Никола Варагић: Једног дана…

или

Сви треба да буду спремни на одређене компромисе

стварну власт у некој држави данас имају само они који контролишу банке, тајне службе и медије

ко је гласао за Вучића и Ципраса, гласао је или за преваранта или за популисту, а можда и за преваранта који је и популиста. Популизмом освајате гласове, на “демократским“ изборима можете освојити власт

Народу је важно функционисање свакодневног живота, па је ту код неких често у питању избор мањег зла

Нову елиту ће чинити они који су се доказали, који су успешно водили своје мале битке на својим фронтовима, и ту се издвојили, својим радом, својим поштењем, својим знањем, својом храброшћу, од других. Такви ће се препознати и окупити. Затим ће успоставити позитивну селекцију.

Страшило за соколове или само за брма

 

У “демократским“ државама, које су у вазалном положају, попут Србије и Грчке, војска, полиција и финансије налазе се под контролом владајуће елите (која врши селекцију кадрова за извршну власт, који формално управљају државом), док је сама владајућа елита под контролом странаца, окупатора. Зато се за државе попут Србије и Грчке каже да су под “меком“ окупацијом (истина, део Србије је и под војном окупацијом). Под “меком“ окупацијом, која је у суштини класична окупација, налази се држава која је економски зависна од окупатора, чија се владајућа елита, а затим кроз елиту и народ, културно и образовно обликује од стране окупатора, у којој окупатор спроводи селекцију. Издајници окупатору служе свесно, добровољно, из уверења, због интереса. Окупатори остале (прво унутар елите, а затим у народу) морају да варају, усмеравају на њихову сопствену штету, врше се притисци на њих, уцењују се, прети им се, спроводе се претње у дело… Наивне и глупе преваре, слаби се продају или предају.

Српска напредна странка је на власт дошла на изборима. Сириза је на власт дошла на изборима. Ако је држава под “меком“ окупацијом, ако државу води лоша елита, колике су шансе да на изборима победе они који долазе из народа, који се са знањем и искрено и бескомпромисно боре за ослобођење?

Зато од СНС ништа нисам очекивао, пре и после избора 2012. и 2014. године.  Пошто стање у Грчкој познајем слабије него стање у Србији, што се тиче Сиризе, од почетка сам био уздржан, иако су имали моју начелну подршку. Пошто је образац окупације свуда исти, оставио сам као сасвим реалну могућност да је Сириза превара као што је СНС превара, односно, да не може и неће испунити своја обећања након доласка на власт. Подржао сам референдум у Грчкој, али због тога што сам од самог почетка слутио да је и Сириза превара, нисам разочаран, или изненађен, прихватањем, од стране грчке скупштине и владе, свих услова које су окупатори наметали Грчкој, које је грчки народ одбио на недавно одржаном  референдуму. Сетимо се референдума у Француској и Ирској поводом тзв. Лисабонског споразума. Под окупацијом нема демократије, демократије се играју окупатори, да заварају малу децу међу одраслима који у томе учествују.

Тема овог текста је како да победе и када ће победити они који заиста долазе из народа и који се са знањем и искрено и бескомпромисно боре за ослобођење. Како да настане такав покрет отпора (нова владајућа елита), које су стварне могућности нове елите када дође на власт, како да се одржи на власти, а да држава не пропада, да народ не трпи, да не дође до банкрота, да се не појаве сепаратисти…

Пример Сиризе и референдума у Грчкој показује да “демократски“ избори, са оваквим вишестраначким системом, нису решење.
Да замислимо да је Ципрас онај прави, да се искрено бори, да није преварант. Кренуо је са маргине, нашао је начин да се његов глас чује међу бирачима, изашао је на изборе и победио. Међутим, банке и главни токови новца нису под његовом контролом, службе безбедности нису под његовом контролом, медији нису под његовом контролом. Ципрас позове грађане на референдум, окупатори затворе банке за грађане. Окупатори тако максимално отежавају свакодневни живот већине Грка, гуше сваку наду, праве панику међу грађанима, подстичу критику и гнев према власти, усмеравају опозицију (странке које су деценијaма биле на власти) и мањине, труде се да међусобно заваде вас који сте сада дошли на власт (имају своје људе и у вашим редовима). Ципрас и Сириза, дакле у случају да су они прави, немају пуно избора. Не могу да национализују банке ако немају иза себе безбедоносни (обавештајни) апарат. Не могу да створе нов безбедоносни апарат ако не контролишу токове новца, ако немају утицај на банке. Не могу да одговоре на критику, не могу да угуше панику, јер немају медије на својој страни, а медије могу да имају само они који контролишу банке и обавештајни сектор.

Праву, стварну власт у некој држави данас имају само они који контролишу банке, тајне службе и медије. Они све раде према својој вољи, а вољу народа, која се исказује на изборима и референдумима, ако је против њихове воље, једноставно игноришу и настављају по своме.

Замислите да сте, у овом тренутку, на месту оног правог Ципраса, или да сте ви онај прави на том месту. Освојили сте власт, организовали сте референдум, победили на референдуму, али окупатор вам прави хаос у држави – затвара банке, организује митинге опозиције, у приправности држи терористичке ћелије, преко медија спинује јавност… Ви сте немоћни. Немате довољно квалитетних људи око себе да заузмете све нивое власти, немате у својим рукама главне полуге власти зато што сте немоћни пред банкарима, тајкунима, страним инвеститорима, власницима медија, масонима, страним агентима… јер немате своје људе, или довољно својих и квалитетних људи, у тајним службама, војсци и полицији. Затим, стање у цркви и академији је исто као и стање у држави, у расејању нема ниједне велике и озбиљне родољубиве организације, постоје савезници у свету али они још нису довољно јаки да вам заиста помогну у овом тренутку, итд. Схватате да морате да окончате агонију, јер свакодневни живот мора да функционише (људи морају да раде и подижу плате, деца морају у школе…), прихватате све услове окупатора, радите против воље народа исказане на референдуму. Волели би да то није тако, али ништа не можете да промените. Народ, као нешто превише апстрактно и нехомогено, не може да вам помогне. Не могу да вам помогну, бар не сада када вам је то толико потребно, ни Русија ни Кина. Преостаје вам да се претварате и лажете народ, или да поднесете оставку, признате пораз и народу кажете истину.

Размотримо и ову могућност. Политичари попут Ципраса, или Вучића, заиста јесу родољуби, волели би да не служе окупаторима (тј. да заиста буду газде у својој кући), али су популисти, који су преценили себе, и своје најближе сараднике, које су бирали према својој мери и идеологији, погрешно су проценили неке савезнике у свету, нису добро предвидели све потезе непријатеља те немају конкретан план за сваки сценарио, и врло брзо су добили по носу, те су истог тренутка променили свест и прихватили вазални положај. То им не пада тешко, јер живе привилеговано, у изобиљу, и задовољавају своју сујету. Ипак највише воле себе. То значи да они нису лагали пре избора, али су одмах након избора схватили да су се залетели и да они нису највиша власт, да постоје центри моћи који су јачи од њих, да располажу са малим ресурсима у односу на непријатеље. Не признају грешку, не подносе оставку, прилагођавају се стању, прихватају нову, наметнуту улогу, све се заснива на борби за опстанак на власти. У сваком случају, ко је гласао за њих, гласао је или за преваранта или за популисту, а можда и за преваранта који је и популиста.

Популизмом освајате гласове, и на “демократским“ изборима можете освојити власт, али у суштини нећете имати власт, нити ће народ добити своју, народну власт. После неког времена народ ће схватити да сте популиста. Зато је српска десница тако неуспешна. Популисти причају оно што народ воли да чује: ухапсиће тајкуне, национализоваће банке, браниће Косово и Метохију, одустаће од Европске уније, ући ће у Евроазијску унију, итд. Међутим, све остаје у домену теорије, недостаје пракса. Колико гласова може да освоји такав популиста када оде у неку малу и неразвијену општину у којој ради пар предузећа, која све што произведу извозе за ЕУ, за која је везано више стотина коопераната из околних села? Становницима те општине кажете да нисте за ЕУ, али предузећима, од који ти људи и та општина живи, не понудите конкретну сарадњу и извоз у Русију. Становници општине, радници и кооперанти тих предузећа, начелно се слажу са вама, они су родољуби, желе да се боре за опстанак Космета у саставу Србије, али то није могуће ако сутра – буквално – немају шта да једу. Људи су свесни да би након вашег доласка на власт дошло до кризе, и да би се све завршило прихватањем свих услова окупатора, односно све би остало исто, уз штету коју је узроковала та краткотрајна криза. Зато популисти, попут напредњака, говоре да су за ЕУ, а популисти из “патриотског блока“ да су за Русију, па власт освоје напредњаци, у скупштину уђе још пар странака, од којих су све за ЕУ, а “патриотски блок“ остане испод цензуса. Није народ против ваше теорије, али не може да вас прихвати све док не види и праксу. То не значи ни да је народ посебно мудар, јер наседа на популизам оних који обећавају и ЕУ и Русију, али који као главни циљ истичу улазак у ЕУ. Народу је важно функционисање свакодневног живота, па је ту код неких често у питању избор мањег зла (што у пракси значи одлагање банкрота, лагани прелазак у робовласништво). Неће да гласају за оног ко убрзава пропаст, гласају за лагано изумирање. Политичар који то замера народу треба да мења посао, такав политичар није државник.

Неког правог Вучића у Србији чека исто што и неког правог Ципраса у Грчкој. Зато би такви, ако су прави, били најближи савезници. Образац окупације је скоро свуда исти. Ставите себе у ту позицију. Волите своју државу, желите све најбоље свом народу, управо сте (неким чудом) победили на изборима и освојили власт у Србији. Међутим, немате суштинску власт. Не конролишете банке, тајне службе и медије. Око себе имате по неког квалитетног економисту и привредника, обавештајца и новинара, али је све то танко – чак и када би некако дошли у позицију да заиста то успете, немате довољно својих и квалитетних људи да би водили десетине министарстава, агенција, институција, јавних предузећа, амбасада… Да би на свим нивоима успешно водили државу, да би променили све лоше у држави, око себе морате да имате пар стотина врхунских сарадника, а затим пар хиљада врхунских кадрова. То није могуће ако рачунате само на људе из своје странке, ако их тражите само међу онима који се баш у свему слажу са вама. Затим, немате такве људе око себе зато што таквих људи (међу академицима, професорима, генералима, политичарима, владикама, новинарима, тајкунима…) у овом тренутку у Србији нема. Изузеци су ту да потврде правило. Већину у српској елити чине мали људи, ситне душе, недовољно стручни, ако су стручни нису морални, ако су и стручни и морални нису храбри, итд. Када је такво стање у елити, ни у народу није боље. Дакле, шта вас чека ако ви сами, са свега пар десетина квалитетних људи – истомишљеника – око себе, дођете на власт и затим кренете да спроводите своју политику, да испуњавате предизборна обећања – ако одустанете од дијалога у вези тзв. Бриселског споразума, ако организујете референдум за улазак у ЕУ док водите кампању против уласка у ЕУ, ако најавите хапшење тајкуна и национализацију банака? Чека вас исто што и Грчку данас. Одмах би дошло до поремећаја са курсом динара, отежаног платног промета, сепаратизма у Рашкој области, у Војводини, протеста у Београду, медијске хајке… Ако би ви, и поред свега тога, победили на референдуму, окупатор би затворио банке, неки (исламски) терористи би спровели своје акције, Запад би нашао изговор да уведе санкције… Србија би била у хаосу, физички изолована од својих савезника, пред банкротом или би убрзао банкротирала…

То значи да би пар месеци након вашег доласка на власт она предузећа (из општине која живи од њиховог извоза за ЕУ, а сама предузећа од банака и евроатлантских фондова, што чини већину општина и предузећа у Србији) банкротирала. Затим би и општина банкротирала. Народу је важно функционисање свакодневног живота. Већина би гласала за оне који су против уласка у ЕУ, ако им ови то обезбеде – нормалан живот. То је посао политичара, правог државника, народ мора и треба да се бави свакодневним пословима. Ако је ваша политика да се не уђе у ЕУ, а нисте наивни и популиста, свесни сте да ће тржиште ЕУ постати проблем за српске извознике, посебно капитал, па би обезбедили – у пракси – извоз за Русију, капитал из Кине… То подразумева и омогућавање протока људи, робе и капитала, пошто ће глобализатори покушати потпуно да изолују Србију, што им неће бити проблем имајући у виду да смо окружени Нато државама – ништа нисте урадили ако имате уговор са Русијом, али не постоји могућност да камион, брод или авион са робом стигне до Русије, или новац и роба из Кине – ако заједно са савезницима, ако они то заиста јесу, ако заиста хоће и могу, нисте обезбедили “коридоре“. Популисти то не раде, већ траже од народа да трпи, али они сами не трпе када су на власти, њихове породице живе лепо, децу школују ван Србије… Пристао би народ и да трпи, али ако и елита исто тако трпи. Када свега тога нема, а нема ни у Србији ни у Грчкој, непријатељу је лако да се игра са вама.

Популиста би рекао да смо на добром путу и да је победа близу. Међутим, колико смо заиста близу настанка покрета отпора, стварања нове владајуће елите, освајања власти, одржавања на власти после великих удара са свих страна, препорода народа и развоја државе?

За окупљање и организовање оних који ће чинити “језгро“ нове елите и стварање покрета отпора потребна је најмање једна деценија. За ширење “језгра“, освајање власти, затим за утврђивање на власти, успостављање позитивне селекције (стварање кадрова), потребна је још најмање једна деценија. Још толико је потребно за успостављање културног и образовног система у ширим друштвеним слојевима. Дакле, победа се може остварити тек за 30 и више година – негде око 2050. године. У свакодневном животу, резултати рада нове елите, а са њом и народа, видеће се у другој половини 21. века. Потребно је време, између осталог, зато што основу нове владајуће елите морају чинити нове генерације. Наравно, уз услов да не дође до великих промена у свету, да се распоред снага не промени у некој већој мери, да не дође до неког великог рата… Такве промене у свету можда би успориле, а можда би убрзале српски пут до победе, само Бог зна шта ће и како ће бити.

Шта до тада радити? Свако треба да ради на себи, пошто нову елиту и народ само Бог може окупити, сабрати. Нову елиту треба да чине они који не раде нешто зато што “сви други раде исто“ (не краду ако сви краду, не лажу ако сви лажу, не бацају смеће ако сви бацају смеће, не иду преко реда ако сви иду преко реда, не запошљавају преко везе ако сви запошљавају преко везе…). Нову елиту ће чинити они који су се доказали, који су успешно водили своје мале битке на својим фронтовима, и ту се издвојили, својим радом, својим поштењем, својим знањем, својом храброшћу, од других. Такви ће се препознати и окупити. Затим ће успоставити позитивну селекцију. После тога, све зависи од рада, од праксе, и елите и народа. Победе нема без рада и праксе. Под радом се не подразумева само физички рад, већ и духован рад. Ако изостане рад, победа неће доћи, држава ће се распасти, нестаћемо као народ. Са оваквом елитом, какву сада имамо, то нас неминовно чека. Само нас Бог може спасити, пошто само Бог може створити и окупити нову елиту.

Наравно, доста тога зависи од те нове елите, од народа – од сваког од нас, од оних који долазе (нових генерација). На пример, сами морамо дефинисати заједнички циљ, морамо се међусобно сложити шта је тачно победа. Сада је стање такво да је за некога победа улазак у ЕУ уз испуњавање свих услова који се намећу, за неког другог то је путинизација Србије, а за неког трећег нешто треће. Улазак у ЕУ није могућ ако већина није за то (то значи и десничари). Исто тако, није могућ улазак у ЕА, или стварање православно-муслиманско балканске конфедерације, ако већина није за то (то значи и левичари и либерали). Наравно, могуће је тако нешто урадити путем окупације, диктатуре, тоталитаризма, али ако говоримо о слободној држави, о слободним људима, потребан је консензус, то значи да сви треба да буду спремни на одређене компромисе.

Сада већину чине они који су искључиви и нетрпељиви према другачијем од себе, они који верују да су бољи и да се разликују од других. Сада, и међу онима који су за ЕУ и међу онима који су за Русију, већина баца смеће на улицу, из аутомобила, зато је Србија тако загађена. Сада, и међу онима који су за ЕУ и међу онима који су за Русију, већина је склона давању или примању мита, или непотизму, зато је Србија тако корумпирана, без владавине права. Еврофили праве анкете које показују да је већина грађана за улазак у ЕУ, русофили праве анкете које показују да је већина грађана за савез са Русијом, али нико, ни са једне ни са друге стране, не доводи у питање анкете које се тичу раста рејтинга ријалитија и жуте штампе. Можда међу еврофилима има и оних због којих ће на небу бити већа радост ако се покају, него због сто русофила и зилота који немају разлог за покајање; можда ће у паклу бити и русофила, а у рају и еврофила. Међу гробарима више је оних који више мрзе Црвену звезду него што воле Партизан, и обрнуто, међу делијама више је оних који више мрзе Партизан него што воле Црвену звезду.

Зато не треба бити искључив, подлегати “инстиктима стада“. Улазак у било коју унију, ако стање унутар Србије остане исто, неће ништа суштински – на боље – променити. Морамо сами бринути о себи. Зато не треба да се делимо по тој основи.

Нису сви који су за улазак у ЕУ за распродају свих ресурса, нису сви за усвајање деце од стране хомосексуалних парова, нису сви међу њима борбени еволуционисти, не мисле сви да су Срби једини кривци за ратове из деведесетих прошлог века, не пишу сви латиницом, као што

нису сви који су за савез са Русијом за прекид свих односа са Западом, нису сви међу њима за непоштовање људских права оних који су другачији и са којима се не слажу, нису сви против развоја науке, нису сви јатаци ратним злочинцима, не пишу сви ћирилицом, а међу онима који пишу нису сви за забрану латинице, тј. насилну ћирилизацију…

Као што су чудни путеви Господњи, тако на разним странама постоје вредни, паметни, поштени и храбри људи (они који све ове особине садрже у себи). Свакога појединачно чекају велики изазови, велика искушења. Зато је основа рад на себи и стварање оазе око себе – у породици, у својој локалној заједници, на послу. Ако се ништа међу нама не промени, ако се ми сами не променимо, ако се свако од нас појединачно не усавршава, ако не слушамо једни друге и не опраштамо једни другима, ако гори у послу није спреман да уступи место бољем, ако неће да запосли незнанца који је бољи уместо ближњег који је гори, ако размишљамо само рационално или само емотивно – ни Бог ни савезници не могу нам помоћи.

Да би успешно водили државу, морате окупити најбоље, а њих не можете наћи само међу онима који се у свему слажу са вама, који воде исти начин живота као и ви, који верују у исто што и ви, који имају исти укус као и ви. Да би се окупили људи који су различити мора постојати и нешто заједничко, универзално, што све спаја. Такви (различити) људи и то (заједничко) постоји. Постоје они који воле и свој народ и цео свет, који поштују своју традицију али и традиције других народа, који поштују и рад предузетника и рад радника… У будућности ће их, верујем, бити још више. Када их буде више, ако се добро организују, победа је извесна. Уместо “великог вође“, потребни су велики људи, са свих страна и нивоа, које спајају универзалне људске вредности и лојалност према свом народу и држави, који ће међу собом бирати најбоље, а онда најбољи да бирају међу собом првог међу једнакима.

(Блог Николе Варагића)

Наслов и опрема: Преврат

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s