Драгослав Павков: До неке од следећих парада победе (2)

не могу сви да буду у праву;  ако „четници“ говоре истину – „партизани“ лажу…

џаба му звучне титуле; таквом стратегу, министру и команданту сваки данашњи кадет Војне академије с пуним правом може да се попиша  у чин, каријеру  и  сва одликовања, укључујући и оно Труманово, за спасавање пилота које су Немци рушили након бомбардовања србијанских градова.

Срби генерално имају проблем са одговорношћу, тако су врло склони да од одговорности аболирају људе на највишим функцијама, док су невероватно сурови према „ситним рибама“

Београђани изашли да отерају партизане и врате Немце, ал'ове бранили Руси (мајку им јебем)

Београђани 20. октобра ’44. изашли да отерају партизане и врате Немце, ал’ ове одбранили Руси (мајку им јебем)

Ревизионисти историје Другог светског и грађанског рата у Краљевини Југославији већ десетинама година у медијима и на интернету воде давно изгубљене битке… Успеха нема, јер ма колико се упињали – није могуће доказати да је црно заправо бело, и обрнуто. Извесне резултате они додуше постижу на јавној сцени „српских земаља“, али не јер су открили и објавили не знам какве нове чињенице, већ јер Срби више од осталих много воле када се тешки задаци лако реше. У овом случају, то иде тако што се заступницима супротне стране лармом, дисквалификацијама, а врло често и отвореним претњама „запуше уста“, а онда се као mainstream намеће нова, прилагођена и „ондулирана“ историја. На шта су офуцани револуционари (не)очекивано лако пристали, што под озбиљну сумњу доводи њихову „револуционарну свест“, пензије и хонораре за досадашњи усрећитељски рад. Јер не могу сви да буду у праву;  ако „четници“ говоре истину – „партизани“ лажу… Ако „партизани“ лажу – зашто их нико не изводи пред тужиоца и суд?

Зашто се „четници“ задовољавају неким рехабилитацијама, уместо да инсистирају на истини? Зато јер је истина само једна, док се лаж може појављивати у безброј облика. Као што уосталом проповеда и наш Спаситељ, онај на кога се иначе позивамо само када Његове речи оправдавају наша (не)дела.
И зато, јер схватају да свако дело и недело имају историјски контекст у коме су се догодили. А нарочито јер знају да ће у свакој непристрасној и идеолошки неутралној дебати – испушити.

Јадно је и патетично партизанским командантима преконосирати како жртве „народних судова“ нису имале право жалбе, а  „црне тројке“ и поред много осуђујућих пресуда током и након рата третирати као мању девијацију у Равногорском покрету. Јер, то није била никаква девијација, то је био модел по коме би се „националне снаге“ требале понашати након победе савезника. „З“аплашити и „з“аклати. Ја нисам присуствовао ни једном колегијуму Драже Михаиловића и стога не могу да тврдим да је баш ОВО било на памети њему и његовим сарадницима… Оно што са пуном одговорношћу тврдим јесте да је у јавности, српској и савезничкој, (о „не“ и антисрпској да не говоримо) ТО виђено и схваћено управо онако како је на први поглед изгледало: Као најава да ће се након Рата, Краљевином управљати уз помоћ терора над неистомишљеницима, а да ће тужиоци, судије и извршиоци казне бити они због којих је Краљевина тако јадно и срамно пропала у „априлском рату“. Не тврдим да је Дражи и његовом штабу БАШ ТО била намера, али заинтересовани су стекли УТИСАК да јесте. А догађајима на овим просторима често више управљају утисци него чињенице. Па је тако на пример, утисак да је Вук Бранковић на Косову пољу издао „цара“ Лазара већ шестсто година „чињеница“, мада историјска наука тврди супротно. Овде није битно шта јесте истина, већ шта се „народу“ свиђа. А као што рекох – народу се свиђају лака решења. Зато су тако „црне тројке“ тако лако клале оне које је Дража ставио под „слово З“, и зато су „народни судови“ тако лако кулаке, противнике прогреса и непријатеље револуције слали „у штаб“. Међутим, наши савезници ни тада а богами ни сада не размишљају на тај начин.

Током целог трајања рата у Врховном штабу НОВ и ПОЈ као и у штабу генерала Михаиловића боравиле су војне мисије савезника. Њихов задатак био је да утврде и о томе известе своје владе ко се у Југославији бори против Немаца и њихових савезника, а ко своје савезнике покушава да намагарчи. Извештаји тих мисија одлучујуће су утицали на припрему одлука из Техерана и Јалте. Понашање избегличке владе у Лондону (они који су побегли из сопствене земље, оставили војску у расулу и народ препустили освети љутих и увређених Немаца –  нудили су се Черчилу да управљају британским колонијама у Африци пошто су Енглези презаузети ратом против Немаца и Јапанаца, па то не могу да раде на „прави“ начин) само је додатно наводило воду на Титов млин.

Овде је вероватно место да се објасни како је свет у то време функционисао… Наиме, једна ствар су декларације и изјаве за медије, а сасвим друга су позиционирање великих сила и њихових интереса у свету. Рузвелт као председник САД је пуне две године гледао како Немци разарају Лондон и друге британске градове, све док његов „најближи и најважнији савезник“ Черчил није легао на руду и испунио оно што су САД од Велике Британије захтевале.  Уз аргументе Черчила типа „… али то империје не раде…“ и противаргумент Рузвелта „…али републике баш ТО раде…“ (односи се на статус Индије након рата).
Можете ли замислити када се у причу о подели интересних сфера укључи и ригидни комуниста и професионални револуционар Стаљин – човек који је у смрт послао сопственог сина јер „… не мења се (немачки) генерал за (совјетског) поручника“? А баш то се десило на конференцији у Техерану; вођени аксиомом да за власника амбара није важно које боје је мачка, већ је важно да ли лови мишеве или не, лидери либералног, западног света за пуноправног савезника прихватили су комунисту који је показао и доказао да врло успешно „лови мишеве“, не осврћући се ни на њихове ни на сопствене жртве. Прагматични либерали одлучили су да се са Стаљином и идеологијом која га покреће обрачунају касдније, након што заједнички униште ЗАЈЕДНИЧКОГ И ТРЕНУТНО ОПАСНИЈЕГ НЕПРИЈАТЕЉА – господина Хитлера и његов „Рајх“. А то су и учинили педесет година након Техерана.

Какогод, ово су ствари које је „ђенералштабни пуковник“  Михаиловић морао ако не да зна, а оно да предвиди. Иначе џаба му звучне титуле; таквом стратегу, министру и команданту сваки данашњи кадет Војне академије с пуним правом може да се попиша  у чин, каријеру  и  сва одликовања, укључујући и оно Труманово, за спасавање пилота које су Немци рушили након бомбардовања србијанских градова. Аустроугарски унтерфелдвебл Броз Јозеф га је препишао још ’43. године и то без нарочитог труда, будући да сада већ „армијски ђенерал“ обезнањен црногорском шљивовицом више није ни „гледо ди тера“ већ је на скупу у Колашину, пред шефом британске војне мисије, пуковником војне обавештајне службе Бејлијем рекао:

„Све док Италијани буду наш једини прави извор помоћи и опште подршке, савезници неће уопште моћи утицати на мене да изменим свој став према њима. Моји непријатељи су партизани, усташе, муслимани и Хрвати. Када се с њима будем обрачунао, онда ћу кренути против Италијана и Немаца.“

Запањен оваквим Михаиловићевим изјавама, председник британске владе Винстон Черчил упутио је 28. марта 1943. оштру ноту југословенској влади, која је уручена лично њеном председнику Слободану Јовановићу. У њој је, поред осталог стајало:

„Извештаји које је влада Његовог величанства добила од официра за везу с генералом Михаиловићем, и из других извора, не остављају сумњу да тамо још влада потпуно непостојање јединства међу разним елементима отпора, да се између снага генерала Михаиловића и четника, с једне с тране, и других јединица отпора, с друге стране, води стварно грађански рат и да се у тој борби и сам генерал Михаиловић повезао, директно или индиректно, с италијанском окупационом војском. Ови извештаји, међу којима има и таквих којима влада Његовог величанства није била склона да верује, били су потврђени од генерала Михаиловића у говору који је одржао на месном скупу 28. Фебруара 1943.  (у Колашину – прим.  Дрп), а о коме је известио тамо присутни пуковник Бејли.

Ви сте свесни да је политика владе Његовог величанства увек била: пружити генералу Михаиловићу пуну помоћ у његовој борби против Осовине, слати му сву могућу материјалну помоћ. Кроз две године она је спроводила ту политику до граница својих могућности и због тога је утолико више пренеражена кад види реакцију Михаиловића. Сматрам да речи изговорене у узбуђењу можда не представљају трезвено размишљање и да је генерал Михаиловић привремено огорчен због мале количине помоћи коју му је влада Његовог величанства у последње време могла слати — нажалост, из разлога који су изван њене контроле. Ви ћете схватити да влада Његовог величанства не може прећи преко овог напада нити прихватити, без објашњења и претходног претреса, политику која је у целости супротна њеној. Она (британска влада – прим. Дрп) не би никад могла оправдати пред британском јавношћу или својим савезницима своју даљу помоћ покрету чији вођа не оклева јавно изјавити да су његови непријатељи његови савезници — да ли привремено или трајно, то није важно — и да његови непријатељи нису Немци и Италијани, упадачи у његову земљу, него његови суграђани Југословени, а на првом месту међу њима људи који се у овом часу боре и дају своје животе да ослободе своју земљу од јарма странаца.

Ви ћете, сигуран сам, схватити да ће, уколико генерал Михаиловић није спреман изменити своју политику према италијанском непријатељу и према својим југословенским суграђанима, за владу Његовог величанства заиста бити потребно да ревидира своју садашњу политику подупирања генерала Михаиловића…“

Дакле, да резимирамо:
1) Својим одбијањем да се преда снагама немачког Вермахта у складу са одредбама споразума о капитулацији , пуковник Михаиловић је одабрао наставак борбе против окупатора и његових домаћих сарадника.

2) Ту његову одлуку поздравили су и подржали савезници и преко избегличке владе обећали му помоћ.

3) Након одлука од 4. Јула 1941. године,  борбу против окупатора најавили су и југословенски комунисти по командом генералног секретара ЦК КПЈ Јосипа Броза. Намера је у пракси потврђена „првом устаничком пушком“ (заправо пиштољем) у Белој Цркви и убиством службеника окупаторске власти – бившег југословенског џандара Лончара.

4) Примивши ту  чињеницу к знању, савезници (читај: Енглези) ултимативно захтевају уједињење свих покрета отпора и њихово стављање под команду сада већ генерала Михаиловића.

5) Како су идеолошке разлике биле непремостиве, Броз (професионални револуционар који је уочио своју шансу) – под изговором да четници избегавају сукобе са окупатором одбија да своје снаге потчини „буржоаском слузи“ Михаиловићу, док
краљев „ђенерал“ Михаиловић очување Српства, етничко чишћење „српских земаља“ и борбу против „бољшевизма“ претпоставља борби против САВЕЗНИЧКИХ НЕПРИЈАТЕЉА, пуштајући „велике“ да се туку док он врти ражњеве и процењује да ли је боља ваљевска или чачанска шљивовица.

6) Након отворене неверице у извештаје капетана Хадсона (официра за везу са командом ЈВуО), британска влада у Дражин штаб шаље неколико виших официра који потврђују да корпуси и бригаде ЈВуО  постоје само на папиру, док се на терену одвија отворена колаборација и магарчење савезника. Као пример, британцима је послужила пресретнута депеша нацистичког функционера у којој се тврди:
„Један четнички вођа управо је примио вест да је добио одликовање за храброст од краља и то због заслуга у борби против окупатора. Када је примио ту вест, баш је боравио као гост код италијанског команданта са којим је у то време сарађивао у борби против црвених партизана. Четници су међутим, били пријатељи са Савезницима, а формално су били под командом краља Петра Другог.
Када је италијански командант дознао да је четнички војвода примио високо признање од краља, није пропустио да му честита, а шљивовица, која је увек присутна на југословенском тлу, побринула се за добро и свечано расположење. (Херман Нojbaхер)“

7) Будући да су све маске коначно пале крајем ’43. године, након пада Италије и Другог заседања АВНОЈа – Дража Михаиловић мање или више отворено прелази на „страну Вилотића“ мислећи да ће му Немци ценити барем ноторни антикомунизам, ако већ нису у стању да схвате величину његовог војничког генија.

8) У свом наступу пред британским Парламентом 17 фебруара 1944.  Винстон Черчил чита свој панагирик партизанима:
„Веома вешто вођени, организовани на принципу гериле, партизани су у исти мах неухватљиви и смртно опасни. Они се налазе час ту, час тамо, они су свуда и на сваком месту. Немци су против њих организовали офанзиве великих размера, па ипак су партизани сваки пут, чак и када су бивали опкољени, измицали наносећи много мука и жртава непријатељу. Партизански покрет је убрзо бројно претекао снаге генерала Михаиловића. Не само Хрвати и Слованци, већ се и велики број Срба придружио маршалу Титу, тако да он у овом тренутку има преко четврт милиона људи за собом и велике количине оружја заплењеног од непријатеља или Италијана; ови људи су организовани у знатан број дивизија и корпуса….“
Разлог за  дефинитивно напуштање  покрета Драже Михаиловића Черчил је додатно банализовао и изјавом:

„Он (Михаиловић – прим.  Дрп) је избегавао борбу са непријатељем, чак штавише –  неки његови потчињени су са поробљивачима сопствене земље склапали споразуме о заједничкој борби против Тита…“

9) Уследило је повлачење савезничких војних мисија из четничких команди које је потрајало следећих пет месеци, зачињено узимањем талаца и сличним британској Империји неразумљивим активностима, истовремено – Титини партизани су добили огромне количине оружја, муниције и опреме из савезничких резерви као и из заплењених италијанских складишта. И коначно –

10) Стаљинов СССР након савезничког напуштања Михаиловића, могао је да се посвети отвореном подржавању Тита, марксизма и револуције.

Дакле, све је јасно… Они који управљају ратом одлучују о томе кога ће подржати а кога укопати. Ван памети је веровати да је британски витез сер Винстон Черчил и у најмрачнијим коморама пијане подсвести икада планирао да у сукобу ројалиста и комуниста – подржи комунисте. Али, Черчил је био премијер нације којој је након уласка у рат против Хитлера обећао победу али уз неминовну „крв, зној и сузе“. Имбецил је свако ко очекује да ће национални лидер који овако нешто јавно обећа СВОМ народу, „бреновати“ неког балканског паметњаковића, који „само жели да сачува свој народ“ и титрати му јајца. Али то је већ ствар менталитета и није велика грешка што „ђенералштабни пуковник“ Михаиловић резон сер Винстона није могао да схвати. Грешка је што поменути ошамућен митологијом и шљивовицом није хтео да верује сопственим очима, па је изгубио и државу, и краља и народ и часно место у  историји за које се претплатио одбијањем да оде у заробљеништво.

У септембру 1944. године краљ Петар Други је упутио позив свим јединицам под командом Михаиловића да се препотчине Титу и његовим командантима. На тај начин, он је јасно и гласно рекао који је његов став о Југославији и борби њених народа против окупатора. Уопште није битно како је до тог позива дошло, ко је кога натерао, уценио или му запретио – краљ није било ко, већ суверен државе и икона у коју се поданици куну. Дужност Драже Михаиловића била је да уради исто што је урадио генерал Калафатовић у Сарајеву априла 1941. – да спаси што се спаси може. Његова судбина и живот уопште нису битни, јер он није био коњеводац већ армијски ђенерал, министар војни и вођа покрета отпора коме су многи људи без основа поклонили поверење; неки му верују још увек. Срби генерално имају проблем са одговорношћу, тако су врло склони да од одговорности аболирају људе на највишим функцијама, док су невероватно сурови према „ситним рибама“. Па на пример, „најодговорније личности у држави“ ‘ладно ослобађају одговорности јер ови „нису знали и не могу све да знају“, док своје усране гаће и прљаву савест често и врло ради истресају на људима на дну ланца исхране… Тако да је за просечног срБског националисту Милошевић (или Михаиловић) невин к’о Девица Марија, док су за све криви господин Легија и неки Љуба Патак. Није него.

Као што су неспорни злочини четника током Другог светског и грађанског рата, исто тако су неспорни и злочини партизана. Мртви се не могу вратити, а догађаји се морају ставити у одређени друштвено – политички и историјски контекст. Данас, након седамдесет година осуђивати комунисте што су се према политичким противницима понашали у длаку исто како су се ови понашали према њима – у најмању руку је безобразно. Пре него што се иза паса потегну каме и чакије треба разговарати све док се и најмањи детаљ не учини неспорним. Било би лепо када бисмо барем о овоме могли да постигнемо споразум. Нажалост, због људи који митологију претпостављају истини, чак и то је немогуће. Овде није спорно да је Дража мрзео Немце и да је покушавао да се бори за слободу. Споран је начин на који је то радио, а халабука коју његови фанови стварају не би ли га додатно аргументовали је нарочито опасна по ментално здравље нације.
Такође није спорно ни то што је Дража одлучио да „чува Србе“ уместо да напада непријатеља; биолошки опстанак народа је приоритет – ко јебе Енглезе и њихове разлоге за рат?! Међутим,  са његовим сарадницима и њиховим истомишљеницима се не може разговарати јер њима није до рехабилитације и амнестије за сарадњу са окупатором – они хоће да победе. Е, једино то не може, и једино то је неспорно у целој причи: Хитлер је изгубио а његови савезници су се (како ко) углавном извукли. Победили су они који су убили највише Немаца и уништили највише њихове ратне машинерије. Да ли су „ђенерал Дража“ и његова весела дружина били на страни првих или других – нека одговоре сами себи. Они које истина занима – истину већ знају, без обзира на то коме она тренутно одговара и без обира на одлуке судова који се гле чуда – држе (баш) оне Титине „не треба се држат’ закона к’о пијан плота…“

(Крај)

Advertisements

7 mišljenja na „Драгослав Павков: До неке од следећих парада победе (2)

  1. Povratni ping: Драгослав Павков: Не можете победити, четници, рат је готов, а Дража је изгубио | Српски културни клуб

  2. прави дрповски текст…

    гледе сарадње са Италијанима има још много тога што измиче здравом разуму.
    а) подигну заједно са партизанима масовни устанак против најмекше окупацијске власти која ти и краљицу и државност у већој мери него Немци НДХ признаје..
    б) истовремено северније дуж исте обале сарађују одпочетка у тада најјугословенскијем крају земље, који је алергичан на италијане јер су се још до пре неку годину ломили дал су југословени или италијани (веома је танка граница да се установи којим језиком говоре далматинци – словенским са латинксим речима или италијанкским са словеснком граматиком, слично је и са Бокељима који су до 1918. ишли у италијанске основне школе) … и одмах изазове анимозитет код најлојалнијег становништва које моментално масовно пређе у партизане (Сплит, Шибеник…)

    укратко, Дража је све само не пример за углед

    Sviđa mi se

    • током рата буду „антикомунистичка милиција“ чији је превасходни задатак да друкају далматинце – омладинце присталице партизана – па их заједно стрељају, чиме дефинитивноо откидају Далмацију од „срБства“ за сва времена изгледа

      Sviđa mi se

  3. Невероватно добра и корисна анализа. Аутор је, бар се мени чини тако, изузетно објективно описао ситуацију и проблеме који су се постављали пред ондашње учеснике. Камо среће, да ове текстове, господина Павкова, има ко да чита. И да покуша, без емоција, да прати и разуме.

    Sviđa mi se

  4. Povratni ping: Драгослав Павков: Не можете победити, четници, рат је готов, а Дража је изгубио | Nova Srpska dijaspora

    • „želimo da se bar održi suđenje i da javnost čuje istinu i stekne pravu sliku o njemu – objašnjava Aleksandar Nedić.

      A u tu pravu sliku, po njemu, spadaju sledeće činjenice: da Nedić nije osnovao Banjički logor i da je taj logor bio podenjen na dva dela, gde su nad prvim, u kom su bili džeparoši, lopovi i prostitutke, nadležnost imali Nedićeva vlada i specijalna policija, a nad drugim, gde su bili politički zatvorenici, komunisti, pripadnici JVuO i Jevreji – Nemci; da nije odgovoran za logor na Starom sajmištu, koji je bio u okviru NDH; da je „jevrejsko pitanje“ rešavao Gestapo i SS, a ne Nedićeva vlada; da iz Srbije nijedan građanin nije bio regrutovan za Istočni front; da je spasao 350.000 izbeglica iz NDH i 250.000 Slovenaca; da je spasavao skojevce iz banjičkog logora, među kojima i Purišu Đorđevića i prebacivao ih u centar za prevaspitavanje srpske omladine u Smederevskoj Palanci; da je spasao Dražine oficire i podoficire, a oficirima Jevrejima iz vojnih logora davao srpska dokumenta.“

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s