Вукашин Неимаревић: Лондонски уговор

или

Пут којим се могло ићи

Српско руководство чврсто је веровало у југословенску идеју ни мало не одступајући од зацртаних планова из Нишке декларације. Међутим, постојала је и могућност где би Србија уместо учешћа у југословенској правилa проширену српску државу.

Уједињење свих Срба у једну државу дуго је био само сан српског народа са обе стране Дрине. Догађаји који су уследили убрзо након Другог балканског рата убрзали су овај процес. Нишка декларација, на самом почетку рата, јасно је одсликавала жеље и аспирације Краљевине Србије. Тежило се уједињењу свих словенских народа на балканском простору, Срба, Хрвата  и Словенаца, у једну заједничку државу. Са друге стране, као и небројано пута у нашој историји, о послератним територијама и границама питале су се пре свега  велике силе тог доба.

Ентузијазам који је на почетку Првог светског рата владао међу народима у Немачкој и Уједињеном краљевству, слике великог броја добровољаца, довољно говоре о размишљањима тих људи да је рат привремен и да ће се завршити величанственом победом управо њихове отаџбине. Након пропалог фон Шлифеновог плана који је подразумевао окупацију Париза и брзу победу Немачке, на Западу се прешло на исцрпљујући рововски рат. Сходно томе, све зараћене стране су тежиле да на своју страну привуку оне земље које нису увучене у сукоб, попут Италије, Румуније и Бугарске, како би олакшале своју позицију у даљем војевању.

Зараћене стране су се трудиле да њихове понуде, поготово територијалне, буду што примамљивије. Пре рата, Италија је била савезник са Аустро-угарском и Немачком у савезу Централних сила. Недуго пошто је Италија објавила своју неутралну позицију, силе Антанте започели су тајне преговоре са њом. Преко својих канала, Србија је врло брзо сазнала шта се заправо збива у табору савезника, тежећи да заштити своје интересе из споменуте Нишке декларације. Поред својих представника у Лондону, Србија је лобирала и у Паризу и у Петрограду

Италији су чланом пет уговора из Лондона понућене следеће територије: Делови провинције Далмације у њеним тадашњим границама, до рта Плоча, као и Истра. Такође, уговором је предвиђено и да Италија добија албанску луку Валону, где би имала и неку врсту протектората над Албанијом, тиме што би је представљала у међународним односима. Међутим, силе Антанте су се противиле да Италија добије целокупну Далмацију, јер је на том подручју живело свега 3 посто Италијана. Сматрано је да би се на тај начин створила клица за будући сукоб Србије и других словенских народа  са Италијом. На исту тачку уговора стављена је и примедба којом се Србији Црној Гори и Хрватској додељују територије јужно од Истре, са лукама Ријека, Сплит,  Дубровник и Котор.

Слика 1

Територије обећане Србији након Лондонског уговора

Истовремено Атанта је водила преговоре и са Румунијом и Бугарском. Сматрало се да би улазак Румуније у рат значајно растеретио Србију и Русију од Аустро-угарског притиска. За узврат, Банат би припао Румунији. Бугарској су нуђени делови Македоније, одузети након рата са Србијом и другим балканским земљама 1913. као и поједини делови данашње Грчке и Турске. Задатак Бугарске био је да удари на Отоманску империју и на тај начин растерети савезнике Антанте у будућој операцији према Цариграду. Српска страна је уверавала савезнике да Бугари имају другачије планове, што се на крају испоставило као тачно. Бугарска је седела на две столице, па пошто су јој Централне силе понудиле далеко веће територије Србије, прешла је на њихову страну.

Пашић и српска влада су се у почетку противили споразуму. Након потписивања Лондонског уговора закљученог 26. априла 1915. Никола Пашић је изашао пред скупштином 5. маја са поруком да се не сме напустити Нишка декларација јер је услов свих услова било препуштање делова Македоније Бугарској, на шта Пашић није био спреман да пристане. Одрицање од дела Баната такође је био камен спотицања. Поред тога и неизвесна судбина Хрватске „уверила“ је Пашића да је овај споразум неприхватљив.

Велике победе српске војске на Церу и Колубари, биле су тас на ваги који је резултирао понудом сила Антанте Србији за дoдатна територијална проширења. Након неколико преписки, 15. августа у Нишу Србији и Црној Гори обећане су следеће територије: Босна и Херцеговина, Срем до линије Драве и Дунава са Земуном и Бачком, обала Јадранског мора од рта Плоче до једне тачке десет километара на југ Цавтата са острвима  Велики Дрвеник, Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Сплит и Дубровик би такође припали Србији која би се одрекла делова Македоније и повукла на границу после Првог балканског рата из 1912. године уз поделу територије са Бугарском. Судбина Славоније би се одлучивала на следећи начин – ако би она била у рукама савезника на крају рата, придружила би се Србији. Оваква понуда је начелно ипак прихваћена од стране српске владе, без обзира на почетно противљење њеног премијера.

Силе Антанте су све до 1918. године биле неодлучне шта тачно радити са Аустро-угарском. Тако се 1915. године Србији нудила нејугословенска држава, уз замисао да и Аустро-угарска опстане. О Хрватској, која би такође добила територијално проширење, одлучивало би се након рата тако што би јој се припојило приморје са градом Ријеком, Крком и Рабом. Сам њен статус био је у незавидном положају јер је постајала чак и могућност да Аустро-угарска опстане, али у далеко мањем обиму. Ову тезу су заступали пре свега британски политичари, а такво је било и француско виђење послератне Европе током 1916. Такође је непозната била и судбина Словеније.

Слика 2

Једна од могућих француских гледишта послератне Европе

Лондонски уговор био је тајна и био би објављен тек по завршетку рата. Ратна срећа је мењала свој правац, Румунија је капитулирала, Италија је доживела катастрофалне поразе од Аустро-угара, српски народ са владом и краљем отишао је у изгнанство. Не треба пуно полемисати колико нас је коштала југословенска идеја.

Људи попут Живојина Мишића од самог старта су увиђали да та идеја неће добро да се заврши. Чувене су његове речи упућене регенту Александру да „границе треба повући тамо где нам то кажу језик обичаји и традиција, јер се овако нећемо усрећити“. Могли би само да нагађамо куда би ишао српски брод да се више инсистирало на одредбама након Лондонског уговора у преговорима који су 1919. вођени у Версају.

(Српски академски круг)

Advertisements

8 mišljenja na „Вукашин Неимаревић: Лондонски уговор

    • Јбг брме, ти стварно ништа не схваташ… Нисмо ми ’91. ратовали за Книн и Бенковац већ да Хрвати који нису ни налик Винку Кларићу и Домагоју Николићу, не би поклали Србе који нису ни налик Воји Шешељу и Сими Дубајићу. Границе држава се одређују међународним споразумима који су најчешће резултат сукоба, а никада се није десило да је свако био задовољан. Русија је створена у Кијеву, па где је данас Кијев? Руси неће због Кијева да отпочну трећи светскио рат, а Срби би то требало да ураде због Книна или Бенковца?! Државе обележавају МОГУЋЕ а не идеалне границе. Ако то треба теби да цртам онда стварно…

      Sviđa mi se

      • „аргументација бушна је на све стране. „Велику Србију“ је Србији наводно понудила (1915) Британска империја, која, гле чуда, води империјалну (супротност националним) политику. О искрености, тј. изворним смерницама Британске политике на Балкану говори Штросмајерова кореспонденција с лордом Гледстоном, из које се види да је Штросмајер очекивао стварање Југославије у оквиру Аустрије, а у сарадњи с Енглезима: „… Мој драги пријатељу ја желим ову красну државу (Аустрију) спасити под цијену властитог живота, јер у новом поретку свијета она мора имати своју задаћу неутрализације, као међуснага између Германа и Славенства” (Писмо Гледстону, 11. априла 1878.).

        Колико је Британска политика озбиљна и дугорочна, а идеолошки доследно антинационална, показује чињеница да је тек њихов фаворит Тито реализовао (веровали или не њихову) идеју стварања „социјалистичких република“. Гледстон (тада премијер), у једном писму још 1883, каже: „читао сам телеграм Елиота о разговорима с Калнокyем (Аустријски посланик у Лондону), о томе како Аустрија не би равнодушно гледала на успостављање Социјалистичких република на њеним границама ….“ Темељи британске подршке Великој Србији били су по свој прилици чврсти колико и потоње „савезништво“ са покретом Драже Михајловића. Пуштање низ воду чичиних постаје јасније у контексту „историје (бар нешто) дужег трајања“. Од Штросмајера, преко Мачека до Тита трагови многих који изнутра подривају Југославију (као и трагови готово свих социјалистичких револуционара попут Лењина и Мусолинија) воде до Лондона. Историја је показала да је пројект „социјалистичких (квази)република“ необично успешан у борби против конституисања моћних (читај одрживих) националних држава, потенционалних геополитичких супарника постојећим империјама. Успешно је Мусолинијеву Италију привремено „скренуо са Гарибалдијевог пута“ и сарадње са „слободним нацијама“ и неутралисао царску Русију.

        У природи империја је да пројектују само привремене, неодрживе, њима вазалне државе. Колико би држава без Ријечке (Сушак и Бакар) луке и пута и пруге до ње (а са тек нешто мање неправославаца него Југославија) била одржива показује и чињеница да је Београду најближе море (у сатима путовања) и дан данас Ријека. Чак и до Трста се брже и јефтиније стиже него до ма које „великосрпске“, иначе углавном плитке за веће бродове, обале.“ http://branali.blogspot.com/2013/01/blog-post_11.html

        Sviđa mi se

  1. Нова година, па и освежена политика Нимбуса. Особито зато што сматрам да је ово претпоследња година постојања Срба.
    У многобројном корењу пропасти једног часног и доброг народа налази се управо и ова погана саморазарајућа шешељевска ДБ будаштина из написа.

    1. 1915. Црна Гора је била суверена држава, бајаги савезница, па се не могу њене териорије са бенефитима рачунати у Велику Србију. Што је цинцулирала са АУ има везе за после.
    2. Како се џиберски прелази преко непобитне чињенице да је Бугарској по истом „уговору“ дат део Србије са већим делом вардарске Маћедоније. Дакле, на „паметној“ карти „Лондонског уговора“ повуците дебелу линију од оне кврге горе, преко Ниша и мало подно Скопља, до Драча. То би била та „Велика Србија“.
    3. Али, горње подразумева опстанак Аустроугарске. Дакле, нека наказа од Србије би се нашла између смањене Аустроугарске, само 7х веће од Србије, и Велике Бугарске, са проаустроугарском великом Црном Гором и средњом Албанијом иза леђа.
    Па ја питам по ко зна који пут који би нормалан Србин пристао на такву бестидну уцену?

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s