Учешће Србије у оружаним сукобима на просторима СФРЈ

Србија је од краја осамдесетих, па све по краја деведесетих била увучена у све оружане конфликте на простору бивше Југославије. Већину тих конфликата није могла да избегне. Али, бар један је могла.

smrt

Данас, након више од двадесет година, многи криве политику тадашњег руководства Србије за све лоше: за Крајину, Словенију, Космет… У томе има истине али није баш главни и једини кривац Милошевић са тадашњим сарадницима.

Косово и Метохија, крај осамдесетих

Многи говоре да је све почело крајем осамдесетих година, укидањем аутономије косметским Албанцима од стране Слободана Милошевића. Можда је то и истина, али је Милошевићева политичка одлука била исправна и једина логично решење, с обзиром на развој ситуације у Покрајини. Косово и Метохија је у време бивше нам државе била аутономна покрајина Републике Србије у којој су као конститутиван народ уз све остале живели Албанци. Албанци су имали сва могућа права у оно време:
-албански је језик уз српско – хрватски био званични језик у Покрајини
-универзитет на албанском језику у Приштини
-новине и ТВ канале на албанском језику
-руководеће људе и у покрајинском и у републичком, па и на државном нивоу
-радна места у свим важнијим покрајинским службама, како у полицији тако и у судству, медицини и просвети

Албанци су били мањина у СФРЈ која је имала права каква није у оно време имала ниједна мањина у свету ни у једној држави. Доста ће бити ако поменем Синана Хасанија и Алија Сукрију.

Азем Власи, Бурхан Каваја и Азиз Абраши, скупа са такозваном интелектуалном албанском елитом, проглашавају Космет за републику. Србија то не може да толерише и Милошевић је био принуђен да распусти тзв. скупштину Косова, поменуте ухапси, уведе ванредно стање ради демонстрација и укине аутономију. Све исправно.

Словенија, 1991. година

Велика грешка Србије кад је допустила да је машинерија ЈНА увуче у конфликт. Србија у Словенији није имала ама баш никакав интерес. Тадашња словеначка влада је расписала референдум о отцепљењу Словеније од СФРЈ на шта је као република у федералном уређењу, по уставу СФРЈ, из 1974. имала право. Словенци су за тај референдум поставили тако строге услове да се збиља није могло ништа приговорити. Да су друге републике у Југославији поставиле такве услове за важећи референдум, сумњам да би се иједна друга република одвојила. Постојала су два кључна услова:

1. да би референдум био важећи на њега мора да изађе минимум 80% свих грађана Словеније са правом гласа
2. да би се спровела одлука о отцепљењу „ЗА“ мора да гласа минимум две трећине свих изашлих на референдум.

Излазност на референдум је била 97%, а за отцепљење је гласало 93% свих изашлих. То говори да су многи и Срби и Црногорци и Македонци и Босанци гласали ЗА одвајање.

На толики проценат је ЈНА послала војску да тобоже запоседне границе и спречи отцепљење. Послала је момке без икаквог јасног циља и концепције у републику у којој је 93% грађана одлучило да оде. Да ствар буде још гора препотентни генерли ЈНА су потценили словеначку ТО и називали их „извиђачима“.

Пре свега су официри 5. армијске области требали да знају да је словеначка ТО била у свим ранијим вежбама оцењивана као најспремнија од свих републичких ТО.
Да је одзив на вежбе ТО које су рађене скупа са редовним војним јединицама био од стране словеначких резервиста огроман.
Да Словенија из републичког прорачуна издваја највише новца за опремање ТО од свих осталих.
Да је подофицирски и официрски кадар, школован у Словенији, веома квалитетан.

У Словенији се почео рушити мит о ЈНА као непобедивој војсци. Што се испоставило касније као кобно приликом вањског мешања у унутрашње ствари земље. Зашто је Србија подржала ЈНА у овом дебаклу није ми ни данас јасно, али чињеница је да нам то није требало.

Хрватска, 1991. година

У сукоб у Хрватској Србија је, за разлику од Словеније, увучена једностраним мењањем устава СР Хрватске од стране Ту]мана и ХДЗ – а, по којем су Србима укинули сва права која им припадају као конститутивном народу.

За разлику од Словеније где су по уставу живели Словенци као једини конститутван народ и мањине, у Хрватској су живела два конститутивна народа са потпуно једнаким правима. Када је Србима то право одузето Милошевић је морао да реагује. Србија и српски народ у Хрватској су реаговали, АЛИ опет се превише ослањајући на ЈНА и њен официрски кадар. Тадашња ЈНА се показала потпуно неспособна да разреши ситуацију. Генерали славне ЈНА су били више политиканти него војници, а официри су били уљуљкани у све могуће привилегије које су годинама користили. А најбитније је да су официри ЈНА имали за циљ да сачувају Југославију, а не да помогну Србима да врате своја права.

Србија јесте мобилисала своје грађане, али је опозиција у Београду минирала и бојкотовала мобилизацију и тако непосредно показала да их не занима српски народ у Хрватској, већ им је циљ само власт. Вук Драшковић је преподне подржавао Српску гарду, а поподне рушио мобилизацију и оптуживао Милошевића за рат. Срби су се брзо организовали и уз помоћ ЈНА лако протерали шачицу лоше наоружаних полицајаца Хрватске са позиција Карловац – Карлобаг – Огулин – Вировитица и онда СТАЛИ.
Шта смо мислили? Вероватно да је посао решен. Уместо да ЈНА запоседне Загреб, похапси политичко руководство Хрватске, они, а и ми са њима смо стали. По некој логици смо изгледа мислили да ће Хрвати да аутоматски скину гаће и предају се.

Наравно то се није десило. Хрвати су се наоружавали, потпомогнути Немачком и Ватиканом, а ЈНА је трвљењем губила сваки кредибилитет и углед. Резултат тога је „ОЛУЈА“. За „Олују“ сви криве Милошевића, мада ја мислим да је главни кривац за то војска. Војска је та која у ратним дејствима треба да политичару омогући карте за преговоре. Америка је дуго вагала пре него што је подржала Хрвате. Снимали су снагу ЈНА. Вагали ко ће да победи. И тек после Вуковара се ставили на њихову страну. Док је војска имала војне успехе на терену нама је понуђен план З-4 за Хрватску који смо ми одбили. У међувремену су нам уведене санкције. Срби су ушли у сукоб и у Босни и Херцеговини и на крају се десило шта се десило. Резултат је био пад Крајине, „Олуја“ и протеривање преко 300 000 Срба из Хрватске.

Босна и Херцеговина, 1992. година

Ствар је ту била идентична као у Хрватској, само са срећнијим крајем по Србе. Два конститутивна народа су покушала да одузму право трећем на самоопредељење. Рат је био неизбежан. Срећом по босанске Србе, брзо је оформљена ВР Српске, а крња ЈНА се повукла.
За разлику од ЈНА, ова је ВРС имала циљ. Он је био очување Републике Српске која је оформљена и све су подредили том циљу. Показали су изузетну приврженост идеји, храброст, знање. Резултат је био споразум у Дејтону. У једном периоду су Срби држали и 70% територије што је ипак било нереално. Али, да се нису војно показали јаки никад не би ни добили касније 49%. Ту се показало да је много лакше политичарима да преговарају кад имају војску која им на терену обезбеди услове за то. Американци и НАТО су видели да са ВРС и Младићем не могу да се зајебавају и да је ту много тврђе него у Хрватској. Крајни резултат је био да је Република Српска озваничена. Међунродно призната и да се БИХ дели у размери Срби 49%, остали 51%, што је и реално.

Косово и Метохија, 1997-1999. година

О овоме је речено много и малтене све. Касно смо кренули да решавамо ситуацију. Били смо неспремни како војно, тако и политички. Довели смо се у ситуацију да заратимо против 19 најмоћнијих држава света. Резултат је био резолуција 1244. Привид победе над НАТО алиансом и наше повлачење са територије.
Колико је у свему овоме крив Милошевић:
Свакако је кривац у многочему.
Није требало да подржи интервенцију у Словенији.
Није смео да уведе санкције Републици Српској.
Раније је требало да се посвети проблему Срба на Космету.
Можда није требало да прихвати и подржи Кумановски споразум.

Што се „Олује“ тиче питам се шта је Србија могла да уради те 1995. да спречи саму операцију. Србија је била под потпуним санкцијама УН – а. Били смо малтене без иједног савезника. Рат се водио на два фронта. Хрватска се наоружавала и припремала дуго за операцију. Своје су снаге фокусирали само на то и нису имали проблема ни са набавком оружја ни горива. Имали су и логистичку и војну подршку вањских фактора. Србија је још 199.1 имала бојкот мобилизације од стране опозиције, а 1995. је стање било још и горе. Мислим да Милошевић тада више није могао да уради ништа да спречи пад Крајине.

Колико је у свему овоме крива била војска:
По мом мишљењу највише. ЈНА је била једна гломазна машинерија чији су официри, генерали, подофицири живели ко бубрег у лоју. Док је функционисала идеја братства и јединства и постојала опција вањског непријатеља непријатеља, та је војска била моћна. Када се све почело урушавати, нико није знао како да реагује и шта је циљ. Официри су живели у бризи за своје привилегије. На терену су акције и смишљане и вођене лоше. Закаснило се са хапшењима одговорних људи. Оружје и опрема били су стари. По свакој војној логици онолика војна машинерија ЈНА, потпомогнута са скоро половином становништва у Хрватској и уз помоћ матице Србије, требало би да у максимум годину дана реши конфликт, стави ситуацију под контролу, похапси одговорне и омогући политици да заштити интересе Срба. Како то није учињено у четири године, сматрам их најодговорније за „Олују“.
Моје је неко мишљење да ипак није поштено за све оптуживати Слободана Милошевића, који јесте имао низ грешки, али коме је можда највећа грешка била што се превише ослањао на ЈНА. Прст треба уперити у генерале и остале у ВОС који нису урадили свој посао на терену.

Србија након Милошевића

Србија после 5. октобра више није суверена држава, већ страни протекторат.
Октобар пети је класични државни удар. Милошевић је затражио да Војска изађе на улице, Војска је одбила наређење свог команданта и то је државни удар. Сви политичари који су окупљени око ДОС – а у оно време, су били плаћени из иностранства. Ниједан од њих није учинио ништа што се може означити као интерес Србије и српског народа.

Писао кувар ПЈП
(Текст је преузет са сајта „Специјалне јединице“, опрема Преврат)

Advertisements

7 mišljenja na „Учешће Србије у оружаним сукобима на просторима СФРЈ

  1. Добро, тешко је у овако кратком тексту рећи све , чак и оно најважније (ово као олакшавна околност), али оцене које аутор износи добрим делом не стоје.
    Да се не тадржавам превише:
    – Србија се није мешала у Словенији, Слоба је рекао да она може да иде и да ће СФРЈ опстати и, наравно, није био у праву.
    – За Олују је Слоба знао, он се давно договорио са Туђманом око Крајине.
    – Милошевић ЈНА(са све каснијим променама имена) није имао под пуном контролом све до смене Перишића, 1998.
    – Није смео да пренебрегне савете генерала Павковића и Лазаревића и преда Косово без копненог обрачуна. Да војска није поражена, вифдело се приликом повлачења.
    Има још доста тога, али да оставим стручнијима од мене…

    Sviđa mi se

    • Има на неколико места да је „погрешно утврђено чињенично стање“, али ту је скоро све што треба да буде. Рекао бих да је аутор прилично субјективан и антивојно напаљен па ми се чини да је реч о полицајцу који је у то време био почетник под утицајем старијих колега, који у то време јесу имали (за њих) нерешиве проблеме са војском. На војску се гледа кроз типично цивилне наочари, тј. „војска је требала…“. Војска за било коју радњу мора да има наредбу!
      У томе се она разликује од башибозука какав је била србијанска и остале српске полиције, а сигуран сам да ни данас није ништа боље. То што су многи полицајци стварно врхунски борци и патриоте, не мења на ствари да се код њих одлучује не јасним наредбама заснованих на законима и међународним споразумима, већ на основу личних веза појединих генерала са политичарима, итд. Тако да полицајац да би радио свој посао мора више да пази да се не замери неком битном лику, него на законитост и сврсисходност онога што ради. Како иначе објаснити притварање једних криминалаца а пуштање других да „раде“ мада нико нормалан не сумња да полиција има податке да их обојицу стрпа у ћорку?
      Војска је вероватно требало да изврши пуч још ’90. године, а најкасније након Шпегељевог филма. Међутим, онакав састав геенералитета тако нешто није мога извести ни у сну. Аџић је из кабинета избацио групу старешина Гардијске бригаде, Диверзантског одреда и Заштитног пука када су дошли да разговарају на тему којом се овај аутор бави, и запретио да ће их све похапсити као издајнике! Да ли је случајно да су баш ти људи упућени на Вуковар, у коме је изгинуо у односу на број ангажованог људства – НАЈВЕЋИ БРОЈ СТАРЕШИНА НАКОН СТАЉИНГРАДСКЕ БИТКЕ?
      Дакле, опет се враћамо на нашу омиљену тему – политику. Тражимо да други ради посао који само нисмо способни да урадимо. Да су демонстрранти 9. марта имали румунска муда, историја Југославије вероватно би била друкчија. Овако…
      ПС. Оно што аутор (а и огромна већина србских патријота) данас слави као неку победу, Дејтонски споразум – ја и моје колеге на ратишту тада смо доживели као Милошевићеву издају босанских Срба. Дан након Дејтона, ја сам написао и предао захтев за демобилизацију што је окончало моју каријеру „војсковође“. А да ли је Дејтон била победа или пораз, то уосталом више није ни важно; ако не можемо да се сложимо да ли је Београд 20.10.’44. ослобођен или окупиран, како ћемо се сложити око било чега другог?! Надам се само да су и они и Срби које су дејтонски миротворци оставили у Федерацији задовољни попут Бањалучана и Паљана…

      Sviđa mi se

      • Ух, покренуо си низ тема, али и сам си свестан чему води расправљање… Ја ћу само о једној ствари, да се не расплињујемо.

        „Да ли је случајно да су баш ти људи упућени на Вуковар, у коме је изгинуо у односу на број ангажованог људства – НАЈВЕЋИ БРОЈ СТАРЕШИНА НАКОН СТАЉИНГРАДСКЕ БИТКЕ?“

        Наравно да није случајно! Али, манимо се Аџића, знамо чему су се млађи официри надали од њега, а знамо и зашто су погрешили. Пуч су требали извршити млађи, патриоте, почистити све и пустити демократију да реши ствари… Но, овај сам цитат издвојио, јер је стравично тачан, а не прича се о томе. И да се зна, старешине су гинуле јер није било војске, мобилизација није успела, а било је добровољаца као плеве(?!), аи да докажу свој патриотизам, мада многима није била јасна разлика између Србије, Југе, Партије, Система…

        Sviđa mi se

      • манимо се Аџића, знамо чему су се млађи официри надали од њега, а знамо и зашто су погрешили. Пуч су требали извршити млађи, патриоте, почистити све и пустити демократију да реши ствари…

        И опет се враћамо на рајетниски односно ћифтински менталитет Србаља – зависно од тога ко је на каквом положају, и шта ко очекује за оданост и послушност. Млађи официри, они који су оцењени као перспективни сви од реда су се надали да ће једног дана постати Аџић након Аџића, док они са слабијим оценама – због оног менталитета који сам навео као први – нису имали шансу да мењају и предузимају било шта. За самоорганизовање ради рушења „народне и демократски изабране власти“ следовао им је војни суд а НИКО ОД ОНИХ ПРВИХ (због ћифтинског менталитета и опортунизма) неби их подржао, као што не би ни „широке народне масе (због рајетинства) јер – власт је власт и покорну главу…
        Једини који су имали капацитета и знања да изведу пуч били су у врху Управе безбедности али признај и сам, да ли би се одазвао на мобилизацију коју је расписао Стане Бровет? Који заправо и није био безбедњак него „моралиста“ али КОЈИ ЈЕ ДРМАО УБ јер се сматрало да он преноси вољу државног врха… Дакле, поред толиких међусобних трвења по свим основама, институционализованих сивих еминенција и сличних чуда – добро смо и прошли. Једино што је било могуће па према томе и потребно урадити, то је донети одлуку и определити се за један начин решавања проблема: Југословенски модел, онај који је заговараО генералитет ЈНА – подржати генерале и ставити се отворено на њихову страну у очувању СФРЈ без Словеније, са водећом улогом СКПЈ и захтевом за променом савезног устава и расписивањем слободних избора, или инсистирати на сопственом моделу решења заузимањем и стављањем под војну управу делова земље где живе Срби, све док се не створе услови за плебисцит попут словеначког и демократске изборе. Нажалост, превладао је опет онај ћифтински менталитет, покушано је шминкање бабе и завршило се како је једино и могло да се заврши. У том каламбуру у коме је царовало безакоње, преклапање овлаштења и одмеравање снага (често и отворено преко српско-српског нишана) ништа корисно није могло бити за обичан свет; окористили су се најгори међу нама, а последице верповатно неће бити саниране никад.

        Sviđa mi se

      • „Да ли је случајно да су баш ти људи упућени на Вуковар, у коме је изгинуо у односу на број ангажованог људства – НАЈВЕЋИ БРОЈ СТАРЕШИНА НАКОН СТАЉИНГРАДСКЕ БИТКЕ?“

        Наравно да није случајно! Али, манимо се Аџића“
        ме немој, а зашто да се манемо кад је то суштина.. разлог зашто се ја нисма одазвао на мобилизације крајње је баналан, а узрокован је истим типом понашања, карајктеристичним за МИлошевићеву клику… ко ти се не свиђа ти га истуриш ако живи штит за своју умоболну политику..наиме на последњој војној вежби баш дан после оног у Боровом селу (почетка рата) на којој сам био чудно сам се пријатно осећао .. о чињеницу да су нас обавесетили да морамо да стојимо у приправности за Борово село нисам размишљао успут кући.. тек после пар дана укапирам да је друштво било феноменално и приосетим с еодакле знам те ликове.. сви одреда смо правили пиздарије на претходној, много година раније ..
        после као новинар приметим сличан образац .. Нови сад је антислобин – шаљи их на фронт на брисани простор (оно кад су бусеве ГСП препуне лешева доводили, што наравно не знате, и кад су хиљаде у једнохј ноћи избезумљени дезертирали и банули у НОви сад, сви са истом причом)…. то је образац описан и овде http://webtribune.rs/ispovest-telohranitelja-alije-izetbegovica-pobili-smo-svoje-ljude-da-bismo-okrivili-srbe/# а оличава га чувена изјава Биљане П нека погине и два милиона Срба остаће још милион..
        после настављено ритуалним жртвовањем нарда за време бомбардовања.. које се и сада покушава гледе лудачког савезништва са русима, а окружени НАТО лудацима ..
        не вреди морам да напишем цео текст

        Sviđa mi se

  2. „Ствар је ту била идентична као у Хрватској, само са срећнијим крајем по Србе. Два конститутивна народа су покушала да одузму право трећем на самоопредељење. Рат је био неизбежан.“
    ako prihvatiš sve temeqne postuilate svojih protivnika, prihvatio si i njihova pravila i nemaš nikakve šans e da ih pobediš..
    какве бре три и чега контитутивна „народа“ ..

    Sviđa mi se

  3. „Млађи официри, они који су оцењени као перспективни сви од реда су се надали да ће једног дана постати Аџић након Аџића, док они са слабијим оценама – због оног менталитета који сам навео као први – нису имали шансу да мењају и предузимају било шта.“
    Види, побро, па онда је процена старешина о млађем кадру у ствари била добра! Мислим, за њихову личну, војну бирократију, коју су успели да створе деценијским идеолошким бирократизовањем нашег војног мамута. Њима, заправо, треба честитати јер, на крају крајева, ЈНА и није била предвиђена за услове грађанског рата који нас је задесио, а њима, врху, је било тако добро у њиховим Цвећарама, лимузинама и пицгауерима, да их, просто, треба жалити.

    „Оно што аутор (а и огромна већина србских патријота) данас слави као неку победу, Дејтонски споразум – ја и моје колеге на ратишту тада смо доживели као Милошевићеву издају босанских Срба.“
    Дејтонски споразум је, ван сваке сумње, велика и историјска победа Слободана Милошевића и његовог уставно-правног тима, само што није политички коректно то причати пред „пристојним“ светом. Бар данас је то јасно, после свих сцила и харибда РС у ових 19 година.
    Ево овако, укратко. Војска Ратка Младића је добила рат на терену и сигурно да није могла бити задовољна, прво накнадним „корекцијама“ фронтова, а после и самим споразумом. Када се узме у обзир још и то да је главну реч водио омражени Слоба, разумљиво је огорчење ратника. Највише се обраћала пажња на територијална попуштања, а међу ратницима који су гинули за ту земљу то није било лако сварити, а мања се пажња посвећивала уставно-правној основи споразума, која чак и данас држи РС на површини и још увек, као ентитет, НЕугрожену. Тим пре је споразум победа наше преговарачке стране, када се у обзир узму бројне надлежности које нам је запад у међувремену одузео, али још увек, после готово две деценије, није успео да РС редуцира на нешто мање од самосвојног и засебног ентитета. Дакле, из данашње перспективе се мора закључити да је Милошевић био веома вешт преговарач, са добрим саветницима (Ратко Марковић?) и да је територијалним уступцима обезбедио трајан уставно-правни опстанак српског народа у Босни.

    брм: „ме немој, а зашто да се манемо кад је то суштина.. разлог зашто се ја нисма одазвао на мобилизације крајње је баналан, а узрокован је истим типом понашања, карајктеристичним за МИлошевићеву клику…“
    Једном си писао о свом деди(пра?), који је из Америке ишао на Кајмакчалан(?)… Упореди свој резон са његовим. Не реагује се на мобилизацију тако, то се скоро ни у једном народу није десило, само код нас, ето, у две три генерације, потпуно супротне реакције, због недостатка елементарног родољубља.
    Мене су мобилисали. Успешно. Посао у једној од најбољих фирми тога времена сам напустио крајем 89., јер се отварало ново доба са Антом, па сам тада већ имао своју приватну радњу, дакле, породица је и буквално зависила од мене. Деца су ми била мала, а жена је животарила у фирми која је, гле чуда, једна од ретких преживелих до данас, док је она моја сјајна одавно славно пропала, као што је и радња у међувремену нестала. Није ми пало на памет да се скривам, напротив, мада је моје друштво масовно избегавало одзив. Мајка, партизанка, је била одушевљена што њен син иде да брани државу, а моја екс ми је рекла да не будем као други, са посла и из комшилука. Само ми је две ствари у животу тражила, да не остављам цигарете, да пушим макар пет дневно, јер је она тако замишљала правог мушкарца, са цигаретом међу уснама, и да се одазовем мушки на позив. Значи, отишао сам у рат са благословом једине две жене, које су ми тада нешто значиле у животу,
    О доживљајима сам писао, много тога негативног је било, официра уплашених, незналица, као плеве, пијанства и брљотина, добровољаца, четника почетника. Мој брат од ујака, из Руме, као добровољац и данас сноси психичке последице, траума. И ја понекад не волим да се сећам, а некада бих сатима причао. Приметио сам да се много лакше разнежим, него некада, не знам да ли је то последица пострауматског симптома или нешто сл. Свега је било, али и великих примера јунаштва, часних људи и без обзира на све, опет бих урадио исто, без размишљања.
    Мој отац је био официр оне старе, Југословенске краљевске војске. 6.априла у зору је лежао у војној болници у Бгд., јер је претходне ноћи хитно оперисао слепо црево, однели га из кафане право на хируршки сто. Још су бомбе падале, навукао је униформу и кренуо да тражи јединицу. тражећи је, стигне до Марибора, врати се до Сарајева, ту на њега припуца усташко цвеће, спасе га једна була и он се преда Немцима. Он је један од малобројних наших официра, који нису хтели да потпишу ону декларацију оданости Хитлеру, са њима нису знали шта ће, па су их шетали од логора до логора и завршио је на северу Пруске, на минус 40, у холандским кломпама и одећи од хартије за џакове. дошао је кући пешке, са 40 кила. Муж једне моје тетке, татине рођене сестре, је такође био официр, потписао је и рат провео на једној фарми, где је туцао Немице и правио мале Србчиће у сред Швабије. И за мајку сам већ писао да је била партизанка, одужио сам. Толико о патриотизму.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s