БрМово писмо ДрТу – (ЈеБоТе икс на енти део)


Родно место Титове величине није други светски рат, него „мегало охи“ 1948
.

тајна његове величине није у њему лично, већ у начелима и утемељењима које је прагматички препознао и којима се приклонио.

Дилема данашњег нормалог Србина, читај припадника „нашег“ дела нашег народа, иста је она коју су имали чланови Хрватске странке права 1918. Име или суштина?

А на крају дуге – ћуп

неоТито

 
ДрТова величина је што он није социјалиста, његова намера није да буди личне и групне користи и примитивне инстикте, већ да их критички разматра. Али врло емотовно, па га емоције понесу.Још једном[i] се показало да неслагања између мене и ДрТа нису личне природе. Једноставно:„Либерали се ослањају на стриктну логику, а не на људске емоције. Са друге стране, социјализам се искључиво ослања на емоције. Социјализам избегава критичка разматрања тако што код људи изазива осећај за лични интерес и што покушава да код људи угуши глас разума побуђујући у њима примитивне инстинкте.”[ii]

Сасвим га разумем. Гледе предметне проблематике, мени, као либералу и националисти,  јако би годило да су „Ћ“етници били оно што историјски нису били, а што се снива бабама које их заступају „из личне користи, побуђујући емоције, углавном негативне, и примитивне инстикте“.  Али ЈБГ (и ЈБТ) нису ТО били!

                Стриктно логички а и феноменолошки посматрано – Ћетнике, дакле, заступају социјалисти. Што је, посматрајући „партијски“ састав Сабора у селу Ба, све саме предратне маргиналне земљорадничке и социјалистичке странке – савршено доследно. Као што је доследно спроведен  и етноцентрични принцип у федералном устројству будуће државе који су замислили. А „српски речено“ планирали су тисућу пута веће срање од одлука АВНОЈ-а. Ни „Ј“ од „југословеншчине“, ни Л од легализма и либерализма краљевине коју су као заступали.

Етноцентризам као главни принцип федерализма интернационалне светске државе је карактеристика свих концепата припадника разних Стаљинових интернационала, од Радићевих (и Пашићевих) задругара Сељачке интернационале до Титових комуниста.  Отелотворен у Совјетском Савезу.

Ниједна од бројних међуратних паметних идеја федерализације краљевине није била етноцентричка, јер је тај концепт у темељној супротности са либералним. Углавном су били у распону од чисто административно прагматично ефикасних као што је био важећи одличан систем „речних“ бановина (које је Туђманова Хрватска прихватила у виду жупанија), до антиципација данашњих федерализама у свим развијеним западно европским државама у виду „историјских провинција“ као културолошки и традицијски јасно особених и прецизно географски одређених  (Тоскана, Пијемонте, Емилија… Баварска, Пруска…, Каталонија, Андалузија…) попут генијалног предлога Јосипа Смодлаке (Србија, Словенија, Хрватска, ДИНАРИЈА – Далмација, Босна, западна Србија и  Црна Гора..), који су сви полазили од концепта народног и националног јединства и „интерконфесионалности“.

Грађански рат који је текао паралелно са антифашистичком борбом сами четници су формулисали као рат националиста против интернационалиста. У истом   идеолошком кључу посматрали су га и окупатори, па је Вермахт своје операције против четника назвао „Операција масон“.  Четници су, најпре у пракси (најпре „конфесионалним“  клањима муслимана, затим „идеолошким“ – клањима чак и православне деце у Вранићу), а затим и доктринарно – поменутим одлукама са сабора у селу Ба, напустили национализам.

А БРМарфијев закон је да национализам увек побеђује интернационализам.  Па је Титина победа у грађанском рату готово закономерна. Ал откуд Тита националиста?

Родно место Титове величине није други светски рат, него „мегало охи“ 1948. Преврат који је Информациони биро „отворено комунистички“ и јасно дефинисао:

ИНФОРМАЦИОНИ БИРО је дошао до једнодушног закључка да су руководиоци КПЈ уместо путем једнинственог социјалистичког  фронта против империјализма, пошли путем издаје ствари међународне солидарности радног народа и путем преласка на позиције национализма. ИНФОРМБИРО не сумња да унутар КПЈ има здравих елемната верних интернационалистичким традицијама КПЈ, вернихјединственом социјалистичком фронту чији задатак је да присиле своје руководиоце да поштено признају своје погрешке, … да напусте национализам, да се врате интернационализму и да свим силама учвршћују јединствени социјалистички фронт[iii]

Овом се нема шта додати и одузети, сем легендарне изјаве Јова Капичића о Голоточанима „какви бре комунисти, то су издајници„. И Кочине изјаве Ајзенхауеру 1951. која је означила повратак Југословена у свет слободних нација: „boriće se svom snagom… zato što to nije ideološko pitanje već pitanje nezavisnosti zemlje i pitanje imperijalizma jedne zemlje koja jeste socijalistička ali je imperijalistička.“

Овим је Тито,  од вође фанатичне секташке скупине, постао национални лидер, вођа целог народа.

Али невоље са грборођеном АВНОЈевском Југославијом свих наших „народа“ (у множини) и народности, тек су почеле.

Југословенство Титове Југославије свако је тумачио и спроводио у сопственом идеолошком кључу:

А) Данашњи „Срби“ су готово фронтално устали против „југословенштине“.

И једни („Прва Србија“)– срБенде, необично успешно реализован (туђ) империјални пројекат јаловизације становништва у којем су управо глорификација лика и дела архигубитника попут Драже Михајловића, другоразредних интелектуалаца Ћосићевог, Михизовог и Капоровог круга и Цецине субкултуре, пресудно утицали.  Нико боље од њих самих није описао сопствену учинковитост: „Дању смо радили сваки свој посао а ноћи смо проводили свађајући се… вртели смо се у кругу својих очитих немоћи, али и врло одлучних нерпистајања…вечерима смо се гушали у констатовањима…“[iv]

Логично да су етноцентристи против свог идеолошког архинепријатеља, национализма.

И други („Друга Србија“), донекле на традицијама изворног југословенства за које су  српство и југословенство синоними, ал су напустили оба због упослења у интернационалним „структурама“. С којима су породично повезани још из времена рада у институцијама Титове Југославије блиско умреженим са спољном политиком САД. Сад раде за истог налогодавца без посредника. И ово је логично – гледе односа интернационалиста – глобалиста и суверениста.

Наш део нашег народа“ улетао је током 20. века у обе интеграције – и источно Балканске и западно Балканске, без „теоријске припреме“.  Начертаније је, да подсетим, написао извесни Франтишек Зак, Гарашанин је само у изворном тексту променио придев југословенски придевом српски. А до почетка 20. века нико није знао за њега.

Ко магаре у маглу – право са „Моравско Вардарског правца“ и излаза на море у Албанији  – у Југославију, не прочитавши да су се дуж јадранског мора наши људи на нашем језику западнобалканским интеграцјама бавили вековима у писаном и штампаном облику на које безуспешно указујем.  („Такве умове он је налазио већ у доба ренесансе, подсећајући на хуманисте Шижгорића, Влацића и Грбића, затим међу ствараоцима реформације и потоњих раздобља, наводећи Орбина, Кашића, Крижанића, Гундулића, па Витезовића, Грабовца, Качића-Миошића, Водника, Доситеја Обрадовића и друге.“[v])

Далеко умнијег и мудријег Старчевића, и то комада два (Марковић и Туцовић),  Србијанци не само да нису читали, него су их прогласили издајницима, погибијама на фронту у одбрани отаџбине  упркос. А Димитрија Давидовића сасвим заборавили, све ружећи Доситеја и Вука.  Ко Црногорци Шћепана Малог и конта Зановића, своје очеве нације.

А Балканске интеграције  су једини начин да наше патуљасте државице и нације постану субјект међународних односа уместо „монета за поткусуривање“. Са социјалистичком патологијом институционалног  неговања инстиката и страсти успешно смо избацили бебу здравог разума, културе и изворне ПРАВЕ традиције из лавора, а задржали прљаву воду мржње и самосажаљевања.

С друге стране, свака веза са Румунијом и Бугарском прекинута је већ сто година. Из прислиних а данас сасвим неразумних разлога. А са Албанијом из нешто разумљивијих. Србендама не пада на памет да обнове макар везе са браћом по влашкој линији, Румунима, једином нацијом која је увек била с нама на истој страни, а у другом Балканском рату нас је директно спасла пропасти.

Б) „Хрвати“ којима је Старчевић дао модерне и рационалне основе националног програма „у французком духу“, као етапу ка финализацији истог – стабилној националној држави  (ако је изводљиво) или државама (што се данас показује као реалистичније) и дефинитивном  разграничењу са првим суседним народом на истоку – Бугарима.  Распадом Југославије једноставно су заменили идентитетски придев. Вођени још једним генијалним Цинцарином, Крлежом,  – ЈАЗУ је постао ХАЗУ, са свим београдским авангардним уметницима и научницима које САНУ никад није примио у своје чланство. Садржај је остао исти. Као и у делима  Старчевића и његових Немањића и Чарнојевића.

Ову просту чињеницу „српске задрибанде“ (Кочина формулација), будући као убеђени социјалисти болесно заробљени инстиктима и емоцијама, никако ни да перципирају ни да схвате.

А „ствари“ теку убрзано –  цео Илирик је експресно прешао на хрватски језички стандард – ерго ХРВАТИ СУ. И Црногорци и Босанци, све више и Србијанци, јер у Србији српски зборе још само полуписмени, који због непознавања енглеском не могу да нађу ухлебљење у интернационалним институцијама и компанијама, а  изложени су само електронским масмедијима. Београд је дефинитивно прешао на енглески језик због посла и ухлебљења.

Сасвим супротно од ситуације за време краљевине, сувернистички и интеграционалистички гласови данас претежно долазе из Загреба и Ријеке.  Београд и Сплит су се скроз ућутали. Гра Ангелиновић се преврће у гробу.

Једина препрека да „Хрватска победи на свим фронтовима“ су усташе, олош које је Старчевић антиципирао у памфлету „Пасмина Славено сербска у Хрватској“.  Вечне слугерање и најамници страних империјалних интереса. Попут данашње карикатуралне председнице, НАТО дужноснице, Хрватице из свих могућих српских (псеудо)расистичких стереотипа.  Они су једина брана срБства против надирућег интеграционизма, будући да исто (срБство) доказано нема никакве интелектуалне ни тестотероне капацитете.

Дилема данашњег нормалог Србина, читај припадника „нашег“ дела нашег народа, иста је она коју су имали чланови Хрватске странке права 1918. Име или суштина?

Франо Супило и Грга Ангелиновић изабрали су (југословенску) интегралистичку и либералну суштину („Po svojoj dužnosti smatrao sam da treba prvi da počnem i ja se tim krvavim rukama ponosim“, kazao je dr. Grga Budislav Angjelinović nakon pokolja hrvatskih prosvjednika protiv uspostave Jugoslavije… Obitelj Angjelinović poznata je i značajna u političkom i javnom životu Hrvatske u prvoj polovici 20. stoljeća. Iz nje su potekli pravnik i publicist Berislav (glasoviti orjunaš i poznati policijski batinaš, op.a.), književnik Danko (djed hrvatske političarke Vesne Pusić)… Tijekom Drugog svjetskog rata Grga Angjelinović kao jugoslavenski orijentiran Hrvat, u makjavelističkom je duhu „priskako u pomoć pobjednicima“. Navodno bio je suradnik četničkog vojvode popa Đujića[2] i kanadskih četnika…  [vi] ). А Франковци (хрватско) име, које су убрзо оскрнавили за сва времена. Исто се упињу да постигну срБенде још од Слобина вакта Вуковара, Сарајева, Дубровника и Сребренице. 

Можемо ли једном приликом опредељивања, да се учимо на ТУЂИМ грешкама („њиховог дела нашег народа“) или баш све морамо на својим?

Ето тако заврших још један наставак о ЈБТу а да га скоро нисам ни поменуо. Јер тајна његове величине није у њему лично, већ у начелима и утемељењима које је прагматички препознао и којима се приклонио.

[i]Брм је у праву, Српска елита јесте пажљиво одгајани сој људи, са тачно одређеном наменом, чија је намена од почетка била, ово ја сад додајем, да од Србије направи оружје које ће се кориситити у међу империјалним конфликтима и које ће бити бачено на ђубре једном када свој задатак испуни...

рађање и остваривање Хрватске националне идеје нити могу нити хоћу да поредим са Српском. Просто зато јер је Хрватска национална идеја јасно дефинисана и спроведена док Српска никада није ни постојала, јер је замењена а-националном идејом.“https://prevrat.com/2015/05/19/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B1%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%BF%D0%B8%D1%98%D1%83/

[ii] Ludvig von Mises

[iii] https://www.youtube.com/watch?v=b1_CkorhEmU

[iv] Мића Поповић  о кружоки из Симине после ослобођења (Михиз, Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, Бата Михајловић, Павле Ивић….)из књиге „Одговор Миће Поповића“

[v] Софија Божић НИКO БАРТУЛОВИЋ У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА: ИДЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ

ЈЕДНОГ ХРВАТСКОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

[vi] http://hr.wikipedia.org/wiki/Grga_Budislav_Angjelinovi%C4%87

(БрАнали)

Advertisements

Jedno mišljenje na „БрМово писмо ДрТу – (ЈеБоТе икс на енти део)

  1. Hm,hmm..IV)..svi pomenuti,nadri intelektualci, su nocu imali „kruzoke“, ogrnuti „suskavcima“.“ iz Trce“…igrajuci preferans do zore,ispijajuci krisom, svercovani wiski..tako su „ziveli u buducnosti“,a ne u „omrazenom komunizmu“.. cekajuci Godoa, a docekli Tomovacu !

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s