Весна Пешић: Шта да ради опозиција?

Ono što je smatrano glavnim uspehom Petoga oktobra je osvajanje izborne demokratije sa svojim pretpostavkama o određenom stepenu slobode medija i poštovanja građanskih prava. Ispostavilo se da je taj uspeh za ovih petnaestak godina ishlapeo gotovo do nestajanja.

Više nije dovoljan kriterijum da li je neko „pravi opozicionar“, nego kakav mu je kredibilitet da donese nove ideje i nov način delovanja.

Dostajebilo nije ni levica ni desnica, nego pokret pristojnih ljudi protiv ustajalih i koruptivnih elita. (…) Problem je što ta privlačna i razbarušena pozicija nije razrađena, a i ne odgovara liku Saše Radulovića, koji je slika i prilika odličnog ministra.

Moj predlog je da se opozicione stranke ujedine u jednu stranku sa jednim programom, što nije teško jer su te stranke slične. Uz političke dopune mogao bi se preuzeti program Dostajebilo.

pederu

Na blogu Dušana Pavlovića možemo pročitati da je Vučićeva vlast zapravo izdanak petooktobarske Srbije. I sama sam više puta pisala i govorila o tome da je Vučić preuzeo, usavršio i ojačao sistem partokratske korupcije, koji je u razvijenom obliku uspostavljen posle 5. oktobra. To ne znači da nema razlika i određenih specifičnosti koje odlikuju Vučićevu interpretaciju tog sistema. Ona je represivnija i lažljivija, jer on lično potiče iz drugačije „škole mišljenja“ nego njegovi prethodnici.
Drugi razlog je ulazak tog sistema u dekadenciju. Za njega više nema resursa.

Karakteristike petooktobarske Srbije, koje pedantno i tačno navodi Dušan Pavlović, sažimaju se u poenti da su „ideje 5. oktobra okončale svoj životni vek“. On smatra da „ideja koja vodi opoziciju treba da bude potpuno nova, nepetooktobarska. Ako opozicija to ne shvati, glavni opozicionari će ostati Nebojša Krstić i Čedomir Jovanović.“

Ovo je dalekosežan zaključak. Da bi se opozicija uspostavila kao relevantan politički faktor, očigledno je da negde treba podvući crtu i krenuti novim putem. Ne vredi se više pozivati na ove ili one „izvorne principe“ iz petooktobarskog stranačkog korpusa, niti s čežnjom gledati na „slavne dane“ koji nam se iz današnje perspektive čine nedostižnim. Danas nemamo političkog aktera sposobnog da smeni Vučića s vlasti. Zato nije na odmet da još jednom progovorimo o Petom oktobru, kako ne bismo ponavljali greške, ali ni potcenili njegove rezultate.

Kao najznačajniji doprinos Petog oktobra izdvajam njegovo sažimanje posledica bombardovanja Srbije. Reč je o nedirigovanom, iznutra doživljenom osvešćenju građana Srbije o režimu u kome su živeli. Ne treba pri tom zamišljati da je ta svest bila sveobuhvatna i kritična; ona to naročito nije bila u pogledu nacionalizma i ratova devedesetih. Imam u vidu svest koja se formirala pod bombama, jer je morala da odgovori na pitanje „kako je moguće da nam se dogodilo bombardovanje“. Iz tog apsurda učvrstila se svest da ova zemlja više ni po koju cenu ne treba da krene protiv međunarodne zajednice i Zapada. Srbija se vratila u međunarodnu zajednicu i od Petog oktobra nedvojbeno vodi mirnodopsku politiku koja s pozicija vlasti nikada nije uzdrmana, sve do današnjeg dana.

Ono što je smatrano glavnim uspehom Petoga oktobra je osvajanje izborne demokratije sa svojim pretpostavkama o određenom stepenu slobode medija i poštovanja građanskih prava. Ispostavilo se da je taj uspeh za ovih petnaestak godina ishlapeo gotovo do nestajanja. Pogrešna je bila pretpostavka da se demokratija može održati na duži rok bez liberalne (ustavne) demokratije. Petooktobarski mislioci i akteri promenu poretka nisu shvatili kao geštalt, celinu koja zamenjuje prethodnu celinu. Nije podvučena crta i raspisana ustavotvorna skupština, kad se promene dešavaju simultano u svim delovima sistema. Umesto republikanskih ideja vršena su svetonazorska prilagođavanja (kao što je uvođenje veronauke u škole); kasnije je obnovom mita o Kosovu donet Mitrovdanski ustav, kojim Srbija nije definisana kao država građana, već kao država mitskog srpskog naroda i ostalih građana. Taj ustav je označio neslavni kraj petooktobarskih ideja.

Petooktobarske strateške ideje o tome kako promeniti vlast više ne važe. Danas nije moguće nekakvo mehaničko ujedinjavanje opozicionih stranaka u jedinstvenu koaliciju. Format DOS-a u kome se našlo 18 stranaka, više nije moguć. Skorašnji pokušaji da se krene starim putem okupljanja opozicije, bili su nategnuti i neuspešni. Poenta Pavlovićeve tvrdnje o preživelosti ideja Petog oktobra odnosi se ponajviše na diskreditaciju njegovih aktera, naročito onih koji su bili na vlasti, zbog gubitka kredibiliteta. Više nije dovoljan kriterijum da li je neko „pravi opozicionar“, nego kakav mu je kredibilitet da donese nove ideje i nov način delovanja.

Sada stižemo do ključnog pitanja: pred kakvim zadatkom se danas nalazi opozicija?
Meni se čini da je problem isti: promeniti poredak, jer od sadašnjeg sistema ne treba ništa sačuvati, izuzev kontinuiteta u vezi sa rešavanjem kosovskog problema. A i to je pitanje, jer je tandem Vučić-Dačić rešavao Kosovo kupovinom spoljašnje podrške da bez primedbi guši unutrašnje slobode.

Da li imamo nove i politički mobilišuće ideje sposobne da okupe građane i povedu ih na izbore? Meni se čini da nemamo, što ne znači da nema pristojno napisanih partijskih programa. Oni uglavnom govore o promenama koje podrazumevaju uspostavljanje standarda uređenih razvijenih zemalja. Najbolji takav program je postavio pokret Dostajebilo. Program je sažet i jasno napisan, zasnovan na idejama transparentnosti, vladavine prava, kontrole sredstava (koliko i za šta da se troši), regulatornih institucija, tržišta i socijalne zaštite. To je dobar situacioni program, sročen da obavi hitno rešavanje problema a da niko ne ostane baš grbav. To znači da je ideološki uglavnom uravnotežen.

Šta tim programima nedostaje i zašto se ne čitaju?

Nedostaje im širi svetonazorski pogled, koji omogućava političku interpretaciju. Šta govoriš kad ne govoriš konkretno o ekonomiji, subvencijama, sivoj ekonomiji, ugovorima itd? U jednoj skorašnjoj emisiji Saša Radulović je bio ubedljiv u svom ekspertskom stilu, ali je odstupio od toga rekavši da Dostajebilo nije ni levica ni desnica, nego pokret pristojnih ljudi protiv ustajalih i koruptivnih elita. Ideja je veoma dobra, bez obzira što je preuzeta iz španskog pokreta Podemos. Ona u jednoj depresivnoj formi najviše liči na poziciju naših „belih listića“, te pobune protiv „pokvarenih elita“. Problem je što ta privlačna i razbarušena pozicija nije razrađena, a i ne odgovara liku Saše Radulovića, koji je slika i prilika odličnog ministra.

Opoziciji nedostaju strateške ideje kako osvojiti vlast.
Do sada se vlast u praksi menjala preko predsednika, zato što je osvajanje parlamenta i vlade uglavnom zakočeno izbornim sistemom. Kako će se to promeniti, da li opozicija hoće pod istim uslovima da učestvuje na sledećim izborima, ili treba odmah krenuti u ofanzivu da se zakon i uslovi menjaju?
Ključno je pitanje kako opozicija da ojača, kako bi se za te uslove izborila, i na izborima imala realne šanse. Sada imamo nekoliko nejakih stranaka, od kojih samo jedna – DS, prelazi cenzus. Test pitanje o šansama za njihovo jačanje je ovo: da li stranke opozicije (NS, Dostajebilo, DS i možda još neka) imaju svog predsednika po difoltu? Meni se čini da je Živković predsednik po difoltu Nove stranke, Radulović tako isto u Dostajebilo, dok jedino DS nema predsednika po difoltu, ali ima druge probleme.

Ako je takva situacija da i dalje opstaju predsednici po difoltu, onda se nismo pomakli od starih načina i ideja. Moj predlog je da se opozicione stranke ujedine u jednu stranku sa jednim programom, što nije teško jer su te stranke slične. Uz političke dopune mogao bi se preuzeti program Dostajebilo. No, ključno je pitanje da li bi te stranke bile u stanju da u slobodnoj i otvorenoj konkurenciji pozovu svoje pristalice, simpatizere i građane da odluče ko će biti njihov frontmen. Ili će se stranke otvoriti i prihvatiti da se na potpuno demokratskim izborima odluči ko će voditi stranku i dobiti nominacije za predsednika i premijera.

Eto predloga odakle da se krene. To bi bio novum. Meni se čini da bi se tako mobilisali građani, što sada tako očajnički nedostaje.

 (Пешчаник)

Advertisements

6 mišljenja na „Весна Пешић: Шта да ради опозиција?

  1. poceli da nas prepisuju ko seselj lazu kostica, ali dobro, ne bunim se, bolje iz d.. u glavu nego obrnuto

    Nije podvučena crta i raspisana ustavotvorna skupština, kad se promene dešavaju simultano u svim delovima sistema. Umesto republikanskih ideja vršena su svetonazorska prilagođavanja (kao što je uvođenje veronauke u škole); kasnije je obnovom mita o Kosovu donet Mitrovdanski ustav, kojim Srbija nije definisana kao država građana, već kao država mitskog srpskog naroda i ostalih građana. Taj ustav je označio neslavni kraj petooktobarskih ideja.

    Sviđa mi se

    • VMilutinovic
      Dok se god realni procesi u sferi ekonomije i političkog poretka ignorišu u ime vernosti agendi neoliberalizma ili lustracijskoj logici, dotle nikoga drugog osim političara politika neće interesovati. Ako bi muve pak izašle iz lustracijsko-neoliberalne flaše, sve bi moglo biti drugačije.
      I pored svih svojiih mana, Srbija nije toliko bez potencijala da ne bi mogla da prepozna drugačiju političku ponudu. Ali, drugačiju, ne istu. http://dvogled.rs/2014/11/vesnin-predlog/

      Sviđa mi se

    • poceli da nas prepisuju ko seselj lazu kostica,

      Истини за вољу, није Шешељ преписивао Лазу Костића него Стеван Лилић, а шешељ је изгубио судски спор иако је доказао плагијат. што много говори о нашем правосуђу које се ни до данас није реформисало

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s