Драган Томић: Време полураспада

Васпитачице су, по задатку, утоварале децу и ова девојчица је изгледало као да ће да остане сама на станици и тада сам приметио да су сва деца која су се држала за руке у фирмираним оделима док је она у тотално бледим, испраним стварима.

што је Србија “европскије” залегала за руду, број џукела је растао а број мачака опадао

На тај начин ја добијам билборд на коме је мачка направљена од лего коцки без репа и уз пригодан слоган да “Деца не знају да животиње нису играчке” који је плаћен милион евра

polu raspad

Има дана који су посебно одвратни без неког нарочитог разлога, а данас је био један од тих дана.

Возећи се ГСП-ом, пало ми је на памет како би можда било фино да се води дневник тих путовања, пошто дефинитивно постају све надреалнија и опскурно бизарна у сваком погледу.

Ево рецимо данас, кренем ти ја тако на посао, јутарњом линијом, весело прескачући псећа говна и мачије лешине преко свеже уређеног паркића, који сада има ограђено игралиште, као нека врста тора у коме се преко дана играју деца а увече џукеле беспослених али врло добро стојећих власника паса од којих су сви или деца полицајаца или општинарски тј буџетски накот или пак ђетићи соколи што су продали шупе по црној гори па се доселили у престоницу и сазидали дворце без канализације, и сада живе од младог меса које из целе србије хрли у дгра да постане старлета или да научи нешто и пали из земље…
Има ту комшиница из банке са своја два хистерична монструма, потом брат са пит булом, и тако… Мислим, кога заболе дупе, када се зна да комунална полиција служи да би бабама од 70 година одузимала цвеће са кутија или тукла људе који неће да плате бус плус а све за европски бољу Србију уређенију и праведнију а не да примењује закон једнако на сваког дрипца који мисли да може све јер је син неког тате или потпада под, ах сада већ добро познату категорију љубитеља животиња ( читај САМО куца) чиме недвосмислено доказује да је хуманији и човечнији од осталих па стога и има право да своју лењост духа демонстрира тако што обесмишљава све око себе.
Укључујући и новоизграђено игралиште са јасно дефинисаном наменом.

Е тако, дођох до станице и укрцах се у полураспаднуто возило. Откуцао сам своју бус плус картицу и задовољно се сместио између бабе и деде који су ишли на пијацу да купе нешто да поједу. Како је линија ишла, садржај аутобуса се обогаћивао. Почели су да улазе дечаци, ценим средња школа који као да су изашли из Забеле а са њима и веселе девојке, полу голе и задубљене у садржај својих пипафона. Негде на пола пута, у возило улазе већ одомаћени просјаци који моле динар ако се може за спас детета или нарокси који просипају гнев на злехуду судбину која их је задесила и онда се свађају са путницима атакујући на њихову нехуманост јер неће да им уделе новац. Са све влашом неке брље у џепу.

Пред сам крај, постало је супер занимљиво када су ушле три студенткиње, модерних схватања (читај полу голе). Е сад, потребна је извесна доза скила да се сузбију био хемијски нагони који вас вуку да буљите у сисе и дупета али ако то успете, бићете награђени психо фестом тог призора. Следи мизогина интерпретација догађаја.

Прве две другарице спадају у категорију солидних 9-ки од којих је једна добро дете, уредна и затегнута али врло једра, док је друга више у маниру “маче луда сам и незаборавна” мешавина клупско сплаварске БГ амазонке која се искључиво креће неком ЦЦ или С класом од 100.000 Е.

Трећа је пуначкија и скромног изгледа. Е сад, добро дете се поздравља са буцом док је амазонка ни не констатује. Добро дете се искрено смеје и хоће да разговара са њом али амазонка је стреља погледом након чега ова окреће леђа и подчињава се сплаварки са реке Стикс, што код буце ствара фацу беса, очаја и туге.  Међутим после две станице, буцки долази друг и ова доживљава пролећно цветање и срећу.
Станицу после те сам сишао, задовољан овом ГСП оперетом и насмејано крочио на асфалт и то право у гомилу деце из обданишта које су ишла са васпитачицама негде у дгра.

На команду сви у ред и држите се за руке, приметио сам да је једна девојчица остала сама. Деца су већ улазила у аутобус а она је почела благо да паничи и почела да маше рукама, као да показује да нема никога са којим би се држала за руке. Васпитачице су, по задатку, утоварале децу и ова девојчица је изгледало као да ће да остане сама на станици и тада сам приметио да су сва деца која су се држала за руке у фирмираним оделима док је она у тотално бледим, испраним стварима. Фирмирана деца су чаврљала а њој су очи почеле да се шире и изгледало је као да ће да крене да плаче. Удаљио сам се од тог призора али само добио осећај као да ми је неко забио нож прво у стомак па онда у срце. Ма колико сам себе покушао да растеретим тог призора нисам успео, што сам даље одлазио тај призор се враћао и враћао и мука у мени је расла. Како је ово центар, беспослене девојке које нису седеле по кафићима, водиле су псе и скупљале њихова говна у кесе дуж целог пута ка канцеларији. И била их је пуна улица, а тек је било 9 сати. Ушао сам у зграду без и једне мисли у глави, згутао неке сплачине које сам пазарио у пекари и кренуо да радим. Ту сам упалио “Снагу Народа” и слушао о вакцинама, бацио пар порука на скајп које су овлаш прочитане и то је то.

Ништа мање усран вратио сам се кући, где ме је дочекао гладни мачак па сам отишао да му купим храну и у пет шопу сусрео депресивног власника који је имао мачка три пута већег од мог. И ту сам сазнао да су га на Ускрс, растргли пси чиме је окончао своју 11 годишњу каријеру љубимца и маскоте пет шопа. Власник је рекао да је на Ускрс, било мало људи, јер су сви нормално ждрали по кућама, и да су се тада пси организовали у огроман чопор који му је плански и тактички раскомадао љубимца и отишао даље да сеје смрт по насељу, вероватно претходно добро обхрањен костима са Ускршње трпезе и другим даровима брижних “хранитељки” и “активистикиња” и у пуној снази за празнични пичвајз и крвопролиће.

По доласку кући, у полу осветљеном парку, где је љубоморни муж заклао своју жену 1994 године дочекао ме је метро сексуалац са пуштеним доберманом који није могао њушку да одвоји од отвореног подрума у коме се склупчала мачка.

Да се брзина Европског пута Србије мери у одузетим мачијим животима, постало ми је јасно још за време владавине жутаћа, када сам се бавио тематиком луталица. Наиме што је Србија “европскије” залегала за руду, број џукела је растао а број мачака опадао. Тј, што се Србија више задуживала, уз плате буџетлија су расле и донације за “кучкарске” Нво- ове. Директна последица тога била је забрана шинтерској служби да уклања псе са улица, што је у комбинацији са огромним парама које су долазиле из иностранства и које су ишле на производњу проблема, тј на кампање “едукације” а не на стерилизацију, довело до тога да популација џукеле експлодира. Наравно радило се о прању пара, када ЕУ донира новац, те паре онда иду маркетиншкој агенцији за кампању, која је у власништву жутих који су пак у власништву ЕУ. На тај начин ја добијам билборд на коме је мачка направљена од лего коцки без репа и уз пригодан слоган да “Деца не знају да животиње нису играчке” који је плаћен милион евра, док у исто време страначки запослена општинарка добија повишицу од које купује расну џукелу коју пушта да коље мачку мени под прозором. Из ове праксе, изведена је једначина да што је више пара у буџету, већи је број џукеле и мањи број маца а паре у буџету су пак директна последица политике ЕУ и ММФ-а.

Доласком напредњака на власт, број џукаца се смањио драстично, пошто исти не перферирају ту западну цивилизацијску тековину, тако да сам сада остао само са Соколима са Црне горе који не знају шта ће од пара, јер живе од издавања станова па онда купују расне огромне џукеле. Мања несрећа у тој несрећи јесте да пошто цео дан ладе јаја, имају и времена да псе прошетају па исти су физички актвини и нису толико агресивни и синовима полицајаца, који такође не раде ништа, који по правилу перферирају добермане и вучјаке који углавном слушају. Но мачке су већ побијене око моје зграде, јер им се “омакло” док су разговарали о томе ко је шта привео те ноћи или која колица ће се пазарити за привођење, тако да су вечерњи звуци углавном клања између паса од сокола и пандурације. Колико су заштићени, сазнао сам када сам их пријавио комуналној и баш када је патрола дошла баш тада су увели псе у станове да би се исто вече скупили испод моје терасе и коментарисали како сам будала. Ипак…сви смо ми служба.

Пратећи патриоте и њихове вапаје за слогом и обожењем, дркањем на руску ракету и обожавање Путина, али предходно наравно, ухлебљен негде по Шведскама,Канадама и Америкама и онда њихово поређење са “граџанском Србијом” јасно је одмах да овима апсолутно недостаје једна ствар а та ствар је интелектуални дискурс. Када Ласло Вегел или Димитријевић причају, они нуде критику која је на месту али исто нуде и решење. Сад што је то решење мешавина Езопове басне и грчких митова са све једнорозима и минотаурима то је друга прича, али је поента да када се то чује, некако лакше се верује. Милозвучније је за увце пре свега по бираним речима и стилу.
Са друге стране Прво Србијанци осим ракете, бусања у груди и Цркве, нуде слику у коме се цео живот састоји од касарне и цркве уз повик да се гине у славним биткама. Што би се рекло у Црној Груји, код прво Србијанаца НЕЕЕЕЈМА културе и НЕЕЕЕЈМА естетике. Има само критике и кукњаве, исправне додуше али презентоване на опор и одбојан начин. Али што је најважније код њих нема, одрживог РЕШЕЊА. Осим хладног гроба али уз ордење и процесију у фулу.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s