Вишестраначје у Србији за шестогодишњаке

прва политичка странка, дакле била је Либерална странка у Великој Британиј, она је основана 1877. године. (…) можда би ми и пре Енглеза, него није било закона.

јао, па хајде да се ми региструјемо. Чекај да видимо шта има код Француза, ти радикали, па хајде да се и ми зовемо радикали. Мислим да степен озбиљности није био већи, јер то ће се видети касније кад будемо анализирали како се они понашају

вођа и народ су у љубавном односу. Његов народ се њему даје заправо као у еротском чину, а он се даје свом народу. Дакле, они су потпуно у некој еротици, и та еротика има врло мало везе са модерном политиком где се сматра да тај човек треба да обави неки посао. (…)  кључна идеја (је) да странка управо одсликава цео тај народ. Наравно, ту је већ суштина антидемократска, већ у тој изјави, због тога што они тај народ, дакле, виде као једну органску целину у којој нема никакве разлике, у коме не сме бити различитих мишљења.

Какви људи (не) треба да воде земљу

Јесу странке у Србији заиста настале само четири године након прве политичке странке која је настала у Великој Британији. Модерне политичке странке су у пуној мери, како је то говорио још Макс Вебер, деца демократије, и те политичке странке настале су у ствари искључиво као резултат ширења права гласа. И то је врло важно да се разуме, да политичке странке не настају из нечије идеје или због неке идеологије. Оне настају као организација која може те нове проблеме парламентарне демократије да организује. Дакле, оне су организационе јединице. Право гласа се шири негде од четрдесетих година 19. века у Британији и Француској, и са сваким новим законом ви добијате десетине или стотине хиљада нових гласача. И сада те нове гласаче треба некако организовати, треба њихове гласове придобити, треба им објаснити да они уопште треба да користе тај глас, јер још немају ту врсту свести да они заиста утичу на било шта. Треба их придобити за себе, и оно што је можда било и окидач за стварање модерних политичких странака – треба контролисати изборе. Дакле, сви су одувек хтели да краду на изборима, али управо зато настају институције, а на првом месту политичке странке, да би контролисале исправност изборног поступка. Та прва политичка странка, дакле била је Либерална странка у Великој Британиј, она је основана 1877. године.

Наше странке су се регистровале, као што сам већ рекла, четири године касније, 1881. године, чим је први закон то омогућио. И одмах су на основу њега у року од два дана пријављене Народна радикална странка Николе Пашића, напредњаци, који су били заиста напредњаци и нешто касније исте године Либерална странка. И сад, то је податак који је нашим историчарима довољан, ето, кажу, можда би ми и пре Енглеза, него није било закона. Те странке су буквално преписале програме својих западних узора, дакле, они су од речи до речи просто превели на српски те програме. И ту сад стаје наша историографија и врло самозадовољно каже – ми и Енглези смо исти. Међутим, када се погледа свако следеће питање, види се да је све било супротно. Начин и разлог зашто су странке код нас настале сасвим је другачији од онога у Великој Британији. Странке су настале у кругу двојке, или да будем прецизнија, у кафанама на Теразијама.

Никакве везе између унутрашњости земље и тог центра није било. Никакав захтев унутрашњости није постојао, нити би га ико икада саслушао и да је постојао. Разлог настанка партија није била организација новог гласачког тела. Странке су настале у кафанама и сада долазим до кључног места које је врло важно и за тадашње и за данашње странке. Странке су настале међу пријатељима, другарима, породицом и најчешће кумовима. Дакле, њихова кључна одредница је то што се они воле или што су они породица или што су они повезани неком врстом веза које ни најмање нису политичке. И онда они тако отприлике седе и као нешто непрестано наравно говоре о политици и кад је дошао тај закон, отприлике, ја то замишљам, а наравно има и мемоара, има писама на основу којих ја то замишљам, ови кажу – јао, па хајде да се ми региструјемо. Чекај да видимо шта има код Француза, ти радикали, па хајде да се ми зовемо ти радикали. Мислим да степен озбиљности није био већи, јер то ће се видети касније кад будем говорила како се они понашају. Дакле, нема међу њима програмске и принципијелне сличности. Њихова веза је потпуно друге природе, њихова веза је лична.

То већ одређује одређени тип странака који настаје, и тај тип странака који је код нас настао јесу те пирамидалне странке, где на челу имате неспорног вођу и око њега имате тај круг његових, подвлачим, пријатеља. Тај врх чини тај вођа, и оно што су те моје анализе 19. и 20. века показале, тај вођа никада није промењен. Ко је рођењем странке постао њен тата он је то остао и до смрти. Тај модел је заправо један прецртани модел патријархалне породице, где имамо тај модел оца. Е сад, то је врло важно зато што се на том моделу гради читава идеја уопште о политици, па и о држави, па и о странци, па и о вођи. И ја сам била стварно онако врло потресена једном када сам у библиотеци нашла један предизборни летак Радикалне странке, којим се позивао народ на неки збор. И кажу кад ће и где ће бити збор, међутим, они такође кажу шта вођа воли да чује, тако да народу одмах објасне шта он треба да виче на том збору, па ће онда вођа много да се обрадује кад то чује. Тако да има ту и неколико тих кључних парола, да народ увежба пре доласка вође. Наиме, та омиљена Пашићева парола која се тим летком препоручивала народу била је – Пашић припада нама, ми припадамо Пашићу. Дакле – ми смо Титови, Тито је наш. Онда је народ викао Слоби – ми те волимо, а он је узвраћао – волим и ја вас. А да не помињем љубавни однос између народа и Вука Драшковића, шта је ту све било изговорено.

Дакле, вођа и народ су у љубавном односу. Његов народ се њему даје заправо као у еротском чину, а он се даје свом народу. Дакле, они су потпуно у некој еротици, и та еротика има врло мало везе са модерном политиком где се сматра да тај човек треба да обави неки посао. Ако га не уради он ће после те четири године отићи, дакле, он је добио један мандат, није добио љубав. Или ако се сетимо првог Коштунициног интервјуа на телевизији, где му је такође речено од стране новинара – председниче, ја вас волим. Из те чињенице да странке праве пријатељи, кумови, другари, чланови породице итд, проистиче даље читав низ суштинских проблема и за функционисање странака и за саму државу. Обично се каже – јао, па то је нека судбина што се код нас удробљавају те странке, па како оне тако настају тим цепањем, јао, сад ће опет неко од некога да се отцепи. Али то нимало није случајно. Када се појави проблем међу тим другарима који, дакле, седе у кафани, који су повезани на тај начин, они схвате да они уопште не мисле исто. А кад схвате да се не слажу онда долази до новог проблема, а то је чињеница да је странка породица, дакле, она није институција и она нема институционални начин да реши различита мишљења у свом крилу, оно што је, дакле, потпуно нормално, да не кажем савршено пожељно за једну странку, да има више различитих мишљења која се могу с временом формирати у фракције.

И један од темеља америчке демократије јесте управо тај избор за кандидата који се дешава у оквиру сваке странке и тај избор је малтене био жучнији између Хилари Клинтон и Барака Обаме, него што је после био на председничким изборима. Али то је суштина тог система, дакле, кроз ту институцију различитих кандидата, кроз њихово надметање се каналишу различита виђења у странци, за која се за почетак сматра да су нормална, природна и пожељна. Код нас она нису ништа од свега тога и ниједна наша странка никада, ни у 19. веку, ни данас, ниједна нија имала фракцију. Од тренутка када се појави неко друго мишљење, што је, кажем, нормално, носиоци тог мишљења постају прогоњени у оквиру странке и они после извесног времена немају другог избора него да се отцепе. И на тај начин почиње то удробљавање политичке странке. У великој мери то је последица и чињенице да се странка разуме као породица, дакле, у породици тој патријархалној не може бити неслоге, према томе, тај је изрод и онда тај мора да оде испод тог кућног крова, јер је то просто концепт којим се разуме та заједница.

И сада, кад се они отцепе, увек, дакле и у оној генерацији 19. века и сада, они задрже ту једну кључну реч на коју се додају префикс или суфикси, па су онда они или самостални демократи или су Демократска странка Србије. Тиме они гласачима поручују – ми смо исто што и они, јер они хоће да се надовежу на тобожњу славу коју има та велика странка од које су се отцепили. Поготово кад додају српска или Србија, тиме још хоће да кажу – али они су онако мало сумњиви с те националне стране, ево, ми смо та српска демократска или Демократска странка Србије итд, дакле, ми смо ти прави. И сад, шта се постиже том конфузијом имена? Оно што је последица је да ће гласачи који су иначе наравно слабије образовани итд, рећи као што сте хиљаду пута могли да чујете – ма сви су они исти, ма немам ја шта ту да гласам, ма као да то нешто значи… И онда људи упадају у ту апатију и заправо не користе то своје право гласа, као што смо били сведоци много пута на нашим изборима, да је увек питање да ли ће уопште бити довољан број гласача да избори успеју.

И то је један од елемената који заправо пасивизира то бирачко тело, јер сад кад ви видите њих поређане тако с тим истим именима и тим додацима, онда се заправо губи та свест о ипак разликама које постоје, па макар те разлике биле и минималне. Опет се враћам на ту ситуацију, странка настаје цепањем од оне старе, али они нису у пословном односу, они су у емотивном, породичном односу. Дакле, када се они поцепају то постаје слом света, тако да они сада из неке фазе коју смо претходно звали фаза љубави, наравно прелазе у фазу мржње. А та мржња наравно поново није нека конкуренција идеја, што би могло тој држави да помогне да крене напред, већ је она страст. И сада ми имамо једну ситуацију да се та врста емоција из тог најужег круга прелива на државу читаву и да се заправо с временом блокира апсолутно све. Зато што се тим њиховим односима сада боје сви државни односи. Они више не виде јавни интерес, они виде само себе против других, и зато они често користе и ратне термине. Они се виде на две стране фронта, они се виде као сваки у свом рову. Дакле, на тај начин се говори и у Скупштини, и онда и сада. И једини циљ постаје уништити оног другог.

Велики број странака је и настао у кафанама. То је врло важно, да се разуме дух тог места и да се разуме да су две главне кафане где седе главешине странака биле хотел Москва, који је сазидан 1906. године, и ту су седели радикали, и хотел Касина прекопута, где су седели, од њих наравно отцепљени, самостални радикали, њихови највећи противници. Дакле, већ у тој географској подели види се да њихов циљ није да они смире ту политичку арену, већ напротив, да је непрестано разјарују, јер већ из географије се види да су се они поставили са две стране корзоа и да то њима служи заправо за подгревање тих страсти и ни за шта друго. Дакле, можемо да замислимо ту ситуацију у којој сад они ту седе и пишу новине које с временом постају само напади на оног другог. Дакле, ви више не видите чак ни национално питање, ви више не видите поготово ниједно друштвено питање, ви видите само оног другог. И у тим новинама заиста може да се прати како нараста та страст и како то што данас зовемо говор мржње расте из дана у дан. Али зато сам и говорила о овој географији, зато што мора да се разуме да они седе једни преко пута других и гледају се. И једни и други пишу у истом тренутку уводнике. И ево, ја бих прочитала само два цитата да се просто види како је тај разговор изгледао, да би се разумело када данас дође до клетви у скупштини или до разних ствари које можемо свакодневно да видимо. Просто да видимо да је то суштина те политичке културе, дакле, да је та врста сукоба оно што је њено одредиште, јер онда они не морају да се баве ниједним озбиљним питањем, онда се они баве једни другима.

Ово су неки цитати из 1905. године, дакле, врло брзо пошто су се годину дана раније самосталци отцепили. И сукоб се дешава пре свега у уводницима тих новина, те уводнике пишу први људи тих странака. То заиста пише Стојан Протић за радикале, то заиста пише Јован Скерлић или Милан Грол или Љуба Давидовић за самосталце, дакле, Самоуправа која припада радикалима пише рецимо овако, пошто је између њих и самосталаца постојала и генерацијска разлика, и самосталци су били једно 30 година млађи од ових. Они кажу овако: “Многи међу самосталцима не знају шта је породица, јер немају ни жене, ни деце, ни кучета, ни мачета, па не знају ни шта је част, ни шта је образ”. О чему се ради? Дакле, први део је да каже да су они сувише млади, јер се одувек подразумевало да ако немате 230 година ви и не можете ничим озбиљним да се бавите. Дакле, та врста одложеног сазревања је такође један од проблема патријархалног друштва. Други проблем је да овде се каже – немају ни жене, ни деце. Рецимо, ја се тога врло добро сећам, пред прву предизборну ћутњу у 5 минута до поноћи 1990. године изашла је Мила Штула, тадашња главна новинарка Првог програма телевизије и рекла да никако не треба гласати за Вука Драшковића јер он нема децу. То значи да се он није увежбао у породици као патер фамилиас, јер председник је тата, и ако он то није вежбао он нема квалификације.

То се наравно обнављало и у случају Војислава Коштунице. И сад, други део те реченице иде – дакле, нема ни жене, ни деце, океј, али каже – нема ни кучета, ни мачета. И сад се ту одмах сетим избора 2000. Године: како је изгледало да јача та опозиција, тако је у новинама растао број мачака Војислава Коштунице. И тај број је кренуо с неког релативно пристојног броја, да би до пред саме изборе нарастао на 13 мачака. Потпуно је јасно да је човек, а да не кажем мушкарац који има 13 мачака више него сумњив као мушкарац, а самим тим је потпуно неподобан да буде председник. Дакле, то је била кампања Слободана Милошевића и то припада тој политичкој култури. Међутим, када се десио 5. октобар, врло брзо, ја сам сад заборавила тачан датум, оно фантомско тело, Председништво ДОС-а, изашло је са саопштењем, а саопштење је било у антерфилеу у новинама издвојено као нарочито важно. У саопштењу је речено: Војислав Коштуница нема 13 мачака. Војислав Коштуница, даље у тексту, има две мачке, што је нормално, и додаје се – једног пса. Потреба да се на тај начин одговори већ показује да су они у истој причи када су симболи, када је дискурс у питању, а пас је наравно ту да би се он доказао и као мушкарац, али и као владар, јер, наравно, пас уз све остале круне и престоле чини део тих владарских инсигнија. Према томе, они се крећу у тој истој врсти симболике и због тога је за мене рецимо ова реченица из 1905. једна врста дијагнозе.

Дакле, они то напишу једног дана 1905. и сад опет враћамо у оне кафане. Ово друштво које седи у Касини, који су самосталци, то сад читају, нервирају се, косе чупају, сад можемо да замислимо како то изгледа. Пошто они ту више мање седе цео дан, онда се ту нешто попије итд, и онда та страст нараста до вечерњих сати када се пишу новине за сутрадан. И онда сам ја нашла сутрадан у самосталском листу Одјек овакав уводник, они сад одговарају на ово кучета, мачета, и кажу овако: “Ући у друштво радикала значи прекорачити праг једне влажне, мрачне и загушљиве пећине у којој господаре отровни гасови и по којој гамиже безброј одвратних, љигавих животињица”. Дакле, ово је 1905, овај речник је већ у игри, он обележава ту политику, али он није њен нуспродукт, он је њена суштина.

Оно што је важно такође да се разуме, то је да је и онда и сада странка углавном изједначавана са читавим народом, дакле, странка = народ. То је поново један суштински антиплурални став и врло често ми можемо данас да чујемо, а поготово смо то могли да чујемо док су странке током деведесетих настајале, да су странке нешто што цепа народ, странке су нешто врло болесно, странке су те које деле народ итд. Међутим, узроке томе треба видети у томе како они сами себе разумеју. И када се анализира то како странке саме о себи говоре и онда и сада, онда се види да оне не виде себе као обичну политичку појаву. Нису они само једна од политичких институција која треба да доведе до тог несрећног јавног добра, него они увек користе врло велике речи. Ја ћу сада цитирати речи из 19. века, али можемо их наћи и данас наравно. Они за себе говоре да су они “израз душе народа”, они кажу да су они “оличење народног бића”, да су они “народно вјерују”. То је кључна идеја да странка управо одсликава цео тај народ. Наравно, ту је већ суштина антидемократска, већ у тој изјави, због тога што они тај народ, дакле, виде као једну органску целину у којој нема никакве разлике, у коме не сме бити различитих мишљења. И ту смо онда већ врло близу врло проблематичних идеја, какве су у Немачкој идеја фолксгајста итд. Дакле, ту смо већ на сасвим сигурним темељима сваке тоталитарне идеологије.

Ако је тако, онда је јасно да је друга странка која настаје странка која цепа тај народ. Онда такође постаје разумљиво у том кључу зашто је издајник овде природна осуда. Тада се говорило да је неко аустријски измећар или да добија туђински новац, дакле, поново је била та иста идеја о издајницима и страним плаћеницима. Али хоћу да кажем, то није само увреда и то није само ствар да вас дисквалификују, то произлази из суштине, они заиста вас виде као издајника. Они стварно мисле да представљају народ, а ако ви мислите другачије, ту мора да је нешто сумњиво. Ако сте део тог народа, (а то прво истраже да немате неку кап неке друге крви), ако сте део тог народа, а мислите друкчије, па то мора бити да је за паре.
Даље, ако сте ви та друга странка, ако ви мислите друкчије, онда је из овог разумевања потпуно јасно прво, да сте ви нелегитимни, а самим тим ви врло лако постајете и нелегални. И од тренутка кад сте ви нелегитимни, односно нелегални, према вама је, као што су и тада говорили, дозвољено употребити сва средства. И то је један од извора политичких злочина у нашој историји, јер заиста, ако погледамо, овде су на власти умрли само кнез Милош и Јосип Броз Тито, сви други владари били су, до Војислава Коштунице додуше, или насилно отерани или убијени на власти.

Према томе, то такође није ствар неког ексцеса, него је то ствар тог дубинског разумевања. Од тренутка кад почињете да делујете друкчије, говорите друкчије, ви постајете нелегални и самим тим ваше убиство постаје оправдано. То је у крајњој линији оно што је од речи до речи урађено са Зораном Ђинђићем, дакле буквално. Он је постао прво нелегитиман, касније и нелегалан и онда је његово убиство дошло као сасвим природна последица. Већина је та која одражава расположење народа или још прецизније, већина је та која се изједначава са народом. Мањина је ту оно што је ван система тог мишљења и самим тим ми добијамо једну вечито револуционарну мањину, јер она не може да промени државу на други начин него револуцијом. И ту има јако велики број цитата, ја врло често користим нешто што је Стојан Протић, дакле, идеолог Народне радикалне странке, стално говорио, а то је – већина има право и да крши закон зато што је већина.

То је оно што је опозиција тада у Србији звала тиранија већина, то је једно патолошко разумевање тог принципа већине, који у ствари ту мањину оставља без икаквих права. Зато нема места за верске мањине, зато нема места за сексуалне мањине, зато нема места за било кога ко је на било који начин слабији, управо зато што се он не сматра делом система, јер, као што каже Батаковић, он не одражава реално расположење народа. И то је та граница, то је то где стаје заправо питање сваке слободе.

Наравно, саборност је нешто што је потпуно неприродно, јер сасвим је сигурно да људи, па чак и у најгорим тоталитарним режимима, никако не мисле на исти начин. И зато је њу потребно непрестано одржавати и јако је много примера из рецимо времена о коме ми говоримо, а свесни смо свих примера из данашњег живота, који показују да се непрестано одржава та једна тензија спољне опасности, да се стално одржава тензија о националној угрожености да би се обезбеђивала та саборност и да би се суштински спречила свака слобода која је можда дозвољена неким законом. Дакле, може бити дозвољена слобода штампе или слобода мисли, али она се посредно гуши зато што вам се непрестано говори да је домовина у опасности. Наравно да је било у нашој прошлости много случајева када она јесте била у опасности и наравно да је та спољнополитичка историја заиста била веома оптерећена, али ја имам јако много примера који показују како се то правило у тренуцима када није било никакве опасности.

Ево, рецимо, имам један цитат баш опет из 1905. године, тад се баш не дешава ништа. И сад, Србија има тај Закон о слободи штампе, али ево шта каже Самоуправа, новине које су припадале владајућој Радикалној странци. Каже – Србији више него икада треба једнодушности. Ето, то је та саборност, да би се, каже, могла наћи на висини озбиљних догађаја који су на помолу. А онда каже – независни, па стави под знаке навода, а независни српски листови труде се да је омету на њеном путу. И сад, ја сам нашла у Радничким новинама које су припадале Српској социјалдемократској партији, да они цитирају Јову Јовановића Змаја и његову песму На пролеће, где каже да је главна државна политика претити шта ће се десити на пролеће, на пролеће ће нешто страшно да се деси. И немојте сада да чачкате, сачекајте пролеће. То је то вечито одлагање те демократије. И онда се поставља питање која је то врста уопште система, како ми можемо да дефинишемо то у чему ми живимо, а то нам је прилично потребно, та дефиниција да бисмо знали како да се боримо.

И ево, ја бих онда употребила једну дијагнозу коју су навеле опозиционе новине 1907. године, то је један текст који је изашао у напредњачком листу Правда, који се звао Стамбуловштина. Стамбулов је био тадашњи бугарски премијер, тако да су они као тобоже писали о Бугарској, па је то као бугарски један случај о коме они говоре. И они су овако поставили дијагнозу, рекли су, та Стамбуловштина, то је систем у коме грађани формално имају сва права, али не смеју ниједно употребљавати. То је, како каже даље, један нарочит хибридан режим какав је могућ само у балканским земљама. Формално је тај режим врло слободоуман, стварно он је негација сваке слободе.

Дубравка Стојановић: Радио емисија Пешчаника

Advertisements

2 mišljenja na „Вишестраначје у Србији за шестогодишњаке

  1. „један од темеља америчке демократије јесте управо тај избор за кандидата који се дешава у оквиру сваке странке и тај избор је малтене био жучнији између Хилари Клинтон и Барака Обаме, него што је после био на председничким изборима. Али то је суштина тог система, дакле, кроз ту институцију различитих кандидата, кроз њихово надметање се каналишу различита виђења у странци, за која се за почетак сматра да су нормална, природна и пожељна.“

    Sviđa mi se

  2. „Велики број странака је и настао у кафанама. То је врло важно,“ kao i uvek analze ove velikanke se pretvore u trućanje, pa zatim samoomalovažavanje jer nikad nema „komparativnih analiza“ sa drugim državama.. npr. – gde su nastale partije u Nemačkoj? ili koliko je prvobitna britanska liberalna stranka bila povezana sa unutrašnjošću …
    naravno, nije ni tačno da stranke 19. veka nisu imale programe i ideologije – naprotiv, ako pratimmo delovanje videćemo veliku ideološku doslednost koja puno toga objašnjava

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s