Хуманост или зверство; мирна људска сарадња или тоталитарни деспотизам?

или

Нацизам, фашизам – тј. социјализам за почетнике

Ако наша цивилизација пропадне, онда се то неће десити због тога што је она била осуђена на пропаст, већ само због тога што су људи одбили да науче теорију и историју. Будућност људске заједнице не одређује судбина, већ сам човек. Пропадање западне цивилизације није Божје дело нити нешто што се не може избећи. Ако данашња цивилизација пропадне, онда ће то бити само резултат политике коју је још увек могуће одбацити и заменити је бољом политиком. – Лудвиг фон Мизес

АНАЛИЗА ЈЕДНОГ ПРОСТАКЛУКА - илити где су границе слободног новинарства

Непроменљиви програм

Када се говори о кривцима за катастрофу коју је проузроковао немачки нацизам, онда се обично каже да је главни кривац Хитлер јер нико није могао знати шта су нацисти стварно намеравали да ураде. Међутим, такво тумачење је далеко од истине јер су немачки нацисти још 1920. године сасвим јасно рекли шта ће урадити када се буду докопали власти. У Непроменљивом програму који је предложила Национал Социјалистичка Партија, међу двадесет пет тачака су се налазили и следећи предлози:

Из тачке 3 сазнајемо да они, јер живе у пренасељеној држави, захтевају нову земљу и нове територије (колоније) како би прехранили свој народ и преселили вишак народа.

Из тачке 4 сазнајемо да само Немци могу бити грађани Немачке, а да би отклонили било какву недоумицу у погледу питања “ко јесте, а ко није Немац”, каже се да су Немци само они чијим венама тече немачка крв. Ако је неко Немац – онда је небитно које је он вере, али је јасно да ниједан Јеврејин не може бити припадник немачке нације.

Из тачке 5 сазнајемо да у Немачкој могу живети само Немци, а да сви остали у њој могу боравити само као гости и да ће за њих важити посебни закони.

Из тачке 7 сазнајемо да је основни задатак државе да за своје грађане обезбеди средства за живот, али ако се покаже да нема довољно средстава за живот свих грађана онда ће странци (не-грађани) бити протерани.

Из тачке 8 сазнајемо да се имиграција свих оних који нису грађани Немачке мора спречити. Такође, сви они који су у Немачку ушли после 02. августа 1914. – мораће да напусте Немачку.

Из тачке 10 сазнајемо да ће се од свих грађана захтевати обављање физичког или умног рада. Активност било ког појединца не сме бити у супротности са општим интересом.

Из тачке 11 сазнајемо да ће се радити на укидању свих радом незарађених доходака, тј. укидање “каматног ропства”.

Затим, они захтевају:

Национализацију свих картела (тачка 13).

Поделу профита великих индустријских компанија (тачка 14).

Екстензивни развој пензионог осигурања (тачка 15).

Земљишну реформу; стварање законских могућности за експропријацију градског земљишта и укидање земљишне ренте (тачка 17).

Сурово кажњавање свих оних који раде против заједничког интереса (тачка 18).

Тачка 20 је посебно интересантна јер говори о реформи националног система образовања: “Циљ школе мора бити да сваком ученику, чим он покаже први знак интелигенције, путем грађанског васпитања, улије неопходно знање о држави и нацији”.

У тачки 23 се говори о штампи: Штампање новина које нису у складу са националним интересом мора бити забрањено. Сви уредници и сви сарадници морају бити Немци. Ниједне стране новине се без одобрења државе у Немачој не могу продавати. Забрањује се и штампање страних новина на немачком језику, а и све оно у уметности и књижевности што штети интересу нације такође мора бити забрањено.

У тачки 24 се говори о верским слободама. Нацисти објављују да подржавају “позитивно хришћанство”, где се термин позитивно користи у смислу неутралности у погледу међусобних сукоба различитих цркава и секти. Наравно, за нацисте, као и за све друге освајаче, морални закони и јеванђеља не постоје. Исто као и у случају свих других агресора, ни нацисти нису дозволили да хришћанство постане препрека у спровођењу нацистичке политике. Оно против чега ће се нацисти увек борити је “јеврејско-материјалистички дух”.

У тачки 25 се каже следеће: Да би све то било могуће спровести, ми захтевамо стварање јаке централне власти. Партијске вође обећавају да ће се, чак и по цену губљења својих живота, немилосрдно борити за спровођење овог програма.

Дакле, потпуно је јасно да ничег тајног у погледу онога шта су нацисти намеравали да учине није било. Сами нацисти су своје намере објавили у безбројним књигама и памфлетима, као и у свим новинама и часописима. Нико, каже Мизес, нацисте не може прекорити да су они своје планове ковали у тајности. Сви они који су имали очи да виде и уши да чују – морали су знати какве су њихове намере биле.

Немачки национализам

До краја осамдесетих и почетом деведестих година деветнаестог века немачки национализам се није разликовао од национализма било ког другог народа. Тада су немачки националисти открили да је њихова нација најјача у Европи и да је Немачка довољно јака да покори Европу, или чак читав свет. Њихово резоновање је било следеће:

Ако изузмемо Русе, Немци су најбројнији народ у Европи. Много је Немаца који живе ван граница које је Бизмарк одредио, а сви они би, по принципу националности, требало да се прикључе Рајху. Ако знамо да је Русија састављена од много народа који нису Руси, онда Немаца има чак и више него Руса. Поред тога, немачка нација се повећава брже него остале европске нације, а знатно брже него што је то случај са њиховим традиционалним непријатељем – Француском. Немачки народ има једну велику предност у односу на остале народе јер се налази у самом срцу Европе, што значи да стратешки доминира читавом Европом и неким деловима Азије и Африке. Немачки народ је млад и снажан, док су западни народи стари и дегенерисани. Немци су вредни, пуни врлина и спремни за борбу, док су Французи неморални, Енглезима је идол профит, Италијани су слабићи, а Руси варвари.

Дакле, по немачким националистима, потпуно је јасно да су Немци предодређени да владају светом. Бог, судбина и историја изабрали су Немце и обдарили их свим тим великим врлинама. Али, нажалост, овај благословени народ још није свестан улоге која му је додељена. Несвесни своје историјске мисије, Немци су заокупљени унутрашњим антагонизмима и међусобним сукобима. Хришћанство је ослабило њихов урођени жар за борбом. Немци су се поделили на два међусобно супротстављена табора. Хабсбуршки цареви су злоупотребили империјалне оружане снаге зарад себичних интереса своје династије. Остали принчеви су изневерили нацију тиме што су дали подршку француским освајачима. Швајцарци и Холанђани су се отцепили. Али, сада је коначно осванула немачка зора. Бог је свом изабраном народу послао спасиоце – Хохензоллернс. Они су оживели прави теутонски дух, дух Прусије. Они су ослободили народ од хабсбуршких шаљивџија и Римске цркве. Они ће марширати све даље и даље. Они ће остварити немачкиимпериум мунди. Дужност је свих Немаца да их подрже што више могу јер је то и у њиховом сопственом интересу. Свака доктрина којом непријатељи Немачке покушавају да ослабе немачки дух или их спречава у спровођењу задатака – мора бити елиминисана. Немац који заговара мир је издајник и као према издајнику се према њему мора и поступати.

Први корак те нове немачке политике мора бити уједињење свих Немаца. Аустроугарска царевина мора бити разбијена, а све оне нације које су биле чланице немачке федерације до 1866. – морају се припојити новој држави. Холандија и Швајцарска се опет морају прикључити Рајху, а то исто важи и за Белгијанце, Фламанце и балтичке провинције Русије. Оружане снаге морају јачати све док не буду спремне да спроведу ове планове. Морнарица мора бити довољно јака како би била у стању да разбије британску флоту. Затим, највредније британске и француске колоније морају бити анексиране. Са припајањем Холандије Рајху, аутоматски се Рајху прикључују и све њене колоније. У Јужној Америци се мора освојити толико велика територија која би била довољна за насељавање тридесет милиона Немаца.

Нацисти су били уверени да се њихови освајачки планови морају остварити јер су они били ослобођени ланаца моралности и хуманости. Њихов аргумент је био следећи:

Ако успемо, то ће бити наш последњи рат јер ће наша хегемонија бити вечна. Када победимо – онда ћемо истребити све наше непријатеље и на тај начин отклонити могућност неке евентуалне касније побуне или освете. Ако победе Британци и Американци, они ће нам дати подношњив мир. Пошто они сматрају да за њих важе морални закони, Божје заповести и остале бесмислице, они ће нам наметнути неки нови Версај, можда нешто боље или горе, али у сваком случају неће нас истребити већ ће нам понудити неки споразум, који ће нам омогућити да, након одређеног времена, опет наставимо са борбом. Ми ћемо се борити опет, и опет, све док једног дана не остваримо наш циљ и истребимо све наше непријатеље.

Сада, када знамо све то, можемо поставити следеће питање: шта би се десило да су нацисти своје циљеве о “вечном миру” заиста остварили? Како би та Немачка “свет-држава” функционисала? Да ли је заиста могуће принципе морала и сарадње заменити системом угњетавања и репресије? Да ли се заиста насиљем може доћи до вечног мира?

По Мизесу, једноставно, такав систем није могућ. Када су насиље и тиранија врховни принципи једног друштва – веома брзо се појаве неке групе у оквиру самог доминирајућег народа које пожеле да преузму контролу над остатаком народа. Тада би дошло до перпетуалних ратова између самих Немаца а потчињени не-немачки робови би те сукобе искористе за своје циљеве, тј. пут до слободе водио би преко уништења господара. Систем насиља и тираније никада не води ка миру већ само ка бескрајним грађанским ратовима.

Процес трансформације друштва

Нису Немци одувек били националисти. Само сто година пре нациста Немци су били сасвим другачији, а уместо нациста имали су: Шилера, Гетеа, Канта, Моцарта и Бетовена. У њихово време немачки лајтмотив је била слобода, а не насиље и освајање. И зато је јако битно схватити тај процес трансформације друштва, који је, за само сто година, друштво песника и мислилаца претворио у друштво свирепих убица.

Ако се зна да је главни циљ немачке Национал социјалистичке радничке партије био освајање довољно велике и природним ресурсима богате територије која би Немцима обезбедила самодовољност и животни стандард не мањи од било које друге државе – онда је потпуно јасно да је такав програм био претња за све остале државе јер се није могао остварити никако другачије осим успостављањем Немачке светске хегемоније. Дакле, сви Немци су то знали и скоро сви Немци су ту нацистичку политику подржали, само се поставља питање: зашто су је подржали? Зашто су се предузетници одрекли либерализма? Зашто су се професори, доктори, правници и сви остали одрекли либерализма?

Ако бисмо покушали да пронађемо што краћи одговор на то питање, каже Мизес, онда би он гласио: Пан-Германизам, а он је ништа друго до дело интелектуалне елите. Професори историје, права, економије, политичких наука, географије и филозофије су били најватренији заступници Пан-Германизма. Они су универзитете користили као средство за наметање својих идеја студентима, а онда су ти студенти, сада већ у својству наставника чувених немачких гиманзија и њима сличних образовних институција, идеје Пан-Германизма ширили даље. Сви остали делови друштва су се, барем у почетку, одупирали тим идејама. Њима је ратова и освајања било преко главе и желели су само једно – мир. Они су, како су то националисти квалификовали, били себични људи који нису желели да гину већ само да уживају у животу. Већ почетком двадесетог века, како капиталисти и предузетници тако и све остале класе и групе Немаца – постају националисти, а то је ништа друго до неминовни исход националистичког образовања. Дакле, немачки национализам није дело неке урођене теутонске бруталности или силеџијства, нити се он наследно или путем крви преноси са предака на потомство, већ је он само неминовни резултат индоктринације.

Да би се од човека направила звер потребно је у човеку убити савест и разум. Тај процес убијања савести и разума је у Немачкој трајао читав један век а када је позорница била спремна само се чекао неки “Хитлер” који би све то спровео у дело. Тачно је, каже Мизес, да су Хитлер и његова клика Немачку освојили бруталним насиљем, али су доктрине нацизма умове Немаца освојиле знатно раније. Да Хитлер није успео у трци за диктатора – уместо њега би диктатор постао неко други јер је пуно кандидата претендовало на то место.

Тачно је да су челници нацистичке партије и њихове јуришне јединице били садисти и гангстери, али су их немачка интелигенција и радници толерисали јер су се са њима слагали у погледу главних друштвених, економских и политичких доктрина. Нацизам је освојио Немачку јер није наишао ни на какав интелектуални отпор. Ко год је хтео да се супротстави нацизму – прво је морао променити умове немачког народа. Умове немачког народа је могла променити само здрава либерална идеологија – али либерала у Немачкој више није било.

Творци наопаке идеологије

Иако је Хитлер био убеђен да су то биле његове идеје, прави творци тих идеја су били: Вагнер, Ниче, Макијавелији и многи други псеудофилозофи.
Примера ради, идеју о хришћанству (или јудео-христијанизму, како га је Хитлер називао), по којој хришћанску религију треба срушити и уместо ње створити нову религију – религију натчовека – Хитлер преузима од Ничеа. По тој идеји: Синајске плоче су изгубиле своју вредност, а савест је ништа друго до јеврејска измишљотина и осакаћење човека. И зато, каже Хитлер: “Ми морамо бити свирепи и наша савест мора бити мирна. Само тако ћемо успети да из нашег народа истерамо сентименталност и да у њему убијемо онај његов гемитлих-кајт и блаженство које налази у криглама пива.” Хитлер поставља нову ослободилачку доктрину о ништавности и безначајности индивидуа, и о њиховом утапању у видљиву бесмртност нације. Он укида догму о искупљењу човека кроз патњу и смрт божанског Спаситеља и поставља нову догму о искупљењу човека кроз живот и акцију новог вође-законодавца који ослобађа масе од терета слободе.

Све што су нацисти радили – радили су из националног интереса, али се поставља питање: шта је национални интерес? Ко је тај који одлучује шта је национални интерес? На то питање нацистички филозофи одговарају речима:

Све што ја и моји саборци кажемо да је национални интерес – то је национални интерес. Међу правим Немцима не сме бити свађа и несугласица.

Али, опет се поставаља питање: који Немци су прави Немци, а који не? Које мисли и осећања су мисли и осећања правог Немца а које не? Да ли су праве немачке идеје идеје Лесинга, Гетеа и Шилера или идеје Гебелса и Хитлера? Да ли је прави Немац Кант, који је желео вечни мир, или је прави Немац Хитлер?

Мит о ирационалности национализма

Много је оних који сматрају да је ирационалност задовољавајуће објашњење за национализам. Они сматрају да се ту ради о великој грешци неких људи, пре свега економиста, који сматрају да је људско деловање увек рационално. Човек, кажу они, није рационално биће јер је крајњи човеков циљ често, ако не и увек, ирационалан. Слава и величина његове нације, државе, расе, језичке групе или друштвене класе, су само неки од тих људских ирационалних циљева. Људи не воле мир, безбедност и спокојан живот, већ жуде за: ратним и освајачким узбуђењима, променама, авантурама и опасностима. Људи воле да убијају, пљачкају и уништавају. Људи жуде за тиме да уз звуке бубњева и труба и уз вијорење застава, марширају против непријатеља.

Међутим, као и све остало што долази из социјалистичких кухиња, тако је и та теза о “ирационалности национализма” за Мизеса ништа друго до најобичнија бесмислица:

Тачно је да је увек било оних који су жудели за славом и моћи, али те њихове жеље нису у супротности са жељом за већим примањима, већим богатством и већим луксузом. Жеђ за славом и моћи не значи и одрицање од материјалног благостања, већ сасвим супротно – људи желе моћ да би били у позицији да остваре више богатства него што би то могли постићи другим средствима. Многи очекују да помоћу пљачке остваре жеље које не могу остварити служењем својих суграђана. Многи се одлучују за пљачку јер су сигурни да на тај начин могу лакше остварити своје циљеве. Хитлер, Гебелс и Геринг су били потпуно неспособни за било какав поштени посао. У мирном окружењу капиталистичког друштва они би били ништа друго до безнадежни случајеви. Они су настојали да стекну моћ и славу да би на тај начин постали најбогатији људи Немачке. Потпуни је нонсенс њихову жељу за влашћу везивати за нешто што је супротно жељама за материјалним богатством.

Да нацисти заиста нису били само ирационални националисти потврђује и Рејман када каже да је један од најближих Хитлерових сарадника, Рудолф Хес, пре уласка у нацистичке кругове, био само један обични и потпуно непознати припадник грађанске средње класе, а да је касније изградио једну од најлуксузнијих кућа у Немачкој. Гебелс, некада само обични сиромашни интелектуалац, касније, као министар пропаганде ставио је до знања својим партијским колегама да ако би му неко понудио неки велики поклон – он тај поклон не би одбио. На тај начин је, за своје “заслуге за народ”, од Привредне коморе Берлина, на поклон добио једно од највећих имања у околини Берлина. И Хитлер је такође примао поклоне. Држава је од сељака купила њихова имања, порушила све што је било на њима, затим на том земљишту саградила супер-модерну фарму, а онда је поклонила Хитлеру. Дакле, каже Рејман, био је то Хитлеров поклон Хитлеру. Поред тога, Хитлер је био и партнер у једној од најпросперитетнијих издавачких компанија у Немачкој; та компанија је контролисала више новина него било ко пре ње. За књигу Маин Камф, која се, путем државне принуде, продала у чак пет милиона примерака, Хитлер је добио неколико милиона марака, а и Хитлеров замак је такође био купљен државним новцем.

Међутим, битно је знати да се то модерно објашњење национализма и рата не односи само на вође – већ и на њихове следбенике, и зато је потребно поставити следећа питања:

1. Да ли је народ одбацио либерализам, капитализам и слободну трговину – и заменио их етатизмом (интервенционизмом или социјализмом), економским национализмом, ратовима и револуцијама – због тога што је више желео опасан живот у беди, него добар живот у миру и сигурности?

2. Да ли народ заиста више воли живот у сиромаштву у коме ће и сви остали бити исто тако сиромашни, од живота у богатству али у коме ће бити и оних који су богатији од њих?

3. Да ли људи бирају хаос интервенционизма, социјализма и бескрајних ратова упркос томе што су потпуно свесни тога да све то заједно доноси сиромаштво и невоље и за њих саме?

Само човек без осећања за реалност, каже Мизес, на ова питања може одговорити потврдно. Потпуно је јасно да су људи одбацили либерализам и капитализам само због тога што су били убеђени да ће их интервенционизам, социјализам и економски национализам учинити богатијим, а не сиромашнијим.

Социјалисти никада народу нису рекли: ми желимо да вам снизимо животни стандард.
Протекционисти никада народу не кажу: ваше материјално богатство ће бити мање због увозних царина.
Интервенционисти не предлажу своје мере тако што ће за њих рећи да ће оне донети штетне последице за интересе целог друштва. Сасвим супротно томе – све те групе стално инсистирају на томе да ће њихове политике њихове следбенике учинити богатијим.

Немачки нацисти и италијански фашисти су се борили за сировине и плодно земљиште и својим следбеницима обећавали богат и луксузан живот. Оно што су немачки нацисти заиста желели је јеврејска имовина и окупиране државе. Потпуно је јасно да се ту не ради ни о каквој ирационалности или идеалима, већ о пљачки; ту се није радило о идеалистичком, већ о пљачкашком менталитету.

За разлику од руских социјалиста који, због свог “интернационализма”, својим следбеницима нису могли обећати плен неке друге нације већ само имовину “класног непријатеља”, немачки социјалисти су били “националисти”, што значи да су непријатеље морали наћи на другој страни, а нашли су их у Јеврејима и капитализму. Главна тачка нацистичке пропаганде 1919-1933 године је била следећа:

Јевреји и Запад су главни кривци за вашу беду; ми ћемо се борити против тих злотвора, а онда ћете осетити напредак.

Потпуно је јасно да људи нису подржали социјализам да би живели у беди и ратовали, већ само због тога што су били уверени да ће им социјализам омогућити бољи живот. У њиховим очима социјализам, интервенционизам, етатизам и национализам нису митови, већ доктрине које им указују на најбоље средство за остварење њихових жеља о лепшем и богатијем животу. Међутим, ту се не ради о правим, већ о лажним доктринама које се заснивају:

или на погрешним претпоставкама;
или на искривљеним чињеницама;
или на погрешним или нелогичним закључцима.

Необориви логички докази сасвим јасно указују на то да социјализам није друштвени систем помоћу кога људи могу остварити своје жеље. Сви они којима је то јасно и који јасно виде све те грешке – те доктрине сасвим исправно сматрају митовима, али све док не успеју да своје суграђане убеде у неостварљивост тих доктрина – оне ће доминирати јавним мњењем а политичари и државници ће се њима руководити.

Људи су грешили у прошлости, греше сада, грешиће и у будућности, али они не греше зато што желе да греше. Људи желе успех, а не неуспех, и веома добро знају шта ће се догодити ако изаберу погрешно средство. Људи не праве грешке намерно нити траже митове, већ траже праве доктрине које ће им помоћи да изаберу најбоље средство за остварење својих циљева.

Мит о немачком расизму

Када се говори о немачким нацистима онда се обично за њих везује и реч расизам, међутим Мизес баца ново светло и на ту догму:

Ни нацистички расизам ни дискриминација Јевреја, посматрано на прави начин, нису прави расизам. Тачно је да су нацисти истицали да је рат који они воде у ствари рат између нордијске расе господара и људских аутсајдера, међутим, у том истом рату њихови савезници су били Италијани, за које је та иста расистичка доктрина тврдила да су полутани; савезници су им били косооки Јапанци са црном косом и жутом бојом коже, док су у исто време презирали плавокосе нордијце који нису били одушевљени немачким плановима о светској хегемонији. Нацисти су себе називали и антисемитима али су у исто време сарађивали са семитским арапским племенима у борби против Британаца за које су они иначе тврдили да су такође нордијци.

Дакле, сасвим је јасно да се ту није радило о правом расизму, већ о миту, а чак ни тај расни мит није немачки већ француски производ. У есеју о Неједнакости људских врста, Жозеф Артур де Гобино се послужио расним митом како би оправдао привилегије француске аристократије. За разлику од де Гобина, немачки националисти су карту расизма само подигли на још виши ниво и читаву немачку нацију прогласили племићима. У оквиру саме племићке класе не сме бити дискриминације и зато су по нацистичком закону сви Немци једнаки, а једина дозвољена подела је подела у погледу “интезитета жеље за спровођењем правих немачких идеја”.

Интересантно је поменути да нека новија истраживања указују на то да ни Хитлерове идеје о супериорним и инфериорним расама нису његове, већ Линколнове идеје:

„Постоји физичка разлика између беле и црне расе, која ће, верујем, бити вечита препрека да те две расе, у смислу друштвене и политичке једнакости, живе заједно. Пошто једнакости нема, а те две расе ипак морају живети заједно, онда се мора успоставити однос надређене и подређене (супериорне и инфериорне) расе, а ја се, као и било који други човек, онда залажем да та улога супериорне расе припадне белој раси.“

Из истих извора сазнајемо да ни “коначно решење јеврејског питања” није Хитлеров изум већ само понављање речи главнокомандујућег генерала америчке војске, генерала Шермана, који двадесетпетогодишњу геноцидну кампању против индијанаца назива “коначним решењем за проблем индијанаца”.

Паралелу можемо наћи и када је у питању тзв. “дуги ход” Навахо индијанаца. Тај дуги ход, или тачније речено, етничко чишћење и депортација Навахо индијанаца, се догодио усред зиме, јанура 1864. године, када су они били приморани да напусте територије својих предака и до новог пребивалишта (резервата) препешаче 500км. Многи Навахо индијанци нису ни стигли до резервата, а и од оних којима је то пошло за руком трећина је поумирала или од глади или болести јер су морали да живе у рупама у земљи. Сличан “дуги ход” се догодило и крајем Другог светског рата када је много Јевреја страдало у 500км дугом маршу кроз Чехословачку.

У периоду 1864-1890, америчка војска је побила неколико десетина хиљада индијанаца, а Шерманов и Шериданов мото је био: “само мртав индијанац је добар индијанац”. Линколнови генерали нису крили своје геноцидне планове, па тако Џон Поуп каже: “Мој је задатак да потпуно истребим Сијуксе…Са њима неће бити никаквих споразума и компромиса, биће третирани као манијаци и дивље звери”. Генерал Шеридан изјављује да “сви индијанци морају бити или побијени или доведени на ниво врсте просјака”. Генерал Шерман своју политику назива “расно чишћење земље” и даје Шеридану и његовим сарадницима одрешене руке да приликом напада на индијанска насеља побију мушкараца, жена и деце онолико колико они сами сматрају да је потребно.

Познато је да је Хитлер веома добро познавао америчку војну историју од времена Линколна до краја деветнаестог века и сасвим је могуће да је “надахнуће” за своје поступке добио од Линколнових убица-генерала: Гранта, Шермана, Шеридана и Кастера.

Мит о поразу капитализма

Када социјалисти говоре о настанку социјализма онда се често може чути теза да је социјализам настао као “последица пораза капитализма”. Међутим, по Мизесу, и та социјалистичка теза је ништа друго до најобичнији нонсенс:

Победе Лењина, Мусолинија и Хитлера нису биле порази капитализма, већ само неминовна последица политике интервенционизма. Лењин је победио интервенционизам Керењског. Мусолини је извојевао победу против синдикализма италијанских синдиката која је затим кулминирала преузимањем фабрика. Хитлер је тријумфовао над интервенционизмом Вајмарске републике. Франко је своју победу извојевао против анархосиндикализма у Шпанији и Каталонији. У Француској је након колапса “велике коалиције” (ле Фронт популаире) уследила диктатура Петена. Када је интервенционизам једном ступио на снагу – онда је све остало што је уследило било само један логични след догађаја јер се сваки интервенционизам увек мора завршити социјализмом.

Социјалистичке догме

Социјалисти се никада озбиљно не баве економском науком већ само оним што им може помоћи да се докопају или остану на власти. Ако се то зна, онда је јасно да се њихова “економска наука” никада није ни заснивала на чињеницама и логичким доказима, већ искључиво на догмама. Као најважније социјалистичке догме Мизес идентификује следеће догме:

1) Капитализам је непоштен систем експлоатације. Он штети интересима већине, а све у корист повлашћене мањине. Профит је нешто што народне масе беспотребно морају да плаћају класи паразита. Капитализам је узрок сиромаштва и он увек води ка рату.

2) Најважнији задатак државне власти је да систем капиталистичког и предузетничког управљања предузећима замени државном управом предузећима.

3) Контрола цена и увођење минималне цене рада, било директно путем државне администрације или индиректно путем синдиката, је прави начин за перманентно повећање животног стандарда потрошача.

4) Политика јефтиног новца (инфлационизам) је користан метод за смањење дужничког оптерећења народних маса, чиме се стварају услови за општи просперитет. Штампање новца нема никакве везе са појавом економских депресија. Економске кризе су нешто што се догађа само у слободном тржишном систему.

5) Сви они који поричу претходне изјаве и тврде супротно, тј. да управо капитализам најбоље служи интересима народних маса, су само затуцане апологете себичних интереса класе експлоататора. Повратак на слободно тржиште, слободну трговину, златни стандард и економску слободу – је немогућ. На сву срећу, човечанство се више никада неће вратити идејама деветнаестог века.

6) Предност спољне трговине се огледа само у извозу. Увоз је штетан и мора се спречавати колико год је то могуће. За сваку државу најбоља је она ситуација када држава уопште не зависи од увоза.

Дакле, свима онима који знају шта је права економија – потпуно је јасно о чему се ту ради. Док је након Другог светског рата армија псеудоекономиста, псеудофилозофа и свих других псеудонаучника говорила о “великој победи над фашизмом”, Мизесу је било јасно да фашизам није побеђен јер фашизам није ни Мусолини, ни Хитлер – већ наопака идеологија. У другом светском рату је поражена само немачка фашистичка власт, али не и наопака тоталитарна филозофија којом су се фашисти руководили. Мизесу је било потпуно јасно да снаге које су стајале иза фашизма нису побеђене и да ће се фашизам појавити опет, само под другим слоганима и симболима.

Немачки интелектуалци су у британском одбацивању слободне трговине и златног стандарда видели доказ супериорности немачких доктрина и метода. Они су видели како Англосаксонци скоро у свему копирају њихов економски систем и били сведоци тога како значајне личности ових земаља изјављују да ће њихове нације, у послератном периоду, применити немачки економски систем. Ако је то заиста тако, зашто се онда фашисти критикују? Да су ти значајни и утицајни људи само били поштени и искрени, онда они фашисте не би критиковали, већ им признали да су управо они били пионири те “нове економије” и тог “новог и бољег друштвеног поретка”.

О томе шта ће тај нови послератни поредак стварно значити, Џорџ Орвел је говорио чак и пре него се он догодио. У једном писму из 1944. године, дакле три године пре објављивања књиге “1984”, Џорџ Орвел износи основне тезе из своје будуће књиге:

„Хитлер ће, нема сумње, ускоро нестати, али само на рачун јачања: (а) Стаљина, (б) Англо-Америчких милионера, и (ц) свих врста малих фирера типа де Гол.
Сви национални покрети, чак и они који су настали као отпор немачкој доминацији, изгледа да добијају недемократске облике, да се окупљају око неког натчовека фирера и да прихватају теорију да циљ оправдава средство…Ако се то догоди, плашим се да ће се створити свет, од две или три велике суперсиле које неће моћи да освоје једна другу, у коме ако фирер то пожели два и два могу постати пет.“

Социјализам нису социјалистичке бајке, већ чињенице, и зато сви они који знају те чињенице веома добро знају да је свет у коме живимо ништа друго до социјализам јер су све наведене социјалистичке догме на снази и данас. Када су у питању ове догме, практично нема разлике између данашњих “модерних либерала”, “демократских социјалиста” или било које друге политичке странке, са једне стране, и некадашњих немачких нациста са друге стране. Потпуно је свеједно што се данас ови принципи називају “либералним” и “демократским”, а не као у нацистичкој Немачкој, много тачније, антилибералним и антидемократским. Странке могу збуњивати јавно мњење тиме што ће се фиктивно делити на неку “левицу” и “десницу”, али је потпуно јасно да је њихов крајњи циљ исти – социјализам.

Закључак

Ако направимо историјску паралелу и вратимо се у доба феудализма, онда можемо видети како су се некада мали земљопоседници, да би се заштитили од многобројних пљачкаша, радије одлучивали за заштиту једног феудалца, а као накнаду за ту заштиту том феудалцу плаћали данак.

Нешто слично имамо и у тоталитарним системима јер се бизнисмени осећају безбеднијим ако им је заштитник држава или партијска бирократија. Они плаћају за своју заштиту исто као што су то некада чинили сиромашни земљорадници, али постоји и једна битна разлика јер данашња тоталитарна држава од бизнисмена и народа само узима новац али им не пружа никакву заштиту; чак супротно, данашња држава је ништа друго до организовано удружење пљачкаша скривених под именом неких наводних институција система којима закон омогућава “законито” пљачкање привреде и становништва. Дакле, тоталитарна држава није, како то многи мисле, институција јавног сервиса која људима обезбеђује економску и сваку другу сигурност, већ инструмент контроле и законите пљачке.

Самим тим, потпуно је јасно да све друштвене теорије можемо поделити на две категорије: на оне теорије које друштво виде као резултат слободне сарадње људи и ненасиља, и на оне теорије које заговарају насиље. Управо је то питање насиља и ненасиља кључна разлика између социјализма и либерализма.

У слободном тржишном систему нико није дискриминисан и сви у њему могу наћи своје место под сунцем. У слободном тржишном систему само потрошач има слободу да некога дискриминише, наравно уз очигледан услов да је спреман да плати цену те дискриминације. За разлику од слободног тржишног система, интервенционизам представља присилну дискриминацију од које корист има само мањина, а све на рачун већине.

Планска економија, било она из времена Стаљина и Хитлера или ова данас, увек захтева бирократију. Бирократија је срце, плућа и вене централно планске економије. Упркос великих успеха науке и технологије – нема напретка у погледу животног стандарда људи. Дакле, поставља се питање: где су нестали сви ти плодови развоја науке и технологије? Одговор на то питање се зна: појела их је бирократија која контролише и управља сваким нашим покретом. Прождрљиво и незасито чудовиште звано “државно законодавство”, које хиљадама државних бирократских установа даје право на употребу силе – спречава људе да живе нормалан и слободан живот.

Када се говори о “цени државе” онда се при том обично мисли само на оно сто је “видљиво”, тј. на буџет, међутим права цена етатистичке државе је много већа. За Бастијата права цена државе је: просперитет који не видимо, радна места којих нема, технологија којима немамо приступ, предузећа која нису ни отворена, и светла будућност која је нам је одузета. Држава нас је опљачкала исто као лупеж који ноћу провали у наш дом и украде нам све оно што волимо.

Са јачањем ауторитарног економског система све је мање важно шта се, колико, и како производи, а све више постаје важно припадништво партији. Ауторитарни систем води ка томе да бизнисмени преусмере своје напоре од бављења производњом – ка борби за власт, а резултат свега тога се унапред зна: државно предузетништво ће се повећавати, а производња ће се смањивати. Са повећањем државног предузетништва долази до све већег погоршавања економске ситуације, а онда систем доспева у стање све жешће политичке борбе за контролом све мањег и мањег економског аутпута. Све то заједно доводи, прво, до економске стагнације, затим до трошења постојећег капитала, и на крају, када преостали капитал више не буде довољан ни за одржавање основних сервиса – до економског колапса. Када дође до колапса, тада државно паразитске групе из умируће економије немилице исисавају све оно што се још може исисати, а све по принципу “после мене потоп”.

Већ дуго времена је читаво човечанство изложено наопакој антиекономској и антилибералној идеологији, тако да је она за нас постала невидљива. Она је ту, али је ми не видимо, а и када је видимо не знамо којим именом да је назовемо. Ако је фашизам за нас невидљив, онда он постаје тихи убица. Фашизам слободно тржиште замењује насилном и гломазном државом која, као неки смртоносни паразит, из економског система исисава капитал, креативност и продуктивност. Управо се због тога, нимало случајно, фашистичка економија назива и вампирском економијом јер фашизам своју жртву убија тако што из ње исисава њен економски живот.

Шта је данас највећа претња слободи? Онај модел социјализма који се заснивао на проповедању фикције о некој “универзалној правди и једнакости” то свакако није јер, једноставно, након дугог периода масовног уништавања капитала за тако нешто више нема услова. Највећа опасност долази од овог другог модела социјализма у коме центри моћи и привилегована државна бирократија, путем централизованог модела управљања људима, покушавају да конзервирају своју моћ и своје привилегије.

Против тоталитарних система се могу успешно борити само они који тржишну економију сматрају за једини могући функционални систем друштвене сарадње. Сви они који заговарају интервенционистичке идеје – заговарају ништа друго до систем који неминовно води у руски (интернационални) или немачки (национални) облик социјализма.

Идеолошки рат, каже Мизес, се не може успешно водити ако се непријатељима стално чине уступци. Сви они који одбацују капитализам јер он наводно штети интересима народа, и сви они који кажу да се тржишни систем мора заменити системом што веће државне контроле – не заговарају ништа друго до тоталитаризам. Такозвани “прогресивци”, који се данас скривају иза имена демократа и либерала, се на речима могу изјашњавати против фашизма, али њихова политика не ради ништа друго до крчи пут за неки нови Хитлеризам.

Мало је политичара, интелектуалаца и политичких активиста који би се данас усудили да јавно кажу: “ја сам фашиста” и “фашизам је сјајан економски систем”, али када би само били искрени – они би управо то морали рећи. Иако данас ни једна држава себе не назива фашистичком државом, фашизам је на снази и у Америци, и у Европи, и у читавом свету.

Социјалисти стално говоре о неким наводним алтернативама, међутим, једина алтернатива коју људи заиста имају је: хуманост или зверство; мирна људска сарадња или тоталитарни деспотизам. Сви остали покушаји тражења треће опције су ништа друго до најобичнија илузија. И зато сви они који знају шта је права економија, веома добро знају да је Мизес био потпуно у праву када је рекао:

Питање је увек само једно: власт или тржиште? Треће опције нема.

Читав социјализам почива на бесмисленим политичким паролама, па се тако веома често може чути и парола: “Не питајте шта држава може да уради за вас, већ шта ви можете да урадите за државу”, али сви они који барем мало познају историју, веома добро знају да је та парола ништа друго до модификована верзија Мусолинијевих парола: “Све за државу, ништа ван државе, ништа изнад државе” и “Државе је све, појединац је ништа”. Све док народ не схвати суштину социјалистичке манипулације, тј. да држава нисмо “сви ми”, већ само клика на власти и њена верна бирократија – просперитета неће бити.

Кад би успешност друштвеног система зависила од броја бесмислених парола, онда би социјализам био шампион благостања, али функционисање друштвеног система не почива на паролама, већ на економским законима и здравом разуму. Управо због тога Мизес каже:

Оно што је човечанству данас највише потребно је ослобађање од владавине бесмислених парола и повратак здравом разуму.

 Радивоје Огњановић је економиста из Београда. Остале текстове овог аутора можете погледати овде.

(Бележница)

Наслов и опрема: Преврат

Advertisements

Jedno mišljenje na „Хуманост или зверство; мирна људска сарадња или тоталитарни деспотизам?

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s