Драгољуб Татомировић: Хероји без организације

Др Војислав Шешељ никада није пристао да створи политичку организацију – њему је била довољна странка какву је имао и милион гласача како би опстајао у политичком седлу.

Суштина страхова ових који би да својим краткоминутним странкама овладају Србијом је у страху да се створи права политичка организација – јер права политичка организација води рачуна шта раде и они у врху странке.

Они не треба да показују како воле Србију више од Србијанаца, они су по правилу требали да воле своје, србске, земље које су напустили – а показало се да су их олако напустили и које гаранције Србијанци сада имају да неће и Србију напустити, предати, продати, удомити на по њима најбољи начин.

vtv

Човек који се окитио ликом хероја, вратио се у Србију после скоро 12 година притвора, изненада за нас, а он каже и за њега, па нас затекао равнодушне, неповерљиве и опрезне, а он по схватањима и погледима, по намерама и методима за остварења тих намера, као да је јуче отишао – али у том времену одсуства изгубио странку којом је владао као са својом приватном дружином, у коју није желео стручњаке нити оне који би умели и смели да му се супротставе – владао странком и државом као битан политички фактор, на памет, на силу, на галаму, на претњу, на везе које је успоставио од времена стварања странке уз помоћ оних који управљају са свим што нам се догађало од његове појаве у Србији, већ давне 1985.г., и до сада када се он вратио са принудног отсуства.

Скоро 20 година је био у политици, имао најснажнију и најбројнију странку, у коју су једно време улазили и Срби из Србије, Србијанци, они који Србију много боље познају од Срба са западне стране Дрине, који и поред све галаме никако не могу да негирају своје мање неписано право на владање Србијом, јер су се њихови дедови у великом броју борили на страни окупатора и нападача на Србију, током Првог Светског рата.

Али није знао најобразованији живи Србин, оно што зна сваки србијански домаћин, свака глава породице, а није хтео да пита, да слуша, да анализира, да истражује, па ја за такве кажем да су му његова памет и образовање били сметња да успе у намерама о којима је гласно, чак веома гласно, често неукусно и простачки и нападно, говорио Србијанцима… и они га, Србијанци, почели напуштати пре одласка у притвор, потом су се од њега измакли, остало нешто оних из руководства, на најважнијим местима су опет били Срби са оне друге стране Дрине, тражио да Србијанци на изборима за председника државе уместо њега, отсутног, бирају његову супругу, јер му је син још био млад за ту функцију, тражио од Србијанаца да формализују нову Династију Шешеља….. наравно, странка се расула, разделила, они које је он довео до самог врха странке издали га, основали своју странку по истим принципима по којим је и он стварао своју, уз помоћ власти, потом победили и сада владају, показујући све недостатке основа политике у којој су стасавали као политичке личности.

Он се вратио пре две недеље, као летњи вихор и као летња киша на кратко усталасао и поквасио Београд, чуло се и то и у Србији, али је све коментарисано, уз дубоки уздах, да је касно, погрешно, да од тих старих планова, намера, а посебно начина бављења политиком, нема ништа.

Измакли се Србијанци, дочек и поздрав у Београду је упропашћен малим одзивом Србијанаца, дошло нешто Срба пореклом из Босне, промашена организација –малтретирали су скоро 24 сата центар Београда прегласним разгласом, крајишким песмама, херцеговачким хвалоспевовима о поштењу и јунаштву, ијакевицом…. а Србијанци већ поодавно са сумњом гледају колико их је из тих србских прекодринских земаља који би да уређују Србију и владају њоме, не виде озбиљности у свему, не виде план, не виде организацију и кажу да ће се све то истутњати за три дана.

Др Војислав Шешељ никада није пристао да створи политичку организацију – њему је била довољна странка какву је имао и милион гласача како би опстајао у политичком седлу.

Када је био избачен из седла није било другог јахача, није било чувара, информатора, аналитичара, није било оних који би наставили тако или преуредили странку, јер он није дао, он је странком управљао на даљинску команду, телефоном, преко компјутера, порукама, да не кажем посланицама, као да је све у његовој власти.

Без организације, остављен је и издат и све се одвијало као када се група познаника негде сретне, па пије и једе, па галами, па се и напију, па се разиђу не знајући ни где ни зашто су били, ни о чему се све причали.

У насловима на ЗБ је писано о страховима политичких странака због којих нису правили организацију – нема у Србији странке са било каквом озбиљном организацијом и због тога нема никакве опасности по садашњу, или било коју другу а владајућу странку, одопозиције јер је опозиција без организације, док странку на власти штите, чувају и пазе, државне организације, превасходно због својих сталешких права и привилегија, а када се појаве одговарајући услови, она се окрене ка наилазећој дружини којој понуди своје услуге, ова јој повећа плате, дају интересантна обећања па се наш сигурни пут у провалију наставља.

О властима Србије нећу више говорити, говорим о овој малој жишки која није успела да се претвори у контролисану ватру на којој би се Србија могла огрејати, говорим о опозицији у којој би главну реч (опет) водили један рођен у Босни у Зворнику, друга у Хрватској, ваљда у Загребу, он из Попова Поља у Херцеговини иједан Шумадинац који се удружио са више њих из Црне горе…… уз медијску, стручну и „аналитичарску“ подршку једног који је из Бања Луке, али је овде у новинама одавно, за различите власнике и циљеве, али би и он да буде уз ову из Загреба, па да они сроче шта је најбоље за Србијанце – без организације, наравно! И та намера и сва та померања на политичкој сцени, из више разлога, неће произвести никакве резултате, а основни разлози који то онемогућавају у Србији, су:

-У питању су они који су само играчи неких које занима власт у Србији;

-Који не познају ни Србију ни Србијанце;

-Који никако не сматрају да су ипак гости у Србији и да би било пристојно сачекати да се види да ли ће овде пустити корење, па да њихова деца или унуци остваре њихове жеље, а за то време да се побрину о крајевима које су што силом, што милом, напустили, како би се у њима сачувало бар сећање да су то србске земље;

-Они не треба да показују како воле Србију више од Србијанаца, они су по правилу требали да воле своје, србске, земље које су напустили – а показало се да су их олако напустили и које гаранције Србијанци сада имају да неће и Србију напустити, предати, продати, удомити на по њима најбољи начин.

Суштина страхова ових који би да својим краткоминутним странкама овладају Србијом је у страху да се створи права политичка организација – јер права политичка организација води рачуна шта раде и они у врху странке.

Тако, Веља Илић, тако Тома Николић, тако Зоран Ђинђић, тако чувени експерти из комунистичког ЈУЛ-а (Југословенска левица), Коштуница, тако Драгаш – то је онај који нас саветује и као Србин и као економиста и као одликовани у ЈНА (Армија Југославије) у којој каже како је био опозиција, иако је то било немогуће – остало је да се као права политичка организација и као прави народни покрет оснује покрет који би подржали СРБИЈАНЦИ, а они хоће ако у свему што им се прича, виде корист за Србију и за себе и своје домаћинство.

Има ли таквих међу онима којим се великодушно удељују читави сати на телевизијама, којим се одвајају простори у новинама, којим се помаже у обезбеђивању пословних простора и новца?

Од пре неколико дана ситуација се чини бистријом – у стисци због несташице новца, ударили другови на другове пљачкаше, селективно наравно, сами ће се међусобно истребити.

Они који су намеравали да нас помогну, или ми умишљали како ће нас помоћи, још ћуте, али ће због тога ускоро бити тешким казнама кажњени, а они који би да нас избришу са територија које су зацртали као своје, ускоро ће се бавити само собом.

Нама у овом тренутку не треба никаква помоћ – овде недостаје присуство Истине и Правде, оне која је до људи, али ће се у то стање доћи без намера ове власти, јер ће она ускоро ту своју имагинарну власт нудити некоме ко буде имао Организацију, а онда је, власт, треба каналисати, да не оде у погрешном правцу.

Хероји који би све сами и све на њихов начин, постану обично самоубице, у политичком и духовном смислу, самоизопште се и полако избледе из сећања, јер је најбоље одржавање неке идеје или дела у народном сећању – интерес који је остварио народ, заснован на личној праведности и поштењу, као и видљивој и стварној скромности, тога који је омогућио неки општи народни интерес. Нема ли тога, нема ни сећања!

Ко ће у Србији својим делима и животом оставити отисак у сећању Срба у Србији?

Какве отиске у сећањима Срба ће оставити наша, спора и успавана, братска Русија, геноцидне Немачка, Америка и други који им служе?

Напомена: Ми сви, својим животима, делима и мислима остављамо отиске у Небеској Меморији и то је уједно и једини капитал који се одавде понесе на пут без повратка – па имајмо то на уму!

Бог са нама – Пристани Боже!

У славу Светог Јована Златоустог, којем је посвећен данашњи дан!

(Васељенска ТВ)

Advertisements

2 mišljenja na „Драгољуб Татомировић: Хероји без организације

  1. Овај чланак је катастрофалан и врло штетан. Не постоје јужни, сјеверни, источни и западни Срби. Иначе имамо и превише подјела, само нам још ова недостаје… Чињеница је да су се кроз живот у различитим државама, у слободи или под различитим окупацијама донекле развио различитости унутар самог народа,па и у менталитету, али далеко од тога да нас то чини различитим народом. И код других народа који нису били подјељени на начин како смо ми били постоје бројне разлике нпр. равничари – горштаци, што је и нормално. Немам воље да елаборишем шире овде изнесене небулозе . Умјесто да покушавамо да привучемо отуђене дјелове нашег народа, неко се бави подјелама. Није довољно што нисмо ништа учинили по питању повратка под окриље српске нације оних који су прешли на ислам, католичанство које је по дефиницији значило и промјену нације или прича са Црногорцима… неко покушава да дјели ионако подјељен народ. Констатација да је неко добар само зато што је Србијанац или да не ваља што то није – је да бог сачува. СВИ СМО ИСТОВРЕМЕНО И СРБИЈАНЦИ, И КРАЈИШНИЦИ, И БОСАНЦИ, И ХЕРЦЕГОВЦИ, И ВОЈВОЂАНИ, И ЦРНОГОРЦИ, И ДАЛМАТИНЦИ, И ИЗ КОСМЕТА ИТД. – ЈЕДНОМ РИЈЕЧЈУ СРБИ.

    Sviđa mi se

    • Текст заступа нацистичку „теорију“ да су Срби „староседеоци“ – „Србијанци“ једини који имају право да уређују Србију, по свом ћефу и онако како мисле да треба. Кажем „нацистички“ јер је етноцентричан и анахрон, а његов аутор се претерано не обазире на Устав који прописује политички систем и демократију као начин управљања државом. Значи, у принципу – оно што критикује код „дођоша“ аутор не види као лоше ако раде „србијанци“. Он као пуноправне и равноправне грађане Србије апсолутно не види љњуде који нису српског етничког порекла, штавише, он је спреман да се изјасни у смислу да они јесу равноправни са Србима (из Србије 🙂 ), али су ови други ипак „примарни народ“ тј. нешто равноправнији. Дакле, сто протеклих година заједничке историје, краља Ујединитеља и његово брљање по националном питању, Титу и Кардеља, све то се занемарује као да се није десило, систем се рестаурира на тачки „Видовдан 1914“ и идемо даље… Мало морген, чак и кад бих ја то желео – други нам неће допустити а ми сами нисмо спремни ни способни да се жртвујемо ни за неке личне а камоли за националну ствар. Масовно бегство Срба у дијаспору је најбољи пример који доказује моју тврдњу.

      Са друге стране, у тексту се покреће једно питање које јесте запостављено, а оно гласи: Да ли је тачно да су многи Срби у Србију досељени из бивших југословенских република злоупотребили гостопримство сународника, удружили се са „рођама“ и „земама“ практично преузели власт у земљи, и довели је на ивицу пропасти.
      Пристојан свет о оваквим темама итзбегава да се изјашњава, али та лажна пристојност која такође не поставља питања ни кад је реч о уваљивању на државне казане, ни о владикама-педерима, ни о официрима којима је решење стамбених и осталих статусних питања увек било важније од онога за шта их је народ школовао, итд. управо и изазива разговоре који су по правилу непримерени и збирка стереотипа. Као „србијанци су нека врста цигана“ или „дошљаци желе само власт, ако им не даш да владају – мисле да су им угрожена људска права…“. То нас неће далеко одвести, зато треба разговарати озбиљно и аргументима.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s