Бранимир Марковић: Је Бо Те, Стaри Чича, Српска мајка и ја (за почетнике) – део други

сад је време империјалних идеологија – фашизама/мултикултурализама разних. А њима одговара слика и наметнута самоспознаја Срба као јалових губитника. Дража се савршено уклапа. 

Док се двојица свађају...

Док се двојица свађају…

Пошто смо ДрТ и ја постигли завидан ниво сагласја, за његово писаније немам шта друго да кажем него да се углавном слажем. А како да се не сложим кад ни ја не би боље:
„Фундаментална разлика у схватању света код Југословена, лежи у томе што они свет посматрају на рационални, прогресивистички и позитивистички начин. Сходно томе, југословенска идеја је виђена као рационална (јер смо сви исти народ), прогресивна (јер ми превазилазимо своје идентитетет и стварамо нови) и позитивна ( тако уједињени, бићемо већи и јачи, самим тим сигурнији тј срећнији и живећемо боље што отвара пут касветлој будућности која је увек боља од данас и јуче). Ако размишљамо овако, имамо наду и имамо будућност. Супротно томе, ако не превазиђемо свој идентитет, ако одбијамо да одрастемо, ми остајемо инфантилни и ирационални и самим тим не можемо да напредујемо и тако инфантилни и ретроградни осуђени смо на вечити конфликт и самим тим и несрећу. Ако мислимо тако, ми будућност немамо.“

А волео би да овако луцидно и ја умем:Ту долазимо до најбизарније карактеристике Британске спољне политике, такозване логике ограничавања, која ће постати правило које ће копирати све Европске земље. Суштина логике ограничавања јесте превентивно деловање, које за циљ има да ограничи развој на местима где постоји интерес. Другим речима, оно што су духовници видели као јерес, тј примитивизам јер на њему нису могли да зарађују, рационалисти су видели као позитивино.

Дакле сложисмо се да је срБство гајени примитивизам, идеологија поданика. Од настанка – милетског устројства за рају, до данас, епохе мултикултурализма, што је то исто само без какве такве милетске и сеоске самоуправе на које смо навикли. Уместо тога данас  је само компрадорски комесаријат (НВОкратија).

Треба стварно бити слеп па не видети да је Титов систем самоуправљања дубоко укорењен у Отоманској традицији. Власт великих везира – словеначких, хрватских руководилаца и црногорских генерала и Коче Поповића амортизована је милетском (у ОУРима) и сеоском (у Месним заједницама) самоуправом, па поредак није перципирао као тирански нико ко није запао зиндана из политичкиих разлога. А таквих је било мало, и руку на срце, углавном су биле будале. Толерисали су се сви могући карикатурални „превратници“ –  разне Ђоге, Ноге и Аралице.

У том контексту није чудо што су Титу обожавали Муслимани, посебно они обични, честити, Миће Латаса.

Међутим, срБство је у измењеним околностима, тј. у предтитовским ситуацијама кад су друге империје ставиле шапу на Балкан, логично добијало и друге модалитете.

Замах је добило тајним споразумом Србије и Аустрије за време Обреновића, који је забранио србљима да погледују ка западу, ђе им живи већина сународника. Тада су букнуле идеолошке манипулације – интелектуална оправдања –  ове присилино капитулантске стратегије у виду „моравско-вардарског правца“ или глорификације само династије Немањића, јер су остале „старије и лепше“ династије које су се углавном „шириле“ по тада аустријској територији, постале неподобне. Па Стефан Првовенчани, ни крив ни дужан поста први српски краљ.

Обреновићи су форсирали Балканске савезе и конфедерације са источно балканским државама, а, будући да је политички подобан излаз на море био насељен другим народом, регионална политика Србије је постепено губила национални еманципаторски и добијала карикатурално микроимперијални карактер.  Што (напуштање идеја изворног национализма-либерализма) су бриљантно дијагностицирали и описали Светозар Марковић и Димитрије Туцовић. Комично је што се данас њима ките комунисти.

Империјални рукопис – немачки, у тексту ове „срБске“ геостратегије беше очигледан. Државе које се ЗОВУ  СРБИЈА, постоје само кад Немци загазе на Балкан. Од прве – Краљевине Србије током Аустријско турског рата, преко Војводства Србије, до данашње. И све су сличне „количине“ суверенитета. Не треба посебно показивати колико је хрватски сепаратизам и ексклузивизам компатибилан и из исте кухиње, и исто „аутентично“ наш, и ономад и сада. Сасвим закономеран исход континуитета ове немачке империјалне политике била је окупациона зона ђенерала Недића. Као што су Краљевина и Војводство Србија прихватиле Чарнојевићеве избеглице и протеране (из, са становишта ратног победника, разумљивих разлога), тако је српска мајка прихватила 1941. а следбеници оца нације Ћосића , деведесетих година прошлог века.

Слично државама које се ЗОВУ Србија, може се рећи и за државе које се ЗОВУ Црна Гора. Постоје само кад Руска империја забаса краткотрајно на Балкан. И углавном толико трају.

Најјаднији модалитет срБство је добило продором еманципаторских идеја француске буржоаске револуције на Балкан. Наш народ  (у једнини), будући део исте медитеранске традиције и истог староримског комонвелта, баштиник поретка  „римског права“ и слободних грађана (за разлику од западне Европе – што реко Карл Шмит)   у континуитету који су овде сачувале „Византија“ и Млетачка република, одмах је препознао и прихватио у бити своје идеје – народно јединство базирано на истом језику који је практично стандардизован пре већине осталих еврпоских језика, и идеју националног ослобођења од империја.

Клерикалне елите су мислиле друкчије, тј. следиле су империјалне интересе својих тутора Немаца, Руса и касније Британаца и гурнуле наш народ на погрешну страну у неколико кључних ратова и револуција са последицама које и даље искијавамо. СрБство је постало  једна од идеологија разбијања националног јединства, уз братско хрватсво.

Кад се, из семена посађеног у Илирским провинцијама  грбо родила Југославија 1918., срБство је одмах стало на браник њеном развоју и опстанку и страним империјалним интересима. Грбо се родила јер је настала као држава „три племена“. Краљ Александар је покушао да исправи грбу од   6. јануара 1929, увођењем интегралног југословенства, стриктно пратећи савете војводе Мишића из фамозног писам о Хрватима из 1918. С резултатом који је Балтазар Богишић начелно предвидео.  До 3. септембра 1931., замислите, није успео, што се и дан данас наводи као кључни аргумент неодрживости ове идеје. Две и по године му је било мало да исправи миленијумске разлике и негована подвајања! Заиста јако неспособан владар.

Дирљив је био „међуетнички склад“ и „унутар идеолошки“ (јер су обе продукт руског задругарства, једна и члан Стаљинове сељачке интернаџционале) између Пашићеве радикалне и Радићеве сељачке странке и између Католичке цркве и СПЦ  у заједничком подривању ама баш сваке мере убеђених либерала и унитариста на власти од самог оснивања краљевине. Посебно је јадан био отпор реформама образовног система.

С Дражом Михајловићем је проблем што се одпочетка лажно представљао. Он није водио југословенску политику и идеологију, како би се очекивало од главнокомандујућег Југословенске војске у отаџбини. Његове постројбе још 1941. су јурнуле на Србе или Југословене , како вам драго, муслиманске вере у црногорском делу Санџака. И то цивиле. Ову чињеницу нико не може да опере. Закључци са четничког сабора у селу Ба указују на неки државни преврат, који иам везе са легитимним устројством државе коју као представља таман колико и одлуке АВНОЈ-а, само што су далеко неспроводљивије. Па на крају, септембра 1944.  није послушао ни наредбу свог врховног команданта, краља, о прикључењу титовим партизанима.  Наставио је да се бори уз окупаторе! Што је (издаја)  кажњиво смрћу по закону краљевине Југославије.
Тако једино либерално настројени у грађанском рату нису имали своју војску, иако су се неке операције Вермахта против четника звале „Операција Масон“. Па су, будући без заштите, готово физички истребљени од 41. до 45. .

Исувише је необјашњивог са моралне и разумске тачке гледишта у његовом деловању, попут покоља чак и српске православне деце у Вранићима, да би се славио као великан.  

А што се ипак слави, перверзно је и у чисто „географском“ смислу. Одмах испод његовог велелепног споменика на Равној Гори  и спомен дома, верне копије  партизанских, рецимо на Тјентишту, је родна кућа правог и неоспорног великана и јунака, војводе Мишића.  На тим просторима се водила Колубарска битка.Уместо генијалног, способног, интелигентног и часног, слави се проблематичан у сваком погледу.

Можда просто зато што је војвода био либерал и југословенски националиста. А сад је време империјалних идеологија – фашизама/мултикултурализама разних. А њима одговара слика и наметнута самоспознаја Срба као јалових губитника. Дража се савршено уклапа.

(БрАнали)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s