Лав Толстој: Не баш „прави Рус“

„У свету познати писац, по рођењу Рус, по кршењу и васпитању православни, гроф Толстој, саблажњен охолошћу свога ума, дрско је устао на Господа и на Христа његовог и на његово свето достојанство, јавно се пред свима одрекао хранитељице и васпитачице матере своје, цркве православне“

popovi

Учење цркве је лаж и скуп празноверја и враџбина У почетку нисам хтео да одговарам на одлуку Синода о мени, али је ова одлука изазвала врло много писама у којима ме мени непознати коресподенти – једни псују због онога што одбацујем оно што ја и не одбацујем, други ме савјетују да повјерујем у оно у шта ја нисам престао вјеровати, трећи изјављују да имају исто мишљење, у шта сумњам да у стварности постоји, и изражавају саосјећање, на које сумњам да имам право; и одлучио сам да одговорим и на саму одлуку и да укажем на оно што је у њој неправедно, и на писма која ми шаљу непознати кореспонденти.

Одлука Синода уопште има много недостатака. Она је незаконита или намерно двосмислена; она је произвољна, неоснована, неправична и, осим тога, садржи клевету и подстрекава на ружна осјећања и поступке.
Она је незаконита или намерно двосмислена зато што ако она хоће да буде искључење из цркве, она не задовољава оне црквене прописе по којима се може прогласити такво искључење, ако је она, пак, изјава о томе да онај ко не вјерује у цркву и њене догме не може ни да јој припада, онда се само по себи разуме да таква изјава не може имати никакав други циљ, сем тај, да пошто то у суштини није искључење, личи на искључење, што се управо и догодило пошто је тако и схваћено.
Она је произвољна зато што у свим наведеним тачкама окривљује само мене за неверовање, док не само велики број него и скоро сви образовани људи у Русији заступају такво неверовање, и непрестано су га изражавали и изражавају и у дискусијама, и у предавањима, у брошурама и књигама.

Она је неоснована зато што истиче да је главни повод што се она појавила све веће ширење мога лажног учења које саблажавања људе, а мени је, међутим, врло добро познато да једва ако има стотинак људи који са мном деле исто мишљење, и да је ширење мојих списа о религији, захваљујући цензури, тако ништавно да већина људи који су прочитали одлуку Синода нема ни појма о томе шта сам писао о религији, што се добро види из писама која добијам.

Она садржи очигледну неистину тврдећи да је црква покушавала да ме уразуми, али да су њени покушаји остали безуспешни, а у ствари ничега сличног никад није ни било. Она представља оно што се правним језиком зове клевета, јер у њој има намерно неистинитих тврдњи које иду на моју штету. Она, најзад, подстрекава на ружна осјећања и поступке, јер је, као што се могло и очекивати код непросвећених и непромишљених људи изазвала озлојеђеност и мржњу према мени која доводи и до претњи убиством, и која се испољава у писмима која добијам. „Сад си ти предан анатеми и после смрти допашћеш вечитих мука и издахнућеш као пас… проклетство теби… матори ђаволе… проклет био“ – пише један, други прекорева владу што већ нисам затворен у манастир, и писмо му је пуно псовки. Трећи пише: „Ако те влада не уклони – ми ћемо те сами натерати да ућутиш“, писмо се завршава проклетством. „Имам ја начина, ниткове, да те уништим“, пише четврти… Следе непристојне псовке. Знаке такве озлојеђености после одлуке Синода примећујем и у сусретима с неким људима.

На сам дан 25. фебруара (1901), кад је одлука била објављена, шетајући тргом чуо сам речи упућене мени: „Ево ђавола у човјековом лику“, и да је маса била другог састава, врло је могућно да би ме истукли као што су пре неколико година истукли човека крај Пантелејмоновске капеле. Према томе, одлука Синода је уопште ружна; то што је на крају речено да се лица која су је потписала моле за мене да постанем као они, не чини је лепшом. То је тако у општим цртама, а у појединостима је ова одлука неправична у следећим стварима.

У одлуци се каже: „У свету познати писац, по рођењу Рус, по кршењу и васпитању православни, гроф Толстој, саблажњен охолошћу свога ума, дрско је устао на Господа и на Христа његовог и на његово свето достојанство, јавно се пред свима одрекао хранитељице и васпитачице матере своје, цркве православне“. То да сам се ја одрекао цркве која себе назива православном, потпуно је тачно. Али ја се ње нисам одрекао зато што сам устао против Господа, већ, напротив, само зато што сам свом својом душом желео да му служим. Пре него што ћу се одрећи цркве и сједињења с народом које ми је неизрициво драго, ја сам, посумњавши по неким знацима у истинитост цркве, посветио неколико година да бих учење цркве изучио теоријски и практично:
теоријски – прочитао сам све што сам могао о учењу цркве, изучио и критички анализирао догматску теологију; практично – строго се придржавао, током више година, свих прописа цркве, постећи све постове и посећујући сва богослужења. И ја сам се уверио да је учење цркве теоријски лукава и штетна лаж, а практично је скуп најгрубљег празноверја и враџбина које потпуно прикривају сав смисао хришћанског учења.

И ја сам се стварно одрекао цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и у завештању сам написао својим рођацима да не пусте к мени црквене слуге кад будем умирао и да моје мртво тело склоне што брже, без икаквих заклињања и молитава над њим, као што се склања свака одвратна и непотребна ствар да не би сметала живима. Оно међутим, што је речено да сам ја „посветио свој књижевни рад и талент који ми је од Бога дат на ширење учења супротних Христу и цркви“ итд. И да „у својим делима и писмима које сам разаслао у великом броју својим ученицима и по целом свету, а нарочито у границама наше драге отаџбине, проповедам с фанатичком ревношћу ниподаштавање свих догми православне цркве и саме суштине хришћанске вере“ – то је нетачно. Никад се нисам бринуо за ширење свога учења.
Истина, ја сам у својим делима износио своје схватање Христовог учења и нисам та дела сакривао од људи који су желели да се с њима упознају, али их никад сам нисам штампао; људима сам говорио како ја схватам Христово учење само онда кад су ме о томе питали. Тим људима сам говорио оно што мислим и, ако сам их имао при руци, давао им своје књиге.

Затим је речено да ја „одбацујем Бога, у светој тројици слављеног створитеља и содржатеља свега, одричем се господа Исуса Христа, богочовека, искупитеља и спаситеља света, који је страдао нас ради и нашега ради спасења и васкрсао из мртвих, да поричем безгрешно човечанско зачеће Христа господа и девичанство пре рађања и после рађања пречисте Богородице“. То да ја одбацујем несхватљиву тројицу и басну о паду првог човјека, која у наше време нема никаквог смисла, богохулну историју о богу кога је родила девица да би искупио род људски, то је потпуно тачно. Међутим, Бога – духа, Бога – љубав, јединога Бога – почетак свега, не само да не одбацујем него ништа друго и не признајем да постоји осим Бога, и сав смисао живота и видим и извршавању божје воље изражене у хришћанском учењу. Још је речено: „не признаје загробни живот ни награду према заслугама“. Ако се загробни живот разуме у смислу другог доласка Христа, пакла с вечитим мукама и ђаволима, и раја као сталног блаженства, онда је потпуно тачно да ја не признајем такав загробни живот; али вечни живот и накнаду овде и свуда, сад и увек, признајем до те мере да, стојећи према својим годинама на ивици гроба, често морам да се присиљавам да не пожелим телесне смрти, то јест рођење у новом животу, и верујем да сваки добар поступак повећава истинско добро мога вечног живота, а сваки рђав поступак га смањује.

Речено је такође да ја одбацујем све тајне. То је потпуно тачно. Све тајне сматрам ниским, грубим враџбинама које нису у складу с појмом Бога и хришћанских учења и, осим тога, сматрам их кршењем правих заповести Јеванђеља. У крштавању новорођенчади ја видим очигледно изопачење свег оног смисла што га је могло имати крштавање одраслих који свесно примају хришћанство; у обављању тајне брака међу онима који су се сјединили раније, и у допуштењу развода и у освећењу брака између разведених, видим директно нарушавање и смисла и слова јеванђељског учења. У периодичном опраштању грехова на исповестима видим штетну обману која само подстиче на грех и уништава страх од сагрешења.
Исто тако у свештању масла (уља – прим. ДрП; масло = уље на руском), као и у миропомазању, видим методе простих враџбина, као и у поштовању икона и мошти, као и у свим оним обредима, молитвама, заклетвама каквих је пун требник. У причешћивању видим обоготворење плоти и изопачење хришћанског учења. У свештенству, поред тога што се јавно припрема за обмањиваче, видим и директно кршење Христових речи које директно забрањују свакоме, ма ко то био, да се назива учитељем, оцем и наставником (Јеванђеље по Матеју, 23, 8-10). Верујем у љубав, а не у враџбине и молепствија.

Речено је, најзад, као последња и највећа моја кривица, да ја „исмевајући најсветије предмете вере нисам ни задрхтао кад сам изложио подсмеху најсветију од свих тајни – причешће“.
То да ја нисам ни задрхтао описујући једноставно и објективно оно што свештеник ради док припрема ту такозвану свету тајну, то је сасвим тачно; али то да је та такозвана тајна нешто свето, а да је једноставно описивање како се она врши богохуљење – то је потпуно нетачно. Није хуљење вере називати преграду преградом а не иконстасом, и чашу чашом а не путиром, него је најстрашније и најогавније хуљење, које никако не престаје, да људи, искоришћавајући сва могућа средства обмане и хипнозе – уверавају децу и простодушан народ да ће ако се на одређен начин и уз изговарање одређених речи исецкају комадићи хлеба, па потом ставе у вино, у те комадиће ући Бог; и да ће, ако се у име неког живог унесе тај комадић у себе, тај бити здрав; ако се тај комадић унесе у себе у име неког умрлог, онда ће томе на оном свету бити лепше; и да ће у онога ко поједе тај комадић ући сам Бог. То је страшно!

Било како да неко схвата Христову личност, и његово учење које уништава зло света, и тако једноставно, лако и несумњиво пружа добро људима, (ако га само људи не изопачавају) то читаво учење је прикривено и претворено у простачке враџбине купања, мазања уљем, покрета телом, зарицања, гутања комадића и сл., да од тог учења не остаје ништа. И ако једном неки човек покуша да опомене људе да учење Христово није у тим враџбинама, молепствијима, службама, свећама, иконама, већ у томе да људи воле један другог, да не плаћају зло злим, да не суде, не убијају један другог, онда се дигне повика оних којима су те обмане корисне, и ти људи на сав глас, с непојамном дрскошћу, говоре у црквама, штампају у књигама, новинама, катихизисима, да Христос никад није забрањивао заклетву, (присегу) никад није забрањивао убиство (смртне казне, ратове), да су његово учење о непротивљењу злу измислили непријатељи Христа са сатанском лукавошћу. (Проповед Амвросија, харковског епископа, прим Л.Н. Толстоја) И што је најглавније, страшно је што они људи којима је то корисно не обмањују само одрасле него, имајући на то право, обмањују и децу, ону исту за коју је Христос говорио да тешко ономе ко њих обмане. Страшно је то што ти људи, ради својих ситних користи, чине тако ужасно зло, скривајући од људи истину коју је Христос открио и која им пружа такво добро – чијем хиљадитом делу није равна корист коју су они добили од свега тога што чине. Они поступају као онај разбојник који убија читаву породицу од 5-6 душа да би однио стару поткошуљу и 40 копејки. Њему би радо дали и све одело и сав новац само да их не убије. Али он не може друкчије да поступа. Исто је тако и с религиозним варалицама. Могли бисмо се договорити да добију и по десет пута више, да их држимо у највећем луксузу, само да не упропашћавају људе својим обманама.

Али они не могу друкчије да поступају. И то је оно што је ужасно. И због тога не само да се могу разоткривати њуихове обмане него је то и дужност. Ако је ишта светиња, онда то свакако није оно што они зову светим тајнама, већ баш та обавеза да разобличаваш њихове религиозне обмане кад их видиш. Ако Чуваш свога идола маже павлаком или га шиба, ја могу равнодушно да пролазим поред тога зато што то што он ради – ради у име мени туђег, свог празновјерја и не тиче се онога што је за мене светиња; али кад људи, ма колико их много било, ма колико старо било њихово празновјерје и ма како они били моћни, проповедају грубе враџбине у име тога Бога којим и ја живим, и оног Христовог учења које ми је дало живот и може га дати свим људима, ја не могу да то мирно гледам. И ако то што они раде ја називам правим именом, онда ја само чиним оно што морам, што не могу да не чиним ако верујем у Бога и хришћанско учење.

Ако пак они, умјесто да се ужасну пред својим богохулством, називају богохулством разоткривање њихових обмана, онда то само доказује јачину њихових обмана, и треба само да повећа напоре људи који верују у Бога и у Христово учење да се уништи ова обмана која скрива истинитог Бога од људи. За Христа, који је из храма изагнао бикове, овце и трговце, могли су говорити да хули. Кад би он сад дошао и видео шта се у његово име ради у цркви, сигурно би са још већим и оправданијим гневом поизбацивао све те страшне антимисе, и копља, и крстове, и чаше, и свеће, и иконе, и све оно помоћу чега они, врачајући, сакривају од људи Бога и његово учење. Према томе, ето шта је тачно а шта нетачно у одлуци Синода о мени.
Ја стварно не верујем у оно у шта они говоре да верују.
Али ја верујем у много шта у шта они хоће да убеде људе да ја не вјерујем. Верујем у следеће: вјерујем у Бога, кога схватам као дух, као љубав, као почетак свега.
Верујем да је он у мени и ја у њему.
Верујем да је божја воља јасније и разумљивије од ичега изражена у учењу Христа човјека – и сматрам да је највеће хуљење схватити га као бога и молити му се као богу.
Верујем да је истинско благо човека у извршавању божје воље, његова је пак воља да људи воле један другог и да стога поступају један с другим тако како би желели да с њима поступају, као што је и речено у Јеванђељу – да су у томе закон и пророци.
Верујем да је због тога смисао живота сваког појединог човека само у повећању љубави у себи; да повећањем љубави води сваког појединог човјека у овом животу ка све већем и већем добру, што више љубави буде у човеку, то му после смрти пружа још веће добро, а уједно – и што он више помаже да се у свету успостави царство божје, то јест такво уређење живота у коме ће раздор, обмане и насиље који сада царују, бити замењени слободном вољом, истином и братском љубављу међу људима.
Вјерујем да постоји само једно средство за тријумф љубави: молитва – не заједничка молитва у храмовима коју је Христос директно забранио (Јеванђеље по Матеју, 6,5 – 13), већ молитва за коју је Христос дао образац – усамљена, која се састоји у успостављању и јачању свога сазнања о смислу свог живота и његовој зависности само од божје воље. Вређала, огорчавала или саблажњавала кога год, сметала чему год, или коме год, или се не свиђала ова моја вјеровања – ја их тако мало могу изменити колико и своје тело. Мени самом треба да живим, мени самом и да умрем (и то врло скоро) и због тога ја не могу никако друкчије веровати него тако како верујем, спремајући се да идем ономе Богу од кога сам произишао. Ја не кажем да је моја вера једном за сва времена дата истина, али ја не видим друге – једноставније, јасније и која би више одговарала свим потребама мога ума и срца; ако такву спознам, одмах ћу је примити зато што Богу не треба ништа осим истине.

Вратити се ономе од чега тек што сам с толико патњи отишао, ја никако не могу, као што се птица не може поново вратити у љуску јајета из кога је изашла. „Онај који почне с тим што заволи хришћанство више него истину, ускоро ће заволети своју цркву или секту више него хришћанство, и завршиће тиме што ће волети себе (своје спокојство) више него све на свијету“ – рекао је Колриџ. Ја сам ишао обрнутим путем. Почео сам с тим што сам заволео своју православну веру више од свога спокојства, затим сам заволео хришћанство више од своје цркве, сад волим истину више од свега на свету. И данас се за мене истина подудара с хришћанством како га ја схватам. И ја исповедам то хришћанство и радосно живим и спокојно и радосно приближавам се смрти.

Москва, 4. април 1901.

Advertisements

Jedno mišljenje na „Лав Толстој: Не баш „прави Рус“

  1. лако је њему било да се прави важан док је биуо једини писац у губернији.. видо би ја њега у доба совјета кад је било преко 500 писаца у истој губернији

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s