Драгомир Билић: „ Културно наслеђе“

Драги моји сви смо гладни. Та коска око које се борите не задовољава ничију глад и не чини га јачим. Сваким даном та „коска“ је све мања.

 

balet

Још једном, после десет година и сто педесет извођења балета „ Ко то тамо пева“, балетски ансамбл Народног позоришта побрао је огромне аплаузе многобројне публике те вечери. Маестрално написана музика, покојног Вокија Костића, хипнотизерски се спаја са сјајном кореографијом и огромном енергијом плесача који све то претварају у чудесну слику наше свевремености. Ти балетски уметници сјајно су дочарали лепезу наших менталитета и на један невиђени начин, за наше прилике, кроз уметнички израз натерали нас да се смејемо и релативизујемо ту претњу све присутне насилне смрти која одвајкада трагично живи са нама и на овом простору.

Невероватно је колико је уметност и таленат самоодржив у Србији. Деценијско мизерно улагање Државе у културу досад би требало да избришу ту ставку у буџету. Али није. А то, између још неких светлих примера, спречава и ова савремена балетска „фантазија“.

Као нормалном грађанину ове земље, није ми јасно због чега се не даје више простора у медијима талентованим и паметним људима који би сигурно имали много тога да кажу и објасне, пристојније, овом народу. Зашто псовке и свађе које гледамо свакодневно имеђу политичких актера, не би добиле и биле у функцији уметничког израза, а не овако вербално простачког, који нам сервира наша политичка „елита“. Како претенденти на нашу „светлу али тренутно отежану будућност“ не схватају да те и такве будућности неће бити због, пројекције у народ те мржње коју на свим медијима форсирају. Није да сам присталица Брозовог режима али тада је тај режим, сву друштвену материјалну беду, вешто прикривао кроз форсирање баш те културне речи и дела. Дисиденти су се неговали као мало воде на длану. Радници су добијали плаћене карте за разна културна дешавања а политичари су ширили братство и јединство.

Култура је срце једног народа. Без омогућавања нормалног развоја културе цео народ је на апаратима за вештачко одржавање живота.

Није ми јасна ни већина тих културних радника и уметника који дозвољавају да њихов таленат и енергију трошкари шачица недостојних. Да ли  то повремено бацање „коске“ у виду неких малих средстава од стране власти, ствара толико не јединство међу њима. Драги моји сви смо гладни. Та коска око које се борите не задовољава ничију глад и не чини га јачим. Сваким даном та „коска“ је све мања. Зашто?  Зато што само здрав организам може да заради већу „коску“. А нема здравља нације без културе.

Враћам се сада на пример одличног балета „ Ко то тамо пева“. Већ сам описао тај труд, енергију, знање и етузијазам тих уметника. На сцени. А шта је било после…..

После је било скромно обележавање јубилеја и торта.

Све би то било лепо да се тај бифе Народног позоришта није напунио разним „пријатељима“ уметности који су својим виђењем и наметљивошћу девалвирали такву свечаност. Волим и ценим младост лепоту и жељу за самоистицањем али то у једној таквој институцији културе као што је Народно позориште не сме да се толерише ни у бифеу.

Некада су ти бифеи били култна места из којег се развијао уметнички дух позоришта, опере, балета …. Није бифе ентеријер и место, него атмосверу праве уметници који својим духом, талентом и међусобном разменом позитивних енергија стварају то место. То место после позорнице мора да буде уметничка светиња а не вашар таштина маргиналаца који од „талента“ имају само новац. Још један вид јефтине узурпације културне институције.

Једино што сам то вече, у том бифеу, поред неких ситнијих културних „ексцеса“ вредних пажње, за то место, видео опуштену играчку бравуру режисера и балетског уметника Ђорђа Макаревића. Остало се свакодневно може видети на омиљеним нам сплавовима. Успут Ђоле је то вече прославио и двадесет година уметничког рада, али је дошао да својим присуством  допринесе доброј атмосвери својих колега. Један је Ђоле. Осталих је више. Већ сам написао да је пожељно да што више гледалаца дође да гледа представу, али у бифе треба да долазе само одабрани. Сцена је прозор, а бифе је сеф у коме се чува позоришна магија. То није за сваког.

Није ми намера да оваквим текстом девалвирам све уметничке напоре чланова ансамбла, него само желим да скренем пажњу, баш због тих напора, да уложе још један мали напор и одбране и воле своје место. Нисам стекао утисак то вече да баш те међусобне уметничке љубави има превише. Можда се та љубав угушила баш због превеликог броја неприпадајућих том месту на коме се глума наставља и после сцене. Бифе служи и за то да се искрено и аргументовано у разговору прегазе све мале тајне и велике сујете појединих уметника. А то није за јавност. Нека овај текст буде јавна опомена и брана од неталентованих и њихове скоре најезде и на велику сцену тог истог позоришта. Ако не одбраните бифе и не „смањите врата“ истог, бојим се да ћемо и једном за свагда затворити врата свих сцена у Србији. А онда нема више оваквих јубилеја који остају у културном наслеђу нашег народа.

Нека ваша уметничка одбрана почне баш од одбране тог малог слатког културног места које се зове бифе Народног позоришта. Гунгулу оставите сплавовима и осталим субкултурним местима. Овако ћемо изгубити и вас и нас, а остаће само они. А они нису ми и ви. Они су они и све ово раде баш због, и искључиво њих. Ако не пристајете да нам шарена лажа буде културно наслеђе не пуштај те ме следећи пут у бифе.

И поред свега написаног честитам вам јубилеј и желим да се тај балет игра у Народном позоришту и када не буде ни мене ни ВАС.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s