Дражина рехабилитација повампирила сајберчетнике и салонске антифашисте

У опште лудило удробили су се и лажни љотићевци и недићевци. И они су се обрадовали рехабилитацији четничког команданта, којег су Љотић и Недић, у служби немачких окупатора, три и по године јурили по Србији.

сва имовина, коју је Дражина породица изнела из рата, не вреди ни десети део мита који је Дачић добио у оном коферу. Михаиловићева војска, колико год била трагикомична, изгледала је много озбиљније него СПС-ова хорда разбојника, која три деценије термитски детаљно прождире Србију.

За разлику од Хрвата, чије су све опције из Другог светског рата, као и данас, биле про-хрватске, Срби су тада били подељени у три истакнуте групације. Четници су били про-енглеска опција, партизани про-совјетска, а љотићевци и недићевци про-немачка. Није било само про-српске опције.

'Ајде!?

‘Ајде!?

Рехабилитација Драже Михаиловића доказује да је морални мрак најподобнији за неговање светлих српских традиција.

Исправљање неправде старе 69 година узнемирило је лажове свих врста. Партизани и наследници њихових пљачкашких тековина потпуно су згрожени, док четници и њихови фалсификовани следбеници славе величанствену победу истине, правде и каме. Благо србадији, опет има медијски атрактиван повод за бесмислене поделе и свађе. Наравно, и за омиљену националну дисциплину – лагање.

По обичају, доминирају лажи представника власти. Ивица Дачић је најагресивнији и најлицемернији. „Поништење пресуде Михаиловићу је срамно“, каже тај експерт за срамоту. Дража је, у Дачићевим пијаним очима, издајник и сарадник окупатора и, као такав, заслужено је осуђен на смрт.

Можда је у праву. Али, Михаиловић никада није потписао никакав документ који би и у назнакама личио на тзв. Бриселски споразум, није се грлио и љубио с терористима какав је Хашим Тачи, није свечано дочекивао Ејупа Ганића, организатора покоља 250 дечака у сарајевској Добровољачкој улици, није потписао уговор којим се „новом окупатору“, тј. НАТО-у, на располагање ставља сва инфраструктура Србије, није певао „Миљацку“, а сва имовина, коју је његова породица изнела из рата, не вреди ни десети део мита који је Дачић добио у оном коферу. Михаиловићева војска, колико год била трагикомична, изгледала је много озбиљније него СПС-ова хорда разбојника, која три деценије термитски детаљно прождире Србију. Сви четнички команданти заједно нису опљачкали ни 1% имовине коју има, рецимо, Душан Бајатовић. Или Немања Ђорђевић, Александар Никачевић, Владимир Заграђанин, Дејан Бацковић, Бранко Лазаревић… Или СПС-ове тајкунске творевине Милан Беко, Мирослав Мишковић, Жељко Митровић, Предраг Ранковић Пецони, Миодраг Бабић, Богољуб Карић, Станко Суботић Цане, Милорад Вучелић… Или СПС-ови одреди смрти које су предводили Јовица Станишић, Милорад Улемек Легија, Љубиша Буха Чуме…

Дачић тврди да је суђење Михаиловићу било регуларно и да је пресуда поштена. Можда је и то тачно. Дражи су ратни победници судили за командну одговорност и осуђен је на стрељање иако му није доказан никакав лични злочин. Међутим, и Дачићевом политичком оцу, Слободану Милошевићу, судили су ратни победници и то по истој матрици, сматрајући га одговорним по командној линији.

Ставови председника СПС-а имају проблем и с перфектом и с презентом. Предратни комунисти, какви су тада били, да су се дочепали Дачића ставили би га на најстрашније муке: прво би га отрезнили, па осудили по свим основама – као буржуја, разбојника, издајника… – а онда неколико пута стрељали. Кад би данас постојали комунисти, дошли би до истог закључка, само би уместо смртне био осуђен на доживотну затворску казну.

Дачићеве лажи шире и наследници црногорских, босанских и личких „народних хероја“, који су 1944. ослободили Београд од Немаца који су ионако бежали и, успут, од свих Београђана који су имали лепе станове, зграде, фабрике… Друга генерација тих Капичића, Ђурашковића, Рашета, Олујића, ментално форматирана у отетим кућама, навикла на паразитирање, сада је медије и друштвене мреже затрпала доказима четничке сарадње с окупаторима. Нико од њих није ни бекнуо кад су, прво Милошевић, па потом и Дачић, њихове завичаје, од Дурмитора до Динаре и Јахорине, предали у трајно власништво неким другим окупаторима. Њима нису битни Јасеновац, Јадовно, херцеговачке и црногорске јаме, „Бљесак“, „Олуја“, Пећ и Призрен. Они су модерни билборди братства и јединства, готиве Северину и Тонија Цетинског, откидају на Шака Полументу и све Харисе. Додуше, патолошким кардељизмом смарају само по интернету, где, у тренуцима доколице, воде жесток рат против либералног капитализма, који мрзе онолико колико воле своје фирме, ресторане, сплавове, лимузине, „Грандове“ певаљке и остале тековине НОБ-е.

Насупрот њих, у београдској Палати правде и на интернету, једнако бесмислене лажи пласирају самозвани четници.

Предвођени леченим турбо-титоистом и рашчињеним војводом Војиславом Шешељем, рехабилитацију Драже прослављају несрећници који не схватају да њихове кокарде – без круне – немају везе с Југословенском краљевском војском, баш као што ни њихов вођа нема везе са четништвом. За разлику од Драже и осталих војвода, који су до смрти делили судбину народа, Шешељ је рат провео у служби Слободана Милошевића, јурећи певаљке, шверцујући нафту и брћкајући се у батајничком кућном базену.

У опште лудило удробили су се и лажни љотићевци и недићевци. И они су се обрадовали рехабилитацији четничког команданта, којег су Љотић и Недић, у служби немачких окупатора, три и по године јурили по Србији.

У оваквој Србији, хаотичној и несрећној, нико се не бави чињеницама и истином. Ко би се упустио у ту антисрпску авантуру дошао би до закључка да одлука Вишег суда нема везе с рехабилитацијом четника већ искључиво с поништењем судског поступка којим је Драгољуб Михаиловић осуђен на смрт. Пресуда је значајна искључиво за Михаиловића и његову породицу. За Србију би било значајно да се створе услови у којима ће историчари, интелектуалци, политичари, новинари, па и сви остали покушати на прави начин да разумеју дешавања из прошлости како би имали више шансе да нађу пут у будућност.

За разлику од Хрвата, чије су све опције из Другог светског рата, као и данас, биле про-хрватске, Срби су тада били подељени у три истакнуте групације. Четници су били про-енглеска опција, партизани про-совјетска, а љотићевци и недићевци про-немачка. Није било само про-српске опције. Тако је и данас. То је проблем, а не одлука којом је поништена пресуда накарадног комуњарског преког суда.

Написао: Предраг Поповић

Advertisements

4 mišljenja na „Дражина рехабилитација повампирила сајберчетнике и салонске антифашисте

    • па опет неозбиљно, Огњен: „Бранко није сазрео као Србин, ни као политичар, ни патриота, са православљем нема додирних тачака, вјероватно није крштен, његова историјиска свијест је још увијек авнојевска, а стога не може правилно схватати и судити о глобоалним политичким односима и сукобима, шта значе за судбину српског народа.“

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s