Јосип Броз Тито – сирак тужни без игдје икога (2)

након доношења новог Устава републике имају права да се, уз сугласност Федерације, и саме задужују.

Док је земља 1974. године била дужна нешто преко 4 милијарде и 600 милиона долара, сада кад Вам говорим (пет година касније – прим. дрп), дужни смо нешто преко 16 милијарди долара.

кад је било говора и о градњи спомен костурнице у Јасеновцу, Хрватска није била одушевљена градњом, па је Гошњак из војног буџета дао новац за његову градњу.

jasenovac

На почетку сам споменуо и „Цесну аферу“ у Словенији. Да, било је то прије једанаест година, али њезини „обриси“ се и данас осјећају.

Зашто то кажем? И тада, кад је завршена расподела међународног зајма за цесте, словеначка влада на чијем је челу био Стане Кавчић оптужила је СИВ и предсједника владе Митју Рибичича за дискриминацију Словеније. Словенија је тражила ревизију својих материјалних обавеза према Федерацији.Тражили су де факто пад владе и јачање словеначке државности, а на тај начин угрожавана је била монолитност Југославије.

Ни годину дана послије „Цесне афере“, у Хрватској је постављено питање, о чему сам већ говорио, о располагању с девизама, капитала Федерације или како је Бакарић назвао такву иницијативу нових реформи „федерирање Федерације“. А, да би смањили тензију на ту иницијативу „измислили“ су „случај Жанко“ који је у „Борби“ писао о растућем национализму у Хрватској. Жанкови чланци кориштени су за одржавање познате Десете сједнице ЦК СКХ, а у ствари све се то чинило да се такви програми хрватског руководства за реформу, и банководног и другог привредног система, прихвате као реалност.И фактор у земљи нагло је опадао, а емигрантски кругови, потпомогнути Западом, повећали су притисак на земљу.

Ја сам то тада назвао: „Сумњив посао усмерен на рушење ни мање ни више него кохезије и чврстине југословенских народа“. С друге стране, говорило се да се у земљи ствара подлога за паничан страх од саме употребе речи Хрват или Словенац.

Да, а мени су говорили другови из тих република да подржавам такав однос према њима, што није било ни истина, а нису ни имали подлогу за такву оптужбу. Ја увек тврдим, а то ћу поновити и данас, за рјешавање свих тих проблема треба свима нама више јединства и слоге, заједништва и разумјевања.

Бакарић допустио лоше уговоре

. Питање је задужење земље. Наиме, након доношења новог Устава републике имају права да се, уз сугласност Федерације, и саме задужују. Ево, опет ће ми реплицирати Владо, републике су се за задњих годину и пар мјесеци задужиле преко десет милијарди долара, то је зло и неопростиво за земљу. Ја сам, као предсједник државе, одбио да потпишем одобрење о задужењу земље, а Бакарић је као мој замјеник то потписао. Кад сам га питао, а он је ту: „Зашто је дозволио да се држава толико задужује, да му ни праунуци неће опростити то задужење, јер се кредите дизало по каматној клизној скали и то ће се нама осветити кад тад“.

Знате што ми је одговорио: „Па то је по Уставу. Ја нисам могао одбити републикама, и тако у републикама раде што хоће.“ Да, тако ми је одговорио. А, што се сада догађа? Сада долазе мени и питају ме како ће се ти кредити враћати. Моле да отворимо сеф „девизних резерви“ и враћамо њихове дугове. Ја сам пре годину дана рекао, приликом боравка у Словенији и Хрватској: „Пазите ушто улажете девизе, немојте да Вас проклињу унуци и праунуци“. Мени су одговорили да пазе на сваки цент инвестиција. Питао сам другове у Загребу, а да ли је рентабилна инвестиција и Обровац? Зашто сам их питао? Требало је у Обровац инвестирати око 170 милиона долара. Страни институти дали су негативно мишљење о исплативности те инвестиције, па и наш институт из Љубљане.  Другови из Хрватске говорили су да су таква мишљења дата због „љубоморе“, да би на крају рекли: „Па, има доста такве рудаче у Бразилу или Кини, ми смо одлучили и Обровац ће се изградит“. Сада имају Обровац, али и творницу која сваки дан производи големе губитке. Како ће то рјешити, ја не знам.

Кад већ говорим о задужењима споменут ћу и цифре наших дугова. Док је земља 1974. године била дужна нешто преко 4 милијарде и 600 милиона долара, сада кад Вам говорим (пет година касније – прим. дрп), дужни смо нешто преко 16 милијарди долара.

Само за камате, због неповољних камата, сада годишње морамо давати 2,5 милијарди долара, што далеко надмашује наше укупне приходе од туризма. Да смо боље господарили за те двије милијарде долара могли смо отворити 250 хиљада нових радних мјеста.

Опет у рат

Друга ствар, о којој желим говорити је Јасеновац и зашто се до сада нисам поклонио сјенама тог логора смрти. Да, то је истина и ја се те истине срамим. Па, ни Стево Крајачић није то учинио иако је он 1945. био у Јасеновцу, али по другом задатку. Но, прво, а ту је Бакарић и он ће вам моћи дати одговор, тко је у љету 1943. забранио да наше јединице ослободе тај логор ужаса. Наиме, мене оптужују да сам забранио да се, на предлог Крстуловића (Вицко) и уз помоћ далматинских бригада иде на ослобађање логораша које је тада чувало стотињак усташа. Другови, тај Вицков предлог није дошао до мене и ја се сада питам гдје је завршио. Кажу хисторичари, у главном штабу Хрватске и ЦКХ. Зашто су то они стопирали зна одговор Владо, па ће вам он после подне дати одговор. Истини за вољу, ја сам неколико пута планирао ићи у Јасеновац, али сам био спречен да идем. То ме не оправдава и одмах после прегледа и лечења ићи ћу обавити и ту обавезу. Па кад је било говора и о градњи спомен костурнице у Јасеновцу, Хрватска није била одушевљена градњом, па је Гошњак из војног буџета дао новац за његову градњу.

Друга ствар је питање, шта се све подузима у емигрантским круговима, а тог су си посла дали и неки хисторичари из Хрватске, да се умањује број жртава рата, а посебно кад је у питању Јасеновац. Њемци и њихови хисторичари признају цифре убијених у Јасеновцу и Старој Градишки, а наши истраживачи се боје признати број колико је у том логору страве убијено Жидова, Срба, Рома, Хрвата, који се нису слагали с Павелићевом политиком. Видите, Међународни комитет Црвеног крста у Женеви има недодирнуту документацију логора Јасеновац и Старе Градишке. Извјештаји фотодокументација из Женеве говоре да је Павелић још у току рата обмањивао међународну јавност о злочинима у тим логорима. Наши хисторичари имају сада прилику да се искупе за досадашње пропусте. То истичем и због полуистина па и фалсификата која су досад објављена о Јасеновцу, а то је највеће зло за нашу хисторију, то се мора знати и исправити.

Јучер сам вам рекао да сам себе оптужујем зашто до сада нисам био у том логору смрти и поклонио се сјенама убијених.Сада сам се присјетио и податка да су и Хебранг (Андрија) и Крајачић (Стево) били против обиљежавања Јасеновца. Па иступ Стевин приликом откривања споменика у Јасеновцу. Није као предсједник Сабора дошао на отварање, дошао је у Липик, пијан, у ловачкој униформи и делегацију Србије извређао, вичући им: „Мало смо Вас потаманили“. О том скандалу поруку сам добио од Пуцара (Ђуро).Био сам, не љут, него обезглављен овим Стевиним испадом.

Пуно пута се питам зашто не расветлимо ове Стевине небулозе и расипништво. Имам утисак да га се у Хрватској боје. Кад бих хтио реагирати, бранила га је Јованка.

Па и Голи оток је био дело Стеве. Наиме, Стево и кипар Аугустинчић (Антун) говорили су Кардељу да на Голом отоку има доброг мермера за кипарство.Кардељ је здушно слушао ту причу, и кад је донесена одлука да сви који су се изјаснили за ИБ буду у једној казниони, на Кардељев захтев пребачени су на Голи оток. Сви знамо шта се дешавало на том отоку страве. Ја због Голог отока нисам добио ни Нобелову награду за мир, иако је више од стотину државника света то предлагало. Норвешки краљ тражио је да се испричам свету због Голог отока. Ја сам рекао: „Ако се коме требам испричати онда су то они који су тамо дошли невини. Ибеовцима се не желим испричати“. Нобелову награду нисам добио и нисам никога кривио за такву одлуку. Сам, сам си пресудио.

Кад је у питању Павелић, о томе сам говорио генералима, многе се неистине спомињу кад сам ја у питању. Тако се мени спочитава да сам за време рата имао контакте са Павелићем, да сам имао своје, „преговараче“ за те разговоре. Ту се спомиње и Павелићева кћерка Вишња, а највише се ту помиње ХСС-овци који су се приклонили НОР-у. Хисторичари су помешали наше разговоре с Немцима, које је хисторија прозвала „Мартовски преговори“, а разговарали смо о размени заробљеника, па разговоре које је два дана прије заседања АВНОЈ-а Маријан Стилиновић имао с немачким послаником у НДХ-а о истој теми. Једини разговор који се водио с генералом фон Хорстенауом и Андријом Хебрангом није био везан за ту тематику и ја још и данас не знам о чему су њих двоје разговорали.Но, како ћу на крају сутра говорити и о Хебрангу не желим сада и о томе отворити расправу. И послије рата наставило се причати о мојој вези са Павелићем.Тко је преносио такве информације. Тако, а ту је Бакарић па нека потврди или оспори, он се дописује или се дописивао с Б. Јеличем усташким емигрантом који живи у Берлину.

Ја га нисам и нећу питати која је тема тих разговора и писања. Боље да Вам он то, данас после подне, сам каже. И код усташа дошло је до расцепа.Тако су се Павелић и Лубурић „разишли“, а Хрватски народни отпор приклонио се Лубурићу. И сада, кад је код нас дошло до националног превирања 1968. године, ХНО доживљава „звездане“ тренутке. У Хрватској се нашао летак у којем се позива, Хрвате на „свеопће помирење“ и предлажу да се Хрватска одвоји од Југославије. Чак шта више, у летку су написана имена нове „Хрватске владе“. Ја сам предсједник републике, Павелић потпредсједник, а предсједник владе био би Б. Јелић, министар вањских послова Мика Трипало, народне обране Иван Гошњак, Крлежа министар правде, а Бакарић, не знам по којем критерију, министар пољопривреде. Ево вам другови шта се све комбинира у емигрантским круговима вани.

С друге стране, четничка емиграција и даље тражи од мене да рехабилитирам Дражу Михаиловића јер су се његови четници борили, како пишу „за домовину“. Све је то политичка игра за дан „Д“ кад ја отиђем. Запамтите то што сам вам сада рекао. Ја се питам, зашто се о томе не говори, не само на врху државе, већ у републикама? Имам осјећај да се „ми“ некога плашимо. Да плашимо, и отворимо тему разговора, зашто се сада у емигрантској штампи, па и у нашој коју штампају бискупије, пуно пише о Степинцу, напада се Блажевића да је Степинца осудио невиног и томе слично. Ја сам генералима рекао какав је њихов план. Они желе рехабилитирати Степинца, да би преко њега рехабилитирали католичке свећенике који су шуровали с усташама. Ми посједујемо масу докумената да им одговоримо и да јавност знаде истину.

(Наша Југославија)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Јосип Броз Тито – сирак тужни без игдје икога (2)

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s