Никола Стојановић: Где то има да закон важи свима?

Прописи морају важити за све, или их не треба поштовати.

У држави у којој се о правном систему говори једино са подсмехом, грађани се кажњавају због „неовлашћеног“ коришћења градског грба а јавност на то остаје нема.

 filip

У прокламованом програму промене свести српског друштва један од основних задатака је безусловно поштовање закона. Од Устава до појединачног прописа, од највишег до најнижег нивоа власти, наредба је јасна – пропис се мора поштовати. Ту не може бити повлашћених. Зато не изненађује низ скорашњих ситуација које су у јавности изазвале полемику, попут оне када су једној новосађанки одузели пола плате због дуга од 26 динара.  Слично као у случају све чешћег наплаћивања казни пешацима због преласка улице на црвено. Као и у илустративном примеру београдског активисте кажњеног због реновирања аутобуске станице и „неовлашћеног“ коришћења градског грба.  Прописи су прописи, а њихово кршење мора да прати санкција. Наизглед сасвим логично, јавност је прихватила да су казне легитимне, а своју пажњу усмерила на то да помогне кажњенима у извршавању својих обавеза. Међутим, овакав став је потпуно погрешан.

Занемарује се чињеница да је обавеза поштовања прописа у Србији селективно применљива категорија. Неки важе, док други имају улогу бироктске арабеске. За неке социјалне слојеве су обавезни, док  се на функционерску рођачку линију не примењују. Зар у мору примера не изненађује изјава премијера да ће се јавни дуг у Србији до 2017. бити сведен на 78% БДП-а (или боље речено да ће бити повећан, пошто је у септембру је био 66.8%), када је законска граница 45% БДП-а?
Има ли нечег необичног што су, упркос двогодишњој забрани запошљавања, хорде страначких кадровчика у јавном сектору пронашле ухљебљење?
Чуди ли некога што поред одлуке Уставног суда држава није исплатила заостале пензије војним пензионерима?
Не треба додатно апосторфирати питања усклађености Устава и реалности медијских слобода или пасоша Косова као одскора легалнe путнe исправe у Србији.

Илустрација је безброј, срећу се на сваком кораку. А на врху, на најопштијем нивоу, блокада правосудног система и штрајк адвоката представљају само круну правног расула и државног хаоса.

У таквим условима нема никаквог смисла да се говори о правној држави. Институције нису способне да гарантују елементарну правну сигурност грађанима. Једнакост пред законом све је више идеал, који се, додуше, ни не покушава реализовати. Стиче се утисак да се обеза поштовања закона смањује са висином функције на којој се појединац налази. Прописи, уместо своје праве улоге, постају средства пуњења буџеских рупа и контроле незадовољних. И онда буде сасвим нормално да за пружање услуга грађанима страначки запошљена бирократија буде слабо заинтересована, док за одбрану монопола регулације јавне сфере, за писање нових прописа и наплаћивање казни увек нађе довољно умешности и енергије.

Долазимо у ситуацију да се у држави у којој се о правном систему говори једино са подсмехом, грађани строго кажњавају за прелазак улице на црвено и неовлаћено коришћење симбола, а притисак јавности уопште не постоји. Међутим,  став грађана треба да буде потпуно другачији. Прописи морају важити за све, или их не треба поштовати. Б Правна држава не може да се гради одоздо на горе. Идеја да закони прво важе за грађане, а да ће се тек накнадно, у неко догледно време, проширити и на носиоце власти и страначке функционере, представља мисаону лакрдију. Ако правна држава постоји – она мора ограничавати сваког, свуда и стално.

Одлучан став грађана мора да прати и одговарајуће понашање. Одговор треба да буде енергичан. Докле год постоје повлашћени, не може да се допусти мрцварење оних без протекције.  Треба на сваки целисходан начин показати противљење и бунт.

Уместо да се прихвата неминовност плаћања казне, као у случају неовлашћеног коришћења грба, треба реаговати. Изаћи и колективно, јавно и одоговорно кршити апсурдне прописе. Масовно користити симбол града упркос забрани. Слично томе, продавати и куповати алкохол после 10 сати. У ствари, игнорисати сваки пропис који се супротставља захтевима здравог разума. Тиме ће се ставити апаратчицима до знања да монопол над легитимном употребом силе није природни прерогатив државне власт, већ  да он мора да се заслужи.
Наше друштво је способно да пружи снажан одговор. Чак и онај који би се састојао од ускраћивања подршке,  било тренутној власти, било систему који се покаже дугорочно неефикасним и нефункционалним. Без такве одлучне промене приступа, без испољавања пркоса, грађани ће у перцепцији власти, бирократије и странака и даље остати са годинама грађеним статусом – оваца за шишање и крава музара.

(Српски академски круг)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s