Стварно и могуће – али у Уругвају

Шездесетих година двадесетог века продружио се наоружаним герилцима који су, инспирисани револуцијом на Куби, били познати као „Робин Худ герила” због многобројних пљачки после којих су плен делили сиромашном народу.

Иако му по закону припада отмена Суáрез и Рејес, председничка палата са преко четрдесет чланова послуге, он и даље живи на свом ранчу где са супругом Луцијом узгаја цвеће за продају на локалној пијаци. Чувају га само два члана обезбеђења, који дискретно патролирају сеоским путем не нарушавајући ни мир председника Мухике, ни његових комшија.

(и поред такве будалетине на челу државе – прим. дрп) Уругвај спада и у ред ретких држава у свету које су стабилном економском политиком успеле да избегну рецесију и не осете ударе Светске економске кризе.

1987_volkswagon_beetle

У времену када државници широм света располажу незамисливо великим капиталом, стеченим на начине које и машта може тешко да домисли, прича о уругвајском председнику Хосеу Мухики може деловати нестварно. Ипак, Хосе – популарни уругвајски „Папа“, човек који брине само о интересима свог народа заиста постоји. Ово је прича о њему.

Иако га светски медији, фасцинирани његовим начином живота и равнодушношћу спрам свега материјалног називају „најсиромашнијим председником на свету“, њему се та квалификација не допада. Нити води сиромашну државу, нити жели више личног поседа од онога што има. Зато је, парафразирајући римског филозофа Сенеку, рекао:
                          „Сиромах није онај који има мало, него онај који пати због тога што нема више.“

Када бисте на сеоском путу мало изван Монтевидеа срели старијег човека у шетњи са маленом керушом Мануелом, или у култној Фолксwаген Буби старој тридесет година, тешко бисте поверовали да се ради о бившем герилцу и револуционару, а садашњем председнику једне од најразвијенијих јужноамеричких држава.

Потиче из сиромашне земљорадничке породице, у младости се бавио бициклизмом, али се врло рано заинтересовао за политику. Шездесетих година двадесетог века продружио се наоружаним герилцима који су, инспирисани револуцијом на Куби, били познати као „Робин Худ герила” због многобројних пљачки после којих су плен делили сиромашном народу. Био је рањен шест пута, четири пута хапшен, једном је чак успео да побегне из затвора, али је у њега опет био враћен 1973. године. Провео је укупно 14 година у војном затвору, од тога 11 година у самици, укључујући и две године током којих је био везан на дну бунара, у екстремно тешким условима. Једино уточиште могао је да пронађе унутар себе самог, свестан колико овакво искуство може снажно да обликује човека, а од помрачења свести се бранио разговарајући са необичним сустанарима своје самице – пацовима и жабама. Снага човека извире из његових уврења, показује нам Мухика.

После обнове демократије у земљи, коначно је био пуштен из затвора и убрзо се придружио широком левом фронту партија. Његова политичка каријера га је прво довела до места сенатора, а када се испред парламента појавио на веспи, то је изненадило присутне који нису прихватали овако неуобичајено понашање за једног сенатора. Затим је постао министар пољопривреде, а захваљујући специфичној харизми и наступима у јавности изабран је за председничког кандидата коалиције. Победио је на изборима 2009. и следеће године и формално постао први човек државе.

Иако му по закону припада отмена Суáрез и Рејес, председничка палата са преко четрдесет чланова послуге, он и даље живи на свом ранчу где са супругом Луцијом узгаја цвеће за продају на локалној пијаци. Чувају га само два члана обезбеђења, који дискретно патролирају сеоским путем не нарушавајући ни мир председника Мухике, ни његових комшија. Бес опозиције и будућих претендената на председничке привилегије изазвао је одлукама да председничка палата, када се не користи за састанке, служи као склониште и центар за пружање помоћи бескућницима и сиромашним породицама. Летњу председничку резиденцију на обали је продао, сматрајући је непотребном.

90% своје плате, која износи 12,500$, донира фондовима који се баве изградњом кућа за сиромашне, никада не носи кравату, а чак и на састанке са државницима највишег ранга долази неформално и скромно обучен.

Скроман стил живота би био само једна бизарна занимљивост, да се не ради о изузетно способном и активном политичару који је проблем корупције и организованог криминала свео на најмању могућу меру и одржао сталну стопу привредног раста, смештајући Уругвај у сам врх најразвијенијих јужноамеричких држава. Уругвај спада и у ред ретких држава у свету које су стабилном економском политиком успеле да избегну рецесију и не осете ударе Светске економске кризе.

Ове године, Мухика се нашао на удару критика опозиције због своје одлуке да легализује производњу марихуане и комплетан надзор над прометом ове контроверзне биљке стави под контролу државе. У овом потезу види кључ решења глобалног проблема илегалне трговине наркотицима.

Остао је доследан својим револуционарним идејама и борби за људска права иницирајући усвајање закона о истополним браковима и либерализацији абортуса. Иако се огроман број грађана конзервативног Уругваја у најмању руку ишчуђава непопуларним потезима актуелног председника, он остаје доследан идеји да је систем контроле, када се ради о трговини наркотицима, много ефикаснији од система кажњавања који се показао као контрапродуктиван широм света.

Скроман, непоколебљив и доследан, Мухика иронично констатује да је срећан што се његови савременици, политичари Јужне Америке, слажу са његовим потезима и одобравају их, додавши да то што такве ставове заступају тек када се повуку са дужности и није превише битно.

МедијаС

Наслов и опрема – Преврат

Advertisements

30 mišljenja na „Стварно и могуће – али у Уругвају

  1. све изнето у тексту је тачно! иначе, уругвај је слатка, мала земља, лепо организована, у стилу „оне“ европе која више не постоји, одлична за живот, осим климе, а и мало је учмала

    Sviđa mi se

      • Нисмо се разумели: Волео бих да је Србија слична Уругвају… Ако већ због нечега не можемо да се угледамо на Швајцарце (ма пустити њих, они су…), зашт се не угледамо на Уругвајце?!

        Sviđa mi se

  2. „Ако већ због нечега не можемо да се угледамо на Швајцарце (ма пустити њих, они су…), зашт се не угледамо на Уругвајце?!“
    Покушаћу да одговорим. На Швајцарце мало ко може да се угледа, велико је акумулисано богатство, „исувише“ су се дуго у миру развијали. А на Уругвајце ми и нећемо да се угледамо, јер смо пренадувани, наравно потпуно неосновано. Наиме, приметио сам у неким полемикама по разним форумима, али и у личним контактима у самој Србији, претежно Београду, да Срби просто презиру државе и народе Јужне Америке, као неке неразвијене, некултурне и сиромашне средине и људе. Наши људи су веома склони прецењивању наших квалитета, ма шта то било и потцењивању туђих, нарочито из некадашњих стереотипно сиромашних земаља, као да је време стало и да ми и даље живимо у некадашњој развијеној Југославији, а остали такође и даље живе на некадашњем нивоу сиромашне Африке, Јужне Америке, а богами то често чујем и за Русију, која је за наше људе и даље СССР, а Руси су комунисти, наравно, сиромашни и бедни јадници, који ништа не раде и ништа немају. Та стереотипна представа о Русима подједнако је распрострањена, како међу другосрбима, тако и међу патриотском популацијом. Рецимо, често ћеш наићи на шале и карикатуре, разне пригодне сличице, које представљају Русе, руског медведа, Путина, руску војску, руска достигнућа, уз обавезан срп и чекић, лого СССР и, наравно, асоцијације на технолошку заосталост и сиромаштво илити беду. То важи и за Бразил, мада су обе државе данас међу богатијим и економски развијенијим земљама света. Недостатак информација? Само делом, јер се данас све може сазнати. Пре ће то бити српски менталитет, који воли да преувеличава српске позитивне особине и туђе негативне. Надам се да те нисам удавио.

    Sviđa mi se

    • Надам се да те нисам удавио.

      Таман посла, због оваквих разговора сам и направио Преврат 🙂
      Али као и обично, и ја имам причу… Као што знаш, недавно сам био у Норвешкој на шпијунском задатку. И неколико ствари ми је одмах запало за око: Прво, обичан Норвежанин, онај који гласа на изборима нас Србе гледа као једну врсту буба-Руса. Причао сам са једним кафанским познаником, и он о нама размишља на следећи начин: Протерали сте све који су вам сметали (уопште не улазим у ваше послове, ко је ту у праву а ко није – једноставно – то су чињенице…) и они су дошли овде код нас, ми смо их прихватили и многи су двадесет година након ратова још увек на нашем буџету, не уче наш језик нити их занима да се запосле, од новца који им НАША држава даје – многи од њих граде куће по Босни и Хрватској – веће и лепше него што је ова моја. И то је ОК, нисте нас ви натерали да испадамо будале… Међутим, након што су они отишли, логично би било да сте уредили државу како сте хтели, да ћете сада почети да радите и производите, али не – ви се пакујете и долазите ОВАМО за онима који су од вас побегли!
      Извини пријатељу, али ту нешто није у реду, али не са мном – није у реду са вама, Србима.

      Дакле, човек је према нама потпуно равнодушан све док му не дођемо на грбачу, сасвим је задовољан количином информација које му сервирају државни медији и уопште није заинтересован да се упушта у размишљања на тему ко је и зашто започео ратове у Југославији, и како данас бивши непријатељи сасвим добро сарађују у малобројним норвешким фабрикама где раде заједно, али зато ни у сну не могу заједно да раде у Босни, Хрватској, Космету, Прешеву, Суботици… Како међу овако сиромашним слепачкимј народом да се отело толико тајкуна, а код њих много богатијих их једноставно НЕМА !?
      Пробао сам да му објасним да је то ствар менталитета, али боље да нисам; човек ме је бело гледао и није био сигуран да ли причам озбиљно или га сматрам тоталном будалом кад очекујем да у то поверује.
      Значи побро све си у праву, али шта да радимо по том питању? Да чекамо да се истребимо, или да мењамо приступ? јбг, ја не видим треће, ајде ти…

      Sviđa mi se

      • Знао сам да ћеш се вратити пун утисака, надам се да следе текстови.

        `Ајде да покушамо да будемо паметни. Време не ради за нас, мада многи мисле да је најбоље чекати у неком скривеном кутку, као оно, нисам ја одавде. Када ме већ питаш, потрудићу се да кажем нешто сувисло.

        Редом. Држава је на издисају, следеће године смо сигурно у раљама дужничког ропства. Производње и даље нема. Све је више незапослених и тек се спремају масовнија отпуштања. Сиромаштво расте. Да не набрајам даље, сви знамо дијагнозу. У овој нимало ружичастој ситуацији, неће да буде баш много излаза, зар не? По мом скромном убеђењу, постоје само два, од којих први и није неки излаз, што ћу образложити.

        Дакле, овако. Најближе памети је свима да потпуно легнемо на руду, прихватимо све што запад тражи од нас, па да се почнемо извлачити из рупе. За такав излаз није потребно много, ни памети, ни рада, ни улагања. Мислим, једноставно прихватимо здраво за готово све што нам Господар Вучић продаје у виду белих бубрега, запушимо нос и затворимо очи и ето нас очас у Јевропама и на толико жељеној западној страни улице.

        Само, овај „излаз“ има једну ману. Неће да може, јер нас запад неће, то нам је више пута нацртано. „Мапа пута“ служи само за разбијање Србије, а оно што преостане, ако преостане, ће бити црна рупа. Европе.

        Други излаз је придруживање оним државама у свету, које се организују у покушају да се одупру Империји и остану слободне. Евроазијски савез, БРИКС, остали… Из те груше држава, неке велике и јаке, економски и војно, као што су Кина и Русија, су нам изразито наклоњене. По ономе што нуде, бар на папиру тако изгледа, траже много мање од нас, а нуде више од запада. Осим тога су и пријатељске земље, у односу на оне који су нам отели Косово и онако крвнички избомбардовали и растурили.

        Зашто на први излаз гледам као на „излаз“? Зато, јер нам се цена унапред испоставља у одрицању од суверенитета, идентитета и неких територија, мада ми пред тим захтевима стално затварамо очи. Ево само једног свежег примера. Рама у Прешеву. И шта ми радимо? Затварамо очи. да се не расплињујемо.

        Зашто на други излаз гледам као на једини излаз? Зато што није у питању да Србија постане руска губернија, већ се ради о једном озбиљном савезу који већ постоји и функционише, зато што су ту и друге пријатељске земље, зато што ће и Кина бити кључни фактор, зато што преко БРИКС-а улазе у комбинацују и друге велике земље као Индија и Бразил. И чему све то? Уз њихову помоћ се можемо извући из дужничког ропства и тако и заиста постати независна и самостална држава. Можемо коначно кренути напред, у производњу, извоз, запошљавање…

        И трећи излаз који нисам споменуо јер га не сматрам за излаз је, да коначно кренемо путем самосталног развоја, политиком у се и у своје кљусе… Не сматрам га за излаз јер да би се упустили у такву политику, прво се морамо извући из дужничког ропства, а то сами не можемо.

        Државе које сам споменуо имају средства да нам помогну, без њих смо изгубљени, на милост и немилост западних поверилаца. Зато неутралност није могућа и трабуњање о њој служи за замагљивање тихе окупације и потпадања под контролу запада.

        Ето, побро, у назнакама, како ја видим „српски проблем“. Мислим, ништа нам неће помоћи ни преумљивање, јер нас запад неће ни као коњушаре, нити ће нам помоћи „рад на промени менталитета“, јер сами не можемо. Из ове провалије у коју смо упали се можемо извући само уз малу помоћ пријатеља. Нагласак је на ПРИЈАТЕЉИМА, наравно.

        Sviđa mi se

      • Побратиме, као што знаш виоко ценим твоје мишљење, и молим те да моје неслагање не схваташ као олако одбацивање твог виђења већ једноставно – покушавам да будем аналитичан. Дакле, слажемо се да ЕУ није опција за Србију. Чак и разлози које си навео ми не делују невероватно; једноставно – они који би у тој веселој дружини могли да нам буду склони – превише су ситни и небитни, они који се питају имају добре разлоге да нас држе на кратком ланцу. По мом мишљењу, није ту реч о недостатку љубави (којом ми Срби објашњавамо већину својих недаћа), више су у питању чисто прагматични геостратешки интереси. САД, њен верни пас – ВБ и Немачка, овај део света обележили су као своје ловиште… Како је опште познато да се у мутном најбоље лови, њихов интерес је да овде односи буду што компликованији, магле што гушће а воде све мутније, да становници ових простора буду у што већој завади како би они у сваком моменту могли да се појаве као хуманитарци, чисти филантропи и миротворци. Притом, увек могу да рачунају на подршку великог броја примитивних урођеника које очас посла могу да подмите шареним перлама и сличним џиџабиџама. Значи, ту за нас нема да има ништа добро.

        Са друге стране је Русија. Намерно нећу да кажем „БРИКС“ или „Евроазија“ јер су те асоцијације прилично лабаве и факултативно устројене да би се скоро могле назвати и фантомским, без обзира на то који русофил ће се осетити увређен. Признајем да нисам стручњак за „руско питање“, али све то са евроазијом и бриксом мени делује као ноторна руска ноншалантност и „широкогрудост“ типа „по туђем дупету – сто батина“. Русија (по мом уверењу, дакле – не на основу неких егзактних показатеља) данас још увек није спремна да преузме улогу СССРа и одговори на силеџијско понашање САД и покушај стварања светске хегемоније. Зато, Руси покушавају да испадну лукави па испред себе истурају час Иран, час Сирију, а нема разлога да сутра не гурну и нас. Са друге стране, ја нисам против стратешких савезништава са администрацијама које нам за разлику од „европских“ јесу наклоњене и са којима можемо да развијамо односе на основу заједничких интереса. Али, да би било ко пожелео да сарађује с нама, ми морамо да имамо нешто што њему треба. Русима треба нишки аеродром да би лакше чачкали бондстилску мечку… Треба им и Јужни ток да би кроз њега транспортовали свој гас… Нама треба руско покровитељство на „отвореној сцени“, заштита од претерано ратоборних „пријатеља“ и тржиште које може да прогута све што произведемо… Али побро – шта то ми данас можемо да произведемо а да браћа Руси не могу да купе боље и за мање паре од наше конкуренције? Да ли је реално очекивати да ће из чистог србољубља данас – сутра Руси нагрнути да купују Фиће из Крагујевца уместо Мерцедеса из Штутгарта? Јабуке пуне пестицида из братске али лоповске Србије, или оне стотину пута прегледане и сертификоване по европском стандарду из усране Пољске? Да ли је реално тако нешто очекивати од браће? Да ли је пристојно тако нешто захтевати и очеивати од било кога а нарочито од браће?!
        Па ми кад немамо шта да крадемо, сами своје паре пребацујемо из левог у десни џеп да не би испали из форме… Зато тврдим да ми треба да се пресаберемо пре него што се потпуно одузмемо. Иначе ће нас цео свет и даље гледати као несолидне будале које не знају шта хоће или као парије и са којима је боље немати посла.

        Sviđa mi se

  3. Али побро – шта то ми данас можемо да произведемо а да браћа Руси не могу да купе боље и за мање паре од наше конкуренције? Да ли ће из чистог србољубља данас – сутра Руси нагрнути да купују Фиће из Крагујевца уместо Мерцедеса из Штутгарта? Јабуке пуне пестицида из братске али лоповске Србије, или оне стотину пута прегледане и сертификоване по европском стандарду из усране Пољске? Да ли је реално тако нешто очекивати од браће? Да ли је то пристојно захтевати од било кога а нарочито од браће?! Па ми кад немамо шта да крадемо, сами своје паре пребацујемо из левог у десни џеп да не би испали из форме… Зато тврдим да ми треба да се пресаберемо пре него што се потпуно одузмемо. Иначе ће нас цео свет и даље гледати као последње будале и парије које нико не разуме и са којим аје боље немати посла

    За ово имаш пиће од мене када се видимо (ако се икада видимо, пошто имам утисак да те у последње време помало нервирам 🙂 ).

    Sviđa mi se

    • канда се нешто нисмо разумели, јер ја ово што си цитирао говорим цело време. Иначе, одакле ти то да ме нервираш?! Тачно је да Клаус и БрМ имају обичај да ме помере „аус винкл“, али на тебе и пегепета немам примедби, а да би разговарали не морамо да будемо истомишљеници. Истомишљеници могу да певају у хору, за текбир нисам заинтересован, прерастао сам га 🙂

      Sviđa mi se

  4. дрп:
    „Намерно нећу да кажем „БРИКС“ или „Евроазија“ јер су те асоцијације прилично лабаве и факултативно устројене да би се скоро могле назвати и фантомским“

    „све то са евроазијом и бриксом мени делује као ноторна руска ноншалантност и „широкогрудост“ типа „по туђем дупету – сто батина“. Русија (по мом уверењу, дакле – не на основу неких егзактних показатеља) данас још увек није спремна да преузме улогу СССРа и одговори на силеџијско понашање САД“

    “ Русима треба нишки аеродром да би лакше чачкали бондстилску мечку… Треба им и Јужни ток да би кроз њега транспортовали свој гас… Нама треба руско покровитељство на „отвореној сцени“, заштита од претерано ратоборних „пријатеља“ и тржиште које може да прогута све што произведемо… Али побро – шта то ми данас можемо да произведемо а да браћа Руси не могу да купе боље и за мање паре од наше конкуренције? Да ли је реално очекивати да ће из чистог србољубља данас – сутра Руси нагрнути да купују Фиће из Крагујевца уместо Мерцедеса из Штутгарта?“

    „Те асоцијације“ нису нимало лабаве, нити факултативне, а најмање фантомске. Ево само пар података. чисто да видиш која је то реална снага, пре свега економска, али не треба занемарити ни војну, јер се и на томе убрзано ради. Дакле, представљам ти БРИКС (подаци из 2012. и 2013.год.).
    1.Бразил:
    ПИБ 2, 246 трилиона долара
    ПИБ пер капита 11.171 долара
    Незапосленост 6, 1%
    Популација 202 милиона
    2.Русија:
    ПИБ 2,096 трилиона долара
    ПИБ пер капита 14. 600 долара
    Незапосленост 5, 5%
    Попилација 144 милиона
    3.Индија:
    ПИБ 1, 726 трилиона долара
    ПИБ пер капита 1.418 долара
    Незапосленост 5, 3%
    Популација 1, 211 милијарди
    4.Кина:
    ПИБ 9, 185 трилиона долара
    ПИБ пер капита 6. 768 долара
    Незапосленост 4, 1%
    Популација 1, 357 милијарди
    5.Јужна Африка:
    ПИБ 382 милијарде
    ПИБ пер капита 7. 810 долара
    Незапосленост 25, 1%
    Популација 52 милиона

    „Та факултативна, лабава, такорећи фантомска асоцијација, има већ свој сопствени „ММФ“, своју „Светску банку“, своје резервне фондове итд., а да би финансирали кога они и како они хоће, без мешања Амера и осталог западног шљама. И то се не може спречити.

    Даље, чланице су између себе већ отпочеле размену у својим сопственим валутама, избегавајући употребу долара и еуроа. Тежак ударац западној економији! Који ће бити све тежи и све већи. Затим, озбиљно се размишља о усвајању једне од њихових постојећих валута као светске резервне, уместо долара, или ће правити своју заједничку, као што је ЕУ направила еуро. О томе се размишља, воде полемике, ништа још није решено, али сви знају да је одлука у рукама Кине, која ове године прелази Америку на првом месту, као најјача економска сила света.

    И још, за сада само у азијском делу, дакле без Бразила и Јужне Африке, формиран је ШОС, који ће као војни савез постати јачи од НАТО пакта, ако му приступе Индија, Пакистан и Иран, што је амбиција Русије, док је Кина већ у чврстом савезу са Русијом.

    Ово ти је врло укратко и штуро слика, више да би разумео зашто онај текст још нисам написао, јер ми је жеља да уградим у њега конкретне податке, а којих овде има на претек, обзиром на живе економске односе Бразила и Русије, него да те зезам због „фантомске асоцијације“. Ти размишљаш као сваки просечан Србин, под утицајем вишедеценијске америчке пропаганде, која се трудила и успела да Србе окрене против Руса (па како не би против Кинеза и Браилаца?).

    Иначе, да те разуверим, Русија уопште и не покушава да преузме место СССР-а, Русија нити по једном једином прерогативу, исто као и Кина, није империја, нити то покушава да буде, те идеје, које је, рецимо, заступао Дугин, су одбачене и архивиране, а цела булумента која је то теоретски заступала је избачена из естаблишмента. У чему је поента? Русија заступа концепт националне државе (суверене, слободне, незасвисне…), а које се удружују у економске савезе, војне, политичке и сваке друге (спортске), на равноправним основама. Све ове земље које сарађују са Русијом имају сличне погледе, а они су слични, гле чуда, и многим странкама у ЕУ, које све јаче ступају на политичку сцену. То се зове антиглобализам! неутралних неће бити, немогуће је то, па за нас остаје избор или или, вољ ти у робље Империје, вољ ти међу слободне државе света.

    Вараш се да Руси хоће да чачкају Бондстил. Неће. Руси се овде код нас неће мешати, ако ми нисмо уз њих. Јужни ток може без нас. Русија може без Србије. Геополитички значај Балкана одавно није оно што је некада био. На нама је да решимо на коју ћемо страну, неће нас Руси ни молити, ни вући, ни тући. Али, неће нас ни мазити, ако се ми ставимо на страну запада.

    О економији не бих много, осим да Русија ту мало може учинити за нас у овим условима, када би ми и јаре и паре. Рецимо, фића. Па то можда одговара нама, можда је за Русију релативно ситна пара, али још више одговара ЕУ, што онда поништава руску помоћ Србији… Мислим, зашто би Руси ишли низ длаку онима који мало, мало, па им уводе санкције? А о храни и да не причамо, па ми јако мало производимо, Бразил и Аргентина су се убацили на руско тржиште пуним плућима, а ми за њих не представљамо конкуренцију, просто и не постојимо. Руси су склопили уговоре на годину дана(!), што значи да су откачили ЕУ бар за једну годину. Ако се та лудост настави, Русија ће им одговорити забраном лета преко Сибира, Антарктика и сверноисточних азијских предела, што ће им уништити авиокомпаније. Ми у тим играма и не постојимо, ми смо статистичка грешка.

    Ето, надам се да сам вам бар малчице отворио очи за Исток. Дакле, не само Русија, ту је и Кина, и Индија, читав низ азијских земаља… Широко нам поље…

    Sviđa mi se

    • Русија уопште и не покушава да преузме место СССР-а, Русија нити по једном једином прерогативу, исто као и Кина, није империја, нити то покушава да буде, те идеје, које је, рецимо, заступао Дугин, су одбачене и архивиране, а цела булумента која је то теоретски заступала је избачена из естаблишмента.

      Није питање да ли је жив Дугин (умро није, док се НС и талибаније 🙂 ), већ што о Русију о којој ти говориш нико битан у Србији не жели ни да размишља. Тачније, сви званични „русофили“ незванично тврде да се Путин само фолира пред странцима, а да ће се након истека мандата крунисати ако баш не за Имперасторско величанство, оно барем за неко биће изнад институција, са надчовечанским моћима и овлаштењима. Чуо лично, а ти знаш да не лажем никад ако не морам 🙂 Овог пута стварно не морам, а да је тако како ти кажеш – сарадњу са РФ и осталима из БРИКСа бих поздравио исто тако одушевљено.
      Нажалост, овде и даље неко неког озбиљно лаже и препарира народ за следећу подвалу.

      Уз сво уважавање интереса и утицаја империја, ипак морам да останем при своме: основни проблем је у нама, у грађанима Србије који упорно верују да се може живети од продаје празних прича, од кредита које ће увек неко отписивати, од изјава љубави… Човек који ради месец дана за триста евара а мисли да „заслужује“ да летује у Грчкој или Египту, по мом дубоком уверењу у глави има озбиљан проблем. Исто као и онај ко суботу и недељу проводи у опуштајућем пецању (уместо да ради нешто на црно) док му децу-студенте школују деда и баба пензионери (уместо да се у некој бањи одмарају од четрдесетогодишњег рада). И тако даље… За то нам нису криви Американци, то је нама наша борба дала, и зато овде не могу да завладају закони и домаће васпитање. Ти си полиглота; има ли у неком језику или култури да, када неком желиш да ОДАШ ПРИЗНАЊЕ НА СПОСОБНОСТИ – ти му кажеш: „Е, свака ти част, јеси лопужа…“?
      Одбијајући да разговарамо око промена неких ружних навика које стварно јесу нужне и без чега нисмо пристали нигде, наши данашњи и будући синекурци упорно покушавају да одрже у животу оно од чега су њихови духовни вођи направили науку: Илузију да су сви око нас овце за шишање, и да није важно што не знамо како иде виц, важно је једино да „Србин увек победи“. И то је сва памет, један од ретких и нажалоаст погрешних ствари коју смо научили од Османлија.

      Sviđa mi se

      • За „нас уз Русију“ мислим исто, то је немогућа мисија. Наиме, сигуран сам двеста посто да огромна већина Срба жели на запад, ја то већ годинама причам, али тврдим и да је то потпуно ирационална идеја, јер нас запад не жели ни под разно, ни унијаћене, ни као робље, ми смо за одстрел. Време ће показати да им Косово неће бити доста, да ће аждаја тражити још, ево, сада је тражила дупе и Срби га дадоше, неки чак и радо, а сутра ће тражити да продамо рођену мајку и то ће, сигуран сам добити.

        „основни проблем је у нама, у грађанима Србије који упорно верују да се може живети од продаје празних прича, од кредита које ће увек неко отписивати, од изјава љубави… Човек који ради месец дана за триста евара а мисли да „заслужује“ да летује у Грчкој или Египту, по мом дубоком уверењу у глави има озбиљан проблем.“

        У томе је ствар, али ти никако да се потрудиш да прихватиш чињеницу, да све има свој крај, као што га је имао и минимакс. Наиме, ми ћемо се колико сутра наћи у раљама дужничког ропства, из којих се лако не излази. Заправо, управо у тој зврчкици и јесте та западна концепција, из њих се никада не излази, онда ти раде буквално шта хоће. Свако неумерено задуживање има свој тужан крај и он је у нашем случају сасвим близу, опипљив је, реалан. Зато нама треба помоћ са стране, а како ствари иду, неће је бити, док твоје у се и у своје кљусе не може ни теоретски да Србију ослободи дугова. Зато цела прича о Русији и Азији, мада знам унапред да је узалуд. На неки начин, ако и нисам спасао душу, макар сам проговорио, па нека је и овде, мађу пар нас…

        Sviđa mi se

      • Ево нека се мало крене, корак по корак, а један је нпр. лажне инвалидске пензије. Колико има лажних инвалидских пензија које иду из Србије у ЦГ? Ето, све процесуирати и укинути (свакако укинути и оне који се овде исплаћују). Затим, још безброј тих ситних корака и ето кљусе полако престаје да клеца, па онда направи кљусе и понеки корак. И тако тих ситних ставки којих има тушта и тма, кад се пообавља – одједном и за кљусе и за оног ко је власник истога појављује се могућност покретности. Свака та ситница, као ова поменута са лажним инвалидским пензијама може да се изведе, није неизводиво уз све околности и особине отежавајуће, постојеће тренутно код нас.

        Sviđa mi se

  5. да резимирамо
    – ми смо статистичка грешка, уживајмо у томе што све заболе за нас
    – за Русе и БРИКС тотално небитни
    – имају своју светску банку и своје валуте ал не и за нас
    – Балкан је небитан
    – запад је глуп што се толико бакће са небитним неколико хиљада година
    – Русија може и без ЈУжног тока, Руси нам то поклањају из православног милосрђа
    е свашта ћу прочитати од бразилаца .. пиво по сунцу ..

    Sviđa mi se

    • „Русија може и без ЈУжног тока, Руси нам то поклањају из православног милосрђа
      е свашта ћу прочитати од бразилаца“
      где си ово нашао, мајке ти? мислим, све што си навео нема код мене, ал` `ајде, схватам ја твоје фрустрације

      Sviđa mi se

  6. за: пегепету опаска на оно да „у се и у своје кљусе“ не може

    „Ево нека се мало крене, корак по корак, а један је нпр. лажне инвалидске пензије.“

    Немам ја ништа против политике „у се и у своје кљусе“, али тврдим да не може да реши проблем због наше презадужености. Знате, када је неко презадужен, повериоци му стављају кућу на добош. Мислим, макар сте чули за то… Грчка је почела да распродаје острва, а шта ћемо ми?

    Што се тиче ваше примедбе, она стоји. И има тога још много. Рецимо, националне пензије које су великодушно раздељене гомили проверених издајника и сорошеваца, да друго не наводим. Али, никаква штедња неће решити проблем, може га само ублажити, донекле. Нама је потребна производња, макар само за сопствене потребе или ћемо нестати.

    Sviđa mi se

    • тврдим да не може да реши проблем због наше презадужености.

      Већ дуже времена хоћу нешто да те питам, али ме увек нешто омете… Како нас приближавање Русији (а одустајање од ЕУ) ослобађа од презадужености? Мислим, хоће ли неко преузети наше обавезе, или ћемо једноставно повериоцима рећи нека га дувају кад су били глупи па нам дали паре?

      Sviđa mi se

      • па управо за такве случајеве као што је наш, земље брикса спремају своје „светске“ банке и фондове… није ту русија уопште позвана, него кина… рецимо, изградња канала би решила ствар

        Sviđa mi se

      • „Решетњиков је у одговору Вукадиновићу истакао да је могућ и трећи одговор – а то је да у Русији још траје расправа о националној идеји, и да се ни сама Русија још није у идејном смислу у потпуности определила.

        „Руски човек без идеје није добар човек, пије, оставља децу, напушта земљу. Унутар саме Русије се одиграва велика борба и то не само на трговима и улицама, већ и међу интелектуалцима.“
        http://www.nspm.rs/politicki-zivot/meka-moc-rusije-u-srbiji-mogucnosti-i-perspektive.html

        Sviđa mi se

  7. за дрпа: видео сам ту изјаву, али нисам имао живаца да читам цео текст… та „велика борба“ се у естаблишменту, дакле код људи који одлучују и имају утицаја на путина не види… код интелектуалаца је она одувек постојала, треба само погледати руске класике… међутим, присталица руске империје има више изван русије… било како било, путин је русију управио сасвим другим правцем од империјалног и ја верујем да је та одлука исправна, јер се не види зашто би кина, која ће се питати сутра највише, па индија, бразил и друге земље, уопште прихватиле руску империју… а у сваком случају, русија сада нема нити један једини прерогатив империје, па је оптуживати за тако нешто значи само једно – прихватање западне пропаганде

    Sviđa mi se

    • русија сада нема нити један једини прерогатив империје
      da nisam anlizirao napuštanje putinizma, kao doktrine zaštite nacionalnih suverenitzeta (u koji sam i saam naivno poverovao i radovao mu se) pred prošle izbore i to doslovno u obračanjima Putina,.. i eksplicitno pozivanje na imoperijalističke treadiccije..OVDE NA OVOM SAJTU.. pa ajd…
      al džabe, što se pegepetu snilo.. .. a i ono u Ukrajini je normalno ponašanje jedne normalne nacionalne države

      Sviđa mi se

      • „a i ono u Ukrajini je normalno ponašanje jedne normalne nacionalne države“
        наравно! камо среће да се србија може понашати тако… мислим, шта је за тебе нормално? гледати како неко убија твој народ? скрстити руке и допустити геноцид?

        Sviđa mi se

      • скрстити руке и допустити геноцид?
        па управо јe то Русиај урадила, још горе насела на амерички инжењеринг (ауто) геноцида за нације непријатеље (http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/boro-i-ramiz.html), што је много глупље од нашег случаја, који је био само након Либана, они су могли да виде исту ствар у Југославији, Ираку, Србији, Либији, Авганистану, Грузији.. . i rezultat: са Украјинцима су заратили за вјеки вјеков, горе него ми са Хрватима .. не три него 20 нула за САД.

        Sviđa mi se

  8. „што је много глупље од нашег случаја“
    „rezultat: са Украјинцима су заратили за вјеки вјеков“
    брме, још је глупље, ако се узме у обзир да се „глупост“ понавља… узимајући у обзир 41., једино што нису били амери, него хитлеровци… ти стварно треба да средиш неке појмове у глави… мислим, знају руси врло добро, веруј ми, много боље од тебе, ко им је пријатељ, а ко непријатељ… вековни

    Sviđa mi se

    • знају све а „ако се узме у обзир да се „глупост“ понавља…“
      рат на својо територији никад није добар потез

      Sviđa mi se

      • ма, све си у праву, већ ти рекох… мислим, много је боље предати се… или још боље, преумити се… знаш оно, моја кућа је и ваша кућа, моја жена је и ваша жена… ено, ескиме нико не дира, сами изумиру

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s