Слободан Владушић: Глобални оквири аутошовинизма у Срба

Када шовинисти властити идентитет не даје могућност – услед мањка моћи матичне државе – да мрзи другог, тада он постаје аутошовиниста који се окреће против властитих сународника.

Стручно речено, политичка класа је одјебала своје идиотизоване, деполитизоване гласаче, у корист транснационалног капитала, који је њен нови послодавац/дародавац.

исправно владање није више у служењу народу – који владе бира – већ у обезбеђивању несметаног повећавања профита корпорација.

да („мали“ људи – прим дрп) вреде чему, не би били мали, зар не?

Брисел

Деведесетих година у Србији се сањало о нормалном животу, који је дефинисан сном да се живи у држави у којој не знаш ко је премијер. Тврдило се да је тако у ЕУ. У другој деценији 21. века, овај сан више нико не сања: довољно је гледати нормалне вести па видети како је добар део Европе на улицима. Грчка и Шпанија, па и Брисел. Говорим о аутентичним протестима на којима се нису шеткали представници туђих држава, делећи колачиће епизодистима дању, а плате главним глумцима ноћу. Говорим о феномену нових политичких партија (Сириза, Подемос), или оних које су биле скрајнуте, а сада постају популарне (Национални фронт) – то је симптом дотрајалности старих, традиционалних политичких партија. Говорим дакле, о постепеној ре-политизацији живота Европе, у којој сада заиста само идиоти не знају ко је на власти. Нормалан човек то зна врло добро. Зашто је то тако? Зато што обичан западни Европљанин слути да је стари уговор између њега и политичке класе прекршен: по том уговору, Европљанин је требало да ради, ћути и не мисли – свеједно је ко влада – а политичка класа (намерно не кажем елита) обезбеђивала је му је сваког дана мало више новца него јуче. И, наравно, мало више новца него што је имао Европљанин на истоку. Тај уговор сада више не важи.

Стручно речено, политичка класа је одјебала своје идиотизоване, деполитизоване гласаче, у корист транснационалног капитала, који је њен нови послодавац/дародавац. Зато се сада спремају нови уговори. Погледајте само те мистериозне, шифроване скраћенице: ТИПП(1), ТАФТА(2). Морам признати да то мало подсећа на време КОМИНТЕРНЕ(3): и тада се сањало о интернационали, у чије се управљење грађани не би пуно мешали. ТИПП и ТАФТА уговори, укратко, треба да створе, по онима који их пропагирају, јединствени трговински простор са обе стране Атлантика, плус, нова радна места, плус повећање БНП-а (или како би се рекло на српском, бољи живот, веће плате,са аргументацијом сличне снаге). Додуше, ако је ствар тако лепа, великодушна, прогресивна, зашто се онда преговори воде тајно?

Можда је то неки леп новогодишњи поклон, који људе треба да изненади када га отворе.
Е па, завиримо унутра: Шта се наслућује у том запакованом мраку?
Наслућујемо уговоре који треба да укину европске рестриктивне мере према генетски модификованој храни и тако отворе ЕУ тржиште (за Монсанто).
Потом, да приватизују све оно што у ЕУ још није приватизовано, а у Америци углавном јесте (здравство, образовање, чак и опскрба водом).
Најзад, да омогуће корпорацијама да туже државе, ако својим поступцима утичу на смањивање њиховог профита.

Укратко: исправно владање није више у служењу народу – који владе бира – већ у обезбеђивању несметаног повећавања профита корпорација. По сваку цену. Па ко то преживи, преживео је, а ко не, јбг…
Јасно, онај ко је против ТИПП-а & ТАФТА-е, тачније ко је суверениста било да долази са ,,левице” или ,,деснице” – ако те речи још имају неко значење – тај ће имати прилику да истрпи оно што ми трпимо већ више од две и по деценије: медијску сатанизацију или недвосмислено уплитање у унутрашњу политику. Таква је она очинска жан-клод-јункеровска реченица упућена грчким гласачима, ако гласају за СИРИЗУ, односно несистемску коалицију левих партија: ,,Верујем да Грци, којима није лако, посебно великом броју сиромашних, добро знају шта ће погрешан резултат на изборима значити за Грчку и еврозону.” Па сумњајући да то није довољно, председник Европске комисије додаје и ово: ,,Желим да Грчком управљају људи који разумеју мале људе у Грчкој….” Ма да, наравно, не би се он мешао, али му је стало, пре свега, до малих људи у Грчкој. Сигуран сам да међу њима има небројено много пријатеља. Пошто пријатељима треба помоћи, посебно ако су спремни да погреше, дај да им, имплицитно, обећамо завртање руке ако само и помисле да они у Грчкој знају шта је то добро за Грчку. Из Луксембурга одакле је Жан Клод, односно Брисела, где му је радно место, све се то много боље види. Осим можда тих малих људи. Али, да вреде чему, не би били мали, зар не? То је укратко, оно што називамо десуверенизацијом.

Неко се пита: какве то везе има са Србијом? Па има. Овде се ток припреме терена за потпуну десуверенизацију државе и њену продају корпорацијама види боље него било где другде. То је зато што код нас процес десуверенизације траје већ неколико деценија, било силом, било мало мањом силом, што у коначном исходу има за циљ претварање људи (мене, тебе, твојих родитеља, пријатеља, брата, сестре…) у безимене биочестице које ће страним корпорацијама да плаћају и за воду коју ови црпе из њиховог дворишта.

Први чин десуверенизације је убризгавање осећаја кривице којим се уништава осећање достојанства, а самим тим, и могућност отпора. То је знао још Фројд, који је 1914. био ватрени навијач Аустроугарске. Он је то рекао мало формалније. Овако: ,,Ако култура представља нужни пут развоја од породице ка човечанству, онда је с њом нераскидиво повезано стално осећање кривице, можда до размера које ће појединац тешко моћи да подноси.” То убризгавање кривице се дешава у целој Европи, а код нас је посебно изражено, однедавно, кроз корпоративне интернет-медије који се обраћају млађој популацији; тачније оној генерацији која није прошла кроз досадашње испирање мозгова и која би још могла, баш зато што је млада, сутра да изађе на улице. Управо ту генерацију треба деполитизовати идиотским садржајима, плус непрекидно јој треба убризгавати осећање ниже вредности које је повезано са националним идентитетом. Није тешко погодити зашто. Ако желите да десуверенизујете неку земљу, тачније да све одлуке које се ње тичу, одвојите од људи који у тој земљи живе, онда имате две могућности:
1)да креирате и усмерите мржњу тих људи према неком спољашњем објекту. Та мржња ће их обузети у толикој мери да ви у међувремену можете да у њиховој земљи урадите шта год желите. То се ради у мањим земљама, чији је идентитет изграђен, углавном, на негативној идентификацији: рецимо, све што се о народу А зна јесте да није народ Б или да мрзи народ Б.
2)да људима огадите њихову властиту земљу. Тиме се губи тело која може да контролише бизнис корпорација. Када у главама људи убију идеју државе, корпорације се од тог тренутка обраћају сваком човеку појединачно. А појединац је, разуме се, немоћан. Тада почиње процес понижавања појединца на шта он одговара читавим низом глупих рационализација којима жели да избрише горак укус понижености.

Прва од њих: да је то заслужио. То је тренутак у коме појединац постаје болесник, који реалност замењује илузијом. Његова будућност је патња, резигнација, депресија….и потпуни губитак човечности, па самим тим и права на живот. Ова друга тактика примењује се у државама са јаким историјским идентитетом, где идентитет државотворног народа не зависи од мржње према неком другом народу. У таквим државама корпорације отварају простор у властитим медијима за болеснике који шире вирус аутошовинизма. То је заиста мање посао (мада се одваја и нека цркавица и за њих), а више ствар психо-патологије.

Аутошовинизам полази од шовинизма, који подразумева свођење другог на нижу врсту – то је његова расистичка црта. Када шовинисти властити идентитет не даје могућност – услед мањка моћи матичне државе – да мрзи другог, тада он постаје аутошовиниста који се окреће против властитих сународника. То је тренутак у коме се као његов патрон појављује корпорација која му обезбеђује инфрастуктуру (медији, заштита) неопходну за пласирање мржње. Преко њега она убризгава осећање кривице/инфериорности његовим сународницима. Шовиниста без објекта мржње постаје ништа. Исто важи и за аутошовинисту. Зато се аутошовинисти, чак и када напусте земљу, врло често оглашавају и враћају: тек у додиру са оним што мрзе, они имају осећај да су живи. Без властите земље коју мрзе, они су дословце нико и ништа. Можда су тек особе које се користе за приплод биомасе. Ништа више од тога. Процес убризгавања кривице у Србији, који прати процес десуверенизације (присетимо се Фројда!) јесте ехо епохалног рата који су у овом тренутку одвија у свести Европљана и то оних Европљања који припадају народима са историјским идентитетом. Тамо где је било довољно пројектовати мржњу на један спољашњи објекат, посао је већ завршен. Али тамо где то није могуће – а такве државе су Француска, Немачка, Грчка, Шпанија, Мађарска, Србија…. – тамо борба још увек траје. Попришта те борбе више нису, као у рату на почетку 20. века, реке попут Марне, Соме и Колубаре. Сада је то свест сваког човека понаособ. То је место одсудне борбе и ту се све решава. ТАФТА и ТИПП закони се могу донети, уговори се могу потписати, али све док нису интернизовани у свести, као нешто природно и једино могуће, закони се могу и поништити а уговори развргнути. Све док је свест оперативна, рат се води.

Они грађани Србије који још увек имају оперативне мозгове, могу дакле, за себе да кажу да живе уистину велике, епохалне животе.
Сасвим европске животе. И то овде у Србији. И тако ће бити све док њихови мозгови остану здрави, односно док схватају шта је Хегел желео да каже када је казао: ,,Једној образованој нацији или њеном јуристичком сталежу одрећи способност да направи законик (…) била би једна од највећих увреда која би се могла учинити.”(4)Остали који то више не доживљају као увреду, нажалост, нису ништа другачији од лутки на надувавање. И сходно томе, таква им је и функција. А када заврше посао, онда се издувају, да заузму мање места.

Аутор је доцент на Филозофском факултету у Новом Саду

(Нови полис)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Слободан Владушић: Глобални оквири аутошовинизма у Срба

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s