Иван Ковач: Писмо о толеранцији за почетнике

Црква, наиме, није у стању да у име неке догматске тезе о одвојености државе и цркве држи затворене двери према држави.

У наше малодушно и прилично лицемерно време, уместо да се на разликама инсистира, посебно када је у питању тако значајан улог, људско спасење, али да се при том оне подносе, што је и услов афирмације толеранције, данас се разлике потискују, управо прећуткују. Гледа се једино да се духови не узнемире.

john-locke

Реагујући на нетрпељивост англиканске (државне) цркве спрам других хришћанских цркава и секти током раздобља рестаурације у Енглеској, Џон Лок је саставио Писмо о толеранцији. У тој, данас класичној, апологији верске толеранције аутор се позивао, између осталог, и на принцип секуларизације. Одвојеност цркве и државе сматрао је институционалним условом, уопште најзначајнијим, за остваривање толеранције у питањима вере.
Како Лок истиче, те установе су „по пореклу, сврси, задатку и свему другом савршено одвојене и бескрајно различите једна од друге.“ Међутим, треба приметити, он овде нема на уму државу као такву, већ либерални модел државе.

Многи државни облици, рецимо, теократска власт коју је у Женеви основао Жан Калвин, као и они у исламском свету, одлучно су порицали принцип одвојености државе и цркве. Уосталом, са (најављеним) Христовим другим доласком несумњиво би наступила теократија, а поједини хришћани и данас сматрају да се адвент не сме напросто ишчекивати, већ да краљевство небеско треба што пре на земљи и изградити. Може се рећи да нас у међувремену од те среће (с обзиром да је одавно примећено како теократијама не управља бог, већ другоразредни диктатори) спасава једино преовлађујућа скепса у божанствени карактер, односно порекло тог устава/уставотворца.

Либерализам, чији је један од лучоноша био управо Лок, захтева оштро раздвајање јавне и приватне сфере. У либералистички скројеној, “минималној” држави, јавно добро нема некадашњи опсег, односно не подразумева толико садржаја као некад, а данас свакако још мање него у Локово време. Религија се настоји сабити у приватну сферу, у простор од порте до олтара.То, међутим, никада није могуће у потпуности спровести.
Амерички мислилац и државник Томас Џеферсон сматрао је принцип секуларизације “високим и несавладивим зидом” међу двема установама. То, пре свега, значи да постоји низ забрана на страни државе, док црква може изражавати своје (приватно) мишљење о моралним, морално-политичким и чисто политичким питањима. Црква, наиме, није у стању да у име неке догматске тезе о одвојености државе и цркве држи затворене двери према држави. Питање је само да ли је црква спремна, и у којој мери, (зло)употребити утицај који има над верницима, самим тим и грађанима државе, а чини се, уколико је у питању људско спасење, да има свако право на то.

Лок сматра да је потребно да се „тачно разграничи задатак грађанске владе од задатка религије и да се успостави правична веза између једне и друге“. Ипак, нема сумње да ће поимање ове правичности увек представљати камен спотицања. Томе се, рецимо, опире стална потреба цркве да се пача у живот људи – с обзиром да се на овом свету заслужује онај, прекогробни – те је природно да ће (врло вероватно) преузети сву световну моћ која јој се понуди. Црква сматра, и то с пуним правом, да, као инфлуентна, може ефектније испуњавати задатак евангелизације. То, уосталом, потврђује и данас планетарни значај хришћанства који би остао под знаком питања да није дошло до константиновског загрљаја државе и цркве, односно вишевековне мисионарско-експлоататорске синергије европског империјализма.
Хришћанство, додуше, карактерише амбивалентан однос према политици. С једне стране, оно одвраћа поглед од земног, нужно неправедног царства, и управља га ка оностраном. С друге, ту је споменуто хтење за учешћем у политици, потреба да се небеско царство, колико је то већ могуће, ако не инкарнира на земљи, а оно макар припреми. Читава прошлост хришћанства и осцилира између те две крајности, у напору да изнађе аутентичну синтезу овоземаљских, историјских околности и оноземаљских, вечних садржаја. При том, показало се као веће искушење приклањање овоземаљским силама, због чега је црква, у намери да посвети свет, како је примећено, често постајала световна.

Брига за спасење душе не само да није предвиђена сврхом државе, сматра Лок, већ такорећи ни расположивим методом она то није у прилици чинити. Наиме, држава влада законима који утичу само на спољашњост поступака, а не на савест (или макар не у првом реду, и свакако не нужно). Отуд, по природи ствари, владар прихвата и неискрену субмисију, али то нипошто не сме и црква, с обзиром да богу нипошто не могу бити миле жртве које се силом отимају, односно вера која није искрена (credere non potest homo nisi volens). Ништа осим духовног оружја не приличи дужности верника да шири радосну вест и увећава царство божије. Наравно, остаје питање која је мера утицаја права, односно где престаје милосрдна брига и убеђивање, и започиње узнемиравање и нетрпељивост.

Претпоставимо, рецимо, да појединац у рукама има примерак сутрашњих новина у којима пише о разорном земљотресу који је управо погодио његов град, а то је у битном аналогно епистемолошкој ситуацији верника у односу на атеисте и иноверне. Зар он не би осетио дужност да сместа упозори породицу и суграђане на опасност, да штошта предузме, чак и насупрот њиховој вољи, како би их спасао? Зар ту човек заиста може бити толерантан и дићи руке од свега јер наводно зна да је осуђен на неуспех, или зато што нема право, те да остале мора препустити њиховом “сеизмолошком чулу”? 

Савремени, управо разводњени идеал толеранције жигоше иоле упорнији апостолат као узнемиравање и нетолеранцију, док је по неким средњевековним мерилима, на пример, друштво било толерантно ако аутсајдере није спаљивало на ломачи.
Верска толеранција, односно њен широк опсег, прихваћен је данас као цивилизацијска тековина.
Извојевано је то, међутим, тек по цену процеса секуларизације, и то не само у смислу одвајања државе и цркве, већ и у смислу слабљења утицаја и нестајања религије, или узимања неких других облика, мање шкодљивих од оних заснованих на догмама од пре два миленијума. Тим процесом друштво је постајало боље тј. комфорније место за живот, али и све индиферентније спрам вере.
У наше малодушно и прилично лицемерно време, уместо да се на разликама инсистира, посебно када је у питању тако значајан улог, људско спасење, али да се при том оне подносе, што је и услов афирмације толеранције, данас се разлике потискују, управо прећуткују. Гледа се једино да се духови не узнемире.

Када је реч о деловању СПЦ, чини се да је њен пропуст двојак. Не само да не прихвата секуларизацију у првом споменутом смислу, већ при том управо подстиче секуларизацију у другом смислу, тиме што комформистички маргинализује теме пресудне за религиозни живот верника, све у намери да никога не одбије од себе – од дубоке, али каткад застрашујуће, па и одурне истине хришћанства (присетимо се старозаветне приповести о Аврамовом жртвовању сина Исака, уопште консеквенци до којих може довести прихватање апсолутности у односу према богу).

(Република)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Иван Ковач: Писмо о толеранцији за почетнике

  1. комформистички маргинализује теме пресудне за религиозни живот верника, све у намери да никога не одбије од себе

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s