само два мизантропска велемајстора да своју себичну и сумануту замисао остваре – до краја…
Док смо, тих дана, Јован и ја шетали Кнез Михаиловом улицом, набасали смо на Симу Дубајића из Кистања. Долазио је из правца Саборне цркве. Чим је спазио Јована, пришао нам је и, не водећи уопште рачуна да ли нас прекида у разговору, почео је тираду о својој религиозности, редовним одласцима у цркву и оданости Богу… А онда, повишеним тоном да га чују и остали пролазници на улици, нападе Јована: „Тебе, уопште, не виђам у цркви… Сваки прави Србин, и православац, морао би, бар једном недељно, да иде у цркву и да се моли Богу за спас српског народа“…
Јова га жустро прекиде: „Симо, ја се Богу молим у осами, мени нису потребна два или више сведока…
Међутим, Симу никакав одговор или примедба није могла посрамити. Наставио је и даље да богорада, привлачећи пажњу све већег броја пролазника.
Док је то његово „поповање“ трајало, ја сам се присећао Ђиласовог интервјуа с Џорџом Урбаном за енглески часопис „Енкаунтер“, из седамдесетих година. На питање Урбана зашто је наредио партизанским јединицама да, без икаквог истражног и судског поступка стрељају неколико десетина хиљада Југословена који су, пред долазак комуниста на власт, 1944. године пребегли у Аустрију, а Енглези их, одмах потом, све до једног, испоручили партизанима?
Ђиласов одговор је отприлике гласио: „Нисам ја то наредио. У то време сам био у другом делу Југославије. Тамо је био Едвард Кардељ, он је наредио стрељање преко команданта тих јединица генерала Данила Басте. Стрељачком јединицом командовао је Сима Дубајић, Србин из Хрватске, страх и трепет за све противнике комунизма.“ И на крају, не заборави једну ствар – насиље је највећа наслада сваке револуције!
Чим је Сима предахнуо Јова је искористио прилику да га упита: „Ко је убио Стојана Галамоњу?“
Дубајића питање, уопште, није изненадило и одмах је одговорио: „Нисам ја, то су урадили други.“
– Па добро Симо, што убисте Србина? – упоран је био Јова.
– Зато што је ваљало!!! – одговарио је самоуверено Сима Дубајић.
– Нисам сигуран Симо, да је баш тако. Напротив, сасвим сам сигуран да се тако нешто није смело нипошто учинити.
Одвојивши се од Симе Дубајића, следећу деоницу нисмо пута ни реч проговорили. Слутио сам да се Јова, као и ја, у себи питао – шта ће бити следећа Милошевићева паклена замисао?
Убрзо смо добили очигледан одговор. Било је то објављивање такозваног фонограма разговора Јована Рашковића са Туђманом и Славеном Летицом у најтиражнијим хрватским гласилима.
Јован Рашковић је, према ранијем договору са Туђманом навратио код њега, да утаначе датум заједничког наступа на Јелачићевом тргу у Загребу, на којем би позвали све грађане Хрватске да се смире и не слушају никакве провокаторе.

Клопка код Туђмана

У међувремену, Туђман је променио мишљење и одустао од те замисли. Рашковић се у његовом кабинету задржао свега двадесетак минута, убеђујући га да је заједнички наступ нешто најдрагоценије што могу да учине. Том приликом, он је изрекао да „Срби реагују као луд народ“, али не у дословном већ метафоричном значењу. Поновио је оно заправо што су пре њега говорили и други мудри Срби: Цвијић, Дворниковић, Исидора Секулић и Богдан Поповић. Да су Срби преосетљив народ, брзо се узрујају пред спољашњим утисцима, недовољно владају својим осећањима и тада напрасито реагују. Они страсно воле и желе оно што воле, а кад су у томе осујећени – „реагују као луди“.
Рекао је, такође, и да се брзо одљуте и да под утицајем добре речи, њихове племените особине излазе на видело, као сунце после кише! Тај део је изостављен, а објављена је гомила којештарија коју ниједан професионални спикер не би успео да изговори ни за 60 минута!
Ето, толико је био дуг, такозвани транскрипт, тог њиховог двадесетминутног сусрета! Јован Рашковић је безуспешно тражио да му ставе на увид тај снимак. Никада га, наравно, није добио.
Лично сам убеђен да је тај подли чин зведен у дослуху између Милошевића и Туђмана, да би професора Рашковића осрамотили код свих Срба. Јер, баш у то време, они су правили своје „историјске“ нагодбе у Карађорђеву.
Према сведочењу данашњег председника Републике Хрватске, а тадашњег председника Председништва СРЈ Стјепана Месића, Слободан Милошевић никад није много марио за Србе у Хрватској. Он је саговорницима из Хрватске отворено говорио како су Срби у Хрватској – грађани Републике Хрватске (видите ту Јовину истину је научио и кад му се чинило згодним – користио је) – и нека Фрањо Туђман с њима ради шта хоће – па и нека их набије на колац!
Све до тог кобног разговора, поводом мировног марша, Јован Рашковић је уживао опште симпатије и нескривено дивљење код свих Срба. На београдским улицама, Јован није могао направити ни неколико корака, а да му неко не приђе и нешто топло каже, или га брижно упита. Јавне личности су га позивале да посети њихове институције. Небројени су желели да буду виђени у друштву тог мудрог и једноставног човека. Једном речју, он је био српска икона, коју је свако хтео, на овај или онај начин, да унесе у своју кућу.
Чим је објављен тај „транскрипт разговора“, позвао сам га да направимо интервју и да каже шта се тачно десило. Интервју је, међутим, пуна два месеца „шетао“ од једног до другог тајног читаоца. Претпостављам да су и у том исказу тражили неку реченицу, неку мисао, или неку запету која би им се учинила згодна као нови повод да га поново понизе.
Упоредо са том смицалицом око одлагања интервјуа, јавно се изводила егзекуција над њим. Не само да га ниједна институција није више звала у посету, већ су му сва врата на лицу места затварана!
У том интервјуу сам га питао како је могао да буде толико наиван да пред Туђманом изговори било какву метафоричну реченицу?
– Знам ја врло добро ко је Туђман и колико су ограничене његове интелектуалне способности. Међутим, моја онтолошка структура је таква да ја свакоме вјерујем. Ја никада никоме нисам прилазио са неповјерењем и оно је мени потпуно страна психолошка категорија.
После пуна два месеца, у „Интервјуу“ је објављен разговор с Јованом, поводом фонограма, али тај текст није више могао да упије прљавштину која је у међувремену просута. Истовремено, то је био и последњи текст у којем се Јован Рашковић у Србији третирао са дужним поштовањем. За све остале медије, он готово више није постојао. Једино је НИН, посмртно, објавио његов одговор Војном тужилаштву у Сплиту, које је против њега било подигло оптужницу „да је иницирао, потицао и организовао војне дјелатности, управљене на угрожавање територијалне укупности Републике Хрватске!“ Јовин текст је имао наслов: Моје „оружје“ – моје беседе.
Материјално уништен, и психички разорен, Јован Рашковић је копнио из дана у дан, наочиглед свих нас који смо га поштовали и волели.
Замашно материјално богатство, које су он и Тања, својим високо-професионалним и марљивим радом, деценијама стварали, нестало је у року од неколико месеци. Велику породичну вилу у Примоштену су распомамљени националисти најпре опљачкали, потом затрпали градским ђубретом и на крају спалили. Стан у Шибенику је опљачкан до голих зидова, после јавне петиције за изгон породице Рашковић из његовог 60-годишњег пребивалишта.
Велики приватни стан у Загребу, у којем је живела њихова ћерка др Санда Рашковић са мужем и двоје деце – одузет је. Санда је, готово без одеће, избачена, ноћу, на кишу, а потом шутирана улицама…! Оба ова стана била су опремљена пробраним стилским антиквитетима које је Тања годинама прикупљала. Јова је у Шибенику имао импресивну библиотеку, са књигама најзначајнијих писаца света. Све је то дивљачки разграбљено. Нису му чак дозволили ни да узме своју плодну и дугогодишњу преписку с неким од најугледнијих мислилаца данашњице.
У низу понижења која су му приређивана, после сукоба са Слободаном Милошевићем, поменућу само једно. Почетком 1992. године, на седници Главног одбора Српске демократске странке у Београду, Јовану Рашковићу, који је створио ту странку и још увек био њен председник, није ни дозвољено да говори!
У једној од наших шетњи питао сам га: „Јоване, можемо ли Ева и ја, било како, да Ти помогнемо? Да ли би желео да се, на извесно време, негде склониш и мало ослободиш од овог отровног ваздуха и околине? Ићићемо заједно Тања, Ти, Ева и ја. Само реци, молим Те, где желиш“…
Погледао ме је с нежношћу и одговорио: „Бања ми највише недостаје. На њу сам навикао и без ње не могу да живим…“
Одговорио сам тупаво: „У коју бању желиш да идемо?“
Осмехнуо се и објаснио да он не мисли на класичну бању, већ морску воду. Од када му је поломљена нога, и оштећен нерв, он је лечи купкама, у морској води. Договорили смо се да у Италији пронађемо погодну кућу у неком мирнијем месту, на обали мора, где је прилаз води лак и дно уређено. Остали бисмо месец дана.

Издани Рашковић у Београду

Ева и ја смо отпутовали у Италију и у једном малом туристичком насељу, у Педасу, пронашли баш такву кућу какву је он желео. Имала је две велике спаваће собе, два купатила, кухињу, и огромну наткривену терасу. Налазила се у лепом уређеном врту, сто метара од песковите обале.
Чим сам стигао у Београд, позвао сам га телефоном и, не питајући како му је, саопштио да смо пронашли кућу какву је желео.
– „Слушај Драгане, дошао сам из болнице. Врло сам болестан. Имао сам неке неодређене тегобе, које су се у болници појачале. Изашао сам на сопствени захтев. Не осјећам се добро, а с овом одлуком хрватске владе да ме прогласе ратним зликовцем, не смем ни ићи у Италију. Где год да одем – гу ме ухапсити. Очајан сам, хајде да се нађемо.“
Био сам констерниран том вешћу… Тог дана сам, по великој врућини, возио преко хиљаду и две стотине километара… Био сам преморен и несмотрено рекао: „Боље би било да се обојица вечерас одморимо, а да се видимо сутра.“
То сутра,више није постојао, нити ће га икада бити.
Два сата касније јавио ми се телефоном један – знаник: „Јеси ли слушао вести?“
– Нисам, зашто?
– Па, умро је Јован Рашковић!
Пошто сам се опоравио од првог шока, позвао сам Тању. Она ми је, укратко, испричала да је Јова умро после непријатног разговора са једним новодосељеним комшијом, командантом специјалне јединице, који се недавно вратио са Косова. Становао је изнад њих, и вршећи некакве преправке у свом стану, искључио је воду у целој згради. Због велике жеге и лекова, Јова се појачано знојио… Не могавши да се окупа два дана, онако хром, попео се горе, да комшији објасни да је тешко болестан, и да га најљубазније замоли да славину одврне, бар привремено, само да се спере и рану очисти од зноја.
Чим га је Јова ословио речју – „сусједе“, он је почео да се дерња, да га псује и назива усташом. Претио је и да ће га убити!
Запањен и преплашен, Јова је једва сишао низ степениште. За њим је ишао комшија, настављајући да му прети: „… Ако се икада још усудиш да ме узнемириш, премлатићу те!“
Склонио се у спаваћу собу, а Тања је остала крај врата да слуша претње разјареног команданта. Онда је чула туп ударац у спаваћој соби, помислила да је неки тежи предмет пао на под. Кад се комшија, најзад, вратио у свој стан, пошла је у спаваћу собу да види како је Јови. Пренеражена затекла га је на поду, са устима пуним пене. Умро је од едема плућа. Позвала је одмах хитну помоћ и објаснила шта се десило. Ни после 20 минута нико се није појављивао!? Онда је позвала Божицу Ћосић, и тек на њену интервенцију, стигла је екипа хитне помоћи. Погледали су га кратко, проконтролисали пулс и констатовали – смрт. И кренули ка излазним вратима. Тада је Тања завапила. „Па молим Вас, и он и ја смо ваше колеге. Помозите ми бар да га подигнемо са пода и ставимо на лежај“.
Невољно су то учинили и брзо се удаљили из стана.
Тако је окончао свој живот академик проф. др Јован Рашковић.
Три године касније, после трагичног егзодуса Срба из Хрватске и потписивања Дејтонског споразума, Радмило Богдановић, министар унутрашњих послова Србије у време Јовиног политичког деловања дао је интервју „Недељном телеграфу“. Одговарајући на питање: „Да ли може да објасни толике жртве и трагичну судбину зараћених народа“? Радмило Богдановић је дословно, рекао: „Да је било среће, и да смо слушали Јову Рашковића, он би сада био жив, а ми не бисмо имали избеглице нити бисмо изгубили Крајину!“
Размислите само шта овај његов одговор посредно нуди. Јер, он је личност која је заиста имала увид у све догађаје тог времена. Било, му је, сигуран сам, итекако, познато какву је све шикану проживљавао Јован Рашковић и ко га је и због чега шиканирао.
У току осмогодишњег дружења с Јованом Рашковићем, небројено пута сам се уверио да је био честит и племенит човек. Он никада није чинио другима оно што не би желео да други учине њему. Он никада није злоупотребљавао своју интелектуалну снагу ни надмоћ свога образовања. Он ниједан глас очајања није пречуо, а затражену помоћ никад није добио.
Он је један од ретких људи, који је, увек, имао снаге да себе види очима других. Он је тежио да сваког саговорника разуме и учини га разумним. Он је знао да саосећа с људима чак и кад греше. Он је веровао у људе и онда када они сами изгубе веру у себе. Он је друштвену неправду осећао као сопствени пропуст, а људску беду као личну несрећу. Он је знао да буде смерен, и како да се суочи с поразом и не буде поражен. Он је знао да ствара пријатеље, да их негује и да сачува њихову приврженост. Он је један од ретких људи, који је, увек, имао снаге да себе види очима других. Он је живот гледао очима вечности. Он је, укратко, био јединствен и лековит пријатељ.

(Српски народни форум)

Наслов и опрема: Преврат

Advertisements

37 mišljenja na „Драган Танасић: Кад су пацијенти лечили психијатра

  1. Да ли је аутор „novinar Dragan Tanasić, veliki majstor jedne od reaktiviranih, ’upaljenih’ srpskih masonskih loža..“? Има ли каквих података о њему?

    Sviđa mi se

  2. „O mrtvima sve najbolje“-ako želite pljunuti na nekoga najbolje je da to uradite ustima treće osobe.Silne vaše sreće ako su i popljuvani i iskorišteni kojim slučajem mrtvi.
    Mrtva usta ne govore-osim jezikom Dragana Tanasića.
    p.s. da mi ga je vidjeti da mu jebem i oca i majku

    Sviđa mi se

  3. Веома поучан текст.
    Милошевић је понижавао сараднике. Што се ваљда једино може засигурно знати преко њих самих, … честитих људи наравно.
    Такође је јасно да би српски Ганди, да је остао жив, спречио рат и егзодусе. Индијски, Махатма Ганди је у томе подбацио. Подбацио је након дваес’ година интензивног друштвеног ангажмана. Да је остао жив, успео би.

    Sviđa mi se

    • Ivan K.
      Како Вам паде на памет, да говорите у туђе име. Никако ми не пада на памет, тај „сарадник“, кога је Милошевић понижавао. Изгледа, да је то тајна, коју само Ви и масони знате.

      Sviđa mi se

    • A da malo parafraziramo samog Raškovića,pa da Tanasićev članak opišemo kao uradak osoba kod kojih je kastrativni kompleks daleko dominantniji od edipovog,mislim ako se razumijemo.

      Sviđa mi se

    • @ prevrat 30. avgust 2015. u 21:38
      Јел може неки пример, где се то очитује?

      Sviđa mi se

      Naravno da može.Kako niste razumijeli šta sam vam rekao sa „o pokojniku sve najljepše“,kao i sa tim da niste ništa prokomentarisali o tome da je original teksta objavljen na (Српски демократски форум) odakle ga vi prenosite moraću da vam nacrtam.

      Portal koji je objavio ovu mješavinu istine,poluistine i laži se NE zove (Српски демократски форум) već Srpski narodni forum http://www.snf.hr/zaboravljeni-testament-jovana-raskovica/

      i kako sami sebe definišu oni su :
      „Портал и часопис „Форум“ јединствени независни српски медији у Републици Хрватској темељ су изградње слободног друштва, објективне мисли, на трагу помирења и суживота као елементарног предуслова развоја заједнице.“.

      I naravno sve je to divno i krasno,ali hajde da to malo sagledamno iz drugog ugla od vašeg,odnosno sa druge referentne tačke ovog našeg koordinatnog sistema kojin odavno ima i četvrtu dimenziju odnosno iracionalnu medijsku osu i.

      Portal i medij i to srpski u državi koja slavi protjerivanje 400 i više hiljada svojih sunarodnika koje su prvo izbacili iz ustava,a onda i iz države u periodu.Države koja ima prešutnu saglasnost euROPSKE komisije da zabrani ćirilicu na dijelu svoje teritorije gdje još uvijek ima nešto Srba.
      Moš’ mislit nezavisnosti.
      Ako tome dodamo da se portal finansira i od donacija ministarstva kulture Srbije na čijem je čelu znamo ko kao i na čelu vlade,dolazimo već do pravih pisaca i naručioca ovog psihološko propagandnog uradka.Na djelu povampirena tuđmanština u sadejstvu sa kontrolorima srpske kulture.
      Cilj je jasan,opet ću morati biti direktan,pošto vi „ne razumijete“ gdje se to vidi i na kojem primjeru.
      Cilj je pljuni mrtvog Slobu i proglasi ga za balkanskog kasapina,a to uradi tako što ćeš riječi staviti u usta takođe mrtvog Jovana Raškovića.
      Bolesne nakane,bolesnih osoba.
      A kako je pisao Dr Rašković,kod njegovih pacijenata u bolnici češći je bio kastrativni kompleks kod Hrvata,a Edipov kod Srba.

      Jel sad jasno?

      Sviđa mi se

      • Делимично сте у праву, и то само око назива медија одакле је текст преузет. Наиме, у потпису текста десио ми се lapsus calami, јер сам опремајући текст за Преврат истовремено бацао око на неку изјаву Вељка Џакуле на СНФ. Не верујем да је много читалаца остало збуњено јер притиском на линк „српски демократски форум“ ипак се отвара сајт Српског народног форума, али свеједно се извињавам Вама и тим ретким оштећенима које сам грешком у куцању довео у заблуду.

        Друго, ако добро капирам, Вама нису толико спорни наводи из текста колико сам извор и мотивација аутора, односно мотивација Преврата да га пренесе… Значи, СНФ лаже да је независтан јер је регистрован у усташкој држави а гребе се за донације Министарства културе Србије на чијем челу је издајник са смешном фризуром Тасовац. Аутор текста је масон који по природном поретку ствари мрзи све што је срБско, православно, национално и укратко – све што воле млади. Преврат је сајт кога уређује неписмен човек сумњиве мотивације, или што је још горе – издајник и страни плаћеник који се залаже за то да Срби (и Србијанци наравно) читају уместо да слушају (јер оно што им из цуга није јасно могу да читају поново све док не схвате) и размишљају уместо да одушевљено прихватају информације које им се индукују од лажних ауторитета… Да кажемо да сте и у вези последњег у праву… Али не рекосте шта у тексту није тачно? Овај текст се бави човеком кога су Крајишници извикали за свог лидера и ваздигли га до небеских висина (где он никад није ни стремио нити је то од њих тражио), а онда су га пустили да падне када га је неко јачи гурнуо и не само то – пустили су га да одскаче све док није и душу испустио.
        Овај текст се такође бави и човеком који је имао разлог, могућност, прилику и вољу да описано уради. У једном од својих претходних коментара кажете како бисте волели да сретнете аутора да му „… јебете оца и мајку“… И шта бисте му тачно рекли? „Јебем ти оца и мајку што лажеш?“ или „Јебем ти оца и мајку што вређаш моју успомену на Слобу Милошевића?“

        Слободан Милошевић је био Србин на највишем положају у владајућој номенклатури и о себи је свесно и плански одржавао стереотип као о човеку кога Срби из целе СФРЈ питају за све што им треба, а други ако су паметни морају да рачунају са том чињеницом. Као неко од самог почетка укључен у буђење српског национализма у пропалој држави, ЗНАМ да већина Срба и поред свих плаћених репортера са лица места и осталих спинова, није била заинтересована да своје национално питање решава првенствено оружјем. У Крајини су због тога и кренули за Рашковићем а не за Симом Дубајићем или Миланом Бабићем. Оружје је постало опција када је Рашковић онемогућен да народ предводи на начин за који је он сматрао да је исправан. И у атмосфери страха, у време оснивања ЗНГ, враћања усташког знаковља на државне институције Хрватске, регрутовање декларисаних шовиниста у „снаге реда и пореДка СР Хрватске“, дивљања Шиме Ђодана и сличних усташоида широм хрватског медијског неба, итд – узимање оружја уодбрани голих живота и националних интереса Срба било је сасвим легитимно. Али, одакле Србима у Хрватској оружје које су узели у руке? одакле им Томпсони, Шпагини, совјетски карабини из Другог светског рата? Симо Дубајић и Душан Пекић их покрали из војних магацина? Старци од седамдесет и кусур година су под окриљем ноћи утоварали сандуке док су стражари спавали? Или је неко ко је имао политички утицај на команду Штаба ТО СР Србије наредио да се расходовано (али не и уништено) наоружање преда тачно одређеним људима? Који суонда тако добијено оружје широм Крајине продавали или поклањали коме су хтели, али то је већ други пар опанака… Дакле – ко је тај човек?

        Јован Рашковић је знао по ком редоследу и фазама српски отпор мора функционисати да би постигао резултате, Милошевић је под утицајем лоших саветника и полтрона мислио да располаже силом која је довољна да своје виђење расплета наметне целој СФРЈ. Ко је био у праву видимо данас.
        Топови и лако наоружање врло ретко пуцају сами, авиони без пилота по правилу неконтролисано падају… Оружје и ратну технику коју је српска страна поседовала није имао ко да употреби. ТО је одговорност како рекох „…Србина на највишем положају у владајућој номенклатури“, а не неких анонимних људи који су моторкама порушили дрвеће преко личке магистрале. Бранећи се у Хагу и држећи говоре на које данашњи двадесетогодишњаци доживљавају полуције, Слободан Милошевић је до задњег дана покушавао да се искључи из одговорности за било шта. И то је основни проблем који ЈА имам с њим и његовим наслеђем; ако се такав модел понашања усвоји као прихватљив, сасвим је логично да је Милошевић еволуирао у Вучића, Шешељ у његову дворску луду, а обожаваоци у стадо које не размишљајући иде за чобаниновим магарцом, јер му је тако комфорније („ни бриге ни памети“).

        Дакле господине Беатовићу, Ви и Вама слични људи можете да се грозите до миле воље, али ја никада нећу признати да је за пропаст Милошевићевих планова одговоран полицајац са пријавнице. Нити да је за бежанију бригаде црногорске ТО са простора Баније у јесен ’91. крив курир команданта… Када Вама на путу отпадне точак са аутомобила, Ви слободно кривите Хенрија Форда који је „измислио“ хиперпродукцију моторних кочија, мени ће пре њега увек бити одговорнији вулканизер који је заборавио да затегне шрафове. Значи, ко је за шта заслужан – да се награди, ко је за шта крив – да прихвати казну. То је мушки и то је поштено.

        И стварно за крај, има једна прича о Рашковићу и Милошевићу (не знам да ли се икад догодило, пошто купио – по то продајем)…
        Кажу, када су се први пут срели Милошевић и Рашковић, након две-три Вилијамовке Милошевић је затражио да Рашковић као психијатар састави његов психолошки профил. Овај је то урадио након само једног постављеног питања, али је резултат схватајући с ким има посла – задржао за себе, и касније га саопштио неким пријатељима. На питање „… да ли сте икада преварили супругу?“ Милошевић је без размишљања одговорио са „Наравно да не!“… Искусни психијатар је из тога извукао закључак да је реч о изузетно опасном човеку, јер је
        а) лажов спреман на све, па и лагање стручњака, академика који је комплетну каријеру направио сецирајући умове – да би постигао циљ (нормалан мушкарац са нормалним либидом и количином најјачег афродизијака за жене коју поседује, једноставно не би имао шансе да остане веран у окружењу амазонки попут секретарица, коресподенткиња, саветница…) или
        б) папучар који је толико под утицајем супруге да потребне политичке одлуке никада неће моћи да доноси аутономно. (што се од њега очекује, јер на изборима бирачи су изабрали ЊЕГА а не њу). Ето, а да ли је боље да нас води лудак, лажов, папучар или издајник – свако нека се изјасни по сопственој свести и савести… Све док на научимо да изаберемо неког ко не личи ни на шта поменуто што би рек’о Боро Чорбо – „ја ћу да певам“.

        Sviđa mi se

    • @prevrat 31. avgust 2015. u 06:46

      Cijenjeni gospodine Prevrat,
      dopustite mi da vam odgovorim na ovaj vaš odgovor meni.Oprostite mi što se možda nisam dobro snašao ispod kojeg vašeg odgovora da ostavim repliku,pa sam zbog toga gore naznačio na koji se konkretno odgovor odnosi,da ne bi bilo zabune.

      Prije svega niste me doveli u zabludu u (S)vezi sa SDF odnosno SNF jer vam to nisam dozvolio,tako da nema potrebe da mi se izvinjavate.Za rijetke ostale koji vas čitaju nisam odgovoran,pa to njima prepuštam.(Alexa rank)

      Moram vam priznati da ste odjednom počeli odlično da kapirate,što je veliki napredak u našoj komunikaciji,jer samo dovoljno dobra i otvorena komunikacija može voditi razrješenju problema, umjesto izazivanju sukoba do kojeg neminovno dolazi u nedostatku iste.
      Da bismo još više uticali na poboljšanje naše komunikacije,pokušaću da ispravim pogrešne pretpostavke koje ste iznijeli,a da štrihiram one ispravne.Mislim,kada govorite o tome kako ste razumijeli šta mi je sporno i kako sam do tog stava došao.
      Niste dobro razumijeli kada kažete da mi nisu sporni navodi teksta.
      Odlično ste skontali da SNF laže da je nezavisan,jer je registrovan u lažno demokratskoj državi koja čak nema svoj suverenitet jer ga je predala u ruke nelegitimne komisije koja se ne bira na izborima i koja referendume shvata kao igre bez granica dok rezultat po nju ne bude povoljan.
      Pogrešno ste pretpostavili da je „Tasovac izdajnik sa smešnom frizurom“.Tasovac je agent uticaja sa veoma simpatičnim izgledom.Kao neki plišani meda,prosto da ga pustite da se igra sa djecom.Toliko je simpatičan.Ovo bez ikakvih erotsko-pedofilskih konotacija.
      Što se tiče toga da je pisac teksta mason koji po prirodi stvari mrzi sve što je srPsko,to je već vaše namjerno miješanje mog i pisanja gospodina Mlinarevića.Zbog čega to radite,vama je odlično poznato,osim ako i to nije neki nesvjesni ili podsvjesni lapsus.Враг bi ga znao.
      Е sada se postavlja pitanje zbog čega sami za sebe kažete da vas uređuje nepismen čovjek?
      Ja tako nešto nisam čak ni pomislio,a kamoli aludirao ili ne daj bože napisao.
      Objasnite mi,molim vas?Zarad one pomenute iskrene komunikacije,kao prevencije sukoba i nerazumijevanja.
      Izvinite,ali što se tiče motivacije samog urednika prevrata,naravno da je sumnjiva.
      Kao i motivacija svakog urednika medija koji za sebe tvrdi da je nezavisan.Nezavisan medij,dragi moj gospodine prevrat,ne postoji.Globalno.
      Pitajte Dejvida Petreusa ako meni ne vjerujete.Ili onog njemačkog novinara zviždača.
      Kada se odnekud pojavi nezavisan urednik medija,on vrlo brzo završi kao profesor učiteljske akademije.A njegov saradnik i zaposlenik vrlo brzo avanzuje u glavnog i odgovornog državnog lista i državne radio televizije.Ne samo u Srbiji i među „Srbijancima“Borisa Tadića već i među ostalim Čejenima što odlaze.Hoka-Hej.
      I tako konačno stigosmo do suštine.
      Do pitanja može li se uzeti u ozbiljno razmatranje tekst osobe sumnjivog karaktera,objavljen na sajtu hrvatske nevladine organizacije(NGO-sektor,a poznato vam je kako američki i ruski zakon tretiraju takva tijela)
      Tekst koji se pojavio u vrijeme hajke na bilo kakvo mišljenje koje odudara od zadatog narativa srpske odgovornosti za svo zlo ovog svijeta.I to danas,kada ozbiljni svjetski autori i političari revidiraju svoj odnos prema raspadu Jugoslavije i njegovim uzrocima.Kao da se nekome žuri da ugasi i posljednji plamičak Slobode koji svijetli u mraku crne nam zadate sudbine.Ovde već moramo pomenuti Bernarda Bernejsa i rođaku mu Anu Frojd,kao i promjenu svijesti koja je tako često bila na usnama premijera,ali i Nataše i Borke.
      Odgovor se nameće sam po sebi,tekst se nemože uzeti u ozbiljno razmatranje.To bi već bio autošovinizam kao i ono kada bombardovana država osudi i zatvori direktora televizije jer je televizija bombardovana.A,gle čuda i imaginarne stvarnosti,odgovornog ministra informacija postavi za premijera.Autošovinizam i promjena svijesti.
      Ali hajde da se malo pozabavimo inkriminisanim tekstom.

      nastavak slijedi…

      Sviđa mi se

      • @небојша беатовић
        „Za rijetke ostale koji vas čitaju nisam odgovoran,pa to njima prepuštam.(Alexa rank)“
        Хехехехе, врцаво – капа доле  Вратићемо се на ово касније.
        „samo dovoljno dobra i otvorena komunikacija može voditi razrješenju problema, „
        Алилуја, нека је хваљен Господ! Хајде да видимо како сте то замислили.
        „Niste dobro razumijeli kada kažete da mi nisu sporni navodi teksta.“
        Да, такве ствари ми се често дешавају приликом читања текстова које (п)остављају обожаваоци Слободана Милошевића.
        „Pogrešno ste pretpostavili da je „Tasovac izdajnik sa smešnom frizurom“.Tasovac je agent uticaja sa veoma simpatičnim izgledom.“
        Погрешно утврђена чињеница бр. 1: Погрешно сте претпоставили да Тасовац (ако је тачно све што му се од стране љутих Србенди ставља на терет) није издајник већ (само) неки агент. Наиме, ако неки Србијанац (држављанин Србије) отворено или прикривено ради у корист неке стране силе – он је издајник. Ако то ради изабрано, или лице које поседује посебна овлашћења (министар нпр.) – он је велеиздајник. Јер се поред осталог, приликом ступања на функцију писмено обавезао да ће радити искључиво у интересу Републике Србије и њених грађана. Агент је представник неког центра моћи и он по дефиницији не мора да буде издајник. Рецимо, амбасадор неке државе у Србији био би издајник државе која га је овде акредитовала, уколико би радио у корист не те државе – него Србије. Зашто ово помињем? Зато јер се већ из прве реченице у свом одговору која пледира да буде аргумент у расправи – види да не разликујете врло битне појмове. Што се тиче фризуре министра – дозвољавам да је она Вама симпатична, о укусима се не расправља. Што се мене тиче, министар једне државе би морао да води рачун о свом изгледу, али то је већ ствар онога ко је предметног министра учинио министром каои оних који су за такве примерке гласали, па се с тим не бих замајавао.
        „Što se tiče toga da je pisac teksta mason koji po prirodi stvari mrzi sve što je srPsko,to je već vaše namjerno miješanje mog i pisanja gospodina Mlinarevića.“
        Погрешно утврђена чињеница бр.2: Наведено „namjerno miješanje“, коректно је таман толико колико је коректна моја претпоставка да аутора текста не мрзите ирационално, само због тога јер је о предмету Вашег обожавања написао ствари које Вам се не уклапају у већ створен трип, већ за то имате неке озбиљније разлоге (оне које сам претпоставио, нпр). Значи и Ви на претпоставку одговарате претпоставком, једино – Ви од своје покушавате да направите чињеницу.
        „ zbog čega sami za sebe kažete da vas uređuje nepismen čovjek?“
        Шта ћете, самокритика као рецидив. А можете да схватите и на начин да сајт (коме се рекао бих, обраћате у свом тексту) оговара свог уредника… Не марим, не би било прво што сте погрешно схватили, али би свакако било најбенигније.
        „Nezavisan medij,dragi moj gospodine prevrat,ne postoji.Globalno.“
        Погрешно утврђена чињеница бр.3: Преврат јесте потпуно независтан од свакога, осим од истине и воље свог уредника. Једна од реперкусија независности Преврата је (између осталог) и његов рејтинг на Алекси кога сте изволели малициозно истаћи. Ако спустите свој срБски нос па погледате мало боље на екран који се отвара пред њим, видећете да на Преврату нема ни дугмета „донације“, ни једне рекламе, а нарочито нема оних банера које сте својим оштрим оком запазили на сајту СНФ. Не кажем како не бих волео да неко материјално и технички помогне Преврат, али као либерал знам да бесплатног ручка нема. Тај „неко“ ко би свој новац уложио у Преврат, сасвим основано би захтевао и право да га уређује онако како се њему свиђа. Да сте то Ви, верујем да бисмо се похватали за бијела грла јер сам објавио текст који коментаришемо. Као што можете видети (овог пута ако мало подигнете срБски нос) – „МИ ЦРТАМО СТВАРНОСТ“ онакву каква она јесте, тј како је види власник, тј, уредник, тј. ја – драгослав павков ср. Преврат некада јесте био заједнички блог, али је бивши колега уредник одустао због недостатка аргумената у једној расправи, а не желећи да квари пријатељство засновано на консензусу о ствари много важнијој од оне спорне. Такође, Преврат су касније напустили и неки врсни коментатори, незадовољни мојим „застрањивањем“ са (од кога?!) зацртаног „патриотског“ пута. Симптоматично је што су одустали по принципу „паметнији попушта“ и након што су им аргументи разбијени ко бугарска скупштина, тј. након што им је од свега преостала само сујета и убеђење да су (и поред свега) они а не Преврат у праву. Јес’ да нумеју да објасне зашто су у праву (а ја у криву) али нема везе – истина МОРА бити на њиховој страни, јер православље, јер Русија, јер Путин, јер …
        Људи господине Беатовићу воле да читају лепе ствари… Срби о јуначким биткама у којима „смо“ изгинули а ипак победили, о Николи Тесли, о Новаку Ђоковићу, Српкиње – о лепоти и срцу Иване Жигон, о јунаштву Милунке Савић, о памети Милеве Ајнштајн… О томе пише више људи него што је за овако малу средину нормално, они се на Алекса ранку много боље котирају.
        Друга врста Срба воли да чита о новцу, како га зарадити седећи пред компИјутером, ко има најбоље дојаве о утакмицама вечерас, штојанемогудаизмислиммајкрософткогејтсмајкумукрвавујебемдамујебем… Српкиње од те друге феле воле да се диве лепоти и храбрости Маше Гесен, да претражују нет тражећи где се добро једе „с уши“, банке које најрадије и уз најбоље камате шаљу на летовање… И сајтови који се баве тим темама се добро котирају на Алекси. О блатоидима у дигиталној варијанти да не говоримо.
        Преврат нема намеру да диже револуције, не јер су оне нелегитимне („… народ кога власт угрожава у његовим природним правима има право да се против такве власти бори на све начине…“), већ јер има низак рејтинг на Алекса ранку и нема с ким да их диже, а врло вероватно – нема ни за кога. Знате, први предуслов за успешно дизање револуција је масовна подршка идеологу, а либерали никад и нигде нису уживали неку масовну подршку. У људској природи је да више воли јарца печеног него отворени прелом мозга и излазак из колотрага. Ипак чек’ да видим – према Вордпрес статс каунтеру Преврат у овом тренутку чита 10 људи, 4 из Србије, 2 из САД, 1 из Бих, 1 из Русије, 1 из Црне Горе и 1 из Хрватске. Прошле недеље Преврат је читало 370 људи. Према државама одакле долазе „кликови“ верујем да су стални посетиоци (сумњам да неки Кинез чита ћирилицу, и да га занимају текстови о покојним Србима)… Када Ви, Небојша Беатовић, направите бесплатан и непрофитни сајт кога у свако доба дана и ноћи широм света чита 10 људи, јавите се да попричамо о Алекси, рејтингу и утицају. Мени лично важније је да неколико људи СТВАРНО прочита и РАЗУМЕ наводе из дугих и често досадних текстова које пишем или преносим, него да имам неки папирнати рејтинг који заправо не значи ништа. Попут покојне ЈНА, по војном Алекси – четврте војске у Европи.
        „… može li se uzeti u ozbiljno razmatranje tekst osobe sumnjivog karaktera,objavljen na sajtu hrvatske nevladine organizacije(NGO-sektor,a poznato vam je kako američki i ruski zakon tretiraju takva tijela)“
        Погрешно утврђена чињеница бр.4: Новинар Драган Танасић је особа „sumnjivog karaktera“. Када смо и помоћу које методологије утврдили ову „чињеницу“? Чини Вам се? Ружно се изражава о Вашем Слоби? Његове текстове може да употреби неки антисрбин?
        Познато ми је како амерички и руски закон третирају „NGO-sektor,“. Ви можда живите у Русији (према и-мејл адреси), или можда у САД (пишете латиницом), али ја живим у Србији, а Преврат се уређује и поставља на истом месту. Да би се према „NGO sektoru” понашало онако како се понашају Америка и Русија најпре треба постати империја. Али за то је потребно потрудити се нешто више него што подразумева пљуцкање и бацање клетви.
        „Kao da se nekome žuri da ugasi i posljednji plamičak Slobode koji svijetli u mraku crne nam zadate sudbine.“
        Верујем да је Слобода Мићаловић ватрена, али баш да букти неким пламеном кога силе нереда и хаоса очајнички желе да угасе – сумЉам. Дакле – немам појма о чему причате.
        „Odgovor se nameće sam po sebi,tekst se nemože uzeti u ozbiljno razmatranje.“
        Исто тако не знам шта се овде „nameće sam po sebi“ јер нисте образложили ни један свој навод, осим што сте поменули неке мени непознате и нереферентне људе. Не сумњам да бих их лако пронашао на Гуглу, али ако до сада за њих нисам чуо – вероватно није ни неопходно да чујем. На Алекса ранку их нема, ако схватате шта ‘оћу да кажем.
        „…kada bombardovana država osudi i zatvori direktora televizije jer je televizija bombardovana.“
        тај примерак је затворен јер му је Мира Адања –Полак лично рекла како има информацију да ће „зграда РТС у Абердаревој ноћас бити гађана“. Он је одабрао да послуша вашег заједничког идола и због његовог занемаривања дужности 16. Радника РТС је изгинуло. На исти начин како је погинуо хрватски полицајац српске народности у Далмацији ’90. Године, или како је „заклан“ Мирослав Млинар (пише у тексту кога коментаришете). Ко их јебе, то су неки техничари, шминкерке, они што носе мердевине, ни један битан новинар или не дај боже уредник није страдао… Али смо „доказали“ да не НАТО зликовачка алијанса (к’о до тада смо о томе имали дилеме).
        „Ali hajde da se malo pozabavimo inkriminisanim tekstom“
        Ево, не могу да дочекам.

        Sviđa mi se

    • @prevrat 31. avgust 2015. u 06:46

      nastavak od Beatović Nebojša 31. avgust 2015. u 16:20
      @prevrat 31. avgust 2015. u 06:46

      FELjTON je napravljen prema kazivanju dr Sande
      Rašković-Ivić, knjigama Jovana Raškovića „Luda
      zemlja“ i „Duša i telo“ i zborniku radova o ovom
      srpskom tribunu u Hrvatskoj.
      Piše: Jovan KESAR

      link izvora:

      http://www.krajinaforce.com/dokumenti/jovan_raskovic.pdf

      Presvisnuo od tuge
      JOVAN Rašković umro je u izgnanstvu u Beogradu, u svom skromnom stanu u Skadarskoj broj 24. Bio je
      utorak, 28. jul 1992. godine.
      – Ništa nije najavljivalo taj fatalni trenutak – kaže dr Sanda Rašković-Ivić. – Tog dana moj otac je bio na
      poslu. Posle progona iz Šibenika, radio je u beogradskoj Bolnici za neurološke bolesti „Sveti Sava“. Oko tri
      po podne posetio je redakciju NIN-a i predao za štampu svoj tekst „U ime oca i sina“. Bio je to njegov
      odgovor na optužnicu koju je protiv njega podiglo Vojno tužilaštvo u Splitu.
      Na pitanje novinara kako se oseća posle nedavne operacije žuči, Rašković je rekao: „Dobro. Malo šetam,
      malo držim dijetu“. Zatim je otišao kući. Ručao je i hteo da gleda TV, prenos Olimpijskih igara u Barseloni.
      Ali, nije bilo struje.
      – Oko šest časova po podne pozvonio je telefon – kaže Sanda. – Neki čovek iz Hrvatske javio mu je da ga
      Vojni sud u Splitu tereti za ratne zločine i traži kaznu od 15 godina robije. Moja majka, koja je bila u drugoj
      sobi, čula je da Jovan teško diše. Ušla je kod njega i upitala:
      – Kako se osećaš? Da pozovem Hitnu pomoć?
      – Ne – rekao je moj otac. – Nemoj nikog da zoviš, ja umirem. Gotovo je i tako i tako.

      Srce mu je prestalo da kuca tog popodneva u 6.20.
      Na pitanje da li je Jovan Rašković bolovao od srca, njegova ćerka kaže:
      – On je imao visok pritisak i neke promene na srcu, ali mu to apsolutno nije ugrožavalo život. S takvim
      srcem mogao je još dugo da živi. Mog oca ubilo je nešto drugo. Ta apsurdna optužba za ratni zločin bila je,
      verujem, kap koja je prelila čašu. To, jednostavno, nije mogao da podnese. Nije mogao da veruje da
      ljudska mržnja, zloba i zaslepljenost mogu biti toliko jaki. Pa, on je celog života, kao čovek i lekar, pomagao
      drugima. U pitanju su ne stotine, nego hiljade ljudi. I nikad nije gledao ko je kakve vere i nacionalnosti i
      koliko mu je dubok džep.
      Jednom ste izjavili da je vaš otac jednostavno presvisnuo…
      – U smrtovnici piše da mu je otkazalo srce, a on je presvisnuo od tuge i očaja što nije uspeo da zaustavi rat
      u koji se, kao što znamo, polazi s muzikom i pesmom a iz njega vraća s jaukom i suzama. Srce moga oca
      bilo je predobro za ovaj svet. On jeste bio pod velikim stresom, u poslednje tri godine svoga života izlagao
      se strahovitim naporima, želeo je svuda da stigne, prosto se satirao, ali, kažem, to nije bilo presudno.
      Da li je presudan bio poraz koji je doživeo u svojoj politici?
      – Tog 28. jula 1992. moj otac je imao 63 godine i zdravlje koje ga je još dobro služilo. Ali, on je bio svestan
      da je izgubio svoju bitku za mirno rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Zvali su ga srpski Gandi, ali ali jedno je biti Gandi u velikoj Indiji, a drugo Gandi na brdovitom Balkanu. Ovaj drugi nije imao nikakvu šansu.

      Na linku na vrhu ostatak.

      p.s. Smrt Fašizmu – Slobodan Narodu

      Sviđa mi se

      • Ako mene pitate…

        Krajiška ojkača :

        Sa Manjače krenuli su vuci
        i odoše prema Banjaluci.

        Banjaluka ničeg se ne boji
        Dok u parku Petar Kočić stoji.

        Sviđa mi se

      • Pred rat imao sam prijatelja Omera Meshica… Jednom prilikom, dok smo nas nekolicina srbovali i pevali pesme slicne ovoj koju ste Vi postavili, konkretno bila je na dnevnom redu ona o Kosovu i zemlji Dusanovoj i zemlji Obilica koji satro „…ne damo bez krvoprolica…“ Omer je sedeo sa strane, pio svoju pivu i smeskao se. Na moje podjebavanje da cemo otpevati i neku sevdalinku cim zavrsimo sa ovom pomenutom, odmahnuo je rukom i rekao:
        “ Ma jebite se vi Srbi… Znate samo da pretite, podjebavate, rugate se i pjevate. A za rat se ne spremate jer mislite da ce vas posao uraditi vojska Branka Mikulica. Oce kurac. Kad se ratuje, ne pjeva se nego skripi zubima i gleda da se unisti sto vise dusmana… Dva puta su vas klali ko ovce i nista niste naucili… Jah.“

        Sviđa mi se

  4. prevrat
    Питање је било упућено на адресу Иван К. Утврдисмо, да је аутор масон. Веома је необично и неуобичајено, да масони иступају у јавности, те помишљам, да је текст циљно писан. Изузев Рашковића, који НИЈЕ био сарадник Милошевића, нема трагова, да се неко од САРАДНИКА жалио, да је ПОНИЖАВАН. Шта је за психолога понижавање, не мора да буде и за обичне људе понижавање, па је у вези тога било постављено моје питање. Ако сам пропустио, да у тексту приметим, да је неки САРАДНИК о понижавању причао, помозите ми, или пустите Ивана К,, да ми помогне.

    Sviđa mi se

    • „Изузев Рашковића, који НИЈЕ био сарадник Милошевића,“
      Ви дакле мислите да њих двојица нису сарађивали у интересу Срба?! Занимљиво, опет се слажемо… И ја мислим да ту никакве сарадње није било: Милошевић је халуцинирао и наређивао – сви остали су слушали, а само од величине ушију зависило је место у хијерархији.

      Али онда није у реду тражити да се „о покојнику прича све најлепше“ јер он није био комшија Ђура који јесте понекад знао да се ождере и истуче жену, али је иначе био сасвим ОК лик. Овај о коме се као о „суманутом“ изјашњава врло квалификован лекар специјалиста, је здраво далеко од комшије Ђуре, по свему 😦 По положају који је заузимао, и по реперкусијама по Српство којима су између осталог много допринеле и његове халуцинације.

      Sviđa mi se

  5. prevrat
    „О покојнику све најлепше“ није мој став нити тако размишљам. Нити сам икада то тражио по питању било ког покојника. Специјалиста би и о мени и о Вама има, ко зна шта да каже. О стварном животу, па и у политици, могуће је свакога стручно проучавати и проглашавати за све и свашта. У сваком случају, остаје питање, који су од Милошевићевих сарадника изјавили, да ин је ПОНИЖАВАО?

    Sviđa mi se

  6. prevrat
    Ваше веровање, да је Рашковић неко ко је знао шта и како треба у она времена је веома проблематично. Потпуно сте уверени да су његове процене о конкретном човеку и процене политичке ситуације једино исправне. Увек сам се питао, зашто је ушао у политику и зашто је одустао? Ако је могао, да процени конкретног човека, како објашњавате, да као човек од струке, није успео, да процени своју српску околину, па и хрватску? Могао је, а можда и морао, да зна, да његов метод није могао, да прође у Срба, а ни код Хрвата. Исто тако је морао, да зна, да МОРА преузети вођство, ако је ушао у политику. У том смислу, се, по мени, показао као слаб стручњак у својој струци, а и у политици. Оно што „разни“ саопштавају, да је рекао, сигурно да је спорно. И међу људима, који немају никакве посебне мотиве, виђење сопствене прошлости, детињства, школовања је често веома различито. Скоро свако има другачију слику о прошлости. У том смислу је разумљиво оспоравање неког масона и неког сајта, који имају и неке скривене мотиве. Ваше убеђење, да је свако ко није преварио жену сумњив, је бесмислено. О каквој се превари ради и зашто сте разумели, да је неко у одговору прво помислио да слаже и да се питање односи на секс? Очигледно је, да имате неодољиву потребу, да за све могуће окривите Слободана Милошевића. Могао је Рашковић и мене да пита, па би такође добио одговор „Наравно да не“. И то, ко из пушке, још брже. Моји најближи другови из детињства нису упознати са тим деловима мог живота. Наравно, да има и других који о томе причају. И шта то доказује, да сам ја папучић? Тешко, да би се са тим сложила мајка моје деце.

    Sviđa mi se

    • @слободан млинаревић

      Потпуно сте уверени да су његове процене о конкретном човеку и процене политичке ситуације једино исправне.

      Нисам „потпуно“ уверен, али признајем да имам одређену потребу да више верујем у процене професионалца, професора универзитета који предаје сасвим одређену медицинску специјалност и академика, него у процене типа „није народ луд“. Што се тиче политичке ситуације, ту је ствар још поразнија; за Милошевића ако ћемо бити поштени. У сваком погледу он је био боље информисан од др Рашковића; ствар његових когнитивних капацитета је да ли је био способан да схвати шта се дешава, а лична храброст и умеће бављења политиком су одредиле да ли је способан да се према познатим чињеницама одреди. Да поменемо само тражење подршке за своју опцију у земљи која се распада по свим шавовима и чије руководство не зна да ли да емигрира или да се самоубија…

      Ако је могао, да процени конкретног човека, како објашњавате, да као човек од струке, није успео, да процени своју српску околину, па и хрватску?

      Могао је, то пише и у тексту где Рашковић прича како народ од њега тражи да прича оно што би желео да чује а не оно што он стварно мисли. Јован Рашковић је покушавао да говори оно што мисли колико год је то било могуће (а да га Срби не прогласе издајником), али његово бирачко тело се одлучило за људе који причају оно што гласнији део народа воли да чује. У детаље исто као и данас у Србији… Биће свега; и отпуштања вишка буџетлија и запошљавања нових стручњака… И одбране суверенитета и потписивања споразума о предаји истог одметницима… И хлеба и игара, свако нека са гомиле узме оно што му се свиђа, оно чему се противи – е, па није вођа свемогућ; американци су млого јаки, а и клерофашисти дижу главе, новинари лажу а опозиција само хоће власт… Од вође све – за свакога понешто.

      … његов (Рашковићев, прим. дрп) метод није могао, да прође у Срба, а ни код Хрвата.

      … али то никада нећемо моћи да потврдимо зар не? „Срећом“ колективно памћење Срба и Хрвата упоредиво је само са кокошијим, па постоје велике шансе да нам се већ у овој генерацији понове и братимљење све са спајањем столова и псовањем завидних комшија који нас завадише, и нови геноцид vol.3, само овог пута на територији Србије и БиХ (Хрватска је и поред огромне Милошевићеве способности већ етнички очишћена).

      Исто тако је морао, да зна, да МОРА преузети вођство, ако је ушао у политику.

      И преузео је, али му нису дали да ради по свом плану. Отерали су га, сећате се? И исмејали као старог прдоњу који нема муда за рат… Има у тексту да му као оснивачу СДСа нису дозволили ни да говори на скупштини странке… У сред србске престонице. Али наравно, то нема никакве везе са Милошевићем, то је Бабић исисао онако из палца а Мартић га је куражио…

      Скоро свако има другачију слику о прошлости. У том смислу је разумљиво оспоравање неког масона и неког сајта, који имају и неке скривене мотиве.

      Право на оспоравање није спорно. Спорно је што не износите АПСОЛУТНО НИКАКВЕ АРГУМЕНТЕ који потврђују да је Милошевић добро радио оно за шта је изабран, а да аутор текста лаже јер је масон, морон, сенилна будала, итд. Ви и господин Беатовића износите ИСКЉУЧИВО ваше ставове засноване на личним симпатијама према одређеним личностима. То није анализа, то је навијање и приличи политичким кампањама а не утврђивању истине. Да покушам овако: Рецимо игра се утакмица између Доњег Срема из Пећинаца и Ливерпула (из Ливерпула :))… Имате задњих 100 позајмљених евара у џепу и морате да одиграте „сингл“ типујући на један од ова два тима. Ако одиграте на Ливерпул, можете да зарадите десетак евра и у сваком тренутку вратите новац кога сте позајмили, ако одиграте на Пећинце – хиљаду пута више, али и ВРЛО РЕАЛНУ МОГУЋНОСТ ДА ИЗГУБИТЕ СВЕ. Пазите: То је задњи новац кога имате, добро би Вам дошло десет еврића зараде, али десет хиљада би Вам већ решило неке озбиљне егзистенционалне проблеме… Шта бисте Ви лично урадили? одиграли сигурицу и стрпали у џеп 10 евра без муке зарађених, или се коцкали као најгори хазардер и изложили се могућности не само да останете гладни следећих неколико дана, већ и да врло основано будете проглашени и третирани као озбиљан примерак будале? Да у џепу имате 110 евра и шансу да их поново окренете, отпутујете негде где ће Вам се указати нека прилика, или да изгубите СВЕ, унесрећите себе и онога ко вам је новац поверио, и останете упамћени као … да не кажем шта?!
      Милошевић је урадио баш ово друго. Да је људима у Косову Пољу ономадне рекао: Нико не сме да вас бије, јер ћу наредити Соколовитју, Крадоману, Кертесу и другарима да зарате са НАТО пактом … – за њега не би гласало више од ценим… двадесетак лудака. Али, он је народу обећавао шведски социјализам, брзе пруге, а ако нам се не свиђа да радимо – онда ћемо ратовати јер смо ратнички народ и то неспорно знамо да радимо… Шта сад, кад је испало да нема ни шведског социјализма, ни пруга а ни у ратовима се нешто нисмо показали? Како можете за човека који је све испромашивао, и даље тврдити да све зна?!

      Ваше убеђење, да је свако ко није преварио жену сумњив, је бесмислено

      Опет брзате или подмећете… Доктор Рашковић (ако би му неко наручио наше профиле) Вас и мене не би ни питао да ли смо преварили жену. Таква питања се постављају неспорно МОЋНИМ људима, а не сиромасима који куцкају по интернету. Лако је нама двојици да будемо верни када нам нико ништа ни не нуди. Дакле, психолог/психијатар различита питања поставља различитом типу људи. У овом случају је заскочио најмоћнијег човека у земљи и на основу тог једног одговора савршено га је профилисао.

      Очигледно је, да имате неодољиву потребу, да за све могуће окривите Слободана Милошевића.

      Варате се. Много више окривљујем себе, јер сам веровао прво њему, а када сам се уверио да се ради о бараби – јер сам поверовао људима попут Вас и Беатовића. Забога, људи имају дипломе, прошли су света, а у свакој другој реченици тврде како се нешто „зна“, као и да „има ко о томе брине“. Скоро прекасно сам се суочио са истином да ако нешто личи на патку – врло вероватно и јесте патка, од тада сам врло резервисан према дипломама и титулама и много више вере поклањам личним утисцима. Нећете веровати како ми је од тада кренуло; ево у шестој деценији живота помирио сам се с тим да је право време за дизање сидра из ове прћије било пре тридесет година, и да сам то урадио тада (како су ми сви показатељи говорили да треба да урадим), данас не бих био у дилеми „зашто остати или где отићи“.

      Sviđa mi se

      • Наравно, да су сви они који су безрезервно веровали, сада криве онога у кога су веровали. Ја сам имао срећу, да ми никада није био „симпатичан“. Чињеница, да се није бавио спортом нити га је спорт интересовао, мени и мом друштву је била довољна од почетка. Није ми пало на памет, да уђем у његову партију. Моје мишљење је тада било, да је издао своју партију и идеје за које се залагао. Зар мислите, да је професионално што је утиске о Милошевићу, Рашковић ширио? А ја НЕ ВЕРУЈЕМ, да је то он радио. Мислите ли, да је професионално, када Мила Алечковић- Николић, коментрише јавно профиле неких јавних личности и још има емисију о томе, ваљда на Коперникусу? Занимљив је и Ваш однос према дипломама. Мало их признајете, мало их не признајете!!?? Што се тиче постављања различитих питања, различитим људима, управо је предметно питање, које психолог, вероватно, поставља свима. Или Ви ЗНАТЕ, да је то питање резервисано само за НЕКЕ? И остаде неразјашњено, шта је Рашковић питао. Из питања се не види о каквој „превари“ се ради. Шта би свако од нас одговорио, ако би могли претпоставити, да може стићи у јавност? Већина споромислећих би показивала „неразумевање“, а брзомислећи би одмах одговорили НЕ.

        Sviđa mi se

      • Занимљив је и Ваш однос према дипломама. Мало их признајете, мало их не признајете!!??

        Хехехе, невероватни сте… А Ви бисте да недјабоже згазите човека на пешачком – са истим поверењем отишли Томи Фили и Александру Вучићу?! Бору Боровићу и Небојши Слини – Стефановићу? Др Исидору Папу или др Оливеру Дулићу? мислим свашта… ДИПЛОМА БИЛО КОГ У ЗЕМЉИ АКРЕДИТОВАНОГ УНИВЕРЗИТЕТА СВОМ ВЛАСНИКУ ДАЈЕ ПРАВО (ТЈ. СВОЈЕВРСНИ „АТЕСТ“) ДА СЕ ЊУ ПОЗОВЕ КАДА ТВРДИ ДА ЈЕ ЗА НЕШТО СТРУЧЊАК. Друга прича је ко има резултате, а ко никада није ни покушао да се бави професијом за коју је наводно стручан, већ је „углед“, „част“, маст и власт стекао као политичар, директор или на неки други начин уваљено лице. Поздрављам Вас

        ПС: Овог пута није битно да ли сте Милошевићу безрезервно веровали онда. Проблем је што му наводно нисте веровали онда, када сте могли да га питате и основ своје вере или невере проверите, а верујете му сад, кад почива под липом. Прилично контраверзно, морам рећи.
        ППс:Апро по „преваре“ и наводне Рашковићеве методологије. Милошевић је могао и да одговори са: На то питање не могу да одговорим. Свака реч коју јавна личност изговори, гест или оно што називамо „говор тела“ има своје значење и подложно је тумачењу. Нико озбиљан не верује у сваку реч јавних личности, политичара поготово. Шта мислите, шта ће им онолики ПиАр-ови и спин доктори?! Да је Милошевић рекао „не могу да одговорим“ „питајте ме следеће питање“, да се на питање доктора насмејао, овај би донео три различита закључка; испитаник је одговорио нешто четврто – доктор је закључио то што је закључио. И то не доктор који је каријеру направио као државни секретар, већ прави доктор медицине, професор универзитета и академик САНУ (ма шта о њој мислили, ипак не може свако бити њен члан).

        Sviđa mi se

  7. prevrat
    Добро сте поцепали и мој и коментар Беатовића. Свака част! Било би величанствено, да тако поцепате и Танасића. Наравно, да то није могуће, јер Вам се текст допада и одговара Вашем ставу о теми.

    Sviđa mi se

      • Сумњам, да ће бити могућности да „завршите“ са Беатовићем. После оног његовог „nastavak slijedi…“ и Вашег коментара и упозорења, да се сви разбеже, када их ухватите у маказе, остаћемо без наставка.

        Sviđa mi se

      • Ма јок, само чекајте. Господион Беатовић није непознат на патриотском делу web – а, полемисао је он и са људима које Алекса много боље рангира 🙂 него што је мој случај.

        Sviđa mi se

      • Да ли је оно патриотски део под знацима навода? Мало сам збуњен због латинице.

        Sviđa mi se

      • Да ли је оно патриотски део под знацима навода?

        Е, то је тема за посебан осврт… Да ми решавамо проблеме један по један, за лепљељње етикета никад није касно.

        Sviđa mi se

  8. @prevrat
    Можда је прегледније, да коментари иду хронолошки?
    @Beatović Nebojša
    Наставак је разочарајући. Цитирали сте кћерку, која говори о смрти оца и само показали, како бол за оцем може и разум да помути. Цитирате:“Srce mu je prestalo da kuca tog popodneva u 6.20. Na pitanje da li je Jovan Rašković bolovao od srca, njegova ćerka kaže:
    – On je imao visok pritisak i neke promene na srcu, ali mu to apsolutno nije ugrožavalo život. S takvim srcem mogao je još dugo da živi.“ Зар мислите, да неки лекар може да саопшти, да човек са болесним срцем ненормалним притиском, после операције, може да живи ЈОШ ДУГО? Наравно, да може, да живи дуго, али и не мора! То нико не зна. Или: „Nije mogao da veruje da ljudska mržnja, zloba i zaslepljenost mogu biti toliko jaki. Pa, on je celog života, kao čovek i lekar, pomagao drugima. U pitanju su ne stotine, nego hiljade ljudi. I nikad nije gledao ko je kakve vere i nacionalnosti i koliko mu je dubok džep.“. Тако може да збори само кћерка пуна емоција и далеко од реалности. Како може Рашковић и његова кћерка, да не познају људску психу толико? Ако је текст који цитирате аутентичан. Рашковић је СИГУРНО ЗНАО све о људској мржњи, злоби и заслепљености. Можда као лекар није гледао ко је ко, али као политичар морао је и то да гледа. Ваш текст показује, да се прво емотивно опредељујемо, па затим тражимо доказе. И наравно неко је потпуно црн, а неко је потпуно бео.

    Liked by 1 person

    • @слободан млинаревић
      Нажалост, Преврат је назависна, непрофитна и бесплатна локација па су му и техничке могућности веома ограничене. Прегледност коментара може се побољшати искључиво њиховим адресирањем, овако како чинимо нас двојица, или, уместо да пишемо у рубрику „одговор“ – да поставимо нови коментар. Онда се појављују скоро хронолошки 😦

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s