Драган Томић: Југословенство 10 – Анализа Србије 1804-1858.

Југословенска идеја себе супротставља Српској идеји, она је негација Српске идеје у сваком облику. Међутим она у почетку паразитира на Српској идеји, везујући себе за слободу и за крвно родовски контекст, разумљив неписменом и необразованом и користи га како би мотивисала неписменог и необразованог да испуни циљ и оног момента када он испуни циљ, ова идеја му набада нож у леђа и пиша по његовом гробу.

alien-30287_640

Током прве половине 19. века, започиње борба за слободу Србије која заменом контекста, бива тотално обесмишељена у 20-ом веку. У питању су два паралелна процеса, која се одвијају и исто време, један који је позитиван и конструктиван, аутохтон и спонтан и други који је инструментализован, деструктиван и негативан, и који на крају побеђује. Ова два процеса, имају исту полазишну тачку и током времена они су толико испреплетани да их је готово немогуће разликовати до пред сам крај 19. века када, конструктивни српски контекст бива у потпуности разорен изнутра, југословенском идејом.

Доситеј Обрадовић, Иван Југовић и Вук Стефановић Караџић јесу тамне претече, чији је задатак био да припреме терен за инкорпорацију овог семена, које ће положити Франтишех Зах кроз тело Илија Гарашанина 1848 године.

Од прве тројице, Вук Стефановић Караџић јесте најдеструктивнији јер је лично спровео први дегенеративан процес путем реформе језика. Кроз реформу језика, он је поставио темеље културе која је у својој бити анационална и која није у стању да народ дигне на ниво нације, јер јој одузима промисао тј циљ, тежњу ка нечем вишем, обесмишљавајући образовање и на широка врата уводећи приземно и вулгарно, хоризонтално на место вертикалног. На овај начин, он је установио правац који води у ширење а не успињање, што доводи до тога да се култура у Србији брзо шири али јој не достаје дубина, она остаје плитка и као таква њена вредност тј тежина, никада неће бити довољна да послужи као интегративни фактор за остале културе. Овај диспартитет довешће до тога да се једном, када је крвава сабља враћена у корице и ране залечене, не остане ништа што би досегнутно могло одржати те ће се исто распасти, обесмишљавајући сваки напор и жртву која је дата за тај циљ.
Вулгаризација културе путем вулгаризације језика ставља Србију у трајно инфериоран положај, везујући је за каљугу и блато по коме она бауља на четири ноге, попут животиње неспособна да синтетише било шта осим рике примарних нагона, секса и смрти, зноја и крви помешаних са блатом у коме иста обитава. Вулгаризујући образовање и са њим културу, Вук Стефановић Караџић створио је основу да Срби друге кулутре прихватају као своје, сатирући и само сећање на наше аутохтоно и оригинално и преводећи је из националне у а-националну, општу и плитку,толико потребну за изградњу Југославије. Са реформом Вука Стефановића Караџића, учињен је раскид у култури, створен дисконтинуитет који ће се као системска грешка, пресликавати на све што Србија буде радила у будућности. Огромни напори и колосалне жртве биће дате за циљ који је погрешан и који ће учинити да сав тај напор остане узалудан. Не конструктиван, јер му је циљ неконструктиван и једини начин на који је неконструктивни циљ могао бити представљен и схваћен као конструктиван јесте управо уништењем аутохтоног и оригиналног тј уништењем одреднице и репера уз помоћ кога би могао бити препознат као лажан. На тај начин Југословенска идеја себе супротставља Српској идеји, она је негација Српске идеје у сваком облику. Међутим она у почетку паразитира на Српској идеји, везујући себе за слободу и за крвно родовски контекст, разумљив неписменом и необразованом и користи га како би мотивисала неписменог и необразованог да испуни циљ и оног момента када он испуни циљ, ова идеја му набада нож у леђа и пиша по његовом гробу.

У основи ове приче лежи разлика у животним искуствима и перцепцији реалности која је формирана на основу тих искустава. Породица Срба која, рецимо живи негде у Далмацији, која тргује тканинама са Трстом, и то ради генерацијама има тотално другачије животно искуство од породице Срба у Србији која је у константном страху. Једно је гледати оца како улази у брод за Трст и махати му са обале а друго гледати из шуме кроз сузе, како Османлија главу породице набија на колац. То су два потпуно различита животна искуства и на основу тих искустава, формирају се два потпуно различита погледа на свет. Два НЕСПОЈИВА погледа на свет. Рећи да су она иста јер се у оба случаја ради о истом народу, Србима, је имбецилно и једини начин на који се ова два искуства могу спојити јесте да један превагне и поништи други. Зато је син оца из Далмације забезекнут када син оца са коца, прича како је драо Турке. Он га се плаши и на крају почиње да га мрзи. Јер Турчин који оцу продаје тепихе за Трст, је само човек који хоће да живи и ради, баш као и тата са барке и ако њега нема – нема ни барке ни златника.

И како је Србину из Србије једина сатисфакција да одере Турчина који му је набио оца на колац а сестру одвео у харем, он даље од тога не зна нити треба да зна, њему ништа не значи Шекспирова драма или Опера, његова култура готово да не постоји и он ништа осим мржње дању и кошмара ноћу нема. И када је коначно себе ослободио Османлије, дошао је Србин из Трста да му прича како живот има већег смисла од драња Турчина и како нису сви Турци исти. Како има и добрих и честитх. Међутим оно што Србин из Трста не зна, јесте да је тај исти Турчин са парама које је зарадио на ћилимима купио ћерку од оца са коца, други дан по повратку у Истанбул,  и да је њему то сасвим нормално и исправно, баш као и ваљање свиле и кадифе.

Покушај да се цивилизацијски јаз премости нечим апстрактним тако што ће се свести на најпростији деноминатор, аутоматски негира свако искуство Срба и своди их у исту раван, одузимајући све ономе ко нема ништа (Срби у Османском царству, путем негације културе) и дајући га ономе коме то не треба (Срби у Аустрији, путем преношења славе и величине заједничког деноминатора). Србин у Аустрији се осећа поносним јер припада једном тако херојском народу који се бори за своју слободу, док Србин у Србији добија етикету романтичног дивљака, необузданог примитивца који не уме ништа друго до да дере Турчина. Управо зато, корен српског кафанског национализма из кога ће проистећи СрБске патријоте, настаје не у Србији, већ у Аустрији. Управо су Аустријски Срби да би се у сопственим очима некако „изједначили“ са Србима у Србији, романтизовали су и уздизали „Српско“ и управо је то разлог зашто је сусрет Срба из Аустрије и Срба из Србије био тако разочаравајуће искуство. Уместо да их дочекају љути осветници Косова и потомци Обилића, дочекали су их жилави геџовани, неписмени, подозриви и склони превари.

И на том месту настаје тај обрт, ко је исправнији Србин, неписмен сељак који сече сабљом Турчина и то како фронтално тако и иза леђа, који не зна да пише и чита, не зна филозофију и оперу, који не зна јуначке десетерце, или кафански устаник (рецимо – син неког апотекара), који зна цео Косовски циклус и још по нешто,  који је учен да припада народу у коме живе само хероји и осећа се супер поносно због тога. Класичан сукоб теорије и емпирије, и у српском случају, теоретичари ће бити ти који ће однети пирову победу над практичарима.

Јер ту, Срби из Аустрије, надобудно и са презиром, ће кренути да образују Србе у Србији, агресивно им намећући своје виђење света које нема никакве везе са стварношћу Срба у Србији.

Извори: Др. Михаило Гавриловић, „Милош Обреновић“ и Слободан Јовановић „Уставобранитељи и њихова влада“

Advertisements

13 mišljenja na „Драган Томић: Југословенство 10 – Анализа Србије 1804-1858.

  1. „Југословенска идеја себе супротставља Српској идеји, она је негација Српске идеје у сваком облику.“

    Ово је више него тачно. Е сада, зашто аутор упорно покушава да обесмисли и обезвреди дело Вука Караџића које је, тобоже, допринело и то, пазите, реформом језика која омогућава неписменом српском народу да се коначно описмени, наглашавам то, тек у 19 веку, е то је за посматрање. Јер, управо је супротно… Али `ајде, када већ неће да размотри шта би се десило да није умро стари краљ Петар… Мислим, човек је био скроман и није био лаком, а волео је народ и Србију више од себе…

    Sviđa mi se

    • Није сам чин описмењавања негативан, описмењавање је требало извести али не на начин на који је Вук то урадио. Ако имаш народни језик који не користи слова, дакле ради се о неписменом онда узимаш слова од оних који су писмени у ТВОМ НАРОДУ а не увозиш са стране. Није супротно, већ екстремно штетно.

      Sviđa mi se

      • нашта ти уствари мислиш? која наша слова, од кога са стране је узео? врхунац твоје конфузије је кадгод поменеш Вука .. зваће те у Двери и то ома за старешину, ако овако настзавиш

        Sviđa mi se

      • у чему се огледа та „екстремна штета“? мислим, описмењен народ није испунио очекивања? или јесте? чија? шта је са енглеским, прихваћеном на светском нивоу? дај мало, упоређуј… а шта је са руским? твоја теорија је сулуда, као када би избацио точак из историје човечанства, у име напретка

        Liked by 1 person

      • Превише је компликовано да би ти објаснио у одговору, зато следи текст о томе

        Sviđa mi se

    • „Југословенска идеја себе супротставља Српској идеји, она је негација Српске идеје у сваком облику.“ Ово је више него тачно.“

      Ovo je više nego glupo.. Југословен је само једно од имена истог народа у истом обиму које је покушано да буде општеприхваћено.. За име Серб нису знали на западу, за име Херват ван Хрватске, СЛовин и Илир је било раширено само на приморју, Власима сус е називали само сточари у Дунарском појасу, Далматинац, најстарије забележено опште име народа је давно заборављено сем као регионално … име Југословен је постало непопуларно, јер је као унитариристичко било забрањено у доба Титине Југославије.. а у исту тикву су дували и нацисти, као експонети страних империја (завади па владај) када су се форсирала имена Србин или Хрват али у извитопереном, регионалном значењу.. и теорију о више народа, савсим нову и дотада непознату и апсолутно неутемељену, сем усташким злочијнима.. ова превара је очигледно успела ..
      уживајзете у својијм фаслификатима и бласфемији изворне српске идеје

      Sviđa mi se

      • „уживајзете у својијм фаслификатима и бласфемији изворне српске идеје“
        југословенство је изворна српска идеја? патентирај! мислим, да знају поколења ко одваљује

        Sviđa mi se

      • то сам објашњавао у мали милион текстова које си са одушевљењем коментарисао на револуцији..стварно ме мрзи да поново пишем зидовима .. прочитај сопствене коментаре на моје текстове и биће ти јасније .. дођи к себи

        Sviđa mi se

  2. Реформа Српског језика коју ми тако лепо славимо није ништа друго до копи пејст метод преузет од Аделунга. Ми смо имали слова само она нису била погодна за Југославију и зато су гурнута у страну да би ти сада питао „која наша слова“. Јер ти слепо верујеш да пре Вука није било ништа. Међутим истина је да пре Вука није било ништа, али ништа што би погодовало стварању Југославије. Србије да али Југославије не. И зато је избачено из историје и сећања.

    Sviđa mi se

    • јел ти говориш старословенски?
      упиташ ли се некада зашто је народ до Вука био неписмен?
      јеси ли чуо за реформацију и ренесансу – писање на народном језику..
      Вук је спасио ћирилицу, јер би, да је није реформисао по узору на реформу руске ћирилице Петра Великог, данас били ко Румуни и писали само латиницом, којом је већ од проналаска штампарије „тискано“ обиље књига на народном језику, од прве – превода Библије протестанта Антона Далматина ..ау да то нису „наш народ“ Срби, Срби су само они клемпави, а Хрвати су они писмени, по срБским патриЈОтама..
      јес приметио како су најебали у историји они који користе уместо имена народа „наш народ“ – дојч на немачком, дач на фламанском .. не би им Срби били у кожи.

      Sviđa mi se

      • Није могуће објаснити теби ништа од овога, јер је цео твој ментални склоп заснован на идеји „наших народа“ од Триглава до Ђевђелије. Није Вук реформисао ништа, већ је преписао правило Аделунга, тј преузео пропалу струју. А о томе где је Немачка сад а где Србија не вреди ни говорити.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s