Драгослав Павков: До неке од следећих парада победе

Да буде гушћа чорба (кад се већ рехабилитујемо)

Изгледа као да су се поводом рехабилитације Драже Михајловића страсти нешто стишале… Паметни Срби би  по старом срБском обичају све лепо гурнули под тепих (и конзервирали до следеће свађе), неки „мало мање паметни и државотворни“ – инсистирају на распетљавању поново отворених питања. Свако ће се препознати по делима својим…

Слушајући егзалтирано подврискивање Председниковог правничког гуруа за облигације и колаборације Оливера Антића, читајући ов(ул)ације родољубаца са срБских портала и посматрајући поновљено прекрајање српске историје, јасно је да намера подносилаца захтева за рехабилитацију и њених иницијатора и није била рехабилитовање једног човека који је како и сам рече на суђењу које га је одвело пред цеви Титиних убица – „много хтео, много започео (али се није снашао)“ – већ „ревизија на галаму“ и победа у парници ако се већ није имало „онога“  нити вештине победити на бојном пољу. Све основе на којима се покушава остварити накнадна победа су спорне, али су неке од њих не чак ни идеолошке – већ више идиотске конструкције.

  • Краљевина Југославија и њена војска у Априлском рату ’41. године су уништене због издаје Хрвата, потурица и осталих неСрба;
Краљевина Југославија је била држава која је лоше функционисала од самог оснивања, јер је (ус)постављена на лажи и превари. Сви народи који су је чинили осећали су се преварени и изманипулисани.
Овде нећу да улазим у распетљавање историјских чињеница и пресуђујем да ли (је)су били преварени и у коликој мери; сам осећај преварености био је довољан да ту земљу када је нападнута, пожеле да бране само ретки идеалисти (данас познати као залуђеници) и експоненти туђих интереса. А утисак да су уједињењем у државу јужних Словена намагарчени, имали су сви осим Словенаца који ако су и имали неку примедбу  – мудро су је прећуткивали и од прве (као уосталом и од друге) Југославије узимали што им се допада, а дајући јој само оно што им не треба.
Хрвати су се осећали изигранима јер су им Трумбић и Супило у новој држави обећали равноправност и суверенитет – све оно што су сањали већ хиљаду година, у свим државама чији су део били. Уместо тога – 2. 12. 1918. године осванули  су у (по њиховом утиску) проширеној Србији, под краљем Србином, у којој ће им љубав према новој држави и лојалност Круни – кундацима утеривати бркати џандари који смрде на лук и шљивовицу…
Срби су се осетили преваренима чим су видели да нова војска у пензију шаље оне који су победили цара и ћесара, а на њихова места доводи неке чудне ликове са чудним презименима и навикама… Да српски ратни војни инвалиди поново просе пред црквама – војници са шајкачом, официри са шапком… Међу Србима, највише примедби на нову државу имали су Црногорци и Македонци; први, јер су уједињењем остали без комплетног наслеђа чуваног вековима (независност, владар кога је народ бирао, имиџ „суперСрба“…) а ухваћени у медвеђи загрљај Карађорђевића бесповратно и безнадежно су подељени на „бјелаше“ и „зеленаше“ – поделом која се тек данас, на изразито антисрпској основи покушава превазићи од стране „добронамерног диктатора“ Ђукановића и његовог режима.
Македонци су насилне и корумпиране „по дифолту“ турске чиновнике, само заменили српским – који су уместо на робију „по казни“ слани у „ослобођене крајеве“ , ваљда да развијају „српство“ након пола миленијума његовог сатирања. Дакле, уместо да тамо, у Стару Србију и Македонију власт шаље најбоље и најобразованије националисте – она је (као и увек) поступила опортунистички па је тамо, на политички ровитом подручју збрињавала и од очију јавности крила криминалце и синекурце који су у државну службу примани „преко везе“. Ако се наведено узме као истина (а истина је, барем према документима и личном искуству које је аутор не тако давно стекао у Крајини), стварно је чудно због чега је Црногорце и Македонце слабо тангирала судбина краљевине и њене војске…
Потурице Краљевину Југославију никада и нису доживљавале као своју државу. Њихова држава је пропала након Балканских ратова и Младотурске револуције, а нова је направљена тек 1992. године. Значи,ни они нису имали никакав интерес да се сукобљавају са Немцима априла 1941…
Дакле, издајници Југославије нису преварени српски сељаци и пролетери, незадовољни Хрвати и остали антисрби (само будалу може издати непријатељ) – издајници су политичари који су ту државу водили и генерали који су били превише заузети грабежом привилегија, протекција и одликовања да би уопште приметили у каквом стању им се држава и оружане снаге налазе.

  • Комунисти су били највећи издајници и сарадници Немаца;

У вишестраначкој монархији  комунисти су били странка са пар хиљада чланова, мање или више симпатизера, организација под командом Комунистичке интернационале из Москве –  као антидржавна означена је Обзнаном а Законом о заштити државе, њени чланови су и обележени за одстрел. Овде би вероватно било место да се запитамо како то да се у парламентарној, демократској држави каквом се представљала Краљевина СХС, свака Влада а династија посебно – толико плашила једне сасвим минорне странке и утицаја за који се она борила у већинском, државотворним и јуначком народу. Било би, када би саговорници могли да апсолвирају чињеницу да је Краљевина била држава добра искључиво шпекулантима и олигархији оличеној у „народним првацима“ и „ослободиоцима – ујединитељима“… Само они су живели добро делећи земљу одузету од мађарских спахија у Панонији, шуме шиптарских и турских бегова по Космету и Расу, концесије за изградњу „маћедоније“, итд, док им је испред носа дефиловала општа беда сељаштва и пролетаријата, етничка хомогенизација хрватских племена, јачање усташлука и у етничке границе затварање Словенаца. О активностима Културбунда и Фолксдојчера да не говоримо – у њих „ослободиоци и ујединитељи“ нису смели ни гледати. Кога су дакле, комунисти издали у априлском рату: режим који је владао Краљевином, који их је направио одметницима,  или оне за чију наклоност и подршку су се борили под руководством султана Стаљина и његових везира?!
Рекао бих да су комунисти издали ове друге, али тек педесет година касније кад су се понели слично као „ослободиоци и ујединитељи“ након Хитлеровог напада.

  • ЈВуО је била једина легална и легитимна војна сила у окупираној Југославији.

До окупације, војска под командом армијског генерала Данила Калафатовића је била једина легална и легитимна војна сила Краљевине Југославије. Седамнаестог априла 1941 године у Сарајеву, по овлашћењу председника Владе Душана Симовића, генерал Калафатовић је договорио капитулацију оружаних снага и њихову предају снагама Трећег Рајха. Генерал Калафатовић није био руковалац интендантским сервисом већ начелник штаба Врховне команде краљевске војске, и један је од ретких који  су имали право да на споразум о предаји ставе свој потпис. Човек  кога је он овластио, ставио га је када је војска одавно била у расулу, без везе између јединица и команди, у толикој мери да су начелника лично и његов штаб Немци заробили у Сарајеву. Капитулација је потписана да би се спречило даље разарање онога што је народ откидајући од уста градио,  предаја и одлазак у заробљеништво договорени су како би се остатак војске спасао од уништења, а непријатељ осигурао од могућности угрожавања своје власти на окупираним територијама. Већина оних који су отишли у заробљеништво (њих више од четврт милиона душа) су преживели рат, многи су се вратили у земљу, а остатак је иселио у „треће земље“ или остао у Немачкој и Аустрији. Они који су споразум генерала Калафатовића и Вајхса сматрали издајничким и ништавим, по њему нису поступили и у односу на њега постали су одметници – четници.
Након месец дана путовања од Босне до Србије, окупили су се на падинама Медведника и обнародовали своју намеру да се боре за слободу ЈУГОСЛАВИЈЕ.
Два месеца касније, након немачког напада на СССР исту намеру су из виле бившег председника Скупштине краљевине, др Ивана Рибара обнародовали и југословенски комунисти. Наградно питање гласи: У том тренутку, из чега се црпи легалитет Дражиног, а оспорава легалитет Титиног покрета?

  • ЈВуО се борила за слободу а НОВ и ПОЈ за комунизам

Комунисти су се борили за комунизам што је и логично, јер да им је вишестраначка парламентарна демократија одговарала – против ње се не би ни бунили. Међутим, за шта се залагала ЈВуО и како се за то „нешто“ борила?
Дража Михајловић и његов покрет неколико пута су мењали приоритете своје борбе и циљеве које нападају. Првобитно, циљ су били Немци и њихови сарадници у Србији („добровољци“ и остаци старог режима који су наставили да раде за окупатора) – што је у другој половини 1941 године видљиво омасовило покрет, толико да се сви који су му приступали нису могли ни наоружати па су враћени кућама…  Истовремено, комунистима су прилазили млађи залуђеници „светском револуцијом“ уз појединце који су са „газдама“ имали отворене а нерашчишћене рачуне. А онда се нешто искундачило…
Неко у врху Дражиног покрета (или сам Дража) је утриповао да су права опасност за државу комунисти а не Немци и њихови сарадници. Дакле, не дивизије Вермахта, недирнут полицијско – репресивни апарат појачан Гестапо – ом и Абвер – ом,  не бугарски зликовци који су управо у црно завијали југ земље, не Бали Комбтар који се удружен са осветницима Османлија труди да на простору Косова, Метохије и Раса не остане ни српско уво – главни непријатељи „домаћина, војске  и србске елите“ су гологузани и полуслепи студенти без утицаја у широким народним масама који лажу о „совјетској овци која има реп од пет кила, који се може испећи за Први мај а онда до следећег поново нарасте…“, о „совјетском тенку који је само мало мањи од Бобије, а из њега ко пилићи испод квочке излазе мали тенкићи (али опет већи од швабских) и (већ) тутње према Берлину“…
Не хрватске усташе које у том тренутку већ књиже на десетине хиљада  пререзаних српских вратова у својој „неовисној хрватској држави“ – прави и главни непријатељ су абаџијске калфе и шустерски шегрти који заједно са тежацима по занимању планирају да „нас све воде на казан, а жене ће бити заједничке…“.
Након четничког заузимања Лознице, заједно са партизанима Мачванског партизанског одреда извршен је напад на Шабац, и то је прва тачка сукоба тзв. обичног света међу устаницима; у победничкој еуфорији након заузимања делова „Зорке“ и електричне централе једни су (по)викали „Живео краљ Петар“ а други „Живео друг Стаљин“… Једни су запевали „За крст часни Србине, и слободу златну…“ а други „Не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса…“. И кланица је могла да почне са радом.
Где су били официри и комесари задужени за морал да сукоб сународника прекину у почетку?

Данас након седамдесет година, изгледа како нико није био заинтересован да се сви Срби окупе у један фронт против непријатеља који им је свима и ван сваког спора  заједнички…  Четници су упињали да све остане како је било (уз мање интервенције у смислу кажњавања „издајника“ и преузимање њихових положаја и постављења), а комунистима је једино било важно да се и на овим просторима деси „револуција“. Уз сагласност Срба или без ње.
Међутим, још нечије мишљење је морало да се (по)слуша – о томе у следећем наставку.

Advertisements

9 mišljenja na „Драгослав Павков: До неке од следећих парада победе

  1. „Posle kapitulacije odleteo sam sa avionom sa aerodroma u Nikšiću, gde sam bio prisutan odlasku jugoslovenske vlade. Članovi vlade izgledali su bednici, klika staraca koja beži da bi sačuvala samo svoj život, bez ponosa i dostojanstva, nesvesna događaja koji su u toku. Među njima naročito se ističe ministar Jevtić,6 koji vuče sa sobom i svoju porodicu, što je činio i veći broj civilnih i vojnih visokih pretstavnika. […]
    Vlada koja je izbegla iz Jugoslavije posle kapitulacije ima 17 ministara. Na sednici koja je održata negde na bliskom istoku odmah čim su se ministri prikupili, pokrenuto je od strane g. Đonovića pitanje ostavke vlade i njene rekonstrukcije saobrazno parlamentarnim običajima posle ovako velikih slomova u državnoj politici. Međutim desilo se obratno mesto ostavke vlade imenovani su još nekoji ministri kako bi mogli dobiti vizu pasoša za London. Na toj sednici predloženo je da ostali političari obrazuju neki savetodavni odbor kao organ za kontrolu vlade, ali je i ovo pitanje odbijeno. Najbolja slika vrednosti ove vlade leži u broju godina ministara, tako da je ova vlada stara ukupno 1050 godina i pre se može nazvati klub staraca nego vlada. Niko od ovih gospode ministara nije hteo ostati na bliskom istoku već su svi pohitali u London, pa čak ni delegata nisu ostavili. Karakteristično je beganje ovih staraca koje je izvršeno iz bojazni za život njihov, jer su se bojali da će Nemci napasti Tursku i dogurati čak do Egipta.[10]“
    (Izveštaj kapetana Aćima Slijepčevića od 20. septembra 1942. Draži Mihailoviću o bekstvu jugoslovenske kraljevske vlade iz zemlje)

    Sviđa mi se

    • Ако имаш две грешке, једна поред друге и ако је једна мања од друге, мања грешка се не исправља самом чињеницом да је мања.

      Liked by 1 person

  2. Како вам не досади да лупетате?

    Можете ли то што пишете „здравом памећу“ (у главном фалсификујући „премисе“) у вези Краљевине Југославије упоредити са калваријом Европске цивилизације, која се догодила годину и по раније?

    Краљевина Југославија је била врло успешна држава. У поређењу са државама сличне величине, Краљевина се неупоредиво боље корирала него каснија ФНРЈ/СФРЈ у истој конкуренцији. У осталом, СФРЈ је, као што знате, банкротирала 1982, за разлику од Краљевине која је у наследство барабама оставила 70 тона злата и ништа дугова.

    Шта би са Француском? Па Французи су се, након муњевите капитулације, борили на страни Немаца (и у Африци, али и са својом чувеном ЅЅ дивизијом, која је бранила Берлин 1945.). Тек при крају рата, одлуком Рузвелта, Черчила и Стаљина, били су проглашени за антифашисте – иако су се, понављамо, истовремено масовно борили на страни нациста.

    Не би Хитлер издржао 6 година рата, да цела Европа, изузев Велике Британије, Совјетског Савеза (уз приличне изузетке) и Србије, није била на његовој страни.

    Грци? Па Грци су умарширали у Београд скупа са савезницима Немцима. После је код њих комунистички покрет био далеко јачи него код нас. Али, вољом „савезника“, одлучено да Грчка не буде комунистичка. Дакле, у Грчком народу било је много више комуниста и нациста него међу Србима, па су ипак сврстани међу демократске народе, за разлику од нас. И међу Србима је било нациста, али то се односи на Пречане. Дванаест Павелићевих генерала су били Срби. Мало ли је? Највећи Павелићев авионски ас на источном бојишту беше из Сурчина. У самој Србији, нациста није било. Нису нацисти били ни Љотићевци, макар шта ко о њима писао. Јесу били у колаборацији, али то није исто као у примеру француза који су бранили Берлин.

    Ко се бојао комуниста? Нико. Међутим, ви као да сте потпуно контузовани. Није у питању страх од комуниста, већ од удружених нациста и бољшевика. Па то још подржано од Совјета и Черчила! Ама, немојте, шта би ви радили, ако вам је циљ да спасете народ а истовремено будете на правој страни? Истовремено, имате гологузију из истог тог свог народа, којој је све једно што их кољу, и свеједно јој је од кога добија оружје, и све једно јој је што убија браћу, само, ако је послужи срећа, да се домогне туђе куће и нешто исто туђе земље. И сад ће потомци таквог гологозог башибозлука, да правилно цене шта је било ономад.

    Партизани су били го курац. Мала банда лупежа. Сарадници окупатора. Носили белу заставу на Неретви.
    Черчил се после договоро са Стаљином, и нашло се довољно гологузије у Преку да се посере на порекло. Усташа Марко Месић се није `44 понашао када је прерушен у партизана ушао у Србију, као јадна српска гологузна проклетија. И то би било то.

    Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Драгослав Павков: До неке од следећих победа – наставак полемике о Дражиној рехабилитацији | Српски културни клуб

  4. Povratni ping: Драгослав Павков: До неке од следећих победа – наставак полемике о Дражиној рехабилитацији | Nova Srpska dijaspora

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s