Мајк Енох: О капитализму, својини и дилдократији

Криза није економска, већ духовна. Продуктивност капитализма је вероватно допринела општем осећају бесмисла које наступа када друштво достигне тачку релативно високог благостања.

капитализам је заправо оно што је створило материјалне услове који су омогућили да оваква фегетерија уопште постоји. Либертаријанци стално користе овај аргумент, узалуд мислећи да ће можда успети да убеде једну од тих тврдоглавих, самобитних будала да поткопавају управо онај систем који им омогућава сво то неразумно трућање.

капитализам у својој садашњој форми не нуди очигледан коректив постмодерној дилдократији, и подложан је кварењу под њеним утицајем. То ипак није разлог за заљубљивање у социјализам, комунизам или било коју идеологију која је експлицитно против институције својине.

beginend_wpf4sn

При анализи било каквог друштвеног феномена или институције, добра је идеја погледати како се тај предмет анализе посматра од стране различитих друштвених група у датом контексту и упитати се зашто те групе имају такве ставове. Такав начин анализе може бити јако плодан. Ако познајемо идеологију одређене групе и знамо њен општи став о појединој институцији, можемо повезати те две ствари и можда у тој институцији видети нешто што бисмо пропустили када бисмо се потпуно ослонили на наше сопствене реакције, перспективе и предрасуде. (Види под Теорија становишта.)1

Када је у питању капитализам данас на Западу, можемо са сигурношћу рећи да је став о њему у либералним интелектуалним круговима (на које се често реферира као на брамане)2 јако лош. Ако сте бивши либертаријанац који је постао реакционар, апелујем на вас да оставите по страни све предрасуде у гледиштима које сте стекли годинама апсорбујући Ротбардове списе и живећи унутар либертаријанске звучно изоловане просторије. Узмите Њујорк Тајмс и погледајте шта људи са истинском моћи у друштву данас мисле о капитализму. То је занимљив контраст у односу на бескрајне панегирике и чак огољено слављене које капитализам добија у оквиру секте мушкараца са лептир машнама и федора шеширима.

Мејнстрим либерални сентимент је по питању капитализма апсолутно негативан. Мишљења су у распону од неодобравања до огољене мржње. Капитализам је окривљаван за које год проблеме прогресивни либерали виде у друштву, а предлози њихових решења изгледа да увек укључују даље ширење граница демократске мега-државе на све више економских области. “Приватизација” и “дерегулација” су омиљени бауци прогресивних мејнстрим либерала. Они су узроци свих економских болести друштва. Ови људи о корпорацијама говоре на исти начин на који би сујеверни људи говорили о гоблинима, аветима и злим духовима. За корпорације чији је циљ профит се увек сматра да делају са задњим намерама. Конзервативни политичари и лобисти се сматрају сатанистима, јер наводно узимају новац од корпорација и користе га у сврху поткопавања демократије. Демократија ту, буквално, значи шта год прогресивни либерали желели у датом тренутку.

Радикална левица, што је одиста само термин за идеолошки терен за припреме будућих младих брамана пре него што се укључе у редове демократа, пасионирано мрзи капитализам. Они истичу исте основне разлоге, мада им је реторика унеколико гласнија. Они ће обично базирати своје аргументе на популарним списима разних радикалних комунистичких и анархистичких интелектуалаца. Прудон, Бакуњин, Маркс, Чомски, Хауард Зин и остали чине срж читалачког искуства за данашњег просечног брамана са колеџа. Њихове разлике у односу на мејнстрим прогресивце напросто су стилске природе. Када је заправо садржај у питању, мало је разлика између наратива које промовишу млади радикали из покрета “Окупирај” и оних које промовише демократска странка. Пут од читања Ноама Чомског до стајања у реду на биралиштима како би се гласало за демократе је кратак и добро утабан. Ово су само две групације које припадају истој општијој политичкој и идеолошкој касти. Заједничка нит се налази у томе што сви они славе исте апстрактне идеале једнакости, слободе и демократије.

Очигледно питање је – зашто они мрзе капитализам? Шта је то у капитализму што је толико супротстављено њиховом вредносном систему? Одговор постаје очигледан када погледамо идеале до којих држе. Они капитализам виде као систем који је неједнак, недемократски и неслободан. Очигледно је да капитализам одређене људе чини богатима, а остале оставља сиромашнима. Отуда је лош, јер – неједнакост. Искрено, у овој тачки није потребна никаква дубља анализа. Заиста. То је најдаље што просечни либерал иде размишљајући о датом питању. Демократија је сачињена као процес хоризонталног доношења одлука где свако има свој глас. Идеја да свако има свој глас пролази неупитно. Капитализам није демократија. Он је хијерархијски и ауторитаран. Одлуке доносе шефови, а спроводе их радници. То не може да прође. Ауторитаризам је лош. Слобода значи могућност делања без икаквог спољног ограничења. Капитализам представља неприхватљиво ограничење на такво идеално стање ствари.

Оваква аргументација против капитализма је ретардирана.
Левица не разуме прилично једноставну механику тржишне економије, те због тога никад не може начинити прецизна предвиђања о резултатима сопствених политика. Њихова критика је плитка и недовољно промишљена. Човек може лако изнети аргумент да је капитализам заправо оно што је створило материјалне услове који су омогућили да оваква фегетерија уопште постоји. Либертаријанци стално користе овај аргумент, узалуд мислећи да ће можда успети да убеде једну од тих тврдоглавих, самобитних будала да поткопавају управо онај систем који им омогућава сво то неразумно трућање. Десни реакционари се противе капитализму баш из овог разлога. На крају крајева, капитализам у савременом контексту је фундаментално либерална институција, чак иако је данашња левица предалеко од схватања те чињенице.

Очигледно, левичарска мржња према капитализму свакако није довољан разлог да се он подржи, али јесте разлог да се баци још један поглед и види да ли постоје институције које вреди подржати. Стандардна дефиниција капитализма јесте приватно власништво капиталних добара (средстава за производњу) која се користе да би се на тржишту произвели добра и услуге у циљу стицања профита. Приватно власништво над средствима за производњу, или било чим другим, јесте неопходна институција у сваком друштву. Индикативна је чињеница да баш ову институцију најупорније нападају левичари. Мржња према приватној својини је у срцу левичарског супротстављања капитализму, више него било које могуће супротстављање тржишту. Ова мржња према својини је ништа мање до напад на саму цивилизацију.

Својина је физички темељ друштва. Својина је елитистички, неегалитарни и хијерархијски концепт. Она нужно ствара неједнакост између оних који је имају и оних који је немају. Ово се у људској историји изворно манифестује као неједнакост у могућности да се успешно примени сила. Они који себи путем насиља обезбеде својину и способни су да је одбране, у бољој су позицији да стекну још више својине из разлога смањеног ризика даљег насиља који наступа са сваком следећом аквизицијом својине. Ово је, у сржи, порекло старе земљишне аристократије и, коначно, државе. Под државом друштвени живот постаје предвидљивији тиме што се својински закони успостављају и примењују. Богатство и продуктивност расту. Ово је, у суштини, здрав процес.

Следећи корак је јачање трговине и тржишта. Тржиште је напросто ненасилни начин дистрибуције и размене добара. Оно је неопходно уколико људи желе да избегну стално насиље усмерено на стицање ресурса. То не значи да је насиље нужно лоше. Сва тржишта постоје и одржавају се унутар контекста који садржи трајну претњу насиљем како би се очувао поредак. Тржиште је средство избегавања хроничног насиља, али – попут сваког стабилног људског система – оно се ослања на људе који су спремни да употребе насиље које би их подржало када су правила урушена и када се норме не поштују. Идеја о потпуно слободном, добровољном и ненасилном тржишту је увек била ништа друго до измишљотина масивних пропорција.

Подела рада, продуктивност и трговина су помогли да се створе материјални услови за развој цивилизације и смисленог људског постојања. Шта је онда проблем с капитализмом? Истину говорећи, нисам сигуран. Нити сам сигуран да ли је капитализам узрок кризе Запада или само кристализује већ постојећу кризу. Криза није економска, већ духовна. Продуктивност капитализма је вероватно допринела општем осећају бесмисла које наступа када друштво достигне тачку релативно високог благостања. Додајте томе класу интелектуалаца коју чине људи који мрзе сопствену културу и активно желе да деконструишу њене традиције, идентитет и свете институције у име универзалне једнакости, те добијате савршен рецепт за ону врсту духовне апатије и нелагоде која је заразила Запад. Када параде поноса чине најгласнију форму јавне прославе, знате да постоји темељни проблем морала.

Оно што се са сигурношћу може рећи, јесте да капитализам у својој садашњој форми не нуди очигледан коректив постмодерној дилдократији3, и подложан је кварењу под њеним утицајем. То ипак није разлог за заљубљивање у социјализам, комунизам или било коју идеологију која је експлицитно против институције својине. У поређењу с њима, капитализам је барем подношљив. Есенцијална институција коју капитализам чува јесте својина, без које не можемо уопште имати друштво. Такође, то је институција која се темељно напада од стране свих левичарских наратива.

Текст је преузет са сајта  The Right Stuff – therightstuff.biz

Превод: Давор Николић

(Каталаксија)

Print Friendly

Теорија становишта је метод анализе интерсубјективних становишта по коме су перспективе и ставови појединаца условљени њиховим друштвеним и политичким искуствима. (прим. прев.) [↩]
Термин браман се у неореакционарној теорији користи као флуидни означитељ посебне касте људи у савременим западним друштвима. Ту касту оквирно чине културне, образовне, бирократске и финансијске елите. (прим. прев.) [↩]
Дилдократија је вулгарни термин који се у неореакционарној теорији користи као означитељ савремених тенденција западних политичких система да кризу либерализма, демократије и капитализма не покушавају да разреше стабилизацијом темеља ових институција, већ њиховим шминкањем. Нпр. позивање на формалност демократских процедура, друштвени активизам по ободима политичког (феминизам, геј активизам, политичка коректност) или економски конзумеризам. (прим. прев.) [↩]

Advertisements

8 mišljenja na „Мајк Енох: О капитализму, својини и дилдократији

  1. хвала ти за ову апологију Сиризе – покрета за обнављање институција, престанак релативизације власништва и отимачина, обнављање правог тржишта, обнављање могућности да се жибви од рада – за спас капитализма, како су ЕКСПЛИЦИТНО више пута истакли и Варуфакис и Ципрас… ал шта ћемо с твојим закључцима?

    Sviđa mi se

      • napisao i citiraoi u bar deset postova na mom blogu .. jel treba ponov o po ko zna koji put?

        uzgred, ovaj mudro zbori: „U čemu je izvorni greh levice? Ne pretendujem na jedinu istinu, samo mi se čini da je to olako svođenje objedinjujuće snage onih koji radom zaslužuju egzistenciju na “radničku klasu”, na metalce, rudare, tekstilne radnice, što su u 21. veku na putu iščezavanja. “
        http://pescanik.net/levica-medu-zupcanicima/

        Sviđa mi se

  2. „социјализам, …. експлицитно против институције својине. У поређењу с њима, капитализам је барем подношљив.“

    Хорватови кратки записи о социјализму из 1989 су … *закон.* У односу на њих, коментари, као овај цитиран, су на нивоу пљуцкања испод (Хорватовог) прозора.

    Sviđa mi se

  3. Предложио бих, да се сетите, да текст чита и неко, ко није довољно поткован, а радан је да нешто сазна. У том смислу, покушајте, да своје мисли изложите на јасан и разумљив начин. Овако изгледа, да сте у некој директној међусобној вези? Ако је то тако, зашто то не радите директно, а не преко сајта?

    Sviđa mi se

    • На неки начин и јесмо у „директној међусобној вези“ јер је branadelmar бивши уредник Преврата а Ivan K. уважени коментатор као и ви, са нешто више стажа додуше. Шта је за Вас спорно у овом тексту?

      Sviđa mi se

      • Нисам рекао, да је мени нешто спорно у тексту. Рекао сам, да „да своје мисли изложите на јасан и разумљив начин“. Ту сам мислио на вас тројицу, који сте у „директној међусобној вези“.

        Liked by 1 person

  4. Milica Kosanovic> Medijski rat protiv Ciprasa i njegove vlade se nastavlja (kako u Grckoj tako i van nje, ne zna se koji su vredniji ) . Pa naravno da je pristao na dogovor kad mu je to bio i cilj…. svi oni koji su mantrali sve vreme o izlasku Grcke iz EU i o Grexitu lagali su, a to smo znali od pocetka… naravno da nije presao neke crvene linije, kao sto je i obecao… nije sve prihvatio, pre svega teret duga ne ide na ledja siormasnih kao sto je bilo do sada, nego na teret bogatih, znaci menja se poreski sistem… ulaze novi porezi. nije prihvatio da se poveca FPA na svim ostrvima nego samo na 4 najbogatija. sto je uzasno vazno za turizam. nije prihvatio da se poveca FPA (PDV) u hotelima, ali je prihvatio da se poveca u restoranima … obezbedio je za siromasne slojeve mnoge olaksice… i jos mnogo toga… Ali naravno da ce neoliberalni etablirani svet uciniti sve da pokaze kako eto Cipras nije uspeo i kako niko (narocito ako je sa leve strane politicke skale) ko pokusa isto nece uspeti. Ali ovo je samo pocetak kraja Sojbleove i Merkelicine Evrope i njihovih neoliberalnih satelita u svetu u kome se 80 posto stanovnistva bori za prezivljavanje… jer ovo sto se desilo u Grckoj ce se osetiti u celoj Evropi…. domine su pocele da padaju… wink emoticon

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s