Милан Ђокић: Младом грађанству Србије

Данашњи интелектуалац више обликује „каријеру“ него сопствену децу, док му мисао стварају друштвени трендови, уместо да његова мисао образује друштво!

да бисте имали непријатеља морате имати интегритет. (…) шта би неки будући хроничар могао да закључи о нашим животима, писмености, култури? Бојим се да би записао да смо били једно мало племе, којем нису били потребни ни пријатељи ни непријатељи, које је радило себи о глави, све док му то није пошло за руком.

vasa dela

Претходна година била је јубиларна. Присетили смо се  Сарајевског атентата, Церске и Колубарске битке, убиства краља Александра, ослобођења Београда и великана тог доба. Зато се и не може избећи питање: по чему ће нас праунуци памтити? Одговор је не по много чему, а свакако не по добру. Кажу да рат извуче оно најбоље и оно најгоре из човека. Из наших предака изнедрио је храброст, јединство, жељу за слободом. Ми, данас, имамо срећу да живимо у миру. И поред тога, ми немамо храбрости какву су они имали у ратним временима. Немамо је довољно ни да одбранимо своје принципе, а камоли своју земљу. Зато никако из главе не могу да избацим болна питања постављена мојој генерацији:

Ко сте, бре, ви људи!? Чему кличете!? Против чега сте, а за шта јесте? Која је сврха вашег постојања? Зар је у вашој генерацији Че убио Фидела? Хоћете ли да генерацијски будете проклети, безначајни, кусур историје!?

Ове отровне, а отрежњујуће стрелице упутио је ка нама, студентима, покојни Александар Тијанић. Као неко коме су ове речи намењене, имамо право на, правнички речено – одговор на оптужбу. Али нећемо одговарати његовим сенима. Ми, данас, одговарамо себи. Одговарамо својој деци. Нисмо ми нашу Отаџбину наследили од вас, очеви и дедови. Ми смо је само позајмили од наших синова и унука! Заиста, ко смо то ми!? Полажемо ли уопште право на пријатеље и непријатеље?

„Тужна је ствар немати пријатеља, али је још тужнија немати непријатеља“, говорио је Че Гевара. Имати непријатеља је, заправо, добра ствар. То значи да сте некад у животу имали храбрости да изнесете свој став, како би то рекао сер Винстон Черчил. Дакле, да бисте имали непријатеља морате имати интегритет. „Без тог интегритета ни непријатеља нема, јер нема ни наше личности. Без те наше личности нема ни грађанске храбрости, а без те храбрости нема ни демократије.“ Имамо ли ми ишта од наведеног? Питам се, шта би неки будући хроничар могао да закључи о нашим животима, писмености, култури? Бојим се да би записао да смо били једно мало племе, којем нису били потребни ни пријатељи ни непријатељи, које је радило себи о глави, све док му то није пошло за руком.

Мартин Лутер Кинг каже да „на крају нећемо памтити речи наших непријатеља, већ ћутање наших пријатеља“. А наши пријатељи ћуте. Зато што се плаше, зато што нису прави пријатељи, а можда зато што се за нас и не вреди борити. Ћутали су и после Сарајевског атентата. Са друге стране, речи непријатеља су биле оштре, сурове, убитачне. Тада је пет СРПСКИХ адвоката одбило да брани Принципа.

Slika 1

Сарајевски процес; Припадници Младе Босне на оптуженичкој клупи

А онда се појавио један мој колега, доктор права, Рудолф Цистлер. Аустроугарски држављанин. Адвокат који је једини имао храбрости да заступа окривљеног који је лишио живота наследника најдуговечније Европске династије. Бранећи Гаврила у Сарајевском процесу, Цистлер није био ни србољуб, ни аустроугарски издајник. Он је тог дана превасходно био Човек. Био је величина свог времена највише због храбрости да брани, не Принципа, већ принципе. Због те своје храбрости стекао је моћне непријатеље, али како би Грациан рекао – „мудром више користе непријатељи, него лудом пријатељи.“ Заиста, он је, сто година касније, баш захваљујући тим својим непријатељима, ушао у историју својом одважношћу да сопственом слободом брани право на другачије мишљење. Истина, није ослободио Принципа, али је проговорио зарад спасења своје душе.

Slika 2

Рудолф Цистлер; Предводник оних храбрих, који другачије мисле и не презају да то и кажу

Да ли смо ми, интелектуални подмладак ове земље, храбри као он, век пре нас?

Данас, кажу, живимо у демократији, у времену када је сопствено мишљење и храброст да се оно искаже не само право, већ обавеза свакога од нас. Ипак, ми бирамо да ћутимо. Бирамо да проблемима окренемо главу. Зато вас питам: Има ли данас, међу нама, Рудолфа Цистлера? Има! Само његов наследник нема времена да ствара сопствено мишљење, још мање да га изнесе, а најмање да га брани! Данашњи интелектуалац више обликује „каријеру“ него сопствену децу, док му мисао стварају друштвени трендови, уместо да његова мисао образује друштво! Да ли је то врхунац наше генерације? Зашто на такав живот пристајемо када може бити боље? Како?

Треба да се сетимо да нашим венама тече крв славних предака.
Треба да препознамо да Цистлер лежи у сваком од нас.
Морамо да схватимо да поседујемо најјаче оружје које човек може имати – сопствени глас. Тим гласом, ми не прекидамо само тишину коју су нам тирани наметнули, ми њиме скидамо букагије и поново постајемо личности. Само личности заслужују пријатеље који ће стати у њихову одбрану. Само личности имају истинске непријатеље. Ти ће непријатељи с временом бити све гласнији и што они буду гласнији, ми ћемо бити сигурнији да нисмо безлични, да постојимо. Моћи ћемо својој деци да кажемо да смо живели подигнуте, а не погнуте главе и да смо имали живот достојан човека. Човека који никада не затвара очи и не ћути пред неправдом, према коме год да је она управљена.

Тек тог дана и никако пре тога, ми ћемо знати да смо своје дане испунили животом, а не животе данима. Ипак, „величина једног народа се не огледа у начину на који он умире, већ у начину на који живи!“

(Српски академски круг)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Милан Ђокић: Младом грађанству Србије

  1. „да бисте имали непријатеља морате имати интегритет.“
    ја сам непријатељ управо људи без интегритета
    мање цитирајте Черчила, а више његовог архинепријатеља Рузвелта
    Черчил на ултиматум (тајну успеха гандијевских метофда) да мора да напусти колонијалну владавину у Индији ако жели америчку војну помоћ против Хитлера који га управо бомбардује: „тако не раде империје“
    Р: „али ТАКО раде републике

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s