Јосип Броз Тито – сирак тужни без игдје икога (4)

Паметна Јованка осјетила је то, па се она почела бавити мојим пословима. Напросто, придружила се тој, како су је звали „Комисији“ која је одобравала тко ће моћи до мене и кога ћу ја примити.

Кад је Јованка отишла с политичке сцене, ту су улогу (држања Тите у изолацији – прим.дрп) преузели до смрти Кардељ, а касније Доланц, Љубичић, Микулић и Бакарић.

Од двију Личанки, рекли су да сам одабрао Јованку. Касније сам дознао да је ту ствар уређивао Стево. Требала му је.

images

ТИТО: Многи су прије Тебе питали што се то догодило између мене и Јованке. Прича има пуно, а ја ћу ти рећи истину.

Мислим да сам Ти јучер причао како и зашто су ме још 1973. Кардељ, Бакарић, Доланц и Стамболић напросто издвојили од мојих ратних другова, а мото свега био је: „Тито је стар. Болестан. Треба га чувати. Док ће бити Тита бит ће и Југославије“. Паметна Јованка осјетила је то, па се она почела бавити мојим пословима. Напросто, придружила се тој, како су је звали „Комисији“ која је одобравала тко ће моћи до мене и кога ћу ја примити. Прије Тебе и других, о Јованки ме је питао и Темпо, јер је хтио знати што се то догодило између мене и Јованке. Рекао сам му, као и страним новинарима отприлике ово: „Мој Темпо, ја и Јованка смо муж и жена. Кад дођем у Београд ја идем у Ужичку гдје она живи. Ја сам са њом у нормалним односима. Не идемо заједно у званичним приликама. Она неће. Зашто неће? Сукобили смо се због сљедећег. Она је стално добијала нека писма са терена у којима се оговарају моји сурадници и то ме узнемирава. Она тражи да се ја јавно одвојим од појединих сурадника (Кардеља, Бакарића, Доланца и других), а ја се не могу одвојити.“ То сам рекао Темпу, али то није све. То је мањи део истине. Темпо се задовољио одговором. Два пута код мене била је и Веда Загорац. Једном у Игалу и ту на Ванги. Причали смо о Јованки и она нас је хтјела помирити. Њој сам рекао све што ћу рећи и Теби. Рекао сам јој да јој сваке Нове године честитам Нову годину, на дан нашег вјенчања – шаљем букет ружа, а и за њезин рођендан. Не могу, рекао сам Веди одвојити месо од кости. Она је мени на срцу. Ја је волим, али јој не могу опростити што ми је учинила. Е, ево Вокшине што је било. Мене је срам то и причати. Морам Ти рећи не само што сам преварен, већ се осјећам као човјек који је понижен. Вјеруј, живјети толико година са женом коју сам волио и цијенио, а она је радила о мојој глави! Била је моја жена, а преко Стеве (Крајачића) је радила за КГБ!

Толико година спавати са женом, а не знати да је обавјештајац, тешко је схватити. (Док је Тито то причао сузиле су му очи.)
Напросто, мјешала се у мој посао и хтјела бити изнад мене. Њене свађе с Колишевским, Мићуновићем па и са мном, за вријеме пута по Африци, један је од примјера њезиног мијешања у моје државне послове. Она је, Вокшине, прво смјењивала све око себе, тко није био склон њој и њезиним намјерама. А затим је организирала са Кардељем, Бакарићем и Доланцом контролу тко долази мени. Отварала је и читала моја писма и одређивала која ће се писма мени дати. Видиш, кад сам само дио тога испричао Веди, она је одустала да нас помири.

Кад је Јованка отишла с политичке сцене, ту су улогу преузели до смрти Кардељ, а касније Доланц, Љубичић, Микулић и Бакарић. Умјесто Јованке, сада су ме они контролирали и отварали моју пошту! Напросто сам био манипулиран.

Једина ствар коју се нису усудили дирати били су Несврстани и мој однос са државницима тих земаља. Па они нису били ни да путујем у Хавану! Предлагали су Бакарића или Доланца да предводи делегацију.

Вокшине, буди сретан да имаш Малу. Не само добру жену, већ Ти је цијелог живота била и добар сурадник. А, видиш што је учинила моја Јованка?! Знам питат ћеш ме зашто се нисам растао од ње? Напросто, што је још увијек волим и не могу замислити да ми је то учинила.

Кад је дошло до свађе, и Доланц и Кардељ и Бакарић вршили су притисак на мене да се растанем од Јованке. Одговорио сам им: „Немојте то од мене тражити. Немојте тргати месо од кости на живом човјеку. То боли“. Посебно упоран био је Доланц, а и Љубичић, али ја нисам хтио то учинити иако је Јованка то заслужила. А Љубичић је тражио и истрагу па чак да и о томе расправља Предсједништво с мојим браком?“. Ако сам изолирао Јованку, не морам бити изолиран и ја. Манипулације су рађене, рекао сам Љубичићу и то сада не дозвољавам! Не због јавности, већ због самог себе. Што ће бити с Јованком кад ја отиђем не знам. Али ови јој неће опростити као ја. А, кад су одстранили Јованку, радили су оно исто што је и она радила. Отварали су моју пошту и одлучивали кога ћу ја примити, а кога не. То Ти је, Вокшине, истина о Јованки.

Писмо Херти да се врати

КОПИНИЧ: Стари, прије него си се одлучио женити с Јованком, причао ми је Јаков Блажевић, да је била у плану да Ти буде супруга Зринка Кунц, а касније једна Личанка. А да Ти је Партија одредила Јованку. С друге стране, чуо сам да Ти је Јованку намјестио Стево. Хтио бих чути од Тебе шта је истина.

ТИТО: Кад је умрла Даворјанка, ја сам написао једно писмо Херти да ми се врати. Она је одбила иако имам са њоме сина Мишу – Александра. Тада ми је Аугустинчић рекао да би Зинка Кунц била погодна личност за брак. Марко и другови одвратили су ме. Не знам због чега. Од двију Личанки, рекли су да сам одабрао Јованку. Касније сам дознао да је ту ствар уређивао Стево. Требала му је. А приједлог Ђоке Јованића, да се женим са Маром, отпао је. Ту има пуно тога, али, Вокшине, то су моје приватне ствари. То ће са мном у гроб! Није све за јавност. Одлучио сам да је то најбоље. Многи су причали и питали ме није ли спрега Јованић – Јованка припремала неки „пуч“. О томе сам ја чуо од других и рекао сам им да не причају непровјерене ствари. Касније сам дознао да је ту ствар лансирао Стево, стари сват на мом вјенчању. Изабрала га је Јованка. Кумови су нам били Гошњак и Ранковић.

Кад сам Ти причао о сукобима Јованке са Колишевским и Мићуновићем, заборавио сам Ти рећи колико је била дрска рекавши им: како она све зна и да неће заборавити нити опростити ником. Иначе, док смо били у Београду имала је своју резиденцију са специјалним телефоном. Најчешће би тај телефон користила за разговоре са Стевом.Тај кабинет, односно телефоне – два обична и један специјални, добила је Јованка 1951. године. Већ тада она је радила по нечијем диктату. То сам дознао тек прије неколико година. Сви извори говоре по диктату Стеве. Кад сам Ти, Вокшине, рекао да је она радила за КГБ нисам мислио на шпијунажу и шпијуна кога су Руси ангажирали. Она је радила за Стеву! А Стево је, или како су га Совјети звали Стефан, њима давао што је хтио. Углавном се то радило о кадровима, државничким пословима. Тако су Руси много тога знали о нама што ја ни у сну нисам могао замислити.

Но, сама ће Јованка кад тад рећи „своју“ истину и у њој изнијети многе ствари из живота са мном. Ако буде искрена, бит ће то интересантно штиво јер знам да пише свој дневник или боље речено води своју документацију у коју ја нисам никада дирао. Знала ми је рећи: „То ће бити добро за хисторију“. Ево, Вокшине, толико о Јованки. Ако се још нечега сјетим, рећи ћу Ти.

(Крај сутра)

(Наша Југославија)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s