План „Це“: После гвожђа – грожђе

Да ли ће се за 50 година у Србији препричавати оваква анегдота: најмоћнији човек државе дође у посету Смедереву и пита народ шта га мучи, а народ каже да га мучи – гвожђе. Моћни човек не чује добро или се прави да не чује, па каже “мучи вас грожђе, никакав проблем, држава ће да вам направи винарију и подрум”. И тако је Смедерево опет постало воћарски крај.

Слична анегдота, тако се прича, догодила се пре више од пола века кад је Јосип Броз Тито био у посети Смедереву, распитивао се по чему је смедеревски крај познат, а другови из Комитета снисходљиво рекли “по грожђу”. Председник је, ни до данас није прецизно утврђено, изгледа био наглув или је околна бука била велика, па је чуо да у Смедереву има гвожђа и на лицу места донео одлуку да Смедереву поклони Железару.

И би Железара.

Наравно да у оваквим (политичким) анегдотама има дозе бајковитости и езоповштине којом се жели нагласити преовлађујући и обично погубни утицај политике на економију. И обично су ову анегдоту препричавали Смедеревци носталгично везани за “смедеревску” и брескве. Таква је и прича са Брозом који јесте донео одлуку о градњи нове Железаре, мада не треба сметнути с ума да се у Смедереву још од 1913. године “калио челик”. Али, без обзира на ту традицију, смедеревски крај је био више познат по грожђу и бресквама него по гвожђу и челику.

Сад кад је пропао тендер за продају Железаре америчкој компанији Есмарк, Влада Србије испрсила се, такорећи залетела “у челична јутра” с некаквим на брзину склепаним планом “Б”.

Тај план личи на онај виц кад пензионер каже да “има где и има с ким само нема с чим”. То ће рећи да Влада има “где” (Железара) и има “с ким” (расписује конкурс и нада се да ће се јавити најбољи светски менаџери за производњу и продају челика), једино нема “с чим” (фале јој паре). То што наш премијер зове “богатство” и стално понавља да Железара има сировине вредне 120 (или 170-180) милиона евра, није довољно и не значи да Железара има “с чим да ради”. Сировине су само један од трошкова у ланцу производних трошкова, који ће ове године у Железари (по озбиљним рачуницама саме државе) достићи 900 милиона евра, ако не и прећи милијарду евра.

Тих пара наша Влада нема, за тај “луксуз” нема где ни да се зајми, а и да има паре “на гомили” не би смела да их троши на “каљење челика”, а да не угрози односе с Европском унијом и свој европски пут. С високом дозом извесности може се тврдити да ни Међународни монетарни фонд (пред чијим вратимо чекамо склапање новог аранжмана), ни Европска унија (нема одакле) нису спремни да кредитирају нашег премијера с милијарду евра које је он наумио да потроши на чување 5.000 радних места у Железари и социјалног мира у Смедереву.

Европска унија ће наставити да инсистира да Србија не сме да троши новац из буџета на субвенције смедеревском произвођачу челика. И у томе ће доследно истрајавати, идентично случају Хрватске кад властима у Загребу није дозволила да субвенционишу шкверове и производњу бродова. Преговори пре две године између Загреба и Брисела били су мучни и болни, али су се завршили приватизацијом бродоградилишта и укидањем државних субвенција.

Тако је наш премијер постао талац властите добре намере (без финансијског покрића) и показао како је пут у политички фијаско најчешће посут јефтиним популизмом.

План “Б” о коме тако горљиво приповедају наш премијер и његови министри нови је експеримент и непотребна авантура, који ће још једном скупо коштати пореске обвезнике у Србији. Са оваквим “улазом” (трошковима) и “излазом” (асортиман и цена), нема тог менаџера-чаробњака који може да направи профит. Да је то могао УС Стеел, не би отишао из Смедерева и држави оставио Железару за један долар. Да је то тако лако као што замишља наш премијер, не би се Џејмс Бушар, власник Есмарка, у даноноћним преговорима толико штитио и трудио да за себе и своју фирму минимализује ризике.

Што заблуда о каљену челика у Србији буде дужа, трошкови ће бити већи.

Зато је најчешће питање које се данас поставља – шта даље са Железаром?

Може ли, како рече један министар, да се “добрим менаџментом и добром вољом обезбеди дуг век Железаре”?

С добром вољом? Тешко. Има такав пример у књизи “Како се калио челик”, али нема историјски у пракси доказаних случајева.

Време је за план ”Ц”.

Време је да се каже – боље грожђе него гвожђе.

Ко ће то рећи?

Нека се договоре они којима су грађани на изборима поверили управљање пропалом државом.

Шта би могао да буде план “Ц”?

Затворити Железару, а 5.000 радника наградити богатим отпремнинама и бесплатним садницама винове лозе, јабука, кајсија и бресака.

Наравно да ће прво питање бити – одакле новац за богате отпремнине?

Па из истих извора из којих је наша Влада обезбедила новац за отпремнине радника предузећа у реструктурирању која ће отићи у стечај.

То заиста могу бити богате отпремнине – нека држава за ту сврху потроши само онолико новца колико је за три године “улупала” у Железару, па ће се доћи до пристојне суме с којом може да се започне одржив агробизнис.

Највећи број сада запослених у Железари могао би да започне свој агробизнис на заборављеним и запуштеним породичним имањима по околним селима (Брестовик, Враново, Добри До, Мало Орашје, Осипаоница, Михајловац, Сараорци, Кулич…), а да их држава тржишним механизмима “увеже” с трговцима и извозницима. Пријатељских тржишта за такву робу сигурно има.

Наравно, неће се свих 5.000 радника вратити на своја имања, јер има и оних који немају земљу или су је у међувремену продали. Али, то значи да свако од радника који се враћа на имање мора да промени своју животну филозофију. Ње то само учење новог заната (производња грожђа а не гвожђа), него комплетан егзистенцијални “рестарт”. То није лако, и зато многи од њих гледају у државу “као у бога”. Али зар је лако пореским обвезницима и држави да стално набављају паре за неуспешно пословање Железаре?

За највише пет година, уз паметно планирање и вредни рад, тај смедеревски агробизнис могао би да донесе већи принос у бруто домаћи производ од садашњег приноса Железаре (с чијом се величином, иначе, манипулише). Могао би, али и не мора.

Бизнис је увек ризик, али се зато свако ко се бави неким послом труди да га смањи на минимум.

Миша Бркић

(Пешчаник, 18. 2. 2015)

Advertisements

Jedno mišljenje na „План „Це“: После гвожђа – грожђе

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s