Carlo M. Cipolla: Основни закони људске глупости

Наш свакодневни живот је углавном направљен од случајева у којима губимо новац, и/или време, и/или енергију и/или апетит, расположење и добро здравље због делања неког бесмисленог створења које нема шта да добије, и заиста не добија ништа, производећи нам срамоту, тешкоће или штету. Нико не зна, не разуме или не може да објасни зашто то бесмислено створење ради то што ради.

Чињеница да су деловања и ставови глупавог створења апсолутно нестални и ирационални не само да чини одбрану проблематичном већ сваки контранапад чини изузетно тешким; као да покушаваш да пуцаш у мету која је у стању извести невероватне и незамисливе покрете.

често, када се суоче са глупавим особама, интелигентни људи, као и разбојници, праве грешку препуштајући се осећајима самозадовољства и презира уместо да одмах луче довољну количину адреналина и изграде одбрану.

images

Први основни закон људске глупости недвосмислено тврди следеће: Увек и неизбежно, сви потцењују број глупана у оптицају.

На први поглед тврдња звучи тривијално, нејасно и ужасно немилосрдно. Подробније испитивање открива реалну истинитост ове тврдње. Без обзира на то колико високо су нечије процене људске глупости, изнова се изненађујемо чињеницама:

За неке особе које су својевремено процењене као рационалне и интелигентне испоставља се да су прилично глупаве,

из дана у дан појединац је малтретиран у својим активностима од стране глупана који се појављују изненада и неочекивано, на најнезгоднијим местима и у невероватним тренуцима.

Први основни закон ме спречава да дефинишем бројчану вредност удела глупавих људи у укупној популацији: свака нумеричка процена би се испоставила потцењеном.
Стога ћу у даљем тексту удео глупавих људи у оквиру популације означавати симболом σ.

ДРУГИ ОСНОВНИ ЗАКОН

Културни трендови, сада модерни на Западу, фаворизују егалитарни приступ животу. Волимо мислити о људским бићима као савршено пројектованим машинама масовне производње. Генетичари и социолози предњаче у доказивању, са импресивном подршком научних података и формулација, да су сви људи једнаки а у случају да су неки једнакији од других то се приписује одгоју а не природи.

Издвајам своје мишљење из овог општег гледишта. Моје чврсто убеђење, подржано годинама посматрања и експериментисања, је да људи нису једнаки, да су неки глупави а да други нису, те да је разлика одређена природом а не културним факторима. Нека особа је глупава на исти начин на који је друга особа црвенокоса; појединац припада групацији глупих једнако као што неко припада одређеној крвној групи. Глупав човек се рађа као глупав актом провиђења.

Иако тврдим да је σ удео људских бића глупав и да је то тако услед генетских особина, нисам реакционаран и немам намеру да пропагирам класну или расну дискриминацију. Чврсто верујем да је глупост неселективна привилегија свих људских група и да се равномерно дистрибуира по константној пропорцији. Ова чињеница је изражена као Други основни закон који тврди:

Вероватноћа да одређена особа буде глупава је независна од било које друге карактеристике те особе.

У том смислу природа је изгледа заиста саму себе надмашила. Познато је да природа, прилично загонетно, успева да одржава константном релативну учесталост одређених природних појава. На пример, без обзира да ли се људи размножавају на северном полу или на екватору, да ли су одговарајући парови имућни или не, да ли су црни, црвени, бели или жути, однос женске и мушке новорођенчади је константа. Ми не знамо како природа постиже овај изузетан резултат али знамо да при томе природа ради са великим бројевима. Најзначајнија чињеница о фреквенцији глупости је да природа успева у одржању σ удела глупавих људи сасвим независно од величине групе.

Исти проценат глупавих људи добијамо без обзира да ли се разматрају бројчано велике групе или се бавимо веома малим групама људи. Ниједан други сет видљивих појава не нуди тако упечатљив доказ моћи природе.

Доказ да образовање нема никакве везе са σ уделом је обезбеђен експериментима спроведеним на великом броју универзитета у пет главних група; радника, чиновника, студената, руководилаца и професора.

Анализирајући раднике налазио сам да је σ удео њих био глупав. Како је вредност σ била већа него што сам очекивао (Први Закон), плаћајући данак трендовима сматрао сам да сегрегација, сиромаштво, недостатак образовања требају бити окривљени.
Но, крећући се даље на друштвеној лествици, нашао сам исти однос међу запосленим “белим оковратницима” и међу студентима. Још импресивнији резултати су ипак били међу професорима – без обзира да ли сам разматрао велики универзитет или мањи колеџ, познату институцију или неки опскурну, нашао сам да је исти σ удео професора глупав. Збуњен резултатима, проширио сам своје истраживање на специјално одабрану групу, на праву елиту – добитнике Нобелове награде.
Резултат је потврдио врховну моћ природе: σ удео добитника Нобелове награде је глупав.

Свиђао се неком Други основни закон или не, његове импликације су језиве: Закон имплицира да, без обзира да ли се крећете у угледним круговима или налазите уточиште међу ловцима на главе са Полинезије, да ли сте се закључали у манастир или одлучите да проведете остатак живота у друштву лепих и раскалашних жена, мораћете се суочити са истим процентом глупавих људи а он ће увек (у складу са Првим законом) премашити Ваша очекивања.

ТРЕЋИ (ЗЛАТНИ) ОСНОВНИ ЗАКОН

Трећи основни закон претпоставља, иако не тврди експлицитно, да људска бића спадају у четири основне групе И, Х, С и Б (слика 1).

Ако Том врши неку радњу и трпи губитак док производи добит за Дика, он припада групи „Х“: Том је безнадежан случај.
Ако Том врши радњу којом себи прибавља добитак док истовремено добитак чини и Дику, Том спада у групу „И“: он поступа интелигентно.
Ако Том својом акцијом себи чини добитак а изазива Дику губитак, он ће спадати у област „Б“: Том се понаша као разбојник.

Глупост се односи на области „С“. Трећи основни закон експлицитно тврди: Глупава особа је особа која изазива губитке другом лицу или групи, себи не прибављајајући никакву корист, чак и сама трпи губитке.

Када су први пут суоче са Трећим основним законом, рационални људи инстинктивно реагују са осећајем скептицизма и неверице. Чињеница је да разумни људи имају потешкоћа у конципирању и разумевању неразумног понашања. Но, хајде да напустимо узвишену раван теорије те да прагматично погледамо наш свакодневни живот. Сви се можемо присетити прилике у којој је неки појединац узео учешћа у послу који је резултирао његовим губитком а нечијим добитком. Суочавамо се са чињеницом да се ради о безнадежном случају. Присетићемо се и случајева у којима појединац делује на добробит свих учесника: у питању је интелигентна особа. Такви случајеви се заиста дешавају али признаћете да то нису најчешћи догађаји у нашем свакодневном животу. Наш свакодневни живот је углавном направљен од случајева у којима губимо новац, и/или време, и/или енергију и/или апетит, расположење и добро здравље због делања неког бесмисленог створења које нема шта да добије, и заиста не добија ништа, производећи нам срамоту, тешкоће или штету. Нико не зна, не разуме или не може да објасни зашто то бесмислено створење ради то што ради.

У ствари, не постоји објашњење или још боље, постоји само једно објашњење: у питању је глупава особа.

Снага глупости

Није тешко разумети како друштвена, политичка и институционална моћ повећава штетне потенцијале глупаве особе. Но, ипак се мора објаснити и разумети шта је то што чини глупаву особу опасном по друге људе, другим речима шта је то што твори моћ глупости.

У суштини, глупави људи су опасни и штетни зато што разумни људи тешко замишљају и схватају неразумно понашање. Интелигентна особа може да разуме логику разбојника – акције разбојника следе образац рационалности, одвратне рационалности, али још увек рационалности. Разбојник жели плус на његовом рачуну. Пошто он није довољно интелигентан да осмисли моделе добијања плуса и да допринесе твом плусу, он ће произвести свој плус изазивањем минуса на твом рачуну. Све ово је лоше али је рационално и ако си рационалан можеш то предвидети, можеш предвидети делање разбојника, његове непријатне маневре и ружне тежње и често можеш изградити сопствену одбрану.

У случају глупаве особе све наведено није могуће, као што је објашњено од стране Трећег основног закона. Глупава особа ће те малтретирати без разлога, без користи, без икаквог плана и програма и на најневероватнијим местима и временима. Не постоји рационалан начин приказа који би рекао када, како и зашто глупаве особе нападају. Кад си конфронтиран са глупавом особом ти си потпуно у његовој милости.

С обзиром да акције глупавих особа нису у складу са правилима рационалности, следи да:

– појединац је најчешће затечен нападом глупаве особе;

– чак и када се постаје свестан напада не може организовати рационалну одбрану јер сам напад нема никакву рационалну структуру.

Чињеница да су деловања и ставови глупавог створења апсолутно нестални и ирационални не само да чини одбрану проблематичном већ сваки контранапад чини изузетно тешким; као да покушаваш да пуцаш у мету која је у стању извести невероватне и незамисливе покрете. То је оно што су и Дикенс и Шилер имали на уму када је први изјавио да “уз глупост и звук пробаве човек може много напредовати” а други написао да “против глупости се и сами богови узалуд боре”.

ЧЕТВРТИ ОСНОВНИ ЗАКОН

Безнадежни случајеви обично не препознају колико су глупави људи по њих опасни, и то уопште није изненађујуће. Њихов неуспех је само још један израз њихове немоћи. Невероватна је чињеница да интелигенти људи и разбојници често не успевају да препознају штетност нераздвојиву од глупости. Тешко је објаснити зашто се то дешава и само се може приметити да често, када се суоче са глупавим особама, интелигентни људи, као и разбојници, праве грешку препуштајући се осећајима самозадовољства и презира уместо да одмах луче довољну количину адреналина и изграде одбрану.

Људи су погрешно склони веровању да ће глупав човек наудити само себи. Постоје и случајеви у којима је појединац у искушењу да се повеже са глупавом особом како би га искористио за сопствене шеме. Такав маневар не би требао али ипак има катастрофалне последице зато што:
а) се заснива на потпуном неразумевању суштине глупости и
б) даје глупавој особи простор за исказивање својих могућности.

Маневрисање глупавом особом до неке тачке је заиста могуће али, због несталног понашања глупана, не могу се предвидети све глупаве акције и реакције и пре или касније ћете бити самлевени од непредвидивог потеза глупавог партнера.

Ово је јасно сажето у Четвртом основном закону који тврди да:

Људи који нису глупави увек потцењују штетност глупавих особа. Нарочито, не-глупи људи константно заборављају да се сарадња са глупавим људима, у било којем тренутку, на било којем месту и под било каквим околностима, увек испостави као скупа грешка.

Кроз векове и миленијуме, како у јавности тако и у приватном животу, небројено појединаца није узело у обзир Четврти основни закон што је за резултат имало непроцењиве губитке човечанству.

ПЕТИ ОСНОВНИ ЗАКОН

Уместо да узимамо у обзир добробит појединца размотримо добробит друштва, посматрано у овом контексту као збир појединачних услова. Потпуно разумевање Петог основног закона је од суштинског значаја за анализу. Узгред, од свих основних закона, Пети основни закон је свакако најпознатији и његове последице су често цитиране. Пети основни закон тврди да:

Глупава особа је најопаснији тип особе.

Последица закона је да:

Глупава особа је опаснија од разбојника.

Резултат деловања савршеног разбојника је чисто и једноставно трансфер богатства и/или благостања. Након акције савршеног разбојника, он има плус на његовом рачуну, плус који је управо једнак минусу који је изазвао другој особи. Друштво у целини није ни боље ни горе од овога. Ако би сви чланови друштва били савршени разбојници, друштво би стагнирало али не би било великих суноврата. Цео бизнис би се свео на масивни трансфер богатства и благостања у корист оних који предузимају акцију. Ако би сви чланови друштва предузимали акције у редовним циклусима, не само друштво у целини већ и појединци би се нашли у потпуно стабилном стању без промена.

Када се глупави људи укључе у посао прича је потпуно другачија. Глупави људи проузрокују губитке другим људима без одговарајућих добитака на сопствени рачун. Такво друштво у целини бива осиромашено.

Наведено има одређене рефлексије на перформансе друштава. Према Другом основном закону, удео глупих људи је константа σ која није под утицајем времена, простора, расе, класе или било којег друге друштвено-културне или историјске варијабле. Била би велика грешка веровати да је број глупавих људи у друштву које је у кризи већи него код друштва у развоју. Оба та друштва су оптерећена истим процентом глупавих људи. Разлика између ова два друштва је што у друштву које лоше функционише:

– глупавим члановима друштва је дозвољено од стране осталих чланова да постану активни и да више делају;

– мења се структура људи који нису глупави уз смањење њиховог удела у областима интелигентних људи, разбојника и беспомоћних случајева са назнакама интелигенције те сразмерним повећањем разбојника и беспомоћних који нагињу ка глупости.

У друштву које се креће низбрдо удео глупавих људи је још увек једнак σ;

међутим, у преосталом становништву се међу онима на власти алармантно увећава број разбојника са елементима глупости уз забрињавајући пораст беспомоћних особа међу онима који нису на власти. Таква промена у саставу становништва које није глупаво неминовно јача деструктивну моћ σ удела глупавих и повећава неизвесност, а земља клизи у суноврат.

(Аутор је професор на Беркли универзитету у Сан Франциску,

опрема – Преврат)

(Наша истина)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s