Дубравка Стојановић: Илирик сморен интегрисањем

„Дошли смо на афтерпарти“

Драгослав Павков: Филозофија деструкције - део други

Депресиван, песимистичан, горак. Можда би се тим придевима најбоље могао описати скуп одржан у Београду на тему „Шта мислимо кад кажемо Европа“, на коме су учествовали водећи интелектуалци из бивше Југославије. Без обзира да ли долазе из Словеније, која је више од 10 година чланица ЕУ, из најновије чланице Хрватске или оних држава које су кандидати или кандидати да постану кандидати, готово сви учесници су делили исто расположење:fatigue.

Уз то, најоштрију критику Европе могли смо чути управо од интелектуалаца из држава чланица. Други су још имали неку наду.

Убедљива већина учесника је говорила с носталгијом према Југославији, можда чак и према социјализму, чији су жестоки критичари били кад су у њему живели. И Југославија и социјализам су на Београдској дебати изгледали као просперитетнији и срећнији свет од овог европског. Да ли су то биле обичне интелектуалне жалопојке, контемплације вечно незадовољних, јалове кукњаве које не нуде решења?

Одакле тај integration fatigue?
Мислим да друштва бивше Југославије имају неколико посебних разлога за то. Када су у ратовима 90-их југословенски народи стварали своје националне државе, неки и први пут у историји, очекивали су да ће тај нови државни оквир решити све проблеме, да ће одмах по стицању независности постати успешнији, слободнији, или како су тада говорили – „своји“. Кад су остварили циљ, нису се сами себи допали.

Нису успели да изграде институције, да учврсте владавину права, слободу појединаца, економски напредак, социјално благостање. И тада је настао проблем. За свој неуспех више нису могли да криве ни Југославију ни комунизам. Морали су да се суоче с тим какви су кад су „своји“. Хитно је морао да се нађе кривац. Неумитно, то место је заузела Европа. Разочарани су Европом, јер су разочарани собом.

Разочарани су собом, разочарани су Европом, јер кад кажу Европа себе виде као запуштено задње двориште иза зграде с раскошном фасадом. С Југославијом су били значајан међународни чинилац у Хладном рату. Сада се осећају као сиромашни рођак са села, у блатњавим ципелама. Покушавају да их обришу о панталоне, али тиме је њихова срамота само још већа. Изгубљени у транзицији, своје место у Европи нису нашли, а ни Европа није видела себе у њима. Зато су многи учесници говорили о неоколонијалном односу, о оријентализму, о неолибералном капитализму који продубљује разлике, храни се сиромашнима.
Југословенски социјалистички рај због тога изгледа као идеал будућности, а не као одавно одбачена прошлост. Фатигуе прераста у отпор и успон нове, евроскептичне левице.

У међувремену, и Европа је негде загубила саму себе. Зато смо и „ми“, који долазимо из „бекјарда“, видели поједностављену слику – Европа је ЕУ, ЕУ је Брисел, у Бриселу је благајна, а у благајни више нема новца. Како је у Београду рекао млади левичар из Загреба Срећко Хорват : „Дошли смо на афтерпарти“. Европа је дозволила да се о њој створи перцепција лошег родитеља: оног који васпитава новцем, а кад новца нестане он остаје без аргумената. И тада деца, најчешће, излаз траже у побуни или у потрази за неким другим ауторитетом.

Та разочарења собом и Европом, дошла су на спремно тло. Кад се анализира дискурс о Европи у земљама бивше Југославије, као што су то показали неки од учесника Београдске дебате, може се закључити да се Европа из тих земаља гледа споља, да се она види као „други“. По том наративу, због Европе морамо да поштујемо законе, градимо институције, пазимо националне мањине, чувамо слободе. Она се види као напор, одустајање од „себе“, непожељна стега. Тако је виде и десница и левица. Десници она угрожава национални идентитет, глобализује га, тера у мелтинг пот мултиконфесионализма и мултикултуралности.
За левицу она је антитеза социјалним правима, екплоатација сиромашног југа, голо тржиште испражњено од вредности. Криза у Европи дала је аргументе и једнима и другима.

Поглед из бивше Југославије био је поглед споља, уморан, разочаран и бесперспективан. То много говори о Балкану, али још више о Европи. То је њено огледало. Замор од проширења и замор од чекања делови су истог проблема. За Европу то треба да буде симптом, а не поново погрешно схваћена „балканска егзотика“. Док се Балкан и Европа гледају као „другост“, не успевају да виде проблем.

Тачно је да Европа, као и демократија, мора да буде у кризи, да је то њено природно стање. Тачно је и да се претње умножавају, да је Европа угрожена и у Кијеву, и у Паризу. Али да би је кризе и претње учиниле јачом, што јој је у претходним историјским ломовима успевало, Европа мора да се редефинише и дубоко реформише. Да поново размисли шта је заједништво а шта посебност, докле иде национална сувереност и где почиње заједнички циљ. То, са своје стране, морају да ураде и државе настале на тлу бивше Југославије, још увек етнонационалистички загледане само у свој пупак.
Поглед с Балкана показао је да је највећи проблем Европе то што је престала да разуме себе, што више није „наша“. Због тога ће она поново бити своја кад опет постане и „наша“, кад постане име за решавање проблема а не проблем сам.

Пешчаник.нет, 04.03.2015.

Наслов и опрема: Преврат

Advertisements

Jedno mišljenje na „Дубравка Стојановић: Илирик сморен интегрисањем

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s