Саша Драгојло: Дрон шовиниз(а)ма

Нација као основни кохезиони елемент не може да исчезне, јер се тиме руши државотворна конструкција/костурница.

Основна друштвено прокламована вредност у свим социјализацијским пољима и фазама је националистички патриотизам.

медији као проводници и спона између елите и „обичних људи”, чине злогласно мафијашко кумство

satelit

Тежак физички рад, брига о кући и деци, ситне свађе са суседима, филмови, фудбал, пиво и, изнад свега, коцка испуњавали су њихов духовни хоризонт. Држати их под контролом није било тешко.
Џорџ Орвел

Инцидент на фудбалској утакмици Србија – Албанија, уздрмао је србијанску јавност ширећи се катодним цевима кроз друштвено ткиво секући га по основним структурним тачкама – принципима који држе крхку државну конструкцију на окупу.

Тај инцидент, или како га је кодирао спортски коментатор Аца Стојановић, “ужасна провокација”, расцепио је наш друштвени “храст” – метафора Србије коју је употребио премијер Вучић у својој ауторско-трбухозборачкој емисији “Тешка реч” – те сада имамо прилике развијати фотографије социјалног расцепа у свој својој структуралистичкој “одрвењености”.

Баук кружи… Опет?
Након промене власти 2011. године и устоличења Александра Вучића као Луја Четрнаестог, као и његове политичке трансформације која се огледа у преузимању либерално/демократских наратива и проЕУропског курса као врховне националне стратегије – у одређеним грађанским интелектуалним круговима стекао се утисак да су “петооктобарксе идеје”(шта год оне биле) победиле, да је смена власти потврдила .демократске капацитете српског друштва, и, на крају, да је национализам изгубио своју мотивациону и мобилизацијску снагу. Отварање преговора са Косовом запечатило је Вучићеву моралну индулгенцију – великим делом због оправдане индигнације претходним режимом – а његова идеолошка ротација се схватила као победа идеала грађанске Србије. Након последњих избора, када су све отворено десничарске снаге послате на ванпарламентарну клупу, а Косово као држава практично признато, чинило се да је стигао “крај једне (националистичке) епохе“.

Међутим, таква оцена је у својој еуфорији грубо занемарила тековине Француске револуције и модерне Европе и идеолошке основе свих европских суверених и – етимолошко-епистолошки испавно – националних држава. Нација као основни кохезиони елемент не може да исчезне, јер се тиме руши државотворна конструкција/костурница. Упркос свепрожимајућим глобализацијским процесима, нација и даље опстаје као идеја-спојиља заједнице, а њен свепрождирући пламен јача са слабљењем економске, а тиме и сваке друге моћи становништва. Митологија о тамо неком западњачком не-националистичком грађанском друштву далеко од крвавих балканских гудура руши се као учтивост дијалога са америчким таксистом коме поменете могућност муслимана без привезаног Ц-4 експлозива за појасом. Другим речима, реднек је реднек.

Посматрајући деценијску потпуну немоћ грађана Србије, није тешко закључити да је опасност од бујања националистичких “страсти и пошасти“ константна опасност, посебно узевши у обзир ратно-тајкунску природу „перманентне транзиције” у којој се Србија налази већ 25 година.

Да је национализам основни друштвени супер-лепак потврђују и врхови Демократске странке и покрета Двери у Младеновцу, где су те две, до јуче супротстављење идеолошке школе не-мишљења, организовале свенародни протест против несретних азиланата, пронашавши заједнички језик у “домаћинској” ксенофобији и шовинизму.

Разлика између “мирнодопског” и баналног национализма и оног агресивног и рушилачког је у степену загрејаности колективног националног тела. У кризним ситуација, као што је то “ужасна провокација” са стадиона ЈНА, када се медијска грејна кола загреју до максимума, националистички лонац кипти, био он амерички мелтинг пот или усијано стадионско гротло у Србији. Дрон национализма кружи Балканом, а с обзиром на националистичка бујања у Европи и историјско искуство, ствар није за потцењивање.

Грозница стадионског национализма
Неки од теоретичара истичу катарзичну функцију стадионског навијања, док други као што је Дидије Пажес истичу да “присуствовати неком великом мечу значи пружити себи два сата ординарног и легалног фашизма”. Оба схватања могу имати одређено упориште у стварности у зависности од контекста, актера и угла посматрања, али је несумњиво да је навијачка супкултура историјски узгајила одређену културу насиља тј. хулиганизма. Посматрајући професионалне навијаче, аналитички и емпиријски, стиче се утисак да је код већине (бар док су део навијачке масе), комплекс идентитета изузетно сиромашан и прост – они отелотворе базичне друштвене вредности, вредности које се лако памте и идеје које брзо задовољавају емоционално-когнитивне потребе личности. Основна друштвено прокламована вредност у свим социјализацијским пољима и фазама је националистички патриотизам. Прича о навијачима-ратницима из ратних 90их о којима је писао Иван Чоловић, потврђују блискост тих баналних поштовалаца друштвеног уговора и националистичких друштвених елита.

Сербиа вс. Албаниа

Парафразирајући Зигмунта Баумана можемо рећи да је фудбалско навијање било сурово зато што су навијачи били сурови, а навијачи су били сурови зато што су обично сурови људи они који су постајали навијачи.
Узимајући у обзир здрав разум и реално историјско искуство етничких Албанаца и Србије, као и природу масовног окупљања, ништа добро се није ни могло очекивати од фудбалског меча репрезентација Албаније и Србије коме присуствују било чији навијачи. Племенска свест која баналне симболе национализма посматра као реалне и реалистичне датости, претвара фудбалску представу у националистичку битку. Фудбал на тај начин постаје рат, а рат је као што знамо, политика другим средствима.

Убацивање великоалбанске заставе била је класична намештаљка, мамутска кост за Павловљеве псе национализма који су и пре контроверзног момента показали своју ватрену моћ у виду бакљи, петарди, „убиј, закољи“ крилатица и осталих навијачких реквизита.
Преузимање симболичко агресивне великоалбанске заставе од стране репрезентативца Србије, Стефана Митровића, била је окидач за активирање албанског екстремног национализма отелотвореног у два албанска репрезентативца који су насрнули на Митровића као да им је насрнуо на чланове породице а не парче тканине, а такво агресивно и „непријатељско” понашање није могло бити схваћено другачије него као напад на Колектив и агресорска дрскост. Речником локалног силеџије: „У мој крај си дошао да се курчиш”.

Симбол је жив док су му деца жива, а та деца ће једном бити родитељи и тако у круг. Међутим, медији као проводници и спона између елите и „обичних људи”, чине злогласно мафијашко кумство. Данима су српски медији подгревали “грејно тело”. Вести о доласку екстремних албанских навијача објављиване су у серијама данима пред утакмицу. Наслови као што су “Великоалбанска провокација у Хумској” (РТС) и “Албански екстремисти хтели да нам згазе понос” (Вечерње новости), одражавају доминантни националистички дискурс којим се један локализовани националистички пожар шири на читаво становништво. Није тешко закључити да су медији на тај начин спојили лепо и корисно – тржишне принципе лаке зараде и наратив који одговара Влади Србије.

Наравно, након медијске “базе“, следи и практичка „надградња“. Протести и насиља букнули су широм Балкана. Албански националисти организовали су протесте, дивљања и славља свуда где има Алабанаца тј. свуда где је, јелте, Велика Албанија.
Премијер Албаније изјавио је да су црвено-црни добили фудбалски РАТ!
Премијер Србије изјавио је да је ово покушај понижавања српског народа и изазивање дугорочне и трајније нестабилности на Западном Балкану.
Два дана после утакмице уследили су напади на пекаре чији су власници Албанци.
У Новом Пазару нападнута је пекара Аслана Балија.
Пекара је засута мецима из аутоматског оружја и ручном бомбом.
У пекари „Два брата“ у Сомбору, подметнут је пожар.
Непознате особе су каменовале и пекару „Војвођанка“ у Новом Саду.
У Подгорици су маскирани нападачи каменовали амбасаду Албаније.
Унука некадашњег албанског премијера Салија Берише, Дасара Малтези, после коментара на Фејсбуку да су албански играчи прекршили правила фудбала, добила је претње на тој друштвеној мрежи и морала је да повуче свој статус.

Ратна реторика ратоборних новинара који из својих пресс ровова мирно посматрају развој догађаја, представља савршен доказ да су вредности петог октобра суштински празан скуп. Уосталом, какав би био и да ли би био пети октобар без навијача, тих баналних поштовалаца друштвеног уговора.

Где цвета лимун жут?
Структуралистичка фотографија нам указује на неколико важних дијагноза српског друштва. Држава и полицијско-безбедносне службе су апсолутно неспособне да одржавају ред и безбедност сопствених грађана. Шта би било да је дрон национализма носио са собом и експлозивну направу разорне моћи? Или да се недавно украдених 20 „шкорпиона“ размилело по трави стадиона ЈНА сејући страх и трепет? Министар Докторант Стефановић се више забринуо за свог ментора Александра Вучића због видео хита на друштвених мрежама (Вучићу педеру!), него за безбедност грађана. Наравно, то је разумљиво с обзиром да доктор-министар пре свега брине за сопствену сигурност и безбедност. А она, природно, зависи од ментора Вучића. Стефановићеве оптужбе на рачун медија и њиховог нереаговања на инцидент у коме је Вучић унапређен у педера, употпуњују театар апсурда који се игра на српској друштвено-политичкој сцени.

Медијска слика Србије, којом тобоже влада невидљива рука тржишта, опаснија је од државног медијског менторлука, јер су власничке руке скривене, а за стање у медијима више нема јасног дежурног кривца након што је држава званично опрала руке. Сама новинарска струка је на екстремно ниским гранама. Таблоидни дискурс који влада српским медијима, пресечен је једним националистичким коктелом, а да од те комбинације уме да припадне мука знају сви који су пратили медије деведесетих.

Националистичка хистерија показала је да је национализам у Србији снажан као и раније. Продржавни европејски курс се и даље тумачи као прагматика, што и јесте, а његова моћ, иако важна, ограничена је социјализацијским друштвеним сферама – медијима, школством, културом- које су контаминиране конзервативизмом и флоскулама као што је „патриотска уметност”.

На дан одигравања контроверзне утакмице, студенти Факултета политичких наука блокирали су рад сопственог факултета, истичући своје минималистичке и рационалне захтеве. Они су организовали и програм блокаде са различитим активностима. Пораз грађанских идеала је очит када се види да се као „загревање” пред утакмицу студентима пушта филм „Где цвета лимун жут“, а да у амфитеатру, где се иначе могу чути Ролсова теорија правде или Хабермасово схватање јавне сфере, треште звуци „српске мајке“, Светлане Ражнатовић. Када тзв. интелигенција Србије, будућа елита ове земље, и то на факултету који треба да негује критичко размишљање, гаји вредносни систем просечног навијача, шта се може очекивати од просечног навијача?

У тешким економској ситуацији која господари земљом, где су актуелни штрајкови просветара, адвоката и студената, националистички инцидент попут овог служи као седатив за осиромашени народ, седатив који власт неће пропустити да искористи. Партикуларност штрајкачких захтева истиче њихову слабост, а велика мобилизација свих левих снага која једино има смисла, чини се да је распршена активацијом националистичког сентимента. Јер, национализам и даље има највећи кохезиони и мобилизаторски потенцијал на овим просторима.

Инцидент са ЈНА помирио је и неке од најљућих непријатеља. На друштвеним мрежама шири се порука у којој се „Делије“ и „Гробари“ позивају да заједнички навијају у суботу на „вечитом дербију„ са јасном поруком „Косово је срце Србије“.

„Поруку Шиптара од уторка увече треба озбиљно да схватимо и да се пробудимо из летаргије у борби за нашу земљу и светиње, која нажалост у последње време озбиљно слаби… Срби, пробудите се! У суботу да будемо сложни на дербију, да се не препуцавамо међусобно, већ сви у глас да грмимо: КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ“, преноси парадигматични представник српске медијске сцене – Курир.”
После оваквог расплета догађаја, оно „Вучићу педеру“, дође као обичан шум у комуникацији, квазисубверзивни акт који циља на маску система, а суштински је системски чин пар еxцелленце.

(Акузатив)

Наслов и опрема: Преврат

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s