Милан Миленковић: Мит о балансу

 народ, обезумљен баражном паљбом медија и аналитичара, заборавља да је избор учињен пре петнаест година и да врдања нема.
Србија је, дакле, потпуно избачена из геополитике и нема шансу да се у њу врати без, да се не лажемо, војне силе, своје, или туђе. Ми се надамо, заварани својим надама и очекивањима, да ће то бити руска војна сила, јер на себе, већ одавно, ни у чему не рачунамо.
Мислим, дакле, да је, некад и негде, наложено, са Запада, да глуматамо неутралност (сви конкретни потези иду у прилог Западу, а сви неконкретни у прилог Русији), чиме ћемо налогодавцима дати оправдање да нас додатно притискају и уцењују.

 

Слуђена медијима, српска јавност, а с њом и опозицја, већ више од пола године гутају политичку бајку о избалансираном односу Србије на линији Исток-Запад. Медијима и њиховим господарима и није нарочито тешко да креирају такву слику, јер су у њу, осим манипулација, уграђене и наше жеље и очекивања. Одабрали смо, дакле, да у мору медијских лажи, одаберемо једну, за коју ћемо поверовати да је истина, јер се поклапа са нашим надама. Још једном смо „бајпасовали“ чињенице и одлучили да поверујемо да власт, која не сме да постави једног помоћника министра, док не пита газде, може да води неутралну спољну политику.

Забуни доприносе и политички аналитичари, који храбре слуђени народ, причом о томе да ће Србија, силом историјских догађаја, бити приморана да, у некој блиској будућности, бира између Русије и евроатлантског Левијатана, дискретно потурајући да ће избор бити у корист Русије. И, народ, обезумљен баражном паљбом медија и аналитичара, заборавља да је избор учињен пре петнаест година и да врдања нема.

Можда ће ми неко замерити што, како моји слушаоци често кажу, „мрачим“ и то баш после посете Путина, која је пробудила оптимизам међу Србима, али ја и даље не видим ни један охрабрујући показатељ са српске стране да се нешто може изменити у нашем веселом путовању ка вешалима, односно Европској унији. Признајем: песимизам вероватно није ништа тачнији од оптимизма, али бар упућује на озбиљно размишљање и на посматрање дела, а не речи. Сумња, уосталом, спречава слободни размах глупости,  те радије бирам да будем скептик. Ако мислите да претерујем, помислите колико бисте пара данас имали да сте се, од 5. октобра, сваки пут кладили на штетан потез власти, а колико да сте се кладили на користан потез? У првом случају бисте данас држали „Делту“, у другом бисте чепркали по контејнеру.
Потпуно сам свестан да, усред пробуђеног оптимизма, тако ретког у Србији,  песимистичан тон једног не-другосрбијанца, неће бити топло дочекан, али ово не пишем да бих развејао оптимизам, већ баш зато да спречим, онолико колико могу и умем, онај дубок и депресиван пад, који је неминован кад се у размишљање уткају наде и очекивања.

На чему засниван сумњу?

Прво: Србија нема спољну политику, тако да не може самостално ни да бира њен правац. Претпостављам да смо се сви, за ових четрнаест година уверили у то и не знам одакле нам идеја да ће се, у наших властодржаца, суверенизам одједном појавити? Нису они овде доведени и, путем нерегуларних  изборних процеса, наметнути српском народу, да воде суверену политику. Осим тога, они врло добро знају да изневеравање Запада није добро за њихов живот и здравље, те је веома тешко претпоставити да ће се, такви какви су, испрсити и жртвовати за интересе државе и народа. Ако је неки лав и постао зец, зец никада није постао лав.
Но, хајде и да занемаримо овакву аргументацију, којој се може приговорити да нисам узео у обзир измењене околности у свету, слабљење Запада и остале митове и легенде, па погледајмо шта су минимални услови за вођење озбиљне спољне политике. На првом месту је то војска, која обезбеђује да се са једном државом разговара озбиљно. Ко нема војску, нема ни тежину у међународним односима.
Економија једне земље, њена привреда, такође је важан фактор. Сиротињу нико не зарезује и мислим да такво гледиште не тражи посебне доказе. С обзиром да смо ми најсиромашнији народ од свих народа који ходају обучени, о неком респекту од стране богатих, не треба ни размишљати.
Трећи фактор је опипљиво, војно савезништво, које ми немамо, барем не са Русима. Ко нормалан може да мисли да ће нас Руси заштити, док ми потуљено пузимо ка њиховом архинепријатељу, НАТО пакту?
Четврто: потребан је, у политици, и људски материјал, који може да изведе преокрет и поведе озбиљну спољну политику. Да ли опажате такав материјал међу садашњим политичарима?

Србија је, дакле, потпуно избачена из геополитике и нема шансу да се у њу врати без, да се не лажемо, војне силе, своје, или туђе. Ми се надамо, заварани својим надама и очекивањима, да ће то бити руска војна сила, јер на себе, већ одавно, ни у чему не рачунамо. Усуђујем се да изразим сумњу да ће се тако нешто скоро десити. Све и да Запад заборави на нас, а неће сигурно, биће потребне године да нас огреје сунце са истока. Од јачања наше војске нема ништа, јер су сви економско-привредни показатељи у паду. Наша ће војска, дакле, ојачати само на РТС-у и Пинку, односно тамо где ћете се и ви најести, скућити и наћи посао. Тачно је да Запад слаби, али ће, и тако ослабљен, од Србије бити јачи још век, или два, тако да се у ту причу не треба пуно поуздавати.

Ако, и када, Русија буде инвестирала у Србију, наилазиће на толике сметње, да од тога, практично, никакве вајде бити неће. Од НИС-а, до данас, никакву већу руску инвестицију Запад није дозволио у Србији. За сваку инвцестицију са истока, бићемо принуђени да, у вишеструкој вредности, прихватимо штетне „инвестиције“ са Запада, тако да ефекат руских инвестиција за Србију неће бити видан. Простије: не може НИС да уплати у буџет Србије онолико пара, колико из њега могу да извуку ФИАТ и остале западњачке крвопије, које овде масно стимулишемо, да би нам упропаштавли домаћу индустрију.

Моје је мишљење, а више него ишта бих волео да нисам у праву, да се овде само изводи симулација избалансиране стране политике и то у договору са Западом. Лажни баланс се прави кроз то што Западу дамо геј параду, која има разорно дејство на друштво, а друштву излишну војну параду; смањимо пензије и плате, а онда се сликамо с Путином, што је, у односу на смањење прихода, ипак, нешто неопипљиво. Кунемо се у Русију, а хрлимо ка НАТО пакту. Шта је ту избалансирано? Признајемо територијални интегритет Украјине, па уведемо санкције себи, да не бисмо Русији? Мислим, дакле, да је, некад и негде, наложено, са Запада, да глуматамо неутралност (сви конкретни потези иду у прилог Западу, а сви неконкретни у прилог Русији), чиме ћемо налогодавцима дати оправдање да нас додатно притискају и уцењују. Та игра је виђена много пута и увек је режисер био на Западу, а извршилац у српској власти. Примерице: ми не идемо у ЕУ да бисмо тамо стигли, већ да би Запад имао резоне да нас кињи. Срж приче је у путу, а не у стизању.

Кад већ то помињем: једина шанса за српску опозицију, бар ону која себе назива патриотском, јесте препречивање европског пута, као резона за стално малтретирање Србије. Управо зато, њен први и одлучан захтев према симулантима баланса, односно српским властодршцима, треба да буде расписивање референдума о приступу ЕУ. То је питање свих питања и ударац право у центар, а не, већ помало досадно и стерилно, вршљање по ободима система. Такав потез би био и лакмус за српску опозицију, јер би се на том  питању демаскирали и прикривени играчи Запада међу садашњим опозиционарима. Истина, не верујем да ће „патриотски“ блок у настајању (малу сумњу буди што се још нико од опозиционих странака састао није, а о њиховом уједињењу постоји већ читава литература и то у новинама које контролише Запад) бавити овако озбиљним питањима, већ пре мислим да ће се устремити на безначајна питања, што из страха да се, на крупним питањима, не распадне, пре него што се састави, што из дубоког неразумевања политике и процеса који се одвијају. Једном речју, веома би ме изненадило да фамозно окупљање опозиције није западни пројекат, чак и ако сви у њој нису свесни тога. Ако сам у праву, онда ће помоћ Русије окупљеној српској опозицији изостати, јер се од ње не може сакрити прави инспиратор окупљања.

Одушевљење Путиновом посетом и далекосежна и прилично јалова очекивања од ње, брзо ће заменити суморна јесен и нови пољупци у стражњицу, које ћемо упутити Западу, Шиптарима, Албанцима и свима који то пожеле. Да се разумемо: лично сам уверен да је једина будућност вредна живљења, када је Србија у питању, савез са Русијом, али сам сигуран да тај савез неће остварити ова власт, а нисам сигуран да је за то, у неком недогледном „сутра“, способна и садашња опозиција. Загледани у то „сутра“, живећемо бесконачно српско, јадно и сиротињско „данас“.

 

Advertisements

13 mišljenja na „Милан Миленковић: Мит о балансу

  1. Ma vidite,ako se okupljanje opozicije pretvori u još jednu prevaru ili se opozicija opet rasturi i prije nego li je i nastala jednostavno neće biti posljedične depresije iz čisto već oformljenog odbrambenog stava i impulsa koji smo stekli/izgradili već nebrojenim iznevjeravanjima.Ustvari zapad ovim igricama , psihološkom propagandom kroz medijsku sada već postiže samo kontraefekat.
    Pogledajte neuspjeh evropskih nakana da obore Dodika.Isti smo mi narod samo što je Republika Srpska platila mnogo veću cijenu i sada zna napraviti otklon ka boljem rješenju između dva ne baš podjednako loša.U R:S. je vlast natjerana da se približi narodu svješću naroda i mudrošću političara.
    Nemojte se razočaravati igra se tek zahuktava,a kaćuše sviraju i već se i ovde u Banjaluci čuju.
    Imajte povjerenja u svoj narod.Narod nije stoka kao njegova takozvana elita.

    Sviđa mi se

  2. „расписивање референдума о приступу ЕУ.То је питање свих питања и ударац право у центар,“
    не то је штетно питање и непотребно по нас.. питање свих питања је наш однос са НАТО.. . јер неутралност може да буде само финигирана.. ко што си аутор лепо објашњава… дакле браћо Срби шта је мање зло – ући у НАТО или замајавати се с Русима и изигравати њихов живи штит .. трећег нема

    Sviđa mi se

    • уместо замајавања – у ЕУ а не у НАТО, размислите о обрнуитом – не у ЕУ (заједница идиотског антилибералног економског и пореског система) а у НАТО… какво светогрђе

      Sviđa mi se

      • Размисли ти зашто уопште у неки војни савез? Морамо да уђемо у савез са Хрватима, Албанцима и Бошњацима да нас не би напали и поделили по својим потребама? У савез са Русима да бисмо могли да ударимо у леђа НАТОу ако ови одлуче да нападну Русију? Да би нас Руси бранили од НАТОа? Како и кога су до сад бранили (и одбранили)? Што не бранише своје савезнике из Варшавског пакта? Ко је на чело КПСССРа довео Горбачова поред живог, здравог и правог КГБа? Никада нису умели да се брину ни о себе, а данас-сутра ће се бринути о пијаним рођацима из провинције – Србима!?
        И тако даље…
        Дакле, са НАТОом не треба улазити ни у какве аранжмане јер непријатеља не можеш победити тако што му се придружиш; није успело ником до данас, не видим зашто било ко очекује да тај приступ изненада профункционише. Са РФ такође не треба улазити ни у какве комбинације осим ад хок обавештајно – безбедносних и то искључиво оних у којима се јасно дефинишу интереси обе стране. Оно што Србији треба је независност и неутралност у односу на све светске силеџије. Није тачно да „НАТО треба да нас издржава“ а „Руси да нас наоружавају“. Србија може и мора да издржава саму себе, а наоружање какво јој треба може да купи на светској пијаци – оној коју контролишу САД, као и на оној другој – још атрактивнијој за земље србијанских габарита и потреба. Швајцарски модел неутралности би био идеалан, али да би о њему уопште могли да разговарамо, најпре је потребно постићи националну сагласност на тему: Независност или нечији прирепак?
        Ја сам увек за прво, а ви видите како ћете.

        Sviđa mi se

      • ne treba ako ne moraš … Швајцарски модел неутралности би био идеалан,.. kad bi nam Hrvatska i Bosna bile ko njima Nemačka, Francuska i Italija i kad bi naši „retroromani“ priznavali Švrbiju umesto što su već otcepljeni i međunarodno priznati

        Sviđa mi se

      • Хрватска и Босна су боранија која не може да нас угрози никако осим дипломатски. Војних потенцијала сами немају, НАТО да стане иза неке њихове агресивне активности – неће. Дипломатски могу, али за то заслуге нису код њих него је ствар у нашој глупости и ноншалантности. Ступањем у нАТО, Хрватска је себи ненамерно везала руке, и постала заробљеник водећих нација у тој организацији. Данас не постоји рАЗЛОГ због кога би НАТО Хрватској дозволио да уђе у рат против Србије; али ако би се Србија натртила као експонент руских (или иранских, или севернокорејских) интереса на Балкану тај разлог би се појавио и легитимисао истог тренутка.
        Због тога, нека се магарци играју у свом тору и нека газе своју траву – ми морамо да гледамо своја посла. А када преживимо, умножимо се и око себе окупимо неке праве савезнике, онда ћемо рећи шта имамо и око Срба у Хрватској и Црној Гори, о Републици Српској и Косову, па ако хоћеш и о азилантима из Еритреје и Сомалије. Овакви какви смо сад, само можемо да увесељавамо сопствене душмане и засмејавамо велике играче.

        Sviđa mi se

      • moraš me razumeti, tražim novu „sinekuru“ „za prethodni mjesec kao zamjenica glavnog tajnika NATO-a primila za hrvatske prilike nevjerojatnih 20-tak tisuća eura ili preko 150 tisuća kuna! „

        Sviđa mi se

      • prema sporazumu iz Otawe na plaće NATO dužnosnici ne plaćaju porez te da uz plaću imaju i niz drugi beneficija vezanih uz obitelj. Pa tako dodatno primaju mjesečno 274 eura po djetetu, plaćaju se troškovi putovanja obitelji, školovanja, preseljenja …

        Sviđa mi se

  3. све се слажем, са аутором, наравно, не са коментарима… једино сам још већи скептик…
    гледе референдума: ако код вукадиновића 54% подржава приступ еу, то је најмање 70%, дакле, нема леба
    гледе русије: руси су одавно објавили и објаснили свој став, за нас се неће борити ако ми сами нећемо, а нећемо
    гледе приклањања русији: немогућа мисија, срби су у великој већини оријентисани према западу и пате од русофобије, како другосрби, тако и патриотски корпус, ма шта то било
    гледе неутралности: да би била остварљива, на првом месту је јака економија јер, како ћемо бити неутрални, када смо у дужничком ропству? јака економија омогућава и јаку војску… иначе, неутралност између доказаних вековних непријатеља, који нас бомбардују и мало мало излажу геноциду и доказаних пројатеља, који нам никада нису наудили је, пре свега, неморална, што нико и не спомиње
    гледе коментара: ах та утопија… мислим, нити нас нато хоће, нити ће нас еу примити, нити смо ми способни да преживимо сами за себе… србија од бриселских споразума срља у даље цепање и нестајање

    Sviđa mi se

    • срби су у великој већини оријентисани према западу и пате од русофобије, како другосрби, тако и патриотски корпус, ма шта то било

      Наравно, русофоб је свако ко не скаче од среће кад из Бајконура полети нова ракета, а свако ко затражи објашњење зашто је за Србију (а наравно не и за Русију, они нам помажу и ту су због братске љубави) добро да је комплетна нафтна индустрија у рукама стране силе је издајник васколиког српства и православља. А ако му случајно падне на памет да пита и зашто је (за Србију) добро да су све банке у рукама странаца – онда је смутљивац Потулије који само гледа кога би посвађао и који не уме да се одлучи „тко га има већега“.

      гледе неутралности: да би била остварљива, на првом месту је јака економија јер, како ћемо бити неутрални, када смо у дужничком ропству?

      Па ако нисмо способни да из дужничког ропства изађемо и развијемо своју економију – онда нисмо ни заслужили да имамо државу и онда ће нас окупирати онај ко јесте способан. Једино што је овде спорно, то је што ја никако не бих да ме неко окупира ни на који начин (јер сам српски националиста и не занима ме Србија која није српска), а неки би радо поздравили окупацију од једне или друге стране силе, наравно – НАТОљуби не би имали ништа против да им неки Јожа или Лојзек буду гувернери,како што русофили не би имали ништа против да губернатор буде Житко или Шћепан… Само да се не заборави: Срби воле Русе који воле Бугаре а помажу Црногорце (јер су Бугари тренутно у НАТО).

      неутралност између доказаних вековних непријатеља, који нас бомбардују и мало мало излажу геноциду и доказаних пројатеља,

      „Вековни непријатељи који нас бомбардују“ су у свим светским претумбавањима били на истој страни са „доказаним пријатељима“, а шта се касније искундачило није тема овог резговора. Него, везано за бомбардовање ’99… Убих се али не могу да нађем колико наших грађана је изгинуло на границама Мађарске, Румуније и Бугарске током осам година „информбироа“; зна ли неко цифру, ко нам поби те људи и је ли то било за наше добро или чисто онако – као и у сваком рату?

      Sviđa mi se

      • као што рекох, заменом теза нећеш исправити криву дрну… мислим, кад нађеш ту цифру изгинулих, ти нам пријави

        Sviđa mi se

  4. „доказаних пројатеља, који нам никада нису наудили “
    Румуни и Грци? Јермени? Етиопљани? ал наша православна браћа су у још гори положају од нас ..
    или мисли на неког другог пријатеља о ком нисам упознат?

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s