О мудима, особним и народним – дапаче

Када глупост постане догма на којој почива функционирање једног друштва, онда таква већина више не може бити ништа осим маса глупана који ма колико се трудили више ништа у бити не могу разумјети.

социјалистичка је Југославија имала својеврсно параанархистичко друштвено уређење, најближе ономе што данас називамо директном демокрацијом. Ради се о тадашњем делегатском систему, који је био главна дијагонала у доношењу стратешки важних одлука.

У тренутку када еуропски пројект постаје не пројект еуропског човјека него пројект еуропских мултинационалних корпорација и с њима повезаних финанцијско – економских интереса, Југославија постаје опасна.

очекивати да ће „међународна заједница“ на Балкану, на рушевинама Југославије одиграти икакву позитивну улогу мало је ипак илузорно и наивно

Муда народа и народности

Муда народа и народности

(…) Дисидентство јест осамљеништво. Јер мораш прихватити сам са собом чињеницу да те више нитко не прихваћа као свог, мораш се помирити с тиме да ти и ниси ничији, мораш прихватити улогу дежурног негативца, редикула, државног непријатеља и друштвеног изопћеника. Мораш прихватити то да не постојиш ни за кога, осим за оне који ће мање или више кришом читати твоје текстове и коментаре, слушати твоје све малобројније јавне наступе. Али истовремено мораш пристати на изазов изолације. Потпуне изолације. До статуса забрањеног човјека. Човјека којем се не спомиње име. Осим у негативном контексту. Човјека чији се текстови и изјаве не цитирају. То је статус живог мртваца. За све осим за себе самога. Јер док те тако живога сахрањују, у те своје гробове ископане предрасудама, мржњом, неразумијевањима, вриштиш, урлаш, не пристајеш на шутњу шутњи успркос. Не пристајеш бити ушуткан и онда када више не постоји отвор тог твог незатвореног затвора у којег су те оковали. И тек тада схватиш тај концепт апсолутне слободе као отпора особног дисидентства против Њих! Свих њих! И против свега што представљају!

То су моји интимни разлози због којих никада не обраћам пажњу како на мој новинарски и јавни рад реагирају тзв. „народне масе“. Јер док су они масе, ми смо на потпуно супротним странама. Док су они маса, никада ме неће разумјети оковани колективитетом којем стереотипно припадају и у којег су се нехумано асимилирали због страха да не буду изолирани овако како сам ја изолиран због онога што радим и због тога како јавно дјелујем. Масе никада не могу донијети никакве стварне промјене. Оне могу донијети промјене врло козметичке природе, као смјене власти и разно разна рушења режима. Али елите као центри моћи увијек имају спремне своје сценарије и за такве ситуације, имају своје „спаваче на клупи“ управо у тој маси, али и у политичким и економским номенклатурама и у бити умјесто промјена, маса својим таквим рушењима само доприноси моделу самоодржања елита на позицијама моћи и осигурава недодирљивост тих центара моћи, без чијег рушења нема нити стварних промјена. Томе смо барем свједочили више пута на Балкану од 1989. године до данас у континуитету. Већина, некако, не може бити ништа друго него већина, и на извјестан начин то је то њено проклетство.

Та маса, осуђена на то да буде већина, није у стању више остварити никакве промјене.
Они су толико залуђени да вјерују само у тај свој колективитет, чија се снага темељи на том поремећеном концепту храбрости, зато је у овим нашим друштвима све мање истинских дисидената, а све је више оних који под сваку цијену желе подршку масе, желе подршку већине. А то са дисидентством, са слободом нема никакве везе. То је тај друштвени концепт подилажења већинској глупости као опћеприхватљивој друштвеној догми. Баш то. Када глупост постане догма на којој почива функционирање једног друштва, онда таква већина више не може бити ништа осим маса глупана који ма колико се трудили више ништа у бити не могу разумјети. Они се фасцинирају ауторитетима. И сањају о новим вођама. Јер нису научили бити слободни. Они напросто не знају бити слободни. И не прихваћају слободу. Слобода им дође као неко страно тијело. И још горе. У својој су глупости измислили тај концепт слободе колективитета – слободе народа, слободе нације, слободе државе. Схваћате ли ви колико је та већина глупа? С њима да рачунам? Од њих да очекујем подршку? Толико се глуп, нажалост, не могу нити правити. Радије им пљунем у лице. Па се они скандализирају како то смијем. Па смијем будале једне! Смијем јер је то слобода! Смијем јер сам слободан! И имам право своју слободу свакога тренутка супротстављати њиховој глупости. И свакодневно их изазивам на тај двобој – слобода против глупости!

Хм … Питате ме и осјећам ли се изданим?! Контрадикција сама у себи је у томе како се нетко кога етикетирају издајником може осјећати изданим? Може ли издајник бити издан?! И што је то издаја? Издати можете једино сами себе. Само сам себе могу издати. Јер једино себи дугујем апсолутну лојалност особној слободи.

Зашто ми то робујемо тим друштвено прихватљивим лојалностима? Зашто робујемо лојалности заједници? Лојалности фирми? Лојалности законима? Лојалности народу? Лојалности вјери? Лојалности држави?
Ма схваћате ли ви колико је то поремећен концепт? А онда је и концепт онога што је коме издаја нешто у овом друштву потпуно поремећено. Њима је издаја када пљунете на њихове заставе, грбове, када им се посерете по њиховим „светињама“, када пљујете по њиховим ослобођењима, по њиховим побједама, по њиховим ратовима. То је њима издаја.
А мени су њихове заставе издаја! Мени су издаја њихови грбови! Мени су издаја њихове границе! Мени је њихов рат издаја! Њихове побједе и ослобођења за мене су ултимативни чин издаје људскости за „више циљеве“ њихових поремећених припадности. Одбијам бити лојалан том њиховом концепту. Имам право на побуну против тога! И ако баш хоћете, имам право бити издајник! Дисидент сам и издајник! Побуњеник. Зашто? Зато што су за мене сви они издајници. Својом мржњом издајници су љубави. Својом су мржњом издајници слободе. Својом мржњом издали су најплеменитије с чиме се родимо – људскост. Е зато сам ја издао њих, и они су издали мене. Двострука издаја. С тиме могу преживјети. Заправо, једино тако могу живјети међу њима. Тако да сам за њих издајник и тако да су они за мене издајници. Дошао сам Милораду Додику у Бању Луку рећи: Ти си криминалац, завршићеш као Санадер

тацно.нет: Домагој, у цијелој овој причи за један се фактор може рећи да ми је потпуно нејасан, недосљедан или превртљив, ако тако могу рећи. А то је фактор међународне заједнице, у најширем смислу, односно, њених правосудних институција, што је посебно интересантно за наш случај. Гдје су и шта заиста раде правосудне институције и тужитељства унутар институција ЕУ у односу на “балканску” пљачку стољећа што упорно истражујеш? Колики је њихов интерес да се оваква истраживања криминалних токова новца уопште преиспитују и колико су досљедни тому? Имаш ли у том правцу потпуну и безрезервну подршку? Наравно, подразумијева се да домаћа тужилаштва и истражни органи нису на висини свога задатка.

Домагој Маргетић: Заправо се не бих сложио. Ово је питање пуно комплексније од баналног одговора што данас Брисел подржава или не подржава на просторима бивше Југославије. Мислим да тзв. „међународна заједница“, ма што тај појам точно подразумијевао, већ тридесетак година на овим просторима врло досљедно, јасно и директно игра своју игру. Прво им је јасан циљ био разбијање и рушење Југославије. И то баш онакве каква је она била; социјалистичка с примјесама анархистичког друштвеног уређења, антикапиталистичка, али и земља чији су темељи биле вриједности попут антифашизма, братства и јединства. Дакле, очекивати да ће „међународна заједница“ на Балкану, на рушевинама Југославије одиграти икакву позитивну улогу мало је ипак илузорно и наивно. Јер они су суучесници свега што се код нас догодило задњих пар десетљећа. И не само суучесници, него пројектанти и сукреатори. Увјерен сам да је Југославија срушена једним дијелом јер је могла представљати контратежу данашњој Еуропској унији, тада Еуропској економској заједници. Погледајте контекст тренутка пада Југославије. Ради се о времену када се боре двије Еуропе. Прва, стара Еуропа, она идеалистична Еуропа људских вриједности, чија је идеја била подједнака идеји Југославије, а то је братство и уједињење. И она друга, нова Еуропа, Еуропа интереса мултинационалних корпорација, финанцијских и банкарских интереса, дакле капиталистичка Еуропа. У тренутку када еуропски пројект постаје не пројект еуропског човјека него пројект еуропских мултинационалних корпорација и с њима повезаних финанцијско – економских интереса, Југославија постаје опасна. Опасна као примјер алтернативе капиталистичкој Еуропи. То је и вријеме интензивног ширења Еуропске уније, али и интензивних преговора око будућег уређења Уније. Сјетите се само преговора око Уговора из Маастрихта. Стјецајем околности имао сам тада прилику о том процесима разговарати особно с тадашњим челницима Еуропске заједнице – Жаком Делором, некадашњим предсједником Еуропске комисије, те некадашњом предсједницом Еуропског парламента Симон Веил, и увјерити се у тај тадашњи сукоб два различита концепта Еуропе. Дакле, интересима еуропских мултинационалних корпорација требало је рушење Југославије прво као рушење алтернативног модела, који би могао служити као примјер за изградњу Еуропе каква капиталу и интересима крупног капитала није одговарала. Југославије је, зато, по мојем мишљењу срушена прије свега као алтернативни модел еуропског уједињавања. И Еуропа тада креће интензивно према овоме што је данас капиталистички административно интересни мастодонт у служби интереса најмоћнијих мултинационалних корпорација. С друге стране, и финанцијско економски интереси еуропских корпорација и банака поклопили су се с политичким интересима рушења Југославије. Требало је разбити и економски модел радничког самоуправљања на којем је темељено југославенско господарство и укупни економски односи унутар тадашње федерације, али и федерације с иноземством. Признали или не, Југославија је била не само политички него и економски фактор у Еуропи поготово до 1984. године. Ту је битно разумјети и још нешто што данас многима, чини се и намјерно, промакне у њиховим „анализама“. А то је чињеница да је социјалистичка Југославија имала својеврсно параанархистичко друштвено уређење, најближе ономе што данас називамо директном демокрацијом. Ради се о тадашњем делегатском систему, који је био главна дијагонала у доношењу стратешки важних одлука. Дакле, кључ система социјалистичке Југославије био је делегатски систем, који је ипак увелике осигуравао да моћ у држави неће преузети, барем не до краја, сумњиви прикривени финанцијски и економски центри моћи. Данас ти исти центри моћи начином на који се Еуропска унија поставља на Балкану, заправо, штите тај иницијални криминал и злочин којег су починили пројектом рушења Југославије. Дакле, они и данас својим понашањем и дјеловањем на Балкану штите интересе који су били стварни разлог рушења Југославије.

Дакле, они од почетка штите један те исти интерес – интерес крупног капитала еуропских мултинационалних корпорација на Балкану. То је њихова једина константа на овим просторима. Зато су њихове политике овдје и њихова поступања овдје промјењива, јер се њиховим прилагођавањем, заправо, само држе својих првотних циљева. Нама то наивно с ове стране Еуропе може понекад изгледати другачије. Али није.
Све је то једна велика игра у којој је кључна фраза – интереси капитала! Све друго су приче за малу дјецу.
За њих смо сви ми потрошна роба. И док не схватимо да само о нама овиси наша будућност, глупо је говорити о томе тко ће нас извана спашавати? Нитко. Они су нас увалили у говна у којима пливамо од 90.-их. Њима није интерес да тако скоро из њих и испливамо. Само, ето и нашим елитама кад више немају које рјешење за слагати као неко спасоносно, добро дође реченица – помоћи ће Еуропа, помоћи ће САД. Нама, оваквима какви јесмо, ни смак свијета не може помоћи, јер у каквим смо говнима и смак свијета бисмо наџивјели. Само и нама психолошки одговара то самозаваравање да ће нам као помоћи бака Еуропа или мама Америка. Или ето, доћи ће мајка Русија па спасити Балкан. То је тај несхватљиви ментални кретенизам ових наших друштава. И државе и људи живе потпуно исто. Од кредита до кредита. Од отплате до отплате. И сви мисле да тако може у круг, бесконачно. А не може. И тај ће модел прије или касније самоурушити Еуропску унију, онако како је она пројектирано рушила Југославију.

Е сад, хоће ли на рушевинама капиталистичке Еуропе настати нешто боље и праведније?! О том потом. Допусти ми да ако ни због чега а оно због тога што сам Славен и Балканац југославенских коријена, имам право на песимизам по тим питањима. Рјешења су у принципу једноставна. Само, јебига, политичке и економске догме и потрошене доктрине онемогућавају да се садашњи систем трансформира. И у његову трансформацију не вјерујем, нити је смијемо допустити. Иако је можда данашње елите најбоље успоредити с оним играчкама и ликовима из анимираних филмова – трансформерсима. У било којем тренутку се могу трансформирати у било што ново, у било какве нове организацијске облике који ће и у новим системима и у новим увјетима преузети кључне и стратешки битне позиције моћи. Бојим се да је Бруxеллес ту управо зато – да осигура такав сценариј и континуитет система, или барем елите ако већ систем можда и падне.

Оно што често волим рећи, када ме питају – па зашто онда одлазиш у Бруxеллес и износиш им податке о корупцији и криминалу и пљачки стољећа на Балкану?, је сљедеће: говорим им о томе јер тиме што им износим стање и доказе о стању и тиме што од њих тражим ангажман на рјешавању таквог стања, јасно одређујем будућу црту разграничења и легимитирам отпор. То је за мене легитимација побуне! Да једном не кажу нисмо знали! Јесмо ли вас упозоравали? Јесмо. Јесмо ли вам износили доказе? Јесмо. Јесте ли ишта подузели? Нисте.
Између нас и њих чију сте страну изабрали? Њих. Е па онда је наша побуна легитимни чин отпора.
Сматрам да сваки чин побуне мора проћи кроз процес легитимирања побуне и отпора. Да послије буде свакоме јасно зашто смо се побунили, када се то једном догоди. И да делегитимирамо њихове реакције типа – да смо знали, ми бисмо нешто подузели. Овако скидате маске еуропској администрацији, која је и сама један гломазни, корумпирани бирократски апарат, потпуно дисфункционалан, мање више бескористан и у суштини антиеуропски. Али прије свега антиљудски! Притом за мене није питање рушење Еуропе. За мене је основно питање враћање Еуропе човјеку. Но, да не одемо предалеко с овим.

Дакле, закључно да будем конкретнији у погледу саме суштине твојег питања.
Не вјерујем да ће данашњи Бруxеллес одиграти позитивну улогу у истраживањима криминалних токова балканског новца, јер су и сами у томе судјеловали. Осим ако ми са Балкана будемо у стању извршити на њих притисак да то направе. Међутим, мотиви моје комуникације с њима су јасни. Не желим им дати могућност да сутра кажу да нису ништа знали. И желим да знају да су изабрали страну, што сам недавно и рекао приликом посјете Брислу. Бирате страну! Хоћете ли на страну моћника с прљавим капиталом, или на страну грађана Балкана који желе ријешити ове проблеме?! Сваки избор је легитиман.
Али сваки од та два избора има јасне посљедице. Наравно да за ово што радим не могу баш имати безрезервну подршку оних центара моћи у чије сам интересе такођер дирнуо. Ми говоримо о око 150 милијарди еура, али и пуно већим и озбиљнијим интересима, а они то не праштају. И подржати мене значило би дирати у тај интерес. А то нитко не жели, из више разлога, али прије свега зато што се боје, и зато што су корумпирани. Жалосно је, али је чињеница да Еуропска унија на Балкану и даље игра прљаве игре, наравно с нашим прљавим елитама, јер им управо такви ови наши највише и одговарају. Нема ту пуно мудрости. Све је интерес, а интереси се најлакше остварују када вам с друге стране сједе уцјењиви и уцијењени корумпирани локални лидери, које лако држите у шаци, или како то фино кажу наши људи – које се доказима о њиховим прљавим пословима лако држи за муда. Е то је једина улога коју Еуропа овдје игра – у интересу својих корумпираних елита држи за јаја наше корумпиране елите. Можда је то и најбоља дефиниција улоге Брисла на Балкану. (…)

(Тачно.нет)

Наслов и опрема – Преврат

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s