Милош Богдановић: ПОСЛЕДИЦЕ СХВАТАЊА ДА ЈЕ ДРУШТВЕНИ СИСТЕМ КРИВ ЗА ДРУШТВЕНУ КРИЗУ, А НЕ САМ ЧОВЕК И ЊЕГОВА НЕОДГОВОРНОСТ

маса је само променила форму, а задржала старе принципе размишљања.

Десила се слична ствар као у време када је после немилосрдног прогонства раног хришћанства оно коначно признато и постало чак државна религија у старом Риму, али када су бивши идолопоклоници само заменили имена својих паганских богова именима хришћанских мученика, и тако под новим рухом наставили да упражњавају старе паганске принципе живљења.

Човек, који хоће савесно да утиче на развитак другог човека, може
да поступа само на један начин: да развија његову снагу мишљења,
да га научи да посматра чињенице сам својим умом и да сам уме
правити логичне закључке

било који правни поредак и демократија претварају се у карикатуру од правног поретка и демократије онда када је народ непросвећен и неодговоран

savez proletera
Једно од схватања лажног просветитељства јесте да је човек по природи неискварен, те да су за његову исквареност криви лоши услови живота, неповољне околности, и сл. Такво схватање ослобађа човека од суочавања са сопственом животном одговорношћу за његово стање, и наводи га да борбу, уместо против својих карактерних слабости, води против лоших околности, па чак и против других људи, свесно или подсвесно оптужујући их да су они узрок његовог незадовољства, неуспеха и моралног посртања.
Такво схватање је уткано и у комунистичку идеологију, па је произвело уверење да ће у идеалним условима свако радити према својим способностима, а узимати само према својим реалним потребама.
Међутим, неодговоран однос нашег човека према раду, лењост сваке врсте, открива се код наших људи сваки пут када за тако нешто постоје прилике, без обзира коју идеологију они заступају и у ком политичком
систему живе. Људи у глобалу показују склоност, не да узимају према својим реалним егзистенцијалним потребама, већ да грабе према својим неугасивим себичним хировима, често на рачун сопственог здравља и на рачун сопствених реалних егзистенцијалних интереса. Ласкаво уверење да је човек по природи неискварен, ослободило га је свести о потреби за радом на себи и резултовало је заблудом да ће он сам, природно, без икакве реформе сопственог карактера показати одговоран однос према друштвеној својини.

Сви знамо да је неодговоран однос човека према друштвеној својини ескалирао у време комунизма, и био чак гори него што је био према државној и туђој својини у време пре и после комунизма.
Комунистичка идеологија је своје присталице налазила управо тако што је уместо мукотрпног и самоодрицајућег рада на реформи сопственог карактера као пута изласка из кризе, обећавала бољи живот реформом друштвених односа. То је ласкало поменутој неодговорности, а у људским
срцима побуђивало себичност и завист према онима који су на вишим позицијама у друштву, и који располажу са великим богатством. Такође, то је побуђивало и мржњу према људима другачијег класног сталежа или идеолошког погледа, на које је пребацивана одговорност за све невоље у друштву.
Када се комунистичка идеологија искомпромитовала, народ се није покајао за саме зле принципе које је том идеологијом изговарао, већ је само одбацио њену искомпромитовану идеолошку форму.
Наиме, професорка Слободанка Недовић са Правног факултета је још крајем 1989. године предочила резултате најновијих социолошких истраживања, која су открила пораст ауторитарне свести у друштву и то управо код новоформираних антикомуниста. За нас старе опозиционаре
са Отвореног универзитета то је било несхватљиво, јер смо били уверени да ће слобода мисли и говора, као и разумно преиспитивање, да доведу да одбацивања ауторитарних принципа размишљања. Међутим, маса је само променила форму, а задржала старе принципе размишљања.
Маса се није покајала за своје претходне слабости, па је тако једно једноумље само замењено другим једноумљем, или, прецизније речено, мноштвом различитих једноумља.
Десила се слична ствар као у време када је после немилосрдног прогонства раног хришћанства оно коначно признато и постало чак државна религија у старом Риму, али када су бивши идолопоклоници само заменили имена својих паганских богова именима хришћанских мученика, и тако под новим рухом наставили да упражњавају старе паганске принципе живљења. Другим речима, после пада комунизма, бивши комунисти су
само заменили називе својих идола и називе својих дежурних кривица. У људској свести сада су народне хероје почели да замењују хришћански свеци, а дисиденте, национални и верски непријатељи, који су такође “финансирани из иностранства”. Било је трагично посматрати како најортодокснији комунисти сада постају најортодокснији хришћани. Иста искључивост и фанатизам који су раније пратили комунистичке идеологе, сада су, без икаквог покајања, само завијени у нове идеолошке и религиозне форме. Новопе-
чени лажни опозиционари су сада својом бројношћу потисли опозиционаре са Отвореног универзитета, тако да се глас разумне опозиције у њима сасвим истопио.

Нико од нас није ни сањао да социјални фактори не могу да промене побуде човечјег срца, већ само форму, али то се показало као поражавајућа истина.
На пример, комунистичка власт је покушавала да реши проблем национализма путем своје политичке моћи и пропаганде, јер друге методе није познавала. Он се није борила против суштинских извора национализма   ― људске сујете, гордости и мржње, јер би том критиком ишла против себе саме и поткопала темеље чак своје сопствене манипулације народом.
Она се против национализма борила гушењем националних осећања код српског народа. Да је то пут и начин, наш национал-шовинизам би био једном заувек из историје искорењен. Национална осећања Срба су тада толико била угушена, да би човек осећао кривицу уколико би морао да
неким неважним поводом спомене како је ето, игром случаја, по националности
Србин. Уместо појма Србин мање се плашио да употреби појам Србијанац, јер је појам припадности Србији мање алузије правио на појам Србин, која је откривала национално опредељење.

Гушити национална осећања је једно, а победити гордост и сујету, који су овде код нас главни извор међунационалних сукоба је нешто сасвим друго. Потиснута национална гордост се у време комунизма сублимирала у ревност за партију, да би по паду комунизма поново повратила своје старо националистичко рухо. Спољни фактори делују само споља, па ако могу привремено да угуше, они не могу да искорене зло из људског срца, не могу да надоместе личну одговорност сваког појединца за сопствене
мотиве и поступке.
Преузимајући на себе одговорност да мисли уместо самих људи и да тако управља њиховим поступцима, да буде разум и савест народа, политичко руководство земље је на тај начин спутавало народ да почне сам
да мисли и да коначно одрасте. Непобеђене карактерне слабости људских срца, природно су наводиле народ да као одбрану своје личности од укора здравог разума и савести формира ауторитаран начин мишљења и поступања, са свим његовим трагичним последицама.

Није ми јасно како нисам могао на време да схватим да је текст о нетолеранцији према неистомишљеницима изашао у “Политици” знатно пре појаве комунизма на нашим просторима, што значи да је ауторитарна свест постојала у нашем народу пре појаве комунизма. Ми смо кривили комунизам као да је он крив за затупљеност народа и друштвене неправде, међутим, још у другој половини 19. века, социјалиста Светозар Марковић је описивао своја искуства са манипулацијом која је народ хушкала мржњом, оним истим речима којима смо и ми то могли да искажемо за наше време:
“У име “морала”, “правде”, “напретка” и свих узвишених појмова
човекових, ви сте вазда подбадали грађане да устану против свих
оних људи који су заиста желели по својим појмовима да утврде морал,
правду и напредак у српском народу. Морал буџе и песнице ― то је
морал што га ви проповедате. … Цео ваш рад је непрекидна бесавесна
завера и агитација против свих људи који бране слободу и раде за напредак
народа, и ви се усуђујете да другоме подмећете завере и агитације!
Ви говорите да је народ глуп, да је незрео, несавестан кад је реч
о реформама. Али кад ви хоћете да народ раздражите против некога,
онда је народ зрео, свестан, паметан, све да не може боље бити. Зар
то није демагогија?
Човек, који хоће савесно да утиче на развитак другог човека, може
да поступа само на један начин: да развија његову снагу мишљења,
да га научи да посматра чињенице сам својим умом и да сам уме
правити логичне закључке. Сваки онај ко тако не ради, већ који човека
хоће да кљука својим плановима и саветима, као умешеним колачима
― тај може имати свакакве друге намере, само не да помогне
развићу онога на кога утиче. …
Ја не схватам и не могу да схватим оне социјалисте који мисле да
утврде социјализам ― бајонетима. Они хоће да сви чланови друштва
раде, а овамо морају за одржавање свог система да држе једну нерадну
класу. То су као и они либерали којима треба диктатура да утврде
слободу. Ја не велим да тиранију не треба обарати силом, само велим да
ће сваки такав преврат свршити ― ничим, ако маса није проникнута бар
вером и надом да ће јој нови поредак донети добра. Дакле, по мом
схватању, сила се може употребити само на негацију, на обарање старог
друштва, али организација новог друштва не може се остварити насиљем,
против воље већине.” (Светозар Марковић, Одабрани листови, стр.
204, 120, 68-69)

Касније сам почео да схватам да суштински проблем није у идеологији, већ у исквареном људском срцу. Није идеологија зла, већ су људи зли, а она је само теорија којом се умирује савест. Није комунизам неко биће које може бити криво за трагедију људи који у њега верују, већ су људи ти који су криви. Комунизам је само изговор, покриће и параван иза којег људи могу да раде свакаква зла и да се његовом идеологијом учине исувише светим и недодирљивим за било какво позивање на сопствену одговорност за своја злодела, и за било какву своју неодговорност. Овим
не желим да кажем да је свеједно коју животну филозофију човек заступа.
Постоји разлика између просвећујуће животне филозофије која својим идеалима чува човека од зла, јер својим садржајем раскринкава бесмисао искварених људских мотива, и оне филозофије која својим идеалима оправдава те исте мотиве пред његовом савешћу, лажно их представљајући као исправне, забрањујући да се они доводе у питање и да се анализира њихов квалитет.
Заблуда може да има високо фанатичне идеале, али су они увек тако површни да не захтевају реформу срца и карактера, већ својим, у суштини маргиналним захтевима само умирују савест онога ко их се придржава.
Заблуда се често ослања на ауторитарни систем који човека ослобађа од одговорности разумног преиспитивања сопствених мотива и поступака.

Социјализам би успео да људи у својој природи нису искварени. Он је био
тест нашег реалног карактера. Довољно је било погледати наш однос према ономе што је туђе, наш однос тоталне неодговорности према друштвеној својини у време социјализма, нашу неодговорност према раду, па одмах схватити да ће исправно функционисање било којег друштвеног уређења код нас представљати утопију, све док не прођемо кроз процес неопходног умног просвећења и реформације нашег карактера.
Светозар Марковић је ту важну чињеницу схватио још у своје време, у другој половини 19. века. Као главне ствараоце бољег друштва он не види припаднике саме обесправљене радничке класе, за које отворено тврди да су себични и да им је већином циљ да постану капиталисти, већ види оне племените људе “које налазимо сваки час у друштву, у свим слојевима, људе који желе добро целом свету, који воле све људе”.
Због разумевања и заступања потребе за просвећеношћу и карактерном реформом народа, Светозара Марковића поједини погрдно називају “утопистом”, као да он од народа очекује нешто немогуће. Али, без
практичног остварења те “утопије” ниједно друштво никада у историји није могло да функционише како треба, већ се увек претварало у карикатуру од друштва, са свим својим трагичним последицама, које нису биле утопија,већ често најсуровија животна реалност. Сав успон западне цивилизације и њен благослов за човечанство су дошли управо као плод једне такве просвећујуће реформе карактера западних народа, о којој ћемо говорити касније у посебном поглављу ове књиге.

Док Светозар Марковић  као услов функционисања било ког друштва поставља да човек претходно
постане “несебичан, незлобан, несујетан, љубазан…”, дотле тврди да без те реформе карактера “сујета, и пакост, и мржња, и сва рђава својства уништавају свако друштво”. Не само социјализам, већ било који правни поредак и демократија претварају се у карикатуру од правног поретка и демократије онда када је народ непросвећен и неодговоран. Светозар Марковић је овако описао карактер нашег човека који онеспособљава исправно функционисање било којег друштвеног уређења:
Огромна већина радника у селу и вароши тако је себична као што само
може бити животиња која се зове човек. Сељаку је већином идеал да
стекне велику баштину и да постане газда, а раднику по варошима већином
је циљ да постане капиталиста или бар мали буржуј. Још је апсурдније
сматрати изметке друштва као што су разбојници, лопови и уопште вагабунди
као неки материјал за социјалисте, као што то чини Бакуњин у
својој револуционарној ревности. То су чиреви на друштвеном телу од
којих никад не може бити здраво месо. (…)
Често бива да такви људи проглашавају извесна начела за своја, и заиста
верују да су њихова, проповедају их другоме; али када их видите
на самом делу, у животу, у свакидањој, а нарочито одсудној борби,
онда се тек види како су ти људи још врло далеко од појма правог социјалисте.
(…)
Ту сад излазе код ове класе људи сићушне страсти: частољубље, завист,
жеља за парадирањем, а често у одсудним часовима и страшљивост. …
Да нису праве социјалисте, доказ је то што се још једнако свађају и
џавељају, због којекаквих трица, због личне амбиције, пакости, сујете,
итд. Кад примете на коме од другога неку ману, они уместо да
приону да је са љубављу од свега срца исправљају, они ту налазе само
нов повод за узајамно пљување и грдњу, те да тиме покажу своје
превасходство. (…)
Ствар социјализма пропада, јер нема социјалиста.” (Светозар Марковић, Одабрани листови (64-67)

(Из књиге „проклетство нације“)

Advertisements

6 mišljenja na „Милош Богдановић: ПОСЛЕДИЦЕ СХВАТАЊА ДА ЈЕ ДРУШТВЕНИ СИСТЕМ КРИВ ЗА ДРУШТВЕНУ КРИЗУ, А НЕ САМ ЧОВЕК И ЊЕГОВА НЕОДГОВОРНОСТ

  1. Увијек би требало поћи од самог себе. Не знам да ли се у потпуности могу сложити са аутором да су људи по природи лоши, а да постоји готово урођена окренутост ка себи и своме „ја, па ја“ нема никакве дилеме. Шта је од тога урођено, а шта не тешко је рећи. Има људи који никада у животу нису чули слијепа упутства о несебичној љубави и заједништву, па су опет добри или бар солидни, и обратно, људи који би „по функцији“, требали бити такви, па то чак и проповједају, али не примјењују у пракси. Оно од С. Марковића је мудро; кад се буни народ не ваља, а кад се ратује или треба испуњавати неке „државне циљеве“ онда је добар…У основи, ипак испада да сваки политички покрет, партија и сл. манипулише са народним масам којима, у правилу, не треба много да се упале и окупе око задатог циља, који зна бити често погрешан и нељудски, без обзира у какве је целофане претходно умотан. Ипак, на крају остаје закључак да свако мора да ради на себи сам или на нечији подстицај. Чини ми се да нема превише вањских подстицаја, али ко мало иде по Интернету може се и зачудити колико има просвијетљених појединаца и тамо гдје их, с обзиром на ставове и политику њихових влада не би баш очекивали.
    До нас је, ако нећемо да будемо дио стада, само до нас, по цијену да остајемо несхваћени као безначајна мањина…

    Sviđa mi se

    • “Да није било Западних империјалних интереса, сукоба у Југославији не би ни било.”
      Одговор:
      До пред крај 18.века црногорска племена су вековима
      била у међусобном рату. Ко их је завадио? Американци?
      Какав је то карактер популације која се да изманипулисати?
      Хајде, пробај да позавадиш америчке државице да зарате између себе!

      Онај ко пристаје на дух заваде свакако је луђи од онога ко има
      за циљ да тај сукоб искористи.“
      одломак из „Проклетства нације“

      Sviđa mi se

  2. @ Prevrat
    “Да није било Западних империјалних интереса, сукоба у Југославији не би ни било.” Не знам одкуд ова реченица у коментару, када је у чланку нема, па није најјасније на шта се заправо односи. Што се тиче наше појединачне и колективне глупости она је позната. У 18 вијеку нас нису завадили Американци, али ако нема вањског фактора (иако је готово сувишан кад смо ми у питању- али га има доста, нарочито у овом и прошлом вијеку), ми се ослањамо на сопствене снаге у развијању глупости, зависти, похлепе и осталих мизерних особина по систему: „боже рата да се ођенемо“. Па ако нема иновјераца за пљачкање, добри су и наши…

    Sviđa mi se

    • Нема је у тексту али је из ауторовог опуса :), а цитирао сам је као начин коме се код нас уобичајено прибегава када се жели оправдати нерад и свађалачки менталитет, или рационализовати лош резултат.

      Sviđa mi se

  3. “Да није било Западних империјалних интереса, сукоба у Југославији не би ни било.”

    Књига је задњи пут објављена 2011. Отад се појавила прилика за још једно ефектно упоређење: упоредимо СФРЈ 1990-1991 и Сирију 2011-2015. Обе земље и ауторитарне, и мултиетничке, мултиконфесионалне, с пост-отоманским наслеђем и сличне величине. Запад је уложио много да уништи ону другу – и још мора да улаже, док се прва скоро одмах распала.

    Liked by 1 person

    • зато што Сирија има Асада који није напустио пограничне пределе на западу (са Турском) и тиме фактички укинуо дотадашњу државу и поредак, него брани интегритет целе земље и национални принцип, и није рекао – ви сунити идите, ми алафити и хришћани остајемо..
      КО НЕКИ.
      а има и руску војну луку .. и море

      Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s