Јосип Броз Тито – сирак тужни без игдје икога (5)

„Трст има преко 400.000 становника, а Љубљана преко 100 хиљада. Трст је индустријски развијен, а што је Љубљана према њему, мало веће село! То би код нас створило проблем и ми то не желимо“

Иво Лола Рибар жртва је Андријине издаје. Лола му је сметао јер сам у њега имао поверења и одредио га да нас заступа код савезника, да се бори за признавање АВНОЈ као легитимне власти у Југославији.

моју наводну „попустљивост“ према Хебрангу и нерашчишћеност свега што се збивало око њега и зашто му се није судило, прикрпали су и моје име некој тези да сам то чинио да се не би открило да сам и ја био у дослуху са Павелићем и да сам за то одобравао Андрији све што ради

Активност води у наду

Зашто Трст није припао Југославији

Кардељ ми је дао до знања да Словенци не одобравају тај договор. „Ми“, рекао ми је он „остајемо без мора, а то Словенији не одговара! Осим тога, доста Словенаца остаје ван границе. Ако Корушки Словенци остају ван Словеније (јер нисам одобрио његов план из 1944. године да их ослободе) да неће дозволити да Словенци из словенског Приморја буду изван домовине. То је наш став и од тога не одступамо. Да си нам одобрио октобра мјесеца 1944. да заузмемо, а тада смо то могли, Корушку Словенију и Трст са Фурланијом, тог проблема не би било. То је све што сада желим рећи“ – завршио је Кардељ. Друга је говорила Лидија Шентјурц, па Кидрич. Сви су подржали Кардеља. У току разговора дошла ми је, Вокшине, мисао: па можда имају право. Предложио сам им да идемо на солуцију, која се Черчилу неће допасти, да Трст и словенско Приморје дамо Словенцима, а остало припојимо Хрватској.

И то им се није свиђало, па је Бевц рекао: „Знаш, Стари, да Словенија нема довољно хране ни за себе, а не за још 500 хиљада Тршчана с околицом! Нисмо ми за ту солуцију“.То ме је разљутило па сам Бевца питао:“Па шта бисте ви хтјели?“ „Ми бисмо хтјели“ рекао је Кардељ „да се о Трсту расправља послије рата“. Љутито сам му одговорио: „Рекао си Едо, да ви немате довољно хране ни за вас Словенце. Па имамо ми Војводину, Славонију и друга подручја која ће вас снабдјевати храном. Немој да изиграмо повјерење Черчила“. „Не. Ми смо одлучили! Ако будеш тврдо стајао на своме стајалишту, да ми своје јединице повучемо из састава ЈА и да пуно не размишљамо о будућој Југославији, јер нам ниједан од приједлога не одговара“. Онако у јаду-љутњи, додао је: „Трст има преко 400.000 становника, а Љубљана преко 100 хиљада. Трст је индустријски развијен, а што је Љубљана према њему, мало веће село! То би код нас створило проблем и ми то не желимо“.

Има таквих примјера и из других република

Од оних који су му „сковали“заверу и који су криви за његову смрт. Хебрангу и друштву у ЦКХ сметао је Лола и кад су дознали када лети за Каиро, преко усташког агента, шифранта Чачића, убаченог у Главни штаб Хрватске, обавестили су Загреб када и са ког нашег приручног аеродрома полеће. Била је то издаја, па и ту ствар морамо рашчистити. Иво Лола Рибар жртва је Андријине издаје. Лола му је сметао јер сам у њега имао поверења и одредио га да нас заступа код савезника, да се бори за признавање АВНОЈ као легитимне власти у Југославији.

Ко је шуровао са Павелићем?

Или, још један примјер, како смо хисторијски обмањивали нашу јавност.

Ми смо, због ситуације у 4. офанзиви били присиљени на преговоре с Њемцима о размјени заробљеника и то је у хисторији регистрирано као „Мартовски преговори“.

У исто вријеме, а било је то концем јануара 1943. године, појединци из руководства КПХ, у јеку 4. офанзиве, обмањивањем, приповиједали су да се ЦК КПЈ одлучио ићи у преговоре с Павелићем о прекиду непријатељства. То су приповиједали они који су „шуровали“ са Загребом и то треба једном јасно рећи.

У страној штампи, а и у неким издањима хисторичара на Западу, не знам чијом „заслугом“ и мене су, а то је права оптужба, угурали у списак оних који су имали контакте за време рата са Павелићем и сарађивали с њим.

Наиме, неки хисторичари наклоњени Павелићу, а тврдим да им се памет помутила, моју наводну „попустљивост“ према Хебрангу и нерашчишћеност свега што се збивало око њега и зашто му се није судило, прикрпали су и моје име некој тези да сам то чинио да се не би открило да сам и ја био у дослуху са Павелићем и да сам за то одобравао Андрији све што ради.

Ево, ту је Бакарић, па нека он каже тко је иницирао и тражио да се Андрији не суди, ја, наш Политбиро или партијско руководство ЦК Хрватске на челу с њим.

Случај Андрије Хебранга има ширу позадину и много се о томе пише на Западу, а и у емигрантским новинама. Што је Андрија радио у Загребу, на робији и послије ње, какав је имао став према устанку у Хрватској и његова сурадња са усташким покретом позната је хисторичарима, а и ужем кругу нашег руководства. Но, мало њих зна да сам ја, маја мјесеца 1941. године (због Хебранговог договора – прим дрп) са Лорковићем и Будаком о стварању КП НДХ и одвајању од КПЈ, морао бјежати из Загреба.

Да није било др Срећка Шиловића, Јосипа Копинича и Мустафе Голубића, који су ме на вријеме обавјестили што ми се спрема у Загребу, ја бих „загнојио“ у том граду.

Морао сам бјежати у Београд. Наиме, ја сам сметао Андрији да оствари свој стари план и одвоји КПХ од КПЈ. За моју срећу „процурила“ је информација да се спрема моја ликвидација.

Ту информацију је код др Шиловића, великог мештра масонске ложе, „излајо“ др Будак масон, а и Копинич и Голубић дошли су до таквих информација, па сам се на вријеме „склонио“ у Београд.

Мојим „бјегом“ из Загреба пропао је Хебрангов план о стварању КП НДХ, јер сам ја у „Пролетеру“ написао коментар: „Зашто смо још увијек у саставу КПЈ?“  Све ово говорим пред крунским свједоцима тих збивања, Владом и Костом, и они могу посвједочити ту истину.

Да смо 1948. године, кад је Андрија ухапшен, судили њему, данас би његов случај био решен, а зашто нисмо, питајте Бакарића. Осим тога, кад већ говорим о Андрији, добро је ту нешто рећи и о другим политичким потезима које је, по налогу „својих“ радио, а у вези су са устанком.

Он, као предсједник Војне комисије ЦК КПХ, био је против устанка и за пасивизацију КПХ. То је доказана истина. Сви они који су били за устанак, за њега су били „издајници“, а неки, као Марко Орешковић, изгубили су главу јер су противно Андријиним налозима, без његова одобрења пошли и организовали устанак. Таква конфузна ситуација у Хрватској, а посебно у Загребу, потицала је Андрију да саботира и ослобађање „керестинечких затвореника“. Зашто је Андрија, мимо знања и Кончара и ЦК мењао план бијега „Керестинца“ не знам. Касније је Кончара „увалио“ у ту игру, па је и његов пут у Сплит проказао усташкој полицији.

Многи су склони, посебно у Хрватској, бранити Андрију, тврдећи да сам ја тај који је дао ликвидирати Хебранга. Вјерујем да ће и Владо и Коста такве инсинуације, на мој рачун, демантирати.

Видите другови, свуда су хисторичари утврдили да је по налогу Хебранга, маја мјесеца 1944. године написан „Привремени устав Хрватске“ у којем су аутори, по његовом инзистирању, написали и дјелове о вишестраначју, о поштовању приватног власништва – капиталисте, о вјеронауку у школама, о обавезном склапању брака у цркви. Касније сам добио документ да су аутори били Андријини људи из ХСС. И још нешто, кад је у питању концепт таквог Устава, истраживачи су доказали да је у том Уставу назначен и конфедерални статус Хрватске у оквиру Југославије. Наиме, заступници из Хрватске у АВНОЈ морали су добити верификацију за своје иступе.

Ако би ЗАВНОХ, по Андрији дао негативно мишљење о иступима њихових заступника у АВНОЈ, донете одлуке АВНОЈ не би се требале проводити у Хрватској. Што се све збивало с Андријом послије рата, зна се и о томе нећу говорити.

Кад сам већ начео тему да говорим и о активностима емигрантских, да ли четничких или усташких организација, да нешто кажем и о терористичким активностима емиграције на простору Југославије. Након Бугојна и убачених терориста који су покушали створити помутњу у том простору у БиХ, а дијелом и у Хрватској, одлучили смо да се више ангажирамо у спречавању упада емигрантских терориста у нашу земљу. Зашто? Одговор је једноставан.Боље да их спријечимо кад се припремају за нападе на њиховом простору, него да дозволимо да страдају наши грађани у земљи. Са министарством СУП договорена је стратегија таквих акција и надам се да ће таквих упада, као на примјер „Бугојанске групе“ бити много мање, рекао бих ниједна. Сада, када смо детаљно анализирали „Бугојански случај“ утврдили смо да су сви из те групе имали наше оригиналне пасоше, а према истрази и бројеве пасоша, а и серије, били су у посједу републичког СУП у Загребу. Како и тко их је дао њима, нитко није до сада, толико година истраге, открио кривца. Било је неколико осумњичених под истрагом, а колико знам доказа за кривњу није било. Но, сада кад желимо и радимо, а у томе смо успјели да тероризам са нашег „прага“ пренесемо на њихов „праг“, сада нас оптужују за ликвидацију емиграната, за „освету“ и томе слично. Не желим полемизирати с њима тко је у криву, а тко је у праву, нека престану планирати терористичку активност, па нећемо ни ми бити „осветници“ за таква њихова дијела.

Рекао сам генералу Херљевићу: „Нигдје први, а кад сте сигурни да планирају такве акције, спречите, да то осујетимо на време.“

Хрватска до Земуна!

Мене оптужују сада и због одређивања граница између република, а посебно моји Хрвати.

Кажу, Тито нам је узео „наше“, а тражили су Хебранг и друштво да се Хрватска протеже до Земуна. Ја нисам одређивао границу, то је чинила комисија, али, иако то знају, и даље сам Хебранговим истомишљеницима на „нишану“.

Не знам зашто? Њима није довољно што су и Ђилас и Вицко (Крстуловић) јавно рекли да ја нисам имао никаквог утјецаја на одређивање граница.

Генерал Долничар, и не само он, информирао ме је да се и у Словенији појавило питање, за сада срећом у ужем кругу кадрова, да се и у тој републици уведе у ЈНА војна обука и команда на словеначком језику. Они су сада актуелизирали оно што се у Хрватској 1967. године догодило с „Декларацијом о језику“. Није било довољно што смо након доношења новог Устава, а и прије у републикама увели ТО и наоружали је, већ се сада хоће и жели, а таквих тенденција има и у другим републикама, да им препустимо надзор и команду и над војним сектором.

То би, ако би ишли по њиховим жељама, уништило нашу Армију. Ја инсистирам да ЈНА мора бити под јединственом командом, а команданти војних области дужни су контролирати и усклађивати активности ТО. Ту нема Бога да попустимо таквим жељама, ни за милиметар.

Нисмо случајно због увођења ТО изгубили Гошњака и још неке генерале који се нису слагали да се у Југославији организира ТО, по садашњем принципу, да на тај начин имамо у Југославији двије војске – двије армије, једну савезну, а другу републичку.

Сада имамо и републичког и савезног секретара за народну одбрану. Генералу Љубичићу дао сам налог да ме одмах, по завршеном прегледу, информира да ли и у том сегменту нашег војног сустава има проблема и како их ријешити.

(Крај)

Извор: (Наша Југославија)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s