Прилог уподобљавању представничке демократије и задртог србијанског бирача

демократија јесте систем у којем десет паметних, образованих и информисаних људи може да буде надгласано од стране једанаест полуписмених дебила или несрећника којима је локални одборник поделио по џак брашна. Или људи који читају Информер

борба за власт одлика је сваке политичке странке под претпоставком да тек на власти можеш допринети бољитку државе и друштва.

док тако ми апстинирамо, с правом убеђени да су иста говна сви који нам обећавају бољи живот са билборда и изборних листа, већинска Србија и даље се лако продаје за обећања, пароле, покровитељску реторику или – што је још и разумљиво – радно место портира у локалном јавном комуналном

bulja

Ако ти сада, док читаш овај текст, пукне слепо црево – коме ћеш отићи?
А) Лемију код којег првог петка након плате набављаш спид
Б) Водоинсталатеру што прича масне вицеве старије од две деценије
Ц) Хирургу у најближој болници?
Осим ако ниси потпуни кретен, одговор је овај под Ц). Он је толико очигледан и аксиомског типа, а аксиоми се, знамо, не доказују. Али хајде да ипак претресемо зашто би ти отишао управо хирургу: рецимо зато што је бифлао факултет и специјализацију минимум осам година, зато што је већ (успешно) повадио неколика слепа црева и зато што је оправдано претпоставити да зна шта ради. А теби је у интересу да посао даш у руке некоме ко зна шта ради.
Хирург може да погреши, да буде наливен комовицом јер је претходне ноћи славио рођење кумчета па да заборави скалпел негде између бешике и панкреаса. Али чак и ако он сјебе ствар па ти лагано и болно умиреш од сепсе, то неће начинити твој избор – да одеш хирургу, а не водоинсталатеру – погрешним.
Ситуација се радикално мења код једног другог суштински одговорног посла – бирања власти. Тај посао поверава се свима (кад напуне неки број годиница и ако нису ретардирани), без обзира на компетенције, и то се зове демократијом. Ако терамо хиперболу, демократија јесте систем у којем десет паметних, образованих и информисаних људи може да буде надгласано од стране једанаест полуписмених дебила или несрећника којима је локални одборник поделио по џак брашна. Или људи који читају Информер. Та опасност представничке демократије у нормалном свету тек је теоретска (севне ту и тамо нека марин лепен, немачки нацисти уђу у покоји локални парламент), али у земљама у којима су грађани и даље само народ опасност је акутнија од упале слепог црева. Можеш бити убеђен да ће Срби у девет од десет случајева одабрати власт по неким (наизглед) волшебним критеријумима, а ја ћу покушати да објасним како, само ћеш пре тога, драги читаоче и још дража читатељко, морати да истрпиш пар екскурса и потпитања која ћу сам себи постављати те на њих тријумфално одговарати.

Па да срушимо ту демократију, шта курац, није луд Ким Џонг Ил Ун Сунг?

Не. Иако циницима попут мене од демократије излазе оспице, чињеница је да ништа боље није смишљено никада у људској историји. А није ни на видику. Још је Платон тврдио да је најбољи систем апсолутна монархија (овде да занемаримо димензију монархије, и да се бавимо само апсолутном влашћу једног – такву имамо у Србији сада). Дакле замисли владаоца који је апсолутно беспрекоран, непогрешив, праведан и најспособнији међу нама – наравно да таквом треба дати апсолутну власт јер је он ем најкомпетентнији да је врши ем би се избегле све административне и бирократске перипетије јер би читав процес одлучивања почињао и завршавао се у његовој глави. Али што каже Пекић, проблем са идеалним решењима је што су она немогућа. Просто, таквог идеалног нема, а и да негде постоји, ко би нам гарантовао да би баш он владао.
Зато се народ у нашем културном кругу сложио (то се зове друштвени уговор, мада нема никаквог папира) да је најпоштеније да на сваких пар година сви одлучимо ко ће да нас води, да видимо какав је, па да га мењамо ако не ваља. Покушало се додуше и са директном демократијом која би радила као драгстор – да сви стално одлучујемо о свему – али то се показало непрактичним пошто неко мора и да шљака. Јебига, укинуто ропство 😦

Уваљивање гузице у фотељу у Србији је a priori изједначено са марифетлуком иако sui generis није негативна појава (овде добијам бонус за два латинска израза у једној реченици). Јер борба за власт одлика је сваке политичке странке под претпоставком да тек на власти можеш допринети бољитку државе и друштва. Та невина теорија у Србији је спектакуларно пукла, попут костобрана крилног играча Великог Села у дуелу са стаменим штопером Аљудова. Провели смо читаве младе животе гледајући политичку класу која је заменила власт-средство за власт-циљ. Ако се ишчашиш из свог јадног живота, видећеш да је ситуација безмало забавна: од пада оног првог једног, преко „демократских“ промена до доласка другог једног, овде су се на грађанима изређали буквално сви, без изузетка, силовали нас у разним коалиционим групњацима као да смо курве на Каћкој петљи. Има само једна разлика – проститутка даје за паре, а ми овде као да смо недојебане нимфоманке. Четрнаест дугих година у којима су пропадали снови о пристојном друштву нам никако нису били довољни. И данас га примамо невино и одушевљено као први пут, крваримо анално, али са разгласа иде Бери Вајт па смо срећни.

А чекај, ко смо то ми? Ја нисам гласао прошли пут.

Знам. Нисам ни ја. Али ти и ја живимо у мањинском микрокосмосу људи довољно информисаних да се разочарају. И док тако ми апстинирамо, с правом убеђени да су иста говна сви који нам обећавају бољи живот са билборда и изборних листа, већинска Србија и даље се лако продаје за обећања, пароле, покровитељску реторику или – што је још и разумљиво – радно место портира у локалном јавном комуналном. Дакле то смо (или то су) ми, та маса просечних и већинских медиокритета који се систематски држе сиромашним и затуцаним, зависним од таблоида и Пинка. Наравно да сам против трпања људи у исти кош, али овде се ради о изборној математици, а ту се сваки глас броји исто – када добијеш прилику да заокружиш, није битно ни ко си ни шта си. Зато уводим овде идеални тип већинског бирача који годинама меандрира и прелива се ка разним партијама и ликовима, а данас даје незапамћену подршку владајућој странци одушевљен оним једним.
Ево укратко рачунице:
На бирачком списку је око 6,7 милиона људи што је већ жестока превара. Наиме, око милион њих је раштркано по свету – својим девизама које шаљу нејачи у земљи те куповином бетонских лавова у локалним цементарама до сада су свакој постпетооктобарској власти спашавали буљу од проглашења банкрота. Е ти људи су, видиш, одлични кад треба да уносе евре, франке и доларе, али нису довољно добри да гласају. Нема електронског гласања, треба им три дана јахања до првог конзулата где морају о свом трошку да оду два пута – једном да се пријаве и други пут да заокруже. Остаје нам дакле 5,7 милиона.
Од њих је око пола милиона аполитичних – то су људи које политика не занима, који за њу не желе да знају па често и не знају ко им је премијер или председник. Као што асексуалне особе једноставно не маре за секс и сексуалност (није да су пробали па да им се рационално не свиђа, него једноставно то је ван њиховог поимања), тако и ови аполитични неће ни у сну отићи на биралишта. Остаје нам 5,2 милиона реалних потенцијалних бирача.
Да видимо шта је прошли пут било са њима:
Гласало је 3,6 милиона што значи да је 1,6 милиона или темељно разочараних, или оних које је мрзело да оду до биралишта јер је ко ће да се цима недељом кад крећу Холанђани у матинеу, а настављају Италијани, Немци, Енглези па Шпанци. Уз то имамо криминалан пропорционални изборни систем са нереалним изборним прагом од пет одсто – он је толико висок да је скоро милион људи који су гласали остало без свог представника у парламенту. Епилог: странка илити човек који је привукао 1,7 милиона већинаца добио је апсолутну власт и већ нам приредио своју малу деспотију. Демократски и легитимно. Приметићеш парадокс – већина је уствари мањина, која је овластила једног да свима пенетрира у коју хоће телесну шупљину, а он има манијачку непрестану ерекцију. То је дакле правило политикантства у Србији.

Е сад кад су засели, ови су позапошљавали око 200.000 људи на државним пословима (они пре њих су имали тек незнатно мањи апетит) – толико се добије када збереш раст броја државних службеника, директорске фотеље и управне одборе, институције културе чије се функције деле на намештеним конкурсима те школе, болнице и слично, где се поставља директивама по партијској линији. Међутим то није довољно да се одржи на власти.
Потребно је анимирати још милион и кусур гологузих грађана, објаснити им да је светла будућност близу, довести им Путина и отићи до канцеларке и тако забашурити сурову реалност која је сваким даном све црња. То је све могуће и лако јер ови већинци не знају да препознају фигуративног Брус Лија – (види ово напрдњачком бојом).
Има друштвена игра када цела екипа на папириће испише имена познатих и историјских личности, па се онда погађа у паровима. Један играч извлачи цедуљу и треба да објасни партнеру која је личност у питању. Ако је, рецимо, то Дејвид Бекам, онда смеш да кажеш: чувени енглески фудбалер што рекламира парфеме, играо за Манчестер, Реал, Милан, Галакси, жена му је она добра пичка. То би требало да буде довољно. Почетници у игри често напишу неко банално име, рецимо Брус Ли – то се погађа за једну секунду. Тако Брус Ли постаје синоним за очигледност.
Брус Ли је када премијер носи дете пет метара кроз снег. Или када у Обреновцу донесе литар воде и једно ћебе. Или када свако мало тврди како ради по 25 сати дневно, као колубарски басен. Или када продаје причу да му прети смрт јер је реформатор. Или када се пред слабо заинтересованим Путином топи као повраћка на августовском сунцу.
То је све толико очигледно пренемагање калимеровског типа, популизам за који мени и теби делује да је огољен до сржи, толико очигледан да ће и најзатуцанија будала успети да га препозна. Али у томе је јадац – они чије гласове овај хоће неће успети да препознају Брус Лија. Већинци, потпомогнути тумачењима таблоидних полтрона и профитера са средњим словом Ј, виде редом: храброг политичара који без капе гази кроз сметове, неустрашивог човека из народа који из амфибије својеручно спашава дављенике, неуморног ударника који не спава како би народу било боље, а уз све то ризикује сопствени живот. И који је на прст у дупе са најмоћнијим и најправославнијим владаром света.

Шанса да већинци препознају Брус Лија, да виде да је цар го и да му споловило похотно маше лупкајући баш њих по челу, скоро да је никаква. Паралелна стварност у коју они верују зацементирана је потпуном медијском блокадом, параноичним лепљењем изолир-траке на уста свима који би могли да кажу нешто што није канонски – докле то иде, најбоље показује пример да је са градске телевизије отеран чак и банални лик попут Сарапе, а да су многи озбиљнији играчи давно стављени на муте. Традиција државних медија (не мислим овде на власничку структуру) болно је укорењена, а последњих година само продубљена општом комерцијализацијом садржаја – ако хоћеш профит лаким нотама, ријалитијима и турским серијама, онда мораш да глумиш државни медиј и тако осигураш лиценцу и да ти оне две, три маркетиншке агенције – све слизане са властима – пошаљу насушне рекламе. Једини простор (никако потпуне!) слободе остаје наравно интернет, где власт покушава директним обарањем сајтова и упошљавањем стотина ботова чији је домет јадан, штавише контрапродуктиван: они су толико глупи и неписмени да их провалиш са хиљаду пиксела раздаљине. Да сам неки његов саветник, топло бих му препоручио да се мане интернета јер већинци ионако немају ни модем нити ће га увести у следећих двадесет година, док су две трећине ових који користе интернет заправо клинчурлија што слика селфије на клоњи.

                                                                   Дакле све је безнадежно?

Није, и то из више разлога. Прво, овакав галиматијас који прождире своје критичаре у једном тренутку мора да имплодира и почне да једе самог себе.
Друго, у томе му се свесрдно може помоћи и то уколико људи из нашег микрокосмоса преузму улогу која се у политичком маркетингу зове тумач политичке сцене.
Тумач
То је особа надпросечно информисана, што никако не значи да све схвата како треба. Могуће да је чак и класични већинац који не препознаје Брус Лија. Али тумач се у својим локалним кружоцима – у породици, кафани, радној организацији – поставља као секундарни креатор јавног мњења, хвали оне делове политичке класе који му се дојме или који га поставе за портира у локалном јавном комуналном, а блати све остале. Тумач можда чита неко булеварско ђубре и гледа Тешку реч, тамо скупља формулације професионалних спин-доктора па их као папагај понавља. Тиме у сопственом кружоку делује као начитан и као неко ко зна.
Људи из нашег микрокосмоса – дакле они који препознају Брус Лија – су, како смо констатовали, углавном резигнирани и отерани у апатију. Убеђени да ништа не могу да промене. Они, дакле, нису тумачи, иако би могли да буду. Њихове јадиковке на актуелну власт ограничене су на круг истомишљеника, док се клоне расправа са већинцима сигурни да се више исплати расправа са бистом Дулета Вујошевића. А није баш тако.

Ових пар десетина хиљада људи из нашег микрокосмоса могу да убеде милион других. Тако што ће убедљиво објаснити неопредељенима и оним већинцима који нису корисници буџетских средстава да преживљавамо у фарси и да то што се дешава на овоме свету није истина. Ко су потенцијални објекти тумача? Они што у кафани углавном ћуте и слушају, спремни да промене став за пет минута; слабо информисани, што на причу о политици не попене, него кажу „ма гледај ти од чега се живи“; сви људи из окружења над којима имаш ауторитет.
Ево како је то на прошлим изборима деловало на моју бабу:
– Баба, немој да ти падне напамет да гласаш за Вучића.
– Добро, сине, вероватно ћу за Тадића.
– Немој, леба ти, он ће да се слиже са Вучићем.
– Ма неће!
– Ма хоће, баба, ја знам, јесам студирао политичке науке шест година или нисам?
– Добро, пиле бабино, онда нећу ни за њега. Да ти подгрејем ђувеч?
Себи узимамо право да некомпетентне бираче убедимо да гласају компетентно, онако како ми то схватамо, и тако се боримо против мањкавости представничке демократије која онда постаје систем у којем десет паметних, образованих и информисаних људи успе да убеди по једанаест полуписмених дебила или несрећника којима је локални одборник поделио по џак брашна – да их убеди да греше и преломи на праву страну, или бар одговори од гласања за погрешну.

                       Па за кога да гласам и у шта да убеђујем људе кад смо рекли да су сви иста говна?

Не знам, јебига. Али знам да после четрнаест тужних година опет имамо власт против које вреди гласати, за било кога ко ти се учини бољим. Чак и уз опасност да тај неко буде теоретски исто говно – у пракси неће успети да достигне смрад који емитује садашња екипа. Избори су на сваке четири године, треба почети на време. Није лоше гласати за мање зло, ако је веће зло тако огромно. Субјекат и објекат сношаја могу и да замене места.

(ОхТарзанија)

Наслов и опрема – Преврат

Advertisements

3 mišljenja na „Прилог уподобљавању представничке демократије и задртог србијанског бирача

  1. „да буде наливен комовицом“???
    мене је још покојна баба научила да је комовица само за спољну употребу… од тога потиче и све остало у тексту… погрешна премиса, закључак нула илити и сам аутор схвата да од избора леба нема, али их опет тврдоглаво предлаже, и поред констатације да 14 година тапкамо уназад… мислим, ко комовицу повезује са наливањем, може да то уради и са дудовачом

    Sviđa mi se

    • Hehehe… Види се да не пратиш овдашње трендове 🙂 У наше време комовица и јесте била лек, ко би то пио… Пила се шљивовица и лозовача, кога боли стомак – линцура; данас се пије све што нема ону мртвачку главу на етикети 😦 људи траже с чим би се што пре и што јефтиније „урадили“, па је овде код мене неочекивано постала популарна једна кафанчуга у којој је 0,05 „ракије“ 50рсд. Кад изађеш у град, ту звизнеш три-четири „ракије“, таман ти остане за Хајнекен у неком клубу и кутију цигара; ако си у провод понео „црвену“ – ако ти се посрећи па на тебе нека риба обрати пажњу, имаш и за њено пиће.
      Што се тиче навода из текста, то је управо оно што и ми овде радимо: Од размишљања још нико није нажуљао мозак, а иако је јерес – признаћу да ми је дража свака домаћа вуцибатина од страног гувернера или губернатора. Ако се овај народ једном дозове памети – ту домаћу барабу може и да отера, странци кад дођу – без реке крви неће отићи.
      ПС. Дудовача је данас „бренд“ у Бачкој, а у моје време од дудова су ракију пекли само сремски цигани (јер воћке у својим авлијама посеку зими за огрев, док дудове које је као ветробране поред пута садила држава нису баш смели). Што се тиче Бачке, пекли су је и „редовни“ људи али за копаче на њиви или за „обичне“ госте 🙂

      Sviđa mi se

  2. од задњих 11 месеци, 4 сам провео у србији, махом бгд… то јер ми замерају на једном порталу да не знам шта се дешава у србији… нисам потезао тај податак никоме, јер сам прво сахранио мајку, а онда и зета, галопирајући рак плућа, уз све возање на хемотерапију и остало, а не волим да људе гњавим својим личним невољама, то сам од покојног оца научио да изнесем своје проблеме сам… дакле, имао сам прилике да се уверим у све што се по србијици догађа, од (дез)информисања, до опште пропасти, па и опијања до бесвести разним бућкуришима… жао ми деце, ја сам својој помогао

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s