Паравојска на лизинг

или

Зна ли неко, где је и када побегао Блеки Богићевић? 

Кад је требало, устоличили су Слобу. Кад је требало, срушили су га.

Рат је завршен, али Боже мој, сукоби се настављају мирним средствима. Хулигани су само прешли у резервни састав, као територијална одбрана и цивилна заштита републичких квазидемократских режима.

на слављу социјалиста после избора, веома близу Ивице Дачића, скакуће Александар Вавић, навијач по професији. Вазда је командовао са северне шипке, па се онда преселио на гробарски југ. То се зове прекоманда, ако разумете шта сам хтео да кажем.

krmaca

Млади Звијер извадио је калашњиков испод кревета, окренуо је потом буренце магнума, као да тражи срећу на рулету и махнуо. Да, баш се тако презивао један од пионира хулиганског покрета. Његови су били Звијери од давнина. Баш тако су се презивали, јер су ваљда њихови ђедови и прађедови растргли а потом прождрали све вукове и медведе који су се мотали око њихове планинске колибе, око које је хучао дивљи ветар. Мали Звијер је само наставио светлу традицију својих предака, у новобеоградским блоковима, које је обавијала ледена кошава. Као мали, звонио је комшијама, па бежао низ степенице.

Било је то давно и невино доба. У Берлинском зиду су се назирале прве пукотине и Србија је раширених руку чекала слободу. У бежанијским њивама иза степенастих чудовишних блоковских тврђава, махом насељених официрима и подофицирима ЈНА, клијала је нова, генетски модификована сорта српских дечака.
Гледао сам ту добру децу из епохе краја социјализма, која се претварају у чудовишта. Тако је изгледао и Звијер. Као да је дизајниран у лабораторији. У мозак су му, као кроз левак, улили нешто од ћелија Тонија Монтане, потом насули помало вијуга од шимпанзе. Кад су му напунили главу новим идејама, затворили су је, као експрес лонац, знајући да ће кад-тад експлодирати. У крв су му потом убризгали појачане дозе национализма и уличног бандитизма енглеских дивљих навијачких хорди.
Ново биће, одувек и заувек Звијер, задржало је лице и тело дечака, али његове очи постале су вучје. Његови зуби су хтели да гризу туђе вратове, његови прсти да пуцају у живо месо.

Звијер је пионирску мараму, уместо око врата, почео да везује око лица. Вођа им је био Бата Трлаја који је с једним од садашњих тајкуна највишег ранга, узгред, сасвим хепи типа, постао херој Новог Београда. Обојица су индијанским копљима разбили групу од стотинак Цигана с врхова Бежаније, који су дошли да их скрате за главу. Трлаја је онај лик из филма мог драгог колеге Александра Кнежевића Кнелета, идејног творца и коаутора филма „Видимо се у читуљи“ којег је снимио с Војиславом Туфегџићем.
Билдер Трлаја је у том филму приказан као филозоф тог новог, гротескног доба, кад је Београд постајао балканска Казабланка, у који су почели да пристижу светски шпијуни, изгубљене баронесе, полудели терористи и очајни авантуристи. Жанровски, уместо мелодраме, Београду је следио хорор: билдујући теговима у „Читуљи“, одевен као Тарзан на екстазију, Трлаја је изговорио кључну, ничеовску реченицу о том крими-свету у настајању. О малој бари, пуној крокодила.
Заиста, сви су се у одјавној шпици сусрели у читуљи, док је Кнеле обукао мантију, замонашио се и сада је један од водећих монаха у Хиландару, духовник који је са асфалта и из редакције Политике, још у епохи кад су се куцали крвави текстови на писаћим машинама, одлетео векторском „Г“ силом у небеске сводове апостолске моћи, таквим убрзањем, да му предвиђају велику улогу у будућности Српске православне цркве.
Али, чудни су путеви Господњи. Мали Звијер није се заинтересовао ранохришћанском мистиком или светачким житијима иконописаца који су путовали старовремским манастирима на магарцима, већ се прикључио бандама које су надирале из предграђа. Био је привучен магнетизмом и шаренилом те светине, тим силним грофицама и цајкама певаљкама, Карлосом Шакалом са својим телохранитељима који се крио по хотелу Метропол и бркатим агентима Удбе који су га гонили све од апартмана па до кујне, или изасланицима ЦИА и КГБ који су припремали терен за нови хладни рат на туђој територији. Међу тим чудним птицама, по хотелским фоајеима, осим кнежевских синова који су пристизали у поршеима и с искуцаним, сумњивим биографијама, долазили су и фудбалски менаџери да посматрају једну од најмоћнијих фудбалских лига тадашње узавреле Европе. Дете Звијер је стасавало у момка састављених обрва, као редов у бригадама у којима их је било све лако препознати, јер су личили као близанци. Били су униформисани тако да су дугачке дуксеве стављали у тренерке, што је, вероватно, била модна иновативност која је долазила из милитарне праподсвести: ваљда су их, уместо да им стављају пелене, мајке увијале у шаторска крила.
Да, сада се сећам. Кад ми је мали Звијер махнуо у пролазу, догодио се Хејсел. Сувише чедно су изгледале тадашње трибине Маракане и Стадиона ЈНА, сплитског Пољуда или загребачког Максимира. Врхунац деликвенције догађао се кад су очеви, стричеви или ујке, у бесу, викали да „судија нема пишу“. Експлозија најнижих страсти, нарочито опака, готово контрареволуционарна активност, догодила би се кад би неколико њих загрмело: „Судија, педеру!“ Потом би своју децу водили кући, на недељни ручак…

Да га јебеш, ако се с таквим десперадосима у оделима и кравати може изазвати крвави грађански рат и распад земље. За такав пројекат су биле потребне паравојске састављене од стотину хиљада бесних дечака, пројектованих по моделу малих Звијери. Свим тим дечацима, убризгавани су исти састојци, како би се створили роботизовани војници мрачне будућности.
И, утакмица је могла да почне. Југо-лига била је заправо светски вредно место фудбалског бизниса: Динамо с Млинарићем и Деверићем; Хајдук са Слишковићем и Жунгулом; Партизан с Моцом Вукотићем и Вокријем; Звезда с Пижоном и Дулетом Савићем, а сви они, с Миљаном Миљанићем, Ћиром Блажевићем, Антом Младинићем или Ивицом Осимом, били су заправо моћни концерн финансијског инжењеринга и суптилне муљаже компликованих међурепубличких односа. Само су наивци посматрали фудбал као трчање за лоптом, додавањем пасова, спремањем тактике 4-4-2 или, на крају свих крајева, давањем голова. Прва југословенска лига била је полигон софистициране политике републичких кадрова и муфљуза највишег ранга, који су, заједно са судијама, црним фондовима, комесарима за безбедност, све самим генералима Удбе, и, разуме се, усијаним медијима, створили циркуски спектакл који се из недеље у недељу настављао, апсурдно и надреално, као чекање Годоа.
Моћни републички клубови, а сваки од њих је био спреман бар за финале Купа Уефа, представљали су нове симболе посткомунистичких етничких каприца, који су ескалирали у неизлечиву параноју. Било је, ипак, и дозе романтике у том пројектованом паранормалном свету, кад је један од првих идеолога Гробара, цвикераш Пампи, заправо Троцки српског хулиганизма, заробио вођу навијача Динама у возу за Шид, извесног Бубу Луђака, одвео га на гроб центрафора Драгана Манцеа, везао га за дрво и терао га да пева Партизанове песме. Кад је наишла Манцеова мајка, хулигани су побегли, црвенећи од срама.
После су Бубу одвели кући, везали га за радијатор и терали га да цео дан гута тегле препуне љутих папричица. Мада ову тезу, о фиферонама којима се хранио вођа Бед блу бојса, присваја и Пеца Панкер, командант Звездиних Делија.
Нема овде неке нарочите филозофије, која се углавном маскира социолошким истраживањима о настанку насиља на трибинама, које се, потом, преселило, како би рекли неталентовани скрибомани, у све поре нашег друштва. Наравно да су завереници у одајама домаћих и страних служби, добивши налоге од политичких вођа, спровели план о стварању нове сорте – хулигана, с намером да дестабилизују земљу и унесу страх и насиље као основно стање страшних дана и тек нешто језивих ноћи.
Врхунски оперативци, попут омиљеног плаћеног убице Станета Доланца, Жељка Ражнатовића Аркана, кога усваја Слобин шеф полиције Радмило Богдановић, шаљу се на север Маракане, док се слични теренски радници хрватске службе шаљу на загребачки Максимир, да би све било спремно за утакмицу одлуке. Сусрећу се Динамо и Звезда, 13. маја 1990. године. Сасвим случајно, на тај дан, 1944. године, основано је Одељење за заштиту народа, у народу злогласна и мистична ОЗНА чији агенти још лебде у кожним капутима по бившим републикама, плашећи малу децу и угрожавајући тамошње крхке демократије.

И, гле ироније: на Дан безбедности почиње грађански рат, сукобом Делија и Бед блу бојса на трибинама, које су потом Туђманове нове власти искористиле за смену српских кадрова у хрватској полицији и телевизији, док су на супротној, српској страни, нереди приказани као повампирење усташтва, које могу спречити само нови српски хероји, предвођени удбашким шармером и вођом тигрова с беби фејсом.
Звјери су пуштене с ланца. Чак се навијачи Звезде, који су се толико поносили именом Цигани, изненада, без свештеника и два сведока, прекрштавају у Делије. Ваљда креаторима великог Сценарија изгледа драматуршки нелогично да за српску ствар крваре браћа Чергари. Новорођене Делије са севера и њихови двојници с Максимира, чине регрутну базу паравојски, одлазећи у свете српске и хрватске земље. Хулигани постају хероји, ратници за лепу нашу и лијепу њихову ствар, у том, тако једноставно дизајнираном поретку посттитоизма.
Рат је завршен, али Боже мој, сукоби се настављају мирним средствима. Хулигани су само прешли у резервни састав, као територијална одбрана и цивилна заштита републичких квазидемократских режима.
Звјери добијају нову улогу. Постају аниматори транзиције, који се активирају према потреби. Забављају народ у мегаиграоницама, док маторци из сенке, власници друштвеног богатства које се волшебно прелило у њихове џепове, кулирају и испијају виски, чекајући да дечицу одведу кући.
Отуда толика збуњеност нормалног света, који никако не може да схвати како је могуће да хулигани заправо функционишу као корпорације, моћније од државе. Они имају своје компаније. Вође с трибина су чланови Управних одбора клубова. Они држе контролу над пословима с дрогом, обезбеђењем сплавова и осталих угоститељских објеката… Њима се не суди, они су недодирљиви, као што је то серија „Луда кућа“. Наиме, не смеш да додирнеш даљински и одгледаш ту умотворину, јер ће те, ако си нормалан, ударити струја, одрећи ће те се отац и мајка преко билборда, треснуће те гром… Да ли је оно најгоре регрутовано у ту војску, у којој вође живе као генерал-пуковници: имају огромне гајбе, возила, шофере, љубавнице, или заправо ти дечаци, претворени у плаћенике, нису имали нарочитог избора?
Свакако да у моралном расулу обичном човеку није лако да разоткрије сву травестију српске драме. Чак и то да наша бедна фудбалска лига постоји, заправо, искључиво ради њих. Целокупна фудбалска мрежа, са стадионима као скелетима некадашњих храмова фудбала, с тимовима губиташима и играчима који једва чекају да утекну с травнатог тамног вилајета, с Толетом, Синишом и Милојком, функционише да би се хранила та мистична хулиганска хидра, с јасном хијерахијском организацијом по дубини: од редова до генерала.
Тај паралелни милитарни свет српског универзума испуњава све жеље: изазива грађанске ратове, изводи демократске и антидемократске револуције, спречава геј-параде. Можете их изнајмити и за одбрану међународног права, тако што ће запалити пунктове на административној граници са Косовом. Или наложити зграду америчке амбасаде.

Најпре је та чељад клицала Вуку Драшковићу и Шешељу. Али је, после уласка Аркана на север, почело да хучи Слобино име. У Хрватској се догодило нешто слично. Динамовци су кренули најпре с клицањем комунистичком функционеру Стипи Шувару који је, какве ли стадионске заблуде, све време био за очување југословенства, да би се, уз долазак Анте Готовине из Легије странаца, ствари вратиле на своје место.
Наравно да је велики свет постјугословенско доба поставио на истим друштвеним и политичким обрасцима, немајући времена да, макар суптилним завереничким марифетлуцима, сакрије део савршеног плана о контроли колонијалних државица на простору бивше Југославије, Југосфере или Западног Балкана. Како вам драго.
Зато су хулигани, ти мали Звјерови, који су породили нову младунчад, наша судбина. Кад је требало, устоличили су Слобу. Кад је требало, срушили су га. Кад треба унети додатну драматургију у српски дар-мар, они се активирају као успавани зомбији. Ако треба поразбијати педерске главе, учиниће то с особитим задовољством. И, држите ме за реч, кад буде требало да загрљени прошетају с њима, држећи се за ручице, учиниће и то.
Зато Александар Вучић разговара с вођом навијача Партизана Кимијем као да је тај момак Штефан Филе. Зато на слављу социјалиста после избора, веома близу Ивице Дачића, скакуће Александар Вавић, навијач по професији. Ваљда је командовао са северне шипке, па се онда преселио на гробарски југ. То се зове прекоманда, ако разумете шта сам хтео да кажем.
Идеални за скретање пажње са запаљивих проблема друштва, као што је поскупљење хране, раст курса евра или масовно отпуштање трудбеника, хулигани ће остати паравојска домаћег и страног политичког обавештајног братства и јединства, све док је Срба и Србије. Стадионски легионари су патриоте, али ће учинити све да избрукају Србију. Они се залажу за породичне вредности, али кад се отпусти хиљаде радника, па те силне породице немају ни за леба, хулигана нема нигде, ни на пушкомет. Ваљда гаје цвеће и причају о животу.
Чак и ако укину фудбал и кошарку, а потом и све остале спортове, како би демантовали ову тезу, они ће опстати. Запалиће бакље на такмичењима латино-плесача, а потом поразбијати сав инвентар и одвести играчицу у непознатом правцу. Они Србију воле, они се Богу моле. И попале све на шта наиђу, као паравојска на лизинг.
Зато на Маракану одлазим само када се не играју утакмице. Тада се, наиме, игра најбољи фудбал. Попут онога, кад је Атлетико Мадрид играо против Звезде у време кад је Владислав Богићевић Блеки, легендарни халф, имао дугу косу, прилично лагодан поглед на живот, картање, цигарете и понеки виски. О вишку талента да не говорим. Центарфор Атлетика, ваљда се звао Луис, бежао је ка голу Звезде. Блеки Богићевић му је био за петама и Маракана је устала на ноге. Тих неколико секунди трајале су као сати. За оне који умиру због фудбала, то су добро познати откуцаји срца који се чују као у јефтиним трилерима.
Ако шпиц Атлетика да гол, Звезда испада из Европе. Шпанац је трчао, Блеки га је јурио. С трибина се чуло:
„Руши га, ломи га, хајде, бре, Блеки!“

Тада се за старт последњег играча одбране пред голом није давао црвени картон. Блеки је могао да заустави Шпанца клизећим, чак и да су га касније оптужили за покушај убиства. Извукао би се са жутим картоном и орденом народног хероја. Али, није то учинио.
После меча, док су црвено-бели показивали како изгледа кад мушкарци плачу, Блеки је ноншалантно одговарао на питање новинара – зашто није фаулом спречио гол.
„Блеки је џентлмен, а не касапин! Ја никад не рушим с леђа!“
Звезда је тада остала без силних милиона марака, али нико, ама баш нико, Богићевићу није рекао чак ни то, да је – педер. Нису му помињали ни пишу. Само су му аплаудирали. Њих око 100.000.
Него, зна ли неко, где је и када побегао Блеки Богићевић? И зашто се не враћа, да бисмо опет викали на њега да сруши играча, а да нас он с презиром одбије? Нема одговора. Зато нема ни наде. Слушам ту тишину и уживам. Ваљда старим, док се у предграђима рађају неки нови Звијерови.

Написао: Александар Апостоловски

(Недељник)

Наслов и опрема: Преврат

Advertisements

2 mišljenja na „Паравојска на лизинг

  1. Слишковић и Жунгул,Моца и Вокри,не да нису играли заједно..Колико се разумете у саставе тимова,толико се разумете и у појам хулиганизма и организовања рата од стране навијача на екс Ју просторима.Држите се Ви канцеларије,ту сте паметнији.

    Sviđa mi se

    • Свашта сте у стању да напишете за навијаче а када момци са те исте трибине организују разне акције чишћења града,добротворног скупљања одеће и хране за децу са КиМ(ал КиМ вас новинаре најмање интересује),када учествују у прављењу брана против поплава и санирању последица истих,када организују добротворни фонд за операцију неког детета и тд онда вас нема нигде да пишете о томе битно је да се пљује а ако вам је стало толико што народ не може да купи храну јер је поскупљује што не извештавате о томе па самим тим што пишете о навијачима и ви сами скрећете пажњу са тих истих проблема…

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s