Бранимир Марковић: ОМЕР, ОЛОШ И ОЛХОКРАТИЈА

или

„А БЕБА ДРАГИ СрБи?“

omer1

               

Догодило се још нешто у низу срамног, скандалозног, одвртатног, бљутавог…

Али ништа начелно друкчије од онога што се већини становништва Илирика деценијама догађа на „микроплану“. И опет ћемо се, као и на „микроплану“ такмичити у изражавањима гађења над конктретним особама  – у овом случају Вучићу, Гашићу, Лончару, неименованим у мишју рупу завученим режимским новинарима који су чекали у холу аеродрома, а то не смеју да кажу …

–          Министар Лончар: „– Кад сам стигао на Аеродром „Никола Тесла”, већ су биле стигле екипе хитне помоћи и лекара из института. И није била ниједна новинарска екипа. Па зар заиста верујете да нико од новинара, да су екипе чекале на аеродрому, не би одмах објавио фотографије или снимак?“[i] .

(А моји љубимци су они новинарски морални гиганти који јавно прозивају своје колеге аеродромске мишеве да се сами јаве, истовремено знајући, за разлику од смртника, ко су мишеви а не обзнањујући сами њихове идентитете из најодурнијих лицемерних обзира и колегијалности. Но, чак и  у овом ужасавајућем смраду издвојио се миомирисима дежурна подгузна мува свих режима и парадигма аналитичара дилетанта Лазањски[ii])

Као што се свакодневно жалимо, гадимо и исмевамо  конкретне буздоване, пацове или мајмуне (на та три профила се углавном своди већински руководећи кадар Илирика),  нама директно надређенe у нашим „пословним окружењима„.

Као да не знамо да није проблем само у њима. Нису они сами себе поставили, не опстају они само захваљујући себи. Они су резултат „деловања система“. Нетакнутог од 45. а у појединим институцијама ни од 41.

Неко је на фејсбуку покренуо акцију  Je suis Оmer. Дежурни критичари су промптно реаговали – ни налик  (случају  Charlie Hebdo).  Е баш је налик. У оба случаја ради се о заштити сва три темељна начела нације (Разлике су само  у „изведби“ – што су у Француској извршиоци убиства били корисне будале а у Србији сам врх  олхократије корпорационизма). И слободе (и истинитости изражавања и обавештавања) и једнакости (правне првенствено) и братства (у нашем случају псеудо -етничког и расног) ).

–          „Слобода“ и истинитост изражавања и право на  обавештавање, то вам је „оно“ кад скоро сви медији пренесу да је врх олхократије дочекао, да не кажем спасио, угрожену ромску бебу срећно превезену војним хеликоптером из Санџака, баш у моменту погибија дела поменутих („прозном неправдом“ не и врха олхократије).

–          „Једнакост“, када одговорност пребаце на часне, претежно  „пијанице“ а „ne dam Gašića i Lončara“[iii]. („Za pad vojnog helikoptera 13. marta primarno je odgovorna posada, početna su saznanja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. U saopštenju tužilaštva se dodaje da deo odgovornosti za tragediju u kojoj je stradalo sedam osoba snosi i jedan broj aktivnih pripadnika Vojske Srbije. Navodi se i da ima indicija za eventualnu odgovornost određenog broja civilnih lica, odnosno kontrolora leta na aerodromu „Nikola Tesla“… kao glavni krivac označen je pilot Omer Mehić. Obdukcioni nalazi poginulih u nesreći pokazali su da je u krvi pilota Mehića bilo 0,68 promila, a 1,30 promila u urinu „)[iv]

–          „Братство“, изражено у спиновању подгузне муве: Да се није пошло по бебу из муслиманске средине чули би се приговори с разних страна да би то свакако било урађено за српску бебу.И самој организацији „одбора за дочек“ ромске муслиманске бебе пред камерама а вероватно и јевропским посматрачима.

Ради се? Тачније радило би се кад би и у Србији недело и страдање часних и људи уопште био повод за грађанске акције и „отворени сукоб са влашћу“. А не оно што испљувах у претходном посту:  „Одбрана Шешеља јесте идеална прилика да се уђе у отворен сукоб са властима због разлога који, у српској ситуацији, изгледа готово баналан и без обзира на исход тог сукоба пружа могућност за бар једну добијену медијску битку“[v]

                Сада долазимо до аргумената за „ни налик“.

Докле ће у Србији поводи да буду банални, а циљеви само естрадни „бар једна добијена медијска битка“? Људским животима и патњама упркос.

Одговор би требао да буде јасан, догод у Србији људски животи не буду били „на цени“.  Народу васпитаваном да јуначки гине, који сопствене  жртве испод милион грла не броји, туга и жалост нису примарне реакције, већ бес, гнев и патос. Понекад, ал све мање, и позив на освету, а све чешће самоубилачки или уопште аутодеструктивни чинови .

Управо такав бијаше и редослед по интезитету реакција Србадије на ову ужасну несрећу:

1)      Бес на Вучићев олош

2)      Гнев због страдања невиних и честитих, али мање због њих самих, а више због пројекције „сопственог положаја у друштву“ и сопствене „судбине клете“

3)       Утрка у патетичним изливима поштовања углавном само Омера, остали су заборављени, а и то поглавито из политичких разлога – јер је „лојални Бошњак“

(„Muči me moje ime. Muči me ovaj raspad, nacionalizam. Dele nas, komandante. Muči me pitanje: ko sam ja i kome pripadam i šta da radim sa sobom?

Ti si Omere naš, pripadaš JNA, ovom puku i ovoj eskadrili. A kome svi mi danas pripadamo ne bih ti znao reći. Drugi odlučuju. Već sutra, neko meni može reći: “Ne trebaš nam više, bez obzira na to što se zovem Srećko, a ne Omer”[vi].) Па останите и  после овог „лојални“ Србији моји Омери и Мериме.  

И после дана и ноћи излива беса, псовања  и  гнева фејсбучког, смехотресних  фотомонтажа и текстова на Њуз нету о Вучићу и клики, огласи се мој пријатељ, луди сликар Шијачки:

„А БЕБА ДРАГИ СРБИ?“

Настрадала беба одмах је заборављена. Спорадично је помињана само у контексту „сасвим супротном“ оном поменутом  политички коректном подгузне муве, наиме, „да ли ће некад да ангажују хеликоптер и за срБске бебе, а не само за циганске?“ Дакле, бебо, ништа лично.  Само колективно.

Реакције у Француској биле су сасвим супротне (без наводника).

–          Прво шок и туга због погибије толико људи (код њих се жртве броје од један а не од милион). Шок што се тако нешто догађа у цивилизованој земљи у 21. веку. Код нас је приметно да шока не беше, јер је код нас нормалнo да се тако што дешава. Седам живота вамо седам тамо – много мање од милион.

–          Затим забринутост и одговорност за сопствене и животе своје деце и ближњих и заједничка акција

–          Беса, гнева и позива на освету није било, оно мало потенцијалних су превентивно маргинализовани.

–          С патосом су се обрукали једино политичари, али су одмах исмејани

Е па браћо срБенде – какви смо ми Французи, толикo смо и Србијанци –  нација пркосног Карађорђа и мудрих Доситеја и Димитрија Давидовића. Данас стадо оних који смерно закључују: „Drugi odlučuju. Već sutra,neko meni može reći: “Ne trebaš nam više„. И ништа.

Какав честити Омер, каква недужна неименована беба?  Зар те тричарије да нас покрену?

Ајмо- ајде на паљење усташке и шиптарске заставе.

Не у НАТО (у ком смо од 1951,)

Уби-уби-уби–пе-де-ра

Ајмо цео стадион – „Вућић-геј-ко-то-ни-блер“ (by Dver)
ПС. Омер Мехић је једном већ преживео удес Газеле, а пилотирао је и кад је Вучић чинио јуначка дела по мећави у  Фекетићу
A Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da je helikopterska jedinica MUP-a odbila transport bebe iz Novog Pazara jer nisu postojali uslovi.
„Komandant helikopterske jedinice koji je profesionalac i odlučuje o tome, rekao je da ne može da se izvrši taj zadatak i da naši helikopteri nisu adekvatni za te uslove“,

[i] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Loncar-Na-aerodromu-nije-bilo-novinara.sr.html

[ii] http://www.nspm.rs/hronika/miroslav-lazanski-anatomija-jedne-tragedije.html

A stručna ekspertiza njegovih bljuvotina nahttps://prevrat.com/2015/04/08/%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BE-%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D1%83-%D1%85%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE/

[iii] Aleksandar Vučić (- Znao sam da će Tužilaštvo tako da kaže, čim je premijer Aleksandar Vučić rekao „ne dam Gašića i Lončara“. Neko je morao da bude kriv, a najlakše je da to bude neko ko ne može da se brani – ističe Šutanovac, ocenjujući izveštaj kao – skandalozan. On dodaje da je svima jasno da u ovom slučaju nisu poštovane procedure i da porodice poginulih, ali i građani, moraju dobiti punu istinu.)http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/krive_pilota_za_pad_vojnog_helikoptera.55.html?news_id=299800

[iv] http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/krive_pilota_za_pad_vojnog_helikoptera.55.html?news_id=299800

[v] https://prevrat.com/2015/04/02/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%87%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BF/

[vi] http://www.telegraf.rs/vesti/1478881-najteza-odluka-u-zivotu-pilota-heroja-evo-sta-je-omer-mehic-morao-da-uradi-1992-godine

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s