Драгослав Павков: „Комунизам“ и Фејсбукславија

“Далмација тада беше у стању здравог народног одушевљења, које беше прожело цео народ. […] Сањало се, као о догађају који се приближује, о топузу Краљевића Марка, баченом у море сиње, које ће пробуђени Марко извадити из дубине морске, те њим истерати стране господаре, и наше море и наше приморје честитим и слободним учинити.“

Капетан је саопштио да са српском заставом Дубровчанима доноси слободу и правду, једнакост и братство. Чингрија се поклонио српској војсци, а док је интонирана српска химна Дубровчани су је засипали цвећем.

нисам спреман да пређем преко чињенице да тај „народ“ јесте имао лудака за „поглавника“, јесте имао расне законе и јесте четири године одржавао и неговао Јасеновац.

karagjorgjevic
У борби за ослобођење и уједињење уочи Првог светског рата Далмација је имала истакнуто место.
Иако савремена хрватска историографија то питање изоставља, део хрватских грађанских слојева био је пројугословенски оријентисан исто онолико колико је био и просрпски. Њихова борба није била тек политичка нужност, већ често и најдубље убеђење због ког су ризиковали. Такође, Србија у тим круговима није била посматрана као објекат који ће помоћи у сузбијању италијанског утицаја, већ као Пијемонт чијој су се демократији многи хрватски уметници и интелектуалци оног времена истински дивили.
То је доба када је 19-годишњи Мирослав Крлежа пребегао у Београд, да се као добровољац пријави у српску војску и бори за слободу, када се и Франо Супило одушевљавао српском војском која „чуда чини“. Тин Ујевић је своје књиге „Лелек Себра“ и „Колајна“ написао на екавици, ћирилицом и објавио их у Београду. То је чинио, како сам каже, из политичких и идеалистичких разлога. Тај исти господар речи, уметник и боем, дружио се са младобосанцима, а у свом есеју „Обриси Југославије“ написао оду српском сељаку. Тада и хрватски композитор, Сплићанин Јаков Готовац, компонује корачницу „Чика Пера“, посвећену краљу Петру Првом Карађорђевићу…
Дубровачки гимназијалци су за време „анексионе кризе“ ишли у протестне шетње певајући песме о српском краљу Петру и црногорском престолонаследнику Данилу.
Сличне манифестације понављале су се и у време ткз. „велеиздајничких процеса“ Србима у Аустро-Угарској. Савременик се присећао да су тада:
“Обичавали долазити Дубровнику у посјету многи угледни Србијанци. Ми, ондашњи дјечаци, у њима смо гледали Србију Краља Петра, која има да поведе […] коло ослобођења.“

Нова фаза, која је означила буру одушевљења и солидарности, осетила се у далматинским градовима по отпочињању Балканских ратова.
У Сплиту и Шибенику, 10. новембра 1912, одржавају се велики народни скупови у част победа Србије и Црне Горе. Гледајући такву поворку у Шибенику, један аустроугарски официр разочарано је закључио да „срце овог народа не куца за Беч, оно куца само за Београд“. Правник и дипломата Лујо Бакотић вели:
“Далмација тада беше у стању здравог народног одушевљења, које беше прожело цео народ. […] Сањало се, као о догађају који се приближује, о топузу Краљевића Марка, баченом у море сиње, које ће пробуђени Марко извадити из дубине морске, те њим истерати стране господаре, и наше море и наше приморје честитим и слободним учинити.“
По градовима су сакупљани прилози за српски Црвени крст. Бакотић наводи да је за свега три месеца у Београд и Цетиње послато преко 500 000 круна. Било је и добровољаца који су одлазили на бојиште. Уследиле су репресивне мере аустријских власти и распуштања општинских већа у Шибенику и Сплиту.

Први светски рат и прогони противника Монархије направили су дубоке раздоре, али и зближили искрене родољубе два народа.
На самом почетку рата забрањена је употреба ћирилице.
У таласу антисрпских демонстрација полупане су српске радње у градовима, организовани су антисрпски скупови, подстицани шуцкори и хапшени народни прваци.
Карактеристично је и јавно паљење српских застава и демолирање српских институција у Дубровнику. Народни трибун Срба из Книнске Крајине, Онисим Поповић, погубљен у Шибенику или Сињу, постао је симбол борбе и страдања за слободу у Далмацији. Песник Војислав Илић Млађи посветио му је пркосну песму „Како умире Далматинац“.

Крајем октобра 1918. српска војска је избила на природне границе предратне Србије – на Дрину, Дунав и Саву. „Народна вијећа“, нове власти југословенских народа никле на рушевинама Аустро-Угарске, позивале су је у помоћ, да успостави ред на терену. Тимочка дивизија је у новембру стигла у Далмацију. У међувремену, на приморју је узаврело. На народном збору у Сплиту, пред 10 000 окупљених, могло се чути и да стиже:
“Освит народне слободе кад је Србија, наш Пијемонт, осветила Косово.“
Јосип Смодлака, хрватски политички вођ у Далмацији и потоњи градоначелник Сплита, пише да је у граду, ишчекујући 20. новембра српску војску, „читаво грађанство, мушко и женско, старо и младо, стајало неколико сати на улици“, а за њом је „уз сву дужину њеног пута вијугала једна широка зелена ријека од зеленила и цвијећа којим је народ обасипао ратнике“. Смодлака им је пожелео добродошлицу.
“Ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом…!“
Помињао је и Краљевића Марка и цара Душана. Завршио је говор кличући „унуку великог вожда Карађорђа“. Мајора Стојана Трнокоповића, команданта српске јединице, посебно је поздравило удружење жена, које су му уз велике речи даривале сребрни ловоров венац. Певачко друштво Звонимир отпевало је српску химну „Боже правде“. Пред катедралом Св. Дује српску војску је поздравио и благословио и сплитски бискуп. Слично расположење, сведочи Хрвоје Магазиновић, владало је и у Задру – али су се уместо српских овде изненада појавиле италијанске окупационе трупе, на разочарење Хрвата.

Увече 13. новембра чета под командом капетана Милана Ђорђевића, сина бившег председника Владе Србије Владана Ђорђевића, стигла је у Дубровник. Сусрет Ђорђевића и председника дубровачког вијећа Пере Чингрије био је дирљив. Капетан је саопштио да са српском заставом Дубровчанима доноси слободу и правду, једнакост и братство. Чингрија се поклонио српској војсци, а док је интонирана српска химна Дубровчани су је засипали цвећем. Реч је узела Зора Хопе, која је пожелела добродошлицу „осветницима Косова, витешким синовима наше Мајке Србије“.
“Ослободиоци наши. Слава Вам се разноси по цијелом свијету. Свуда је име Србиново најдичније. […] Виле ових Дубрава повести ће ново коло, море ово, наше море, шумећи, пјеваће пјесму захвалницу око ових жала, а срца наша понављаће вјечно: да сте благословени избавитељи наши.“
Небо је парало клицање окупљених крај Орландовог стуба, места са ког су Дубровчани вековима примали најважније вести. Дубровачки дневни лист „Рад“ 1. децембра 1918. године донео је следећи текст:
“Био је лијеп, ведар дан, као и ведра радост ослобођеног Дубровника. Тисуће народа, са барјацима и народним и црквеним. Парадни шешири и црвене капе. Младо и старо. […] Можда Дубровник никад не виђе таквог заноса као онај дан. Славље је трајало до мркле ноћи. И пјевало се и обилазило градом. Пред светим Влахом играло се коло. […] Исту вечер Капетан Ђорђевић громким гласом јављаше народу: Стижу нам весели гласи. На 1. децембра проглашено је јединство државе. Народ га је прекинуо. До неба се проламаше поклик радости: Живјело јединство ! Живјела слобода! […] Један академичар прочита народу говор Регентов, а народ слављаше Карађорђевиће.“
На Дан уједињења 1924, у граду под Срђем подигнут је и споменик краљу Петру Карађорђевићу. Његовим именом назван је и један дубровачки трг.
Тако је настајала држава помирења, у којој није било освете за злочине почињене над српским народом, у коју су примљени и официри поражене војске, у којој нико није истицао заслуге ослободилаца и дугове поражених. Поделе ће доћи касније.

Иронија историје била је таква да је крајем XX века баш у Далмацији проклијало семе шовинистичког лудила. Маја 1991. свет је обишла слика на којој хрватски шовинисти нападају војнике Југословенске народне армије у Сплиту и једног од њих даве голим рукама. Почели су сукоби и у околини Дубровника. На стари град су октобра 1991. пали први пројектили; жртва је био Србин – дубровачки песник. Нестајала је једна Југославија…

Написао: Немања Девић
(Српски академски круг)

marsal i vrhovnik

А онда се нешто искундачило… Све је постало трагични неспоразум, а кланице које су уследиле изгледа нису могле бити избегнуте.

Данас након свега, историја је постала невероватно креативна наука… Историчари и историографи, уместо да прикупљају чињенице и смештају их у одређени временски и социолошки контекст – постали су најобичнији синекурци који догађаје из прошлости фризирају и уподобљавају потребама својих газда – ма ко да су. Због тога, данас се по друштвеним мрежама и форумима са етничким предзнацима воде расправе на тему „Ко је кога преварио“ да би се дошло до одговора на вечно питање „Ко је крив?“
Једна од најодвратнијих расправа је превртање и пребројавање српских жртава из Другог светског рата… Као да је кључно питање колико их је било а не зашто су ти људи погубљени, ко их је погубио и у име чега. Једно од таквих скрнављења гробова догодило се на ноторном Фејсбуку, као (обавезни и задати) део дебате о изручењу Капетана Драгана хрватском „правосуђу“ ради процесуирања по оптужби за ратне злочине. Један од учесника је оспорио званичан податак о броју дезинтегрисаних Срба* током четворогодишње повјести тзв. НДХ, и изнео податак да је  89,205 жртава оно што наука може да прихвати мада верујем да ни знаност не би имала ништа против. Одговор на „научни приступ“ гласи:

„Значи, 89,205 погубљених због тога што припадају „погрешном“ народу и „шизматичкој“ цркви је бројка која би могла да задовољи „регион“? Да буде „пујпике – не важи“ па да спојимо столове и запевамо „Лијепа наша домовино од Вардара па до Триглава“?

Шта мислите господине статистичару, да ли постоји Хрват који је у стању да по угледу на Вас релативизује било коју чињеницу из „повјести“?
Кога уопште брига за цифре? Оно што је битно за будуће српско-хрватске односе је следеће:

  1. Први сукоб између два народа догодио се крајем јуна 1914. када је помахнитала хрватска руља линчовала своје комшије Србе јер је Принцип убио АУСТРОУГАРСКОГ престолонаследника. Дакле, не хрватског, не ни „босанског“ већ престолонаследника цара који је сва три (поред осталих словенских) народа држао у статусу кметова. Тај сукоб се наставио одушевљеним „војачењем“ хрватских домољуба (верних цару и краљу Фрањи) у домобранске пуковније и учешће у Поћорековој казненој експедицији са посебним освртом на Шабац и Мачву. Срби су им, детињасти каквим их је бог створио и несигурни у сопствену памет већ се уздајући у памет дичних Карађорђевића – опростили и примили их у заједничку државу.
  2. Други сукоб два народа почео је у априлу 1941. године након слома краљевске војске и бекства краља и владе. Тада су се усташе – бивши Франковци УЗ „ОСЕБУЈНУ“ ХРВАТСКУ ШУТЊУ КОЈА УВЕК ЗНАЧИ ОДОБРАВАЊЕ већине „нормалних“ Хрвата, осветили Србима за све што су им радили краљевски џандари, корумпирани београдски политичари, којекакви Рачићи и остали сомови – извршивши геноцид о коме говорите, погубивши 700 000 Срба, Рома и Јевреја у ЛОГОРИМА СМРТИ какви нису постојали нигде у свету осим у Немачкој и НДХ. Уз напомену да је ученик превазишао учитеља, тако да су Хрвати једини који су имали и логор за децу – Јастребарско, као и логор у коме су српска деца убијана „суставно“ – Слано на острву Паг. Хрвати и њихова држава су дакле – за потребе извршења геноцида над својим суграђанима Србима донели одговарајуће РАСНЕ ЗАКОНЕ који су се примењивали на Србе Жидове и Цигане, као што су устројили и „одговарајуће“ установе за изолацију непоћудних: Јасеновац, Јадовно, Керестинац, Градишка, Сремска Митровица… Дакле, спреман сам да поверујем како је комунистичка Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача због потреба трговине ратном одштетом надувала бројку од 700 000 погубљених Срба у првој хрватској држави.
    Спреман сам да прихватим да и др Милан Булајић (који је у књизи усташки злочин геноцида почео да наводи жртве поименично са пребивалиштем, итд, али је пројекат обустављен због недостатка новца изазван санкцијама СРЈ) из неких својих разлога лаже… Али нисам спреман да пређем преко чињенице да тај „народ“ јесте имао лудака за „поглавника“, јесте имао расне законе и јесте четири године одржавао и неговао Јасеновац. Такав народ стављати у исту раван са Србима и Србијом (који нису невинашца АЛИ ОВО ШТО САМ НАВЕО НИКАДА НИСУ ИМАЛИ НИТИ ЈЕ БИЛО КОМЕ НОРМАЛНОМ ПАЛО НА ПАМЕТ ДА ПОКУША ДА УРАДИ) је или будалаштина или невиђени аутошовинизам који би требало да буде противзаконит.
  3. Због тога се на српску страну у ратовима ’90 – ’95. године не може гледати као на империјализам у покушају, већ је реч искључиво о одбрамбеним активностима људи који са суграђанима имају веома лоша искуства.

Да ли је српски приступ проблему био исправан (није!), да ли су операције вођене на прави начин (углавном нису) и да ли је уопште у Милошевићевом кабинету постојао план шта након војничке победе (сигуран сам да није) су теме о којима можемо дискутовати.

Али, препуштање сународника доброј вољи два пута доказано непријатељског народа, пумпаног паролама типа „Хрватска Хрватима“, „Србе на врбе“ и „Бјеж’те псине преко Дрине“ за мене никада није била опција па неће ни у будуће. Слажем се да нисмо сви исти, да није сваком једноставно оставити кућу, породицу, друштво, факс или посао и отићи у рат ради одбране потпуно непознатих људи, нико то и не очекује данас у 21, веку; време витезова је неповратно прошло, а да је госпођа Петровић имала право да на скупу у Орашцу изнесе своје мишљење, прилично сам сигуран да бисмо још водали опанке Турцима…

Али, верујем да није претерано очекивати да они који су када је Васиљковић дошао у Крајину, осетили неодложну потребу да посете тетку у Гармишпартенкирхену или да по прашини котрљају овчије брабоњке претварајући се да играју кликере барем мудро ћуте како би остали филозофи.

ПС. Генерал ХВ Анте Готовина – човек који је победио Српску војску Крајине по образовању је поднаредник Легије странаца. А у Легији је завршио јер је био толико глуп да није могао да научи ни један занат од кога би могао да се на поштен начин прехрањује. Међутим, у Хрватској за то никога није брига; пошто конац дело краси – једино што се из његове каријере памти је „Олуја“. Наравно ми Срби смо чудо од народа, код нас све мора наопако. Што но рече песник:

„… славе бабе

презиру јунаке…“

(Фејсбук)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Драгослав Павков: „Комунизам“ и Фејсбукславија

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s