Драган Томић помаже Србији – план и програм.

Део први:  Ресетовање

govnadzija

Помоћи Србији није могуће без тога да се утврди шта је Србијин проблем. Избегавати суочавање са реалношћу доводи до програма који немају никакву перспективу и којима обилује како прва тако и друга Србија.
Реструктура је фантазијска као Двери, које су исто тако фантазијске као и ЛДП. Заправо целокупан дискурс око питања како помоћи Србији своди се на то како помоћи Еу или Русији. Не Србији. Стога време је да и ја мало једем буника и предложим свој програм помоћи Србији.

  • Дефиниција проблема Србије –

Проблем Србије лежи у њеној структури. Србија је неуспешна национална и грађанска држава. Као таква, она је константно подељена између два модела функционисања, националног и грађанског. Основна карактеристика овог статуса јесте тотални недостатак фокуса и циља праћеног константним расипањем ресурса, како људских тако и природних. Све ово са собом повлачи перманентну нестабилност, како на унутрашњем тако и на спољашњем плану. Томе неминовно следи цео низ негативних појава, као што су корупција, непотизам, формирање парадржавних организација, кланова унутар самих слабих институција. Једном речју свеопшта неефикасност и екстремни трошкови.

Србија је стога држава саздана на дисфункционалности, при чему треба имати на уму да дисфункционалност није последица, она није проблем сама по себи, већ је основни принцип функционисања. У таквој поставци, нормална решења јесу аномалије и решења нису решења већ су проблем. Као таква Србија је изразито скупа држава, како у материјалном тако и нематеријалном домену.

Из свега овога произилази да је проблем Србије – СИСТЕМСКИ проблем.

  1. Историјат проблема.

Трагедија Србије започиње онда, када је рана српска елита, наивно веровала ће обнова српске државе бити оберучке прихваћена у Европи као нешто позитивно и шта треба подржати. Чак кецеља Доситеј, је забраздио до коске када је “просветитељски” сковао мистичну песму у славу Луцифера (“Даница”) како сви једва чекају да Србија се пробуди и крене у Европу и како ће одмах ту да се фурају цилиндри и сунцобрани, те да се уз кафу са млеком коментаришу Софокле и Платон до касно у ноћ. Или пак нешто модерније типа Волтера и сличних папазјанија где се досеже просветљење уз чоколаду и опијум, мазећи сисе обнажених дева. Управо тако се и учило на “Лицеју” па је и сама кецеља спазила да се студенти радије  коцкају у кафани и хрсају бурек.

Но Доситеј је утро пут “граџанском” и сатро пут “националном” и његовим стопама креће гробар Српске културе, Вук Стефановић Караџић. Унижавајући образовање и раскидајући са црквено словенским језиком, Вук Стефановић Караџић је обесмислио синтезу у размишљању и на тај начин учинио српску културу трајно ретардираном. Избацујући комплексни језик, са више слова и са правилима, који је комплекснији и који подстиче когнитивни развој, који се ослања на цркву која је Србима била све, он је раскинуо како са Црквом тако и са Русијом. На тај начин, Србија је постала “празна табла”, својеврсна табула раза, на коју се могло уписивати све и свашта. На том месту, долази до уписивања југословенског кода у национални програм Србије, који представља у суштини неку врсту перманентне револуције (еволуције). Тако је могуће да постоје и Срби католици и Срби муслимани и Срби православци при чему су сви они Срби и сви су једнаки и сви треба да се уједине у једну државу. Доказ за то је језик, исти језик и исти народ.

Исти језик можда али не и исти народ а најмање иста култура. Јер ако су само православни успели да сачувају свој идентитет и ако су само православни повели борбу за слободу, католици и муслимани то нису, изједначавати православне са католицима и муслиманима заправо значи негирати све што православни раде, у шта верују и за шта се боре. И ту настаје тај лудачки југословенски обрт, јер на том месту оно што ми видимо као ослобођење, муслимани и католици виде као окупацију. Православни су се сасвим сигурно подигли противу система који их је угњетавао и зато они никако не могу бити исти са онима који су се систему прилагодили и на тај начин постали део њега. Ради се о принципу који врло брзо постаје мета животара, којима се свиђа да буду припадници херојског и праведног народа али им се баш не мили да носе јатагане и кубуре и да се шибају са Османилијама. То је други удар, удар пречана као главних носилаца – кафанског патриотизма и псеудо просветитељства и шатро западних вредности. Животари уводе фасадну демократију, у којој је имиџ и стил главна ствар. Не постоји суштина већ само фасада.

И како је у питању фасада и фикција, не постоји рационализација и то доводи експоненцијалног раста државне бирократије. Ту долазимо до другог кључног момента, стварања прегломазног државног апарата који је сам себи сврха.

На спољном плану, наивна и будаласта идеја да ће цела колонијална Европа са радошћу прихватити обнављање православне независне државе која се налази на таквом геостратешком месту које је од виталног значаја за опстанак колонијалних империја Европе, осликава колико заправо је Српска елита мало знала о начину на који свет функционише и који поредак заправо влада. Да ствари буду горе, правити православну државу толико близу Ватикану и очекивати наклоност је у најмању руку сулудо. Још од времена Бечког конгреса 1814-1815 Српској елити је требало да буде јасно да то тако не да неће ићи, већ да ће Европа радити све да српску слободу уништи и одржи Османско царство.

Политика обуздавања, коју је успешно спроводила британска круна, одмах је предвидела развој догађаја и упослила капацитете да то спречи. Од старта непријатељски настројена спрам идеје слободне Србије, од половине 19 века, Енглеска ће чинити све да српску борбу обесмисли, да управља Србијом тако да она никада не оствари свој пун капацитет и кад год се стекне повољна прилика, директно, силом утиче на уништење Србије. Било да се ту ради кроз опструкције на конференцијама, било да се ради кроз индиректно помагање непријатељског деловања спрам Србије, сви ти напори су имали један циљ, а он је био и остао увек, спречавање развитка Србије и њено активно уништење.Ти напори су прво били индиректни, условљени близином Русије, међутим када је Русија склоњена са стола, они су само прешли из пасивног и прикривеног у отворено и активно. Од убиства Карађорђа, од Хетерије, од пуковника Хоџиса преко конзула у Приштини, до стварања Призренске лиге, преко опструкције евакуације из Албаније, до опструкције Солунског фронта, преко прикривања злочина и геноцида Бугара у Дубокој долини, до инсталирања англофилске елите у Београду, до придобијања Карађорђевића и њихове коначне издаје, почевши од убиства у Марсеју па до Мартовског преврата и на крају до издаје у Другом Светском рату. Тачније то нама изгледа као издаја, међутим она то није, већ се ради о брижљиво вођеној стратегији уништења Србије. Прича започета у 19. веку само се наставила у 20. -ом и наставиће се у 21. све докле год Србија не нестане са лица земље.

Из свега овога произилази, да је Запад, по самом свом устројству и дефиницији, непријатељски настројен спрам ИДЕЈЕ постојања Србије. Са друге стране, Русија и њена политика, вођени су таквом логиком да је у случају Србије боље да је и не воде. Трома и спора, Руска реакција је увек или касна или недовољна,  па производи више штете но користи.

Другим речима, ми имамо веома добре непријатеље и веома лоше пријатеље.

Advertisements

2 mišljenja na „Драган Томић помаже Србији – план и програм.

  1. Помоћи Србији није могуће без тога да се утврди шта је Србијин проблем. Избегавати суочавање са реалношћу доводи до програма који немају никакву перспективу

    Ово су речи у име разума.

    време је да и ја мало једем буника

    Ово је израз немара према разуму.
    Контрадикцију најбоље тумачим тако што узимам да је цео текст колоквијалан. Значи, као записан говор.

    Србија је неуспешна национална и грађанска држава. Као таква, она је константно подељена између два модела функционисања, националног и грађанског.

    Ако погледамо светске миграционе токове, мигрене због имиграната у, рецимо, Шведској, итд., то је данас широко распрострањен проблем …. Зато мислим да можемо задржати ширину мисли (плурализам) и извесну релаксираност, иако смо суочени с нестанком.

    Основна карактеристика овог статуса јесте тотални недостатак фокуса и циља праћеног константним расипањем ресурса, како људских тако и природних … Из свега овога произилази да је проблем Србије – СИСТЕМСКИ проблем.

    Системски проблем захтева системски приступ. Системски приступ води у лавиринт пун ћорсокака: марксизам, Кафкин ,,Процес“, ситуације у филму “Бразил“ – то су плодови системизма. Тај феномен је досегао врх популарности током друге половине ХХ века. Данас га и узорни супер-менаџер као Енрико Семлер одбацује, лаконски. Јеванђелски говорник Стојан Гајицки из Новог Сада лепо објашњава потребу да се системи примењују само умерено (https://www.youtube.com/watch?v=KtbRHp0ntI0).
    Ваљда је и наше горе лист предосетио тај ћорсокак, па се, након одређивања проблема, вратио два векова уназад:

    Вук Стефановић Караџић је обесмислио синтезу у размишљању и на тај начин учинио српску културу трајно ретардираном. Избацујући комплексни језик, са више слова и са правилима, који је комплекснији и који подстиче когнитивни развој, који се ослања на цркву која је Србима била све, он је раскинуо како са Црквом тако и са Русијом.

    Одлично ако је раскинуо са црквом. Црква која вреди би свој народ већ описменила. Онда би сваки вук био третиран као уљез.

    [А]ко су само православни успели да сачувају свој идентитет и ако су само православни повели борбу за слободу, католици и муслимани то нису, изједначавати православне са католицима и муслиманима заправо значи негирати све што православни раде, у шта верују и за шта се боре.

    Становништво Балкана се састоји углавном од ТОБОЖ православаца, ТОБОЖ муслимана и ТОБОЖ католика. Средњевековни српски владари су хришћанство преузели подсећајући на оне савремене који примају модерне „вредности.“ Средњевековни Срби верни старој словенској традицији су били прогањани, мучени, и убијани. Након тога, друштвене норме су се развијале кривудавим путем, – углавном без исчитавања Јеванђеља. Ја сам против враћања на паганство а ла Драган Јовановић, и сјајно је што је негде записано да смо православни. Али, будимо реални… Бити хришћанин значи имитирати Христоса – човека који је с тридесет и кусур година био неожењен, без деце, радикалан индивидуалиста, и линчован. Хришћанство и биолошки опстанак нације су ваљда могући, али тешки сапутници.

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s