Дејан Перишић: ВАЗАЛСТВО И/ЛИ ПАТРИОТИЗАМ

они који хоће да рехабилитују равногорце (намерно не кажем четнике) убише се објашњавајући не само да су били антифашисти, већ и да су и они водили борбу са њима, на мало другачији начин.

Да ли у борби са светским злом имамо право да жртвујемо цео народ или би борба са тим злом имала за циљ пре свега да народ спасе од истог па на тај начин да се помогне и целоме свету?

овде се као одговор намеће питање да основа на којој се треба градити помирење и национално јединство, јесте отаџбинска идеја и народни интерес а не општечовечанска борба са светским злом. Упамет се Срби! А, да би се то постигло мора да се мисли својом главом и о својим интересима!

Featured image

Ових дана је веома актуелна тема националног помирења. Пре него би се говорило о помирења требало би видети неке претпоставкекоје су од кључног значаја за ову тему. Због чега да се помире и око чега да се помире.

Да видимо аналогију са Русијом. Руси су имали сукоб и грађански рат између белих (присталица Цара и бранилаца феудалног устројства земље) и црвених (револуционара – следбеника комунистичке партије – бољшевика Лењина – прим.дрп). Црвени су победили и сатрли или сатирали све што је у Русији имало везе са белима. Да ли су некад тражили опроштај за то? Нису. Па како је онда Путин успео да направи национално помирење? Ту долазимо до другог дела питања – око чега. Ако већ није због узајамног праштања, помирили су се јер су и једни и други окупљени око Отаџбине као највише историјске вредности. Црвени су у другом светском рату водили борбу за одбрану отаџбине а не за светску револуцију и не класну борбу. Због тога је за Русе други светски рат – Отаџбински рат и тако га једино и зову. Отаџбина је разлог и мерило њиховог помирења. И оно што је најважније и то је „уклесано“ у народну свест, у колективни владајући дух. Кад су јуче славили Дан победе, Руси нису славили победу комунизма већ избављење Отаџбине од „врага“ (лепог ли словенског израза за непријатеља).

Каква је ситуација код нас?! Код нас и даље влада комунистичка историјска матрица која учеснике у другом светском рату дели на антифашисте и издајнике. У том смислу, они који нису водили антифашистичку борбу су издајниници и заједно са окупатирима били поробљивачи сопствене земље и народа. Зато, они који хоће да рехабилитују равногорце (намерно не кажем четнике) убише се објашњавајући не само да су били антифашисти, већ и да су и они водили борбу са њима, на мало другачији начин. Међутим шта је са Отаџбином и народним интересом? Где је она у нашем видокругу? Да ли је премијер био у праву кад је рекао да је Србија жртвовала себе зарад антифашистичке борбе?
Добро, можда није потпуно у праву, јер су наши „издајници“ спречили потпуно жртвовање и нестанак Србије у тој борби. (О обнови отаџбинске идеје, која би била сочиво историјског (само)сагледавања довољно сведочи и сама та прослава.) Фашизам јесте био светско зло, као што је то била и отоманска експанзија на Европу а могло би се рећи и крсташки лицемерни а заправо пљачкашки походи. Да ли у борби са светским злом имамо право да жртвујемо цео народ или би борба са тим злом имала за циљ пре свега да народ спасе од истог па на тај начин да се помогне и целоме свету? Да ли је свети кнез Лазар жртвовао цео народ или је себе и своје оклопнике ставио као штит испред турске ордије, као брану, пре свега, за свој народ? Дакле, овде се као одговор намеће питање да основа на којој се треба градити помирење и национално јединство, јесте отаџбинска идеја и народни интерес а не општечовечанска борба са светским злом.

Ако би протагонисти антифашистичке борбе, односно безусловне борбе са светским злом, као врховног мерила историје, били доследни како онда не дижу устанак на окупираном Косову. Зашто прихватају протекторат Р. Српске и на крају зашто не позову на свеопшти рат против НАТО пакта, јер између нациста и натиста све је мање уочљива разлика. Уосталом, то се у Украјини најбоље види. Кад поменух Украјину – ето још једног мерила!
Зашто носиоци идеје неопходности жртвовања Србије за светску правду не позову цео народ у борбу за одбрану Донбаса? Добро, неко ће рећи да то није реално, али шта њих брига за реалност! Зар је устанак у поробљеној Србији – јединој, каквој таквој, оази за раскомадани српски народ била реалност? Наравно да је то бесмилица којом се не треба ни бавити.
Зато би требало поставити следеће – да ли је свако вазалство, односно прихватање подређености надмоћнијем непријатељу издаја?

Како стоје ствари са нашом историјом и перцепцијом исте у народној свести?
Отац наше државе Стефан Немања није одмах био независан од Византије. То је постао тек кад је ојачао (да не идемо у силне историјске перипетије како је до тога дошло). Затим, он је направио савез са поменутим крсташима Фридриха Барбаросе, којима је омогућио пролазак кроза нашу земљу. О како дивним људима је реч сведочи и чињеница да је отад у нашем народу настала реч битанга, као кованица две немачке речи: bite и danke. Затим, шта рећи за сина светог кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, који је био чак двоструки вазал а подигао Србију на највиши културни и економски ниво икада. А, тек за његову мајку, кнегињу Милицу, која своју кћер Оливеру, шаље у харем њеног оцеубице и убице свог мужа. Да ли јој је то народ узео за зло и прогласио је изадјицом? Гле чуда најчешће женско име у Срба је управо Милица! А, шта рећи за нашег највећег епског јунака Марка Краљевића?!? Ко је историјски био краљ Марко из Прилепа! – Опет вазал! Па шта је сад то – да ли су у праву другосрбијанци кад Србе сматрају највећим олошем на свету?! Какви смо ми то издајницољупци? ИЗДАЈА?!? А, кога су то они издали?! Свој народ? Неће бити!! Управо због свог народа су и чинили тешке и претешке личне жртве, због којих их је народ наградио славним поменом! Хоћемо ли даље! Да ли сте чули за патријарха Макарија Соколовића, обновитеља пећке патријаршија, која је два века била чувар и путеводитељ национа између сциле и харидбе турског и аустријског царства. Ко је он био? Брат, не само вазала, већ модерним речником речено квислинга, Мехмед паше Соколовића, који је и издејствовао обнову патријаршије! Опет не бих желео да улазим у историјске детаље, али мора се рећи да је обновљена пећка патријаршија била држава у држави, уз признање и обавезе према турском султану. Наравно, било је патријараха који су водили одлучну борбу са Турцима, али кад су те побуне угушене, следећи патријарх је прихватао, опет модерни речник – колаборацију. Један од љутих неприајтеља турске био је патријарх Арсеније III Чарнојевић, који је због неуспеха те борбе и ужасних зулума повео народ у Велику сеобу у Аустрију. Гле чуда у Аустрији, која никад према нама није била пријатељска и вршила је покатоличавање, он добија повластице (чувене Леополдове) што није друго него прихватање колаборације. А, како би се другчије населили у Аустрији?
Песма „Радо иде Србин у војнике“ у којој је и стих „ако иште светли цар у бој иде граничар“ односи се не на нашег цара, већ аустријског! Неког од претходника оног истог којег је Гаврило смакнуо у Сарајеву. Па шта је то него колаборација и то вољна и чак патриотска! Уосталом, како би се могао назвати целокупни период пречанске српске борбе која је изградила бастион српства, него колаборацијски. Да ли добровољна? Не, идеја о ослобођењу и обнови сопственог царства никад их није напуштала, али су се борили у задатим околностима.
Шта рећи за обовитеља српске државе кнеза Милоша?! Затим, ко су биле делије – које су за нас појам храбрих, одважних, неустрашивих људи?! Гле чуда турски пандури! Па како сад опет славимо наше непријатеље? Послушајмо песму (а знамо да нас је она одржала) – „… ситно коло до кола не хаје за Стамбола!“ Шта је то ако није народна самоуправа, која се и могла постићи једино тако што ће се прихватити врховна власт надмоћног непријатеља! Да ли је ово све што пишем ОДА ВАЗАЛСТВУ?!?

Не, ово је ода херојској борби српског народа да буде оно што јесте и у немогућим условима! Да опстане а не да пропадне! Опстанак духовни али и буквално биолошки! Па како је у читавом овом низу, једини вазал који је потпуно презрен ђенерал Милан Недић, чија жртва се може мерити са Миличином, јер се прихвата те улоге после погибије сина! Ако, је изгубио сина не мора да нестане цео српски народ! Фашизам је највеће зло у историји! Рећи ће заговорници антифашистичке борбе. Па добро нека и јесте! Али, да ли било ко има право да уништи свој народ, своју ширу породицу због борбе са злом у свету?! Погледајмо хришћанске мученике! Они су себе жртвовали, нису друге гурали у чељусти лавова!
Нешто друго је овде посреди! Биће да је то епигонска свест! Вазална свест, спрам великог света, којем хоћемо да се додворимо! У промишљању ко су издајници а ко борци за слободу, за наше антифашисте кључно мерило су врли нам савезници а не интерес сопственог народа! Да нас велики свет прихвати као добре и ваљане – то је основни мотив поданичке вазалне свести! А ако тога нема, онда треба да нестанемо! Не треба да постојимо ако нас свет не прихвати, односно ако нас не хвали! Узмимо пример Словачке, која ниједну устаничку акцију није имала у другом светском рату! Да ли њу велики свет није прихватио? Е, али нема похвале!! А, шта ми имамо од похвала?! Шта смо добили као захвалност за спашавање савезничких пилота, који су нам разарали градове у другом светском рату? – То да нас њихови наследници још жешће нападну у истом веку (1999.). Не кажем да их није требало спасавати, јер је то људски чин али са аспекта националног интереса потпуно безвредан. Упамет се Срби! А, да би се то постигло мора да се мисли својом главом и о својим интересима! А, та логика нам говори да некад, управо због патриотизма, мора да се буде вазал! Политички али никад духовни!

Advertisements

9 mišljenja na „Дејан Перишић: ВАЗАЛСТВО И/ЛИ ПАТРИОТИЗАМ

  1. уф каква папазјанија од текста. добра теза, ал помешао све живе бабе и жабе … владар империје је вазал, цар Лазар се није борио против светског зла већ био „прагматичан“., с чиме се иначе слажем, (описано овде „Цар Лазар и његови витезови завредили су царство небеско и вечно сећање и поштовање народа тиме што су преузели одговорност, извршили своју конкретну дужност на коју су се обавезали и по цену сопственог живота и тиме испунили сврху свог постојања на земљи.“ http://branali.blogspot.com/2011/06/blog-post_29.html, ал реци ти то патриЈОтама којима се првентсвено обраћа , Друга Србије испада да подржава партизане а не Недића.. . . најмодерније уређена држава у том историјском моменту – светско зло .. итд итд, мого би до сутра … штета… теза је добра и једино могућа ако мислимо да опстанемо.

    Liked by 1 person

    • Песма „Радо иде Србин у војнике“ у којој је и стих „ако иште светли цар у бој иде граничар“ односи се не на нашег цара, већ аустријског! … ту песму ми је стално певала баба кад сам био дете, написао ју је композитор химне Лијепа наша.. е тај граничарски менталитет нас ј… ако иште светли владар

      Sviđa mi se

    • Да, има неколико погрешно изведених закључака на основу сасвим коректних премиса. Оно што је најспорније, то је да се по сваку цену покушава ПОБЕДИТИ а не помирити. То не може јер они који у рату и „револуцији“ јесу победили (и победу упропастили) не дозвољавају, а ови који би да победе на бојном интернету не пристају ни на какво компромисно решење.

      Liked by 1 person

      • У Хрватској је, макар на вербалном нивоу, спроведено помирење ДЕЦЕ партизана и усташа.. То је добра формулација, требало би да значи да се не прекрајају криве Дрине накнадно и не губи време на превазиђене покрете и теме .. партизани и четници и љотићевци се никако не могу помирити, њихова деца која углавном појма немају ни о једнима,а и зашто би кад има важнијх проблема и паметнијих тема, могу и то лако..

        Sviđa mi se

  2. Мислим да се код нас помирење помирење десило 1999.г. Тада смо сви били против агресора на Отаџбину, без обзира на политичко опредељење. Ту су заједно били и равногорци и поборници партизанске борбе (такозвани србо-комунисти) и леви и десни… Сматрам да тај култ народног јединства није помутила ни тадашња ненародна власт и потоња петооктобарска револуција. Линија родољуби vs натисти (другосрбијанци) која је тада успостављена види се и дан данас. Е, сад други је проблем што до сада нисмо имали чисту родољубиву политику! Или је била смешана у некаквим трулим коалицијама или су носиоци ове политике первертирали своје ставове и прешли на страну „вилотића“.

    Sviđa mi se

    • stav a) Мислим да се код нас помирење помирење десило 1999.г. Тада смо сви били против агресора на Отаџбину, без обзира на политичко опредељење. Ту су заједно били и равногорци и поборници партизанске борбе (такозвани србо-комунисти) и леви и десни…

      stav b) Линија родољуби vs натисти (другосрбијанци) која је тада успостављена види се и дан данас.

      jel a ili b? Oba ne mogu prosto logički em zdravorazumski (seljačka pamet)

      Sviđa mi se

      • Помирење не значи да нема разлика. Разлика је библијска и јеванђелска категорија – ДОБРО И ЗЛО! Натисти немају везе са нацијом, они су отпадници од исте! То је као кад би тражио помирење у Горском вијенцу!

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s