Драгослав Павков: Устати или одустати?

Шта је то  што господина Павловића држи у убеђењу како треба да се издигне између нас осталих патриота и постане неки предводник патриотске опозиције? Н и ш т а!

као друштво још нисмо дотакли дно, још пристижу парице што из буџета, што од оних које смо послали да зарађују „кад ми не можемо“, значи – ћераћемо се још.

 Тек када свако од нас буде спреман да у лице пљуне онога ко са ТВ екрана или интернета лаже о очигледном – моћи ћемо да се назовемо грађанима.

jelen

Двојица истакнутих патриотских интелектуалаца ових празничних дана зашиљише плајвазе и пустише по један текст међу Србље…
Један јесте Павловићу Бранко, а други је од Сомбора Ђорђе. Први као искусан политичар тврди да од институција нема среће, да „народ“ треба да преломи и неком сасвим одређеном… човеку „да овлашћење“ да води народне послове, а други гласом изгубљеног у колонијалној и неолибералној пустињи вапи „Не дајте Телеком!“ (јер је још само он остао за черупање, све остало апциговаше странци). Што је (релативно) у реду и на шта немам битнијих замерки… Осим:

Прво – господин Павловић је одавно у политици, а тек како сам рече – недавно је схватио да је према ЕУ гајио извесне заблуде. То га међутим не спречава да самог себе кандидује за личност којој треба „дати овлашћења“ па ће она исправити све што су забрљали сви – од покојног Ђинђића до овог актуелног непоменика.  Што је потпуно легитимно (свако о себи има право да мисли шта год му се свиди), али је опасно због тога што у интернет-свету море свакодневно доступних информација код потрошача изазива хроничну амнезију; па и поред најбоље воље, њихово сећање не допире даље од треће Гугл странице. А када би оно сезало мало даље у не тако давну прошлост, сазнали бисмо да је господин кандидат за спасиоца поред остало био и директор Агенције за приватизацију (који је „шаптом пао“), и народни посланик, и активиста покрета Никад граница, и… Што ће рећи да је у политичком животу Србије учествовао на разне начине, обављао значајне функције и није урадио дословно н и ш т а. Као што је то „ништа“ урадила и већина нас осталих и анонимних… Шта је то дакле што господина Павловића држи у убеђењу како треба да се издигне између нас осталих патриота и постане неки предводник патриотске опозиције? Н и ш т а!

Због тога је и његова теза о потреби проналажења лидера коме ћемо дати нека овлашћења шупља. У друштву попут србијанског, које је подељено по разним основама, од „националних“ преко економских до чисто ирационалних разлога – једноставно није могуће изабрати личност која би добила пуно поверење већине да се бави националним питањима. Због тога је неопходно на европском путу укључити десни жмигавац, зауставити се, сагледати где се тренутно налазимо, шта смо коме дужни и је ли случајно неко дужан нама, измерити дужину губера и покрити се њиме док не прође невреме (светска економска криза и премеравање руско-америчких патки).
Ако треба, чак и по цену нереда, масовних протеста и рушења дефектних институција ради установљавања Уставотворне скупштине у коју би ушли представници свих слојева србијанског друштва. Лично, песимиста сам по том питању јер као друштво још нисмо дотакли дно, још пристижу парице што из буџета, што од оних које смо послали да зарађују „кад ми не можемо“, значи – ћераћемо се још.

А могло би и друкчије. Као што рекох на почетку, Ђорђе Вукадинивић је дигао глас против продаје Телекома. Само, да л’ ће инжењери,економисти, техничари  и монтери Телекома Србија бити кадри да спрече продају своје фирме? Сигуран сам да неће.

Као прво, режим ће оне са тридесетак година стажа послати у пензију по истом моделу по којим су послани и победници над НАТО пактом: Релативно висок степен стручности и редовне уплате у фонд ПИО обезбеђују за наше услове солидне цркавице. Ако им се као алтернатива понуди извесна судбина „технолошког вишка“ – већина ће прихватити и све ће се од среће ногама ударати у смежурана дупета.
Оне друге, који још увек могу да се до/преквалификују задржаће са шестомесечним уговорима о раду („тако је у свету“), уосталом – неко мора и да ради конкретне ствари у компанији… Неће ваљда Немац доводити Немце да шаљу телефонске рачуне корисницима или да раде у кол-центрима?! Да им плаћа учење егзотичног језика и даје дневнице од 200 евара? Па овде има стручнијих који би за двеста еврића радили месец дана само да добију право да кроз град прошетају беџ „Дојче телекома“ и изазову завист познаника…
Трећи ће бити проглашени за нераднике и бунџије, остатак колега ће се час посла окренути против њих и завршиће на бироу… Што је још увек боље него да заврше у затвору или депонији, јел’ да…

Као што рекох – могло би друкчије…
На пример, да седнемо и договоримо се како је Телеком граница која се не сме прећи. Али, да престанемо са празним причама како заправо жалимо за радним местима која ће бити неповратно изгубљена или за инфраструктуром која ће прећи у туђинске руке. Та радна места су за мене лично одавно изгубљена, онда кад сам се вратио у отаџбину и схватио да се није променило баш ништа, да се радна места и даље купују – парама или пријатељско-родбинским везама,  само што је данас потражња далеко већа него понуда. Неприродно већа. Инфраструктура ни сада није моја, а ако се моје власништво валоризује искључиво кроз педесетак евра акција (попут оних Динкићевих од НИСа) – спреман сам да их се јавно одрекнем у корист било ког србијанског политичара коме затреба лечење од сифилиса.
Дакле, борба за радна места мени непознатих људи и инфраструктуру од које никад нисам имао користи (нити ћу) мени делује прилично надреално и апстрактно… Али није да не бисмо могли да се договоримо на ползу српског рода и србијанског народа…

Када би се након одбране Телекома направио преседан који би аутоматски постао правило понашања… Рецимо, да након обуставе преговора о продаји, Влада распише конкурс за избор новог менаџмента. Који би у року од штајазнам… три месеца направио анализу пословања и предложио план инвестиција, запошљавања…
Који би одмах раскинуо све уговоре о спонзорствима, а новац који одлази на те глупости (спонзорисање професионалних кошаркаша ?!) уложио у стипендирање младих инжењера телекомуникација, програмера…
Који би у року о д м а х укинуо неписано правило да потомци запослених имају „предност“ при запошљавању у Телекому, без обзира на стручност и потребе компаније,  јер су њихови родитељи (бабе, деде, кумови…) „градили фирму“. Понављам: Ако моје дете већ у старту нема шансу да се запосли у Телекому – шта је то тачно што треба да ме мотивише да спречавам његову продају?!
И који би се уколико није способан да се суочи са изазовом,  након подношења извештаја захвалио на поверењу и понудио оставку.  Јел’ то много што тражим? Наравно да није, али…

Ово је модел који треба пресликати на цело друштво јер друштво је скуп појединаца, њихових интереса,  жеља, талената… Тек када већина схвати да од успешне одбране заједничког интереса (очување државе и државно власништво над ресурскима од националног и стратешког значаја) зависе сви наши појединачни интереси или реализација планова на личном и породичном нивоу – отвара се могућност да на нешто и стварно утичемо. Докле год смо затворени у својим нарцисоидним микрокосмосима,  лак смо плен за службе које нас буше са свих страна, стране компаније које нас „купују“ тродневним семинаром у Паралији или бонусом за уваљену тону ГМО кукуруза…

Тек када свако од нас буде спреман да у лице пљуне онога ко са ТВ екрана или интернета лаже о очигледном – моћи ћемо да се назовемо грађанима.
Данас то још увек није случај, рајетински менталитет већине  је толико метастазирао да људи и највећа понижења подносе и рационализују „мудростима“ типа: „Покорну главу сабља не сече“, а балијски менталитет владајуће мањине свакодневно труби како у нашем друштву највише треба ценити онога који не ради ништа – а све му приносе на тацнама, чашћавају га шаком и капом а он ништа, само извољева…
Спрега ова два менталитета је погубна за свако друштво па и за србијанско.  То је менталитет који на једној страни производи декаденцију, лењост духа и тела,  атрофију мишића и чула,  а на другој суноврат самопоштовања, етике и морала – свега што од једног чопора чини народ, а од више народа – нацију. Ако се против овог мејн стрима  не побунимо нестанак, емиграција  и асимилација су нам извесни.

Да бисмо се побунили – морамо имати добар разлог. У време потписивања Бриселског споразума тј. фактичког признања државности отцепљеног дела Србије, нисмо били расположени за таласање, та тек су нам одшкринули европска врата, није коми фо да их гузицом залупимо… Ни касније чупање ушију и завртање руку поводом смањења примања буџетских корисника нису изазвала ерекцију  грађана. Зашто би Телеком био разлог ако то није био ни један од поменутих догађаја? Можда зато јер је Телеком нешто врло опипљиво и нешто чије проћердавање ради опстанака на власти ће погодити дословно сваког грађанина Србије. После Телекома не постоји ништа више што може да се проћерда. И што је још важније, после Телекома нећете моћи да се „вадите“ како нисте знели и нико вам није рекао… Ја вам рекох, а ви како ‘оћете.

Advertisements

5 mišljenja na „Драгослав Павков: Устати или одустати?

  1. зашто Ђорђе или Бранко, ја сам за старија и лепша решења
    ево вам једног конктретног и јасног програма проверена чоека: „I šta se sad zbiva, imamo li snage da oživimo princa ili će nas miševi pojesti?
    – Tu bajku, kao dug životu, poklanjamo onima koje najviše volimo da ih na vreme o svemu obavestimo. Ako je nađete pod jelkom, ne čudite se. Tu čeka princ koga samo mudrost i ljubav mogu osloboditi.

    Kakav bi danas bio kraj bajke?
    – Ćeraćemo se još.

    Šta joj je poenta?
    – Da se igra, dugo igra, da miša treba prepoznati, i da ne treba odustati koliko god se brojni miševi čine, a moćan njihov kralj. Ima im kraja!

    A naziv?
    – Može ih biti više, pa nek svak sebi odabere. Recimo; miš je miš i kad se naduva pa ti se ukazuje kao gigant ili miš je u stvari pacov samo ga zbog političke korektnosti zovemo mišem ili miš se ni u bajci ne pretvara u labuda ili prosto mišji dani ili koji vam je po volji.

    Vaš osvrt na aktuelnu društvenopolitičku situaciju i njene aktere?
    – Ta udica je toliko izanđala i dosadna da se na nju ne hvataju ni najrasejaniji somovi. Moja sigurna kuća je odavno na višim spratovima i teško me je dozvati da se na tu udicu hvatam. Mada, mnogo ljudi počinje dan žvaćući glinu, ja nemam ni volje ni apetita da oživljavam reciklažu smeća i svako blato provlačim kroz svoja usta.
    http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/524558/Matija-Beckovic-Borimo-se-protiv-miseva

    Sviđa mi se

  2. Драгославе, тебе и БРМ-а треба читати истовремено. Никако одвојено. Може ту негде на средини да се нађе доста тога паметног.

    Владимир Недељковић

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s